(P)likovi
Ko je treći
kandidat za predsednika Demokratske stranke
Trener
demokratije, na klupi za rezerve
Sa 44
godine života, Branislav Kuzmanović je ne samo predsednik centralne beogradske opštine Vračar, već sebe preporučuje i za novog
predsednika Demokratske stranke! Sve što u životu ima, a ima i više nego što mu treba i zaslužuje, je zahvaljujući neviđenoj bezobzirnosti i bespoštednom laktanju kroz život. Javnosti do sada
nepoznati prilozi iz njegove biografije, rečito govore o kakvom je
"profilu" ličnosti reč...
D.
Velimirović
Branislav
Bane Kuzmanović je rođen u Beogradu 19. decembra 1968. godine. U svojoj zvaničnoj, romansiranoj autobiografiji pod naslovom "Ko je Bane?", on tvrdi kako je inženjer elektrotehnike, obožavalac
novog talasa i velikih tema u filmovima, zaljubljenik u Vračarski plato u sumrak i aktuelni predsednik opštine Vračar. Razveden je, ponovo oženjen i ima dvoje dece.
U toj,
očito "friziranoj" autobiografiji, Branislav Bane Kuzmanović iznosi
još neke poluistine, a ume kad treba i da se brani i ćutanjem, izbegavajući da do kraja pojasni
neke po njega neugodne događaje. On piše kako je svoj prvi protest organizovao kao đak trećeg razreda osnovne škole,
ali zaboravlja da navede kako se taj "protest" sastojao od zaključavanja u školski klozet, dok ga tetkica odatle nije oslobodila i isterala.
Inače je Bane u svemu bio uzoran "Titin
pionir".
Banetovi
baba i deda po majci su bili iz Aleksinca. Deda Dobrivoje Brančić je bio sajdžija i ugledan čovek. Baka Jovanka je
vodila računa o domaćinstvu. Svi ih pamte samo po dobrom. Ni Banetov otac nije
bio ništa lošiji čovek. Na koga se onda
Bane izmetnuo?
Osamdesetih je osetio da ima dar za elektrotehniku i marketing. To je bilo
vreme audio kaseta, kasetofona i prvih kompjuterskih igrica. Bane je osetio da
je baš rođen
za eru elektrona, struje, električnog polja itd...Presnimio
je i to vrlo pažlljivo i stručno, jedan audio zapis sa programom za neku igricu,
pa ga je ponovo presnimio i umnožio. Zatim je dao oglas da
to prodaje. Posao je krenuo. Počeli su da se javljaju
zainteresovani, što je rezultiralo prilivom novca.
Ali, počele su da stižu i reklamacije. Procenat škarta je bio 100 odsto!
Usxtvari, ni jedna kaseta nije reprodukovala kvalitetan magnetni zapis i sve su
bile neupotrebljive! Tada su klijenti počeli Baneta da zovu
telefonom i da traže pare nazad. Neki su mu, vrlo ljubazno poručili, da će biti bijen!
To je bio trenutak, kada je shvatio šta je marketing i počeo da se njime bavi. Naime, uvideo je da poseduje iskrenu
ljubav prema novcu i da se emotivno vezuje za njega, a da ako nastavi sa
delatnošću, realno, može da izvuče deblji
kraj. Tu dilemu je rešio u trenu - doneo je odluku da će nastaviti sa prodajom, ali će raditi samo s onim kupcima koji su vrlo udaljeni, što
dalje, po svim krajevima bivše SFRJ.
Matematika je bila jasna i precizna - ako prodaje onima koji su udaljeni
stotinama kilometara, realno, mogu da ga samo psuju telefonom, jer im se ne
isplati da putuju satima do Beograda da bi ga umlatili. Rečeno učinjeno. Nastavio je
ubrzano svoju prodaju, pokupio je pare, ućutao se i nestao. Telefon
je potom eskivirao nekoliko meseci, a zatim je krenuo rat na prostorima bivše
Jugoslavije
Tada
je Bane ušao u politiku. Istovremeno je upisao i Elektrotehnički fakultet, svoju veliku ljubav. Postao je poznat po
suvom teoretisanju, svojim dugim uspavljujućim monolozima, davljenju...
Bio je napredan učenik Nacionalnog
demokratskog instituta (NDI), gde mu je lični trener bio Boris
Tadić! Zaista, na NDI se nisu delila
zvanja predavača, instruktora i slično, već - trenera! Trener
demokratije, kako to gordo zvuči! Tadić je brzo uočio svog novog učenika, mlađanog i mršavog neuspelog
studenta ETF-a. Ostalo se zna.
Pre petooktobarske
prevare, 3. oktobra 2000. godine, policija hapsi Baneta u ulici Maršala
Tolbuhina u Beogradu, jer je automobil preprečio
preko ulice i počeo da poziva narod da krene na
Skupštinu - dva dana pre vremena?! Od
prebacivanja u bolnicu "Lazu Lazarević", spasao ga je
jedan poznanik njegove majke Verice, čiji je sin radio u
policiji. Svojim dobrotvorima se Bane više nikada nije javio, jer
ga ne interesuju ljudi koji više ništa ne mogu za njega da učine.
Sada je on postao deo vlasti!
Pootom
Demkoratska stranka šalje Baneta preventivno van zemlje. Obišao je petnaestak
zemalja proizašlih iz bivšeg Sovjetskog Saveza, šireći po njima revolucionarne ideje ovdašnjeg Otpora. Pare za tu subverzivnu delatnost dobijao je
od zapadnih službi. U Srbiju je vraćen kada je postalo jasno da se "zahvalan" narod tih zemalja
sprema da linčuje i Baneta i ostale
koji su mu prosipali pamet!
Tako Bane postaje predsednik opštine Vračar u Beogradu, jer Tadić
nije imao gde drugde da ga smesti. To je bilo prvi put da sadašnji predsednik opštine stigne na teritoriju
Vračara, budući da je odrastao i živeo u jednosobnom stanu
koju je njemu i majci kupio deda Dobrivoje u novobeogradskoj ulici Pariskih
komuna. Od dolaska na jasle zapadnih službi i funkciju na Vračaru, Bane je stambeno zbrinuo i sebe i svoje mile i
drage. Svakom po stan, kad je beg bio cicija?
Njegov
dolazak na mesto prvog čoveka Vračara upamćen je po dva detalja:
tada su ga svi prvi put videli u odelu i beloj, čistoj
košulji i svi su (pa i on sam) prvi put čuli da je diplomirao. Do
tada se jedino znalo da je Bane upisao prvu godinu ETF-a, a onda je naprasno i
ničim izazvan, za samo nekoliko dana prevalio put od
brucoša do diplomiranog inženjera elektrotehnike kao "talentovano dete"!
Zatim je Bane počeo da nastupa javno, da daje
nezaboravne nestručne intervjue, da lupeta
gluposti, da mudruje...U par navrata je, gostujući
na TV Studio B, besedeći u velikom plaćenom terminu, zasenio gledalište, dok se osnivaju javne kuhinje za gladne, kako je
upravo on dao doprinos razvoju ekologije na ovim prostorima, jer se založio da
se kupi prvi hibridni auto u Srbiji, koji ima dva motora...Pa je ugrađeno i solarno grejanje u krovu zgrade opštine, "će se uštede pare, jer Sunce je neiscrpno...Da, molim,
jeste, jeste zimi je problem, ne, ne može da radi, ali znate, vidite...".
Kad je kupljena nova oprema za pedijatriju, održao je dirljiv govor, da su
svima suze krenule, koji je završio rečima "Eto, to što smo mi pazarili, nemaju ni Slovenci!".
Skroman i štedljiv,
kako voli za sebe da kaže, brzo se i stambeno obezbedio, te se usput rešio i
svoje bivše žene, kojoj je obezbedio novi stan. Ubrzo, ponovo je zasnovao
porodicu i okućio se, nabavio najmoderniji i
najskuplji nameštaj, skromno odlazio samo na daleka i duga letovanja na egzotičnim destinacijama, a pomalo i na zimovanja, pazario je
nov automobil marke Citroen...Ni majku nije zaboravio. Verica Kuzmanović je studirala filologiju, ali je prestala time da se bavi
kada se zaposlila u današnjem Privrednom sudu.
Vremenom
je postala šefica administracije, ali to nije dostojno radno mesto za majku
predsednika jedne opštine. Decenijama pošto se razvela od Banetovog oca, Verica
ponovo uzima devojačko prezime Brančić, pošto ne ide da
Branislav Kuzmanović na funkciju direktora Centra za
talentovanu decu, u sopstvenoj opštini postavi Vericu
Kuzmanović, jer bi novinari sve brzo
shvatili. Sa prezimenom Brančić, računao je, ona nikome ne "bode oči".
Bane je samo
jednom u životu napravio dve uzastopne greške. Prvo se setio jednog
bliskog rođaka koji mu nije bio od koristi,
a zatim je priznao i da je dobar prijatelj sa direktorom Poreske uprave Vračara Dušanom Ljubičićem, odnedavno zvanim Jazavac.
Posle je Bane negirao i jedno i drugo - i da ima rođaka i da šuruje sa prvim poreznikom
na svojoj opštini, pa umalo da od razjarenih
rođaka dobije batine na jednom porodičnom okupljanju povodom nečije
sahrane. Od tada Bane više ne priznaje da ima
rodbinu, posebno ne onu koja nije na položajima.
Branislav Bane Kuzmanović je pravi čovek koji treba da dođe na čelo Demokratske stranke, na čijem vrhu već sede pederi, lopovi i hohštapleri. Ako bi se to desilo, neka kosmička pravda bi
bila zadovoljena, jer, zašto bi demokratama bilo
bolje od stanovnika centralne beogradske opštine Vračar?