Kontranapad
Sportski i
nesportski susreti domoljuba i patriota
Šovinistička
farsa
Po čemu ćemo pamtiti deseto Evropsko prvenstvo u rukometu? Da li po
takmičarskom rezultatu naše selekcije, dobroj organizaciji prvenstva u svim
gradovima: Beogradu, Nišu, Novom Sadu i Vršcu, izuzetnoj poseti ljubitelja
rukometa iz inostranstva, posebno susednih zemalja Mađarske, Hrvatske,
Makedonije i drugih zemalja učesnika - ili će se pamtiti po sramnoj
demonstraciji mržnje i varvarskog nasilja koju su manifestovali huligani i
siledžije nad građanima Hrvatske koji su pratili Evropsko prvenstvo. Da li to
predstavlja namirenje "dugova" sa srpske strane, koje su nam
nekadašnja hrvatska braća ostavila na sportskom polju, kao ostavštinu
građanskog rata
Miroslav
Vislavski
Srbija, Rukometni savez Srbije i lokalne samouprave u kojima je održano
prvenstvo, učinili su mnogo da najveće sportsko takmičenje u ovoj godini u
Srbiji i jedno od najznačajnijih koja su održana od 2000. godine u našoj
zemlji, bude besprekorno organizovano. Slike iz dvorana sa utakmica obišle su
sportsku Evropu kao nešto lepo, privlačno, pozitivno...
Ovo takmičenje po proceni sportskih hroničara po svemu sudeći je bilo
najprivlačnije za inostrane posetioce. Nije bilo više posetilaca ni na
Evropskom prvenstvu u košarci 2004, ni na Evropskom prvenstvu u odbojci za
muškarce 2005, ni na Evropskom prvenstvu u vaterpolu u Beogradu 2006, niti na
Univerzijadi 2009. u Beogradu, kao ni na Evropskom prvenstvu u odbojci za žene
2011...
I kada su analitičari, hroničari i rukometni poslenici Evrope počeli da
sumiraju utiske u završnici drugog kruga takmičenja puni predivnih utisaka,
Novi Sad sa predgrađem je postao centar u kome progovara onaj soj ljudi koji
čine dno dna ljudskog roda. Ko zna kojim pobudama rukovođeni i od koga
organizovani, razbojnici su nasrnuli sekirama i bejzbol palicama i drugim
"viteškim" oružjem po golorukim Hrvatima, ženama i deci. U dva dana
su okrenuli sliku o sjajnom takmičenju kojim smo se ponosili, još više našom,
srpskom reprezentacijom. Te "junake" zovu huliganima ili
"navijačima" i u javnosti navode samo njihove inicijale.
Zašto se kriju imena razbojnika i kriminalaca? Da li u ime ljudskih prava
ili ko zna kakvih civilizacijskih dostignuća demokratskog društva i zakona koje
takvo društvo donosi na idiotskom putu "naprednih država i
sistema"... Štiti se na taj način počinilac varvarstva, umesto da se stavi
na udar zakona i rub srama - i on i njegova porodica! Opravdanja da ih je
proizvela loša država ne piju vodu! Država i njeni predstavnici kojima smo dali
većinski broj glasova, proizvodeći ih za narodne vođe i tribune, imaju veliku
odgovornost za ukupno stanje u društvu. Odgovornost što nisu stvorili pozitivan
ambijent, uslove za perspektivu, za zapošljavanje, za stanovanje, za formiranje
porodice...
Ali šta su im radili tate i mame? Šta su ih kog vraga rađali ako nisu
sposobni da ih vaspitaju? Da ugrožavaju druge ljude, one koji život nose kao
dnevnu borbu sa iskušenjima u koja ih dovodi loša država, neodgovorna i
korupcionaška vlast, lopovi i razne bitange... Imaju li oni bilo kakvu
odgovornost za sopstveni proizvod? Šta bi bilo i u šta bi se pretvorili kada bi
zbog bremena koje nosimo u nedovršenoj državi i besciljnom društvu svi
vaspitali decu da budu huligani ili "navijači". Konačno, kako će to
sve izgledati sa dejstvom Zakona o deci, koji štiteći decu od nasilja
"najsavršenijim demokratskim dostignućima", dovodi do bizarnosti
primenu tradicionalnih pedagoških mera koje nisu nasilje, ali jesu mera koja će
suzbijati potencijale huliganstva "demokratske zajednice".
"Hrvatsko
domoljublje"
Normalni ljudi pamte sve ono što je na sportskim borilištima umeo da
znači "rivalitet" ili netrpeljivost (mržnja) između Hrvata i Srba pre
građanskog, a dakako nakon građanskog rata. Ma, mogu kojekakve
"patriote", "demokrate" i drugi negatori socijalističke
države u kojoj smo zajedno sa njima u to vreme ili njihovi epskim sledbenicima,
da se smeju Josipu Brozu Titu i njegovoj devizi: "Čuvajte bratstvo i
jedinstvo kao zenicu oka svoga" - koliko god hoće! Niko posle njega nije
ponudio bolji (efikasniji) slogan ili program tolerancije između različitih
nacionalnosti na ovim prostorima istog ili najsrodnijih naroda!
A koliko smo samo zaslepljeni (ili blesavi), neka ilustruje primer sa
kojim sam se suočio u mojoj emisiji OSAA (Opšte sindikalne akcije i aktivnosti)
na lokalnoj televiziji Kanal 9 u kojoj su mi gostovali predstavnici
Nezavisnog sindikata policije, u kojoj sam uključio jednu frustriranu i
vremešnu gledateljku. Povodom teme o rezultatima nedavnog štrajka u policiji i
ukazivanja na slabu materijalnu osnovu i opremljenost policije, "verna
gledateljka" je optužila kao najodgovornijeg nikog drugog do - Edvarda
Kardelja?! Čovek, a za nju očigledno krivac za sve, za neke uzročnik srpske
golgote u novijoj poluvekovnoj istoriji umro je pre nešto više od 30 godina.
Poslednji primer "herojstva" na sportskom borilištu nakon
građanskog rata između Hrvata i Srba bilo je nasilje nad našim građanima, koji
su priredili hrvatski huligani na Svetskom prvenstvu u rukometu u "Lijepoj
njihovoj" 2010. i demonstracija "hrvatskog domoljublja" koju je
demonstrirala zadarska vlast, kada je "europejski" gradonačelnik
odbio da podigne srpsku zastavu i kada je ostala spakovana do kraja takmičenja
u "herojskom" Zadru! Strašno i varvarski je izgledao nasrtaj Nikše
Dobude nad našim Filipom Filipovićem na upravo završenom Evropskom vaterpolo
prvenstvu u Holandiji. U trenutku sportske nemoći, Hrvat je mučki raspalio po
najboljem vaterpolisti sveta, nanevši mu veliki podliv ispod oka.
Sećamo se i drugih "dugova" sa hrvatske strane, koje su nam
nekadašnja braća ostavila na sportskom polju, kao ostavštinu građanskog rata.
Tako su naši delfini doživeli svojevrsnu golgotu u bazenu u Kranju 2003.
godine na Svetskom prvenstvu u vaterpolu, čiji domaćin je bila Slovenija. Nakon
trijumfa nad šahovničarima i na prvenstvu, "navijači" i ostali
"domoljubi" iz Hrvatske koji su prisustvovali finalu prvenstva,
bukvalno su hteli da linčuju naše reprezentativce. Veliki sportsmeni iz
Hrvatske odbili su da učestvuju na završnom ceremonijalu dodele trofeja,
medalja i proglašenja najboljih ne želeći da budu stepenicu ispod Srba niti da
čuju Bože pravde...
Teško je u nabrajanjima ružnih i nesportskih scena i uvreda koje su
Hrvati umeli da čine našim izuzetnim sportistima ne spomenuti i trenutke sa
kvalifikacione utakmice za Prvenstvo Evrope za mlade fudbalere do 21 godine,
koja je 2009. odigrana u Varaždinu. Tada su mladićima iz Srbije, koji su rođeni
početkom raspada Jugoslavije i nemaju sećanje na rat u Hrvatskoj, tokom cele
utakmice hrvatski "domoljubi" poručivali "Srbe na vrbe, Srbe na
vrbe". Umesto njih, UEFA je kaznila našeg fudbalera Nemanju Tomića koji je
nakon postignutog gola odgovorio "domoljubima" pantomimom strelca sa
mitraljezom! Za tu utakmicu je vezan i težak incident u kome je fizički
napadnut Milovan Đorić, dugogodišnji zvaničnik FSS, u kafeu u centru Varaždina.
Zbog nanetih mu povreda, zadržan je u bolnici nekoliko dana.
Hrvatska frustracija i vaspitanje mladih "domoljuba" koje su
kao deca poneli iz svojih porodica i državne politike, nema kraja. A Srbi u tom
pogledu, svoju nacional(ističku) strast nisu više pokazivali od zvižduka
hrvatskoj himni i zastavi. Srpski nacionalizam po svom verbalizmu podseća na
kraj osamdesetih prošlog veka, kada je potpirivao hrvatski, albanski
nacionalizam i muslimanski fundamentalizam, možda ne sluteći ekstremnost
njihovih nacionalizama, koji su doveli do raspada Jugoslavije.
"Navijači"
su ubačeni među navijače
Dakle, bilo je ružnih scena koje normalan svet želi da se završe i
nestanu zauvek. Taman nikada ne govorili sa Hrvatima! Neka svako vodi svoj
život kako hoće, ali okanimo se ratova, braćo Srbi! Šta je smetalo što se
korektno ispoštovala i himna i zastava Hrvatske u Vršcu? Da li je to
nenormalno? Setimo se samo kako smo bili "odlučni" da se šahovnica
neće vijoriti u Kninu. Da se nikada neće razviti u Srbiji, Beogradu... Niti
pevati "Lijepa naša"...
Ma u svašta smo se zaklinjali tvrdeći da nećemo dozvoliti... da neće
biti... da neće moći... Iza svake zakletve je padala krv, razvijala se i bila
sve vrelija mržnja... Šahovnica se razvija, a "Lijepa naša" se peva u
prestonici Srbije, ali i drugde!... Ko su gubitnici? Normalni građani Srbije. E
pa, prevršila dara meru! Sve ove "heroje" koji napadaju normalne
građane u pratnji žena i dece, u aps! I u Srbiji i u Hrvatskoj! Dosta je bilo!
Ako još postoji država sa postojećim vlastima, sa huliganima samo tako
mora! A "navijače" ne treba više mešati sa sportom. Koliko god je
napaćen srpski sport, još uvek opasno odoleva nesposobnostima onih koji su
dužni da mu pruže barem deo onoga što on daje Srbiji. Sport je vrednost i
legitimacija tih vrednosti koje ima Srbija. Navijači su deo tih vrednosti i njih
ne treba mešati sa huliganima i razbojnicima, nazovipatriotima. Kao što
ministar policije Ivica Dačić reče za direktora Narodne biblioteke, da onakve
podrške kakvu je Ugričić dao onom crnogorskom Grku sa funkcije koju je obavljao
može da daje iz zatvora, tako i "navijači" mogu da navijaju pored
televizora iza rešetaka! "Navijači" su ubačeni među navijače, kao što
su njihovi mentori ili sponzori ubačeni u sport (fudbal). Nije korektno prema
dostignućima vrhunskih sportista Srbije i prema njima istinskim vrednostima i
idolima, nazivati nekoga ko je siledžija, nasilnik ili krimos imenicom koju na
ponos sporta nose oni koji stvaraju veličanstvenu atmosferu u Areni,
Pioniru, Spensu, Čairu ili Milenijumu. Te pojave policija i
državni službenici moraju u korenu saseći.
Nažalost, terminom "navijači" kao izrazom za nasilnike, služe
se najviši funkcioneri - od ministarke Marković-Samardžić, prko Ivice Dačića,
do Borisa Tadića... Ovaj termin ulazi u uho klincima koji nasednu na priču da
su "navijači" oni koji prave scenografiju i atmosferu kakve bi
poželeli i vremešni, poput potpisnika ovih redova. I onda se sve multiplicira
uz demokratske zakone: one koji ne dozvoljavaju roditelju da "pucne po
guzi" svog neposlušnog klinca, ili liberalno tumačenje i primenu kaznene
politike iz krivičnog i drugih zakona, ili uz korumpirano i nesposobno
pravosuđe...
U slučaju nasilja i uništavanja vozila koje su počinili momci bez obraza,
sa fantomkama i kapuljačama, odgovornost snose i nadležni državni službenici.
Ministarka Snežana Marković-Samardžić, neefikasnost u borbi države protiv
nasilja u i povodom sporta objašnjava nedovoljnom (?!) političkom voljom! Pa
taj koji pokazuje "nedovoljnu" političku volju kada se radi o
nasilju, kriminalu, korupciji, nesposobnosti da vodi državne poslove...
najmanje što može da učini jeste da podnese ostavku! O drugim merama potom!
Dakle, kad podnese ostavku! Ministarka sporta i omladine imala je mnogo prilika
u mandatu da posegne za ovom merom.