Druga strana

 

 

''DOUŠNIK''

 

Bivši načelnik Resora državne bezbednosti Srbije, Goran Petrović, dugogodišnji analitičar i kontraobaveštajac zadužen za američki sektor, prvi Beograđanin koji je stao na čelo te Službe, specijalno za Tabloid piše i u drugom nastavku o fenomenu lustracije i njenim mogućim posledicama. 

 

Piše: Goran Petrović

 

Moram da priznam da broj onih koji su nakon 5.oktobra opsesivno želeli da saznaju ko su ti koji su nas ''drukali za vreme Miloševića'', kako bi ih javno raskrinkali, ponizili, kaznili i isključili iz javnog i političkog života, naivno verujući da su oni krivi za sva zla koja su nam se desila i da će objavljivanjem njihovih imena biti otkrivene i sve tajne ovog sveta i rešeni svi naši problemi, nije mali. Ono što je tragično i neprihvatljivo je činjenica da je na liniji takvih stavova i takve klime i Zakon o lustraciji koji u čl.6 kaže: ''...Kršenje ljudskih prava u smislu ovog zakona jeste i svaka radnja...kojom se vređa pravo na privatnost drugog lica, a koja je preduzeta sa ciljem da se dođe do informacija koje se tiču toga lica ili su u njegovom posedu, da bi se te informacije dostavile BIA ili ranijoj odnosno drugoj odgovarajućoj službi...''?!

Ako i pređemo preko utiska da iz ove odredbe zrači zla namera prema saradnicima uopšte a posebno BIA, jer se od svih službi samo ona pominje, ne možemo da pređemo preko njene apsurdnosti i tragičnosti. A ona je apsurdna i tragična zbog toga što se njome svaka saradnja bilo kog građanina bilo koje države na svetu pa i naše sa njenim službama bezbednosti potpuno neosnovano proglašava neprihvatljivom i nezakonitom. Jer ako vi svesno ili slučajno dođete do saznanja da neka strana obaveštajna služba odnosno neki njen pripadnik pripremaju aktivnosti koje će ugroziti bezbednost vaše države, da neki terorista priprema izvršenje terorističkog napada ili neki narko diler organizuje šverc droge, vi to po ovom zakonu ne smete i ne treba da prijavite BIA kao nadležnom državnom organu jer tako kršite ljudska prava stranog agenta, teroriste ili narkodilera, odnosno njihovo pravo na privatnost jer je to što rade njihova privatna stvar?! I rizikujete da shodno odredbama ovog zakona zbog toga budete lustrirani ako se bilo kada kandidujete za obavljanje bilo koje državne funkcije?!

 A to je vrhunac neznanja, nestručnosti i ako hoćete najobičnijeg diletantizma. Zato što ''doušnici'' odnosno saradnici nisu apriori ljudi koji se bave nezakonitim, nečasnim, nemoralnim ili zabranjenim stvarima kojima se drugima nanosi šteta. Naprotiv.

Ali ako ne verujete meni, podozrevajući da ja kao okoreli udbaš branim svoju službu i svoje doušnike, možda će te verovati bivšem predsedniku SRJ i dvostrukom premijeru Srbije Vojislavu Koštunici, dokazanom patrioti, pravoslavcu, legalisti...Zato krenimo redom. Opšte je poznato da je moj prijatelj svojevremeno bio jedan od lidera DOS-a.

Pošto sam o tome mnogo puta javno govorio i pisao i svi znaju o kome se radi ovaj put ga namerno neću imenovati. Samo ću reći da sam mu u leto 2000.god. rekao da se bliži kraj režima Slobodana Miloševića i da će njega i njegove prijatelje koji će činiti novu vlast predstavnici stare pokušati na sve načine ''da prevedu žedne preko vode'' odnosno izmanipulišu i prevare te da će to naravno pokušati i rukovodioci Službe državne bezbednosti koji su ogrezli u kriminalu svih vrsta i najmonstruoznijim zločinima. Te da ja, kao neko ko je tamo do skora radio i ima desetine i stotine prijatelja, stojim na raspolaganju budućim demokratskim vlastima za sve vrste provera i informacija o onome što se dešavalo i dešava u službi.

Peti oktobar je došao i prošao, Milošević i njegov režim otišli u prošlost a ja prijatelja, obzirom da je već bio postavljen na važnu državnu funkciju, nisam video sve do tog novembarskog dana kada me je pozvao da dođem kod njega. I kada me je potpuno neočekivano i nenajavljeno odveo u Palatu federacije u kabinet predsednika Koštunice. O tome šta sam tamo radio govorio sam javno mnogo puta pa ću sada reći nešto što do sada nisam.

 Odnosno da su tadašnji načelnik službe Marković i njegovi saradnici koji su u tom periodu već stvorili sjajne pozicije u kabinetu predsednika države ekspresno obavešteni o mom boravku. I da su, pošto im je bilo jasno da sam za njih i njihove planove, da na sve moguće načine spreče demokratske promene u zemlji i bilo kakve suštinske promene u službi, upravo ja velika opasnost, ekspresno preduzeli određene mere kako bi kompromitovali ne samo mene, podozrevajući da ću se verovatno vratiti u službu iz koje su me baš oni godinu dana pre toga izbacili pod smešnim optužbama da sam strani plaćenik i izdajnik, već i mog prijatelja koji je kao što rekoh već obavljao važnu državnu funkciju i u tom trenutku bio bliski saradnik predsednika Koštunice.

Odnosno da su uzeli neke moje izveštaje i beleške i otišli kod Koštunice sa pričom da je moj prijatelj patološki doušnik koga sam ja kao takvog angažovao za saradnika i sa njim se čak okumio itd i da shodno tome treba da bude podozriv i nepoverljiv i prema njemu i prema meni i svemu što radimo i što smo rekli. Išli su toliko daleko da su čak od koleginice koja je u analitici službe bila zadužena za neke evidencije, tražili da im da pismenu potvrdu da je moj prijatelj saradnik, i to baš onaj koji se pominje u mojim izveštajima, što je ona, naravno, odbila da učini, odgovorivši im da takvim informacijama ne raspolaže te da i kada bi to bila istina ona to ne bi mogla da učini, jer takva praksa u istoriji službe nikada nije postojala...Naravno da sam sve to saopštio prijatelju koji me je pak nekoliko dana nakon toga obavestio da je razgovarao sa Koštunicom i njegovom šeficom kabineta i da su oboje energično demantovali ono što sam mu ja rekao...

Da bi mi godinu-dve nakon toga prilikom jednog razgovora rekao da se video sa pomenutom šeficom kabineta koja mu je, nakon što je Marković završio u zatvoru, priznala da ga je te 2000. godine lagala i da je sve ono što sam ja rekao njemu, a on njima, istina!

 I dodala je jednu veoma važnu stvar zbog koje i pišem celu ovu priču: da je, pročitavši moje izveštaje, Koštunica ostao u nedoumici zbog čega su mu ih dali i navodno rekao da se iz pomenutih izveštaja jasno vidi da pomenuti saradnik, ko god da je, nije učinio ništa kažnjivo, kriminalno, nezakonito, nemoralno ili nepatriotski, jer nikome pa ni Službi i Miloševiću nikoga nije potkazivao, ni njega ni ostale lidere  DOS-a, već je između ostalog pravio veoma kvalitetne i ozbiljne analize naše spoljnopolitičke pozicije i naših odnosa sa SAD, EU i NATO u sklopu tada aktuelnih pretnji bombardovanjem. Eto i od Koštunice nešto pametno. 

A to znači da biti saradnik čak i u nedemokratskom režimu nije ništa nečasno niti podrazumeva bilo kakvu osudu ili odgovornost, a pogotovo formalno-pravnu. I da zbog toga niko nema pravo da saradnike neselektivno i paušalno javno raskrinkava, osuđuje, ponižava pa čak ni lustrira! I ugrozi im bezbednost ili život.

Osim toga, Služba koja objavi imena ovih i ovakvih ljudi može odmah da zatvori ''radnju'' i stavi ključ u bravu, jer nakon toga niko normalan neće ni pomisliti da bude njen saradnik.

Što ne znači da sam ja protiv lustracije ili nekritički na strani saradnika koji treba da budu zaštićeni zato što su saradnici. Ali nisam ni zato da budu osuđeni samo zato što su saradnici i zato ne branim ''doušnike'' već demokratiju, zakonitost i zdrav razum!