Tragom vesti

 

Kriminal u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti

 

Korupcija, falsifikati i pohlepni starci

 

Kada su pre petnaestak godina naši biznismeni kupovali po Rusiji i Ukrajini titule akademika za sebe i druge, u prvom redu za Miru Marković, naša intelektualna javnost se zgražavala na koji nivo su spale nekada slavne akademije nauka tih zemalja - da krčme titule kao jagnjetinu na panju. Nije se imalo u vidu da posrnuće zemlje u celini znači i posrnuće svih njenih delova. Danas je u Srbiji slična, ako ne i gora situacija na tom planu. O haosu u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti piše Tabloidov urednik Milan Glamočanin, nekadašnji načelnik u saveznoj policiji

 

Milan Glamočanin

 

U našu nekad prestižnu i slavnu Srpsku akademiju nauka i umetnosti u koju se ulazilo s teškom mukom, a da postanu akademici nije uspevalo jednom Crnjanskom, pa dugo ni Tesli,  može se danas ući za šaku novca, u njoj se prodaju i kupuju funkcije i događaju mračne i krupne kriminalne radnje.

I ranije je u SANU bilo manjih ili većih malverzacija, naročito u vreme prijema novih članova, ali su to bile relativno male koristi koje nisu predstavljale širu ekonomsku i društvenu štetu.

Danas se može reći da u zgradi SANU  deluje ozbiljna kriminalna grupa koja se osmišljeno bavi raznim kriminalnim radnjama, počev od prodaje mesta za dopisne i redovne članove, kupovine funkcija u samoj SANU, pa sve do vrlo ozbiljno osmišljenih kriminalnih projekata u koje je uvučena crnogorska mafija na čelu sa Duškom Kneževićem i grupom "Atlas".

Na čelu mafije u SANU stoji Vojislav Stanovčić, član Predsedništva SANU i sekretar Odeljenja društvenih nauka, koji vešto i obilato koristi pohlepu i duboku starost predsednika SANU Nikole Hajdina, koji je uz to još i slab prema sinu poznatom po aferi gradnje mosta na Adi, koji je građane Beograda koštao kao tri obična mosta, a koga danas malo ko koristi. Nazovi-Crnogorac Vojislav Stanovčić je uveo zemljaka Duška Kneževića u posed imovine SANU, poput velelepne zgrade u Knez Mihajlovoj preko puta Francuskog kulturnog centra, a u toku su realizacije raznih kriminalnih planova počev od rušenja Instituta za književnost SANU i gradnje nove zgrade na sadašnjem parkingu SANU, u čemu glavnu reč treba da vodi Hajdinov sin čim postane akademik, pa sve do otuđenja atraktivnih zgrada koje je država tek vratila SANU.

Vojislav Stanovčić naplaćuje deset hiljada evra samo da bi kandidat za dopisnog člana dobio podršku njegovog odeljenja i tako dobio šansu da se o njegovom prijemu odlučuje na Skupštini SANU. Lobiranje razume se košta posebno, i kreće se od pet do deset hiljada evra. Da bi neko postao od dopisnog člana SANU akademik, to jest redovni član mora da plati Stanovčiću i njegovoj ekipi od deset do dvadeset hiljada evra. Sam Vojislav Stanovčić je nedavno kupio titulu akademika i mesto sekretara Odeljenja društvenih nauka tako što je iskoristio nesreću koja je zadesila akademika Aleksandra Firu kome se šlogirala žena i koji nije imao novac da joj plaća danonoćnu medicinsku negu.

Fira, koji kao i mnogi drugi članovi tog Odeljenja nije dvadeset dve godine hteo da glasa za Vojislava Stanovčića zato što je ovaj svojevremeno ušao na prevaru u SANU bez ijedne jedine knjige već samo s potvrdama da su mu silne knjige u štampi koje se posle nikada nisu pojavile, na kraju je bio prinuđen da Stanovčiću proda svoj važan glas koji je bio jezičak na vagi pri glasanju u ovom malom Odeljenju koje broji svega osam članova, (uključivši Tibora Varadija koji je više u inostranstvu nego u zemlji i akademika Ljubomira Tadića koji iz zdravstvenih razloga na skupove odeljenja dolazi vrlo retko) i u kome ima samo četiri redovna člana, tj. akademika, dok su ostali dopisni članovi.

Kako je Fira bio po zvanju i godinama na redu da posle Mihajla Đurića postane sekretar tog Odeljenja, Vojislav Stanovčić mu je ponudio da sem para za glasanje u korist Stanovčićevog izbora u zvanje akademika, dodatno plati Firi da mu ustupi i vrlo važno mesto sekretara Odeljenja, čime se postaje funkcioner SANU, jer se time automatski postaje i član Predsedništva SANU, što  omogućuje česte kontakte s najužim rukovodstvom, uticaj na poslovanje i uopšte na donošenje svih važnih odluka SANU. Cena te transakcije je bila 30.000 dolara. Stanovčić je dao Firi prvu tranšu od deset hiljada dolara, a kada je Fira iznenada umro Stanovčić se pravio, a i dalje pravi lud, i ne isplaćuje Firinoj porodici  ostatak sume u visini od 20.000 dolara, iako im je taj novac preko potreban kako bi teško obolela i nepokretna Firina  supruga imala potrebne inostrane lekove i pristojnu negu.

To je razlog da se osvetli lik i delo Vojislava Stanovčića. Ovaj lukavi i notorni kriminalni lik, naoko servilnog ponašanja, rođen je 1930. u malom selu Ubli na tromeđi Crne Gore, Hercegovine i primorskog zaleđa, pa se predstavlja kako mu kad to odgovara. Već samo ovo mesto, koje je sada formalno u Crnoj Gori je svojom istorijom, položajem i tradicijom odredilo karakter Vojislava Stanovčića.

U pitanju je seoce smešteno u jednoj mračnoj klisuri na putu Herceg Novi - Nikšić kojoj sunce samo dva sata dnevno sija, koje se formiralo oko jednog ovećeg vojnog bunkera pored puta koji su kao vojnu utvrdu koristile čas turske, čas mletačke a posle i austrougarske posade. Siromašni stanovnici ovog naselja su praktično na razne načine opsluživali vojnike u utvrđenju i živeli od toga. Naročito su Turci bili skloni da koriste žene iz Ubala kao pralje ali i za druge svoje potrebe zbog čega je došlo do velikog mešanja krvi pa zbog toga pravi Crnogorci ni dan danas ne žele da se orode ni sa kim iz tog mesta.

Kad bi siromašni dečaci iz Ubala poodrasli da mogu da budu služinčad spuštali bi se u Kotor gde nisu birali posao, pa je tako i Vojislav Stanovčić u toku Drugog svetskog rata dospeo u okupirani Kotor, gde se priključio grupi italijanskih vojnika - sitnih kriminalaca koji su malog ali spretnog Voju najviše koristili pri pljačkama kotorskih grobova, tako što bi budakom razbili kamenu ploču, a potom bi budućeg akademika i člana Predsedništva SANU spuštali konopcem da poskida upokojenim kotorskim babama lančiće, prstenje i zlatne zube. Vojislav Stanovčić se toliko zbližio sa tom italijanskom vojničkom bandom da su ga oni nakon propasti Musolinija bežeći pred partizanima poveli sa sobom u Italiju. Tamo je zbog sitnog rasta i male fizičke snage završio u izbegličkom logoru kao dečja muška prostitutka. Kada su nakon rata vraćane izbeglice a sa njima i još maloletni Vojislav Stanovčić, UDBA je u tadašnjem potpuno sovjetskom duhu i pedagoškom maniru Makarenka, smatrala da se on ipak može prevaspitati i postati koristan član društva u čemu se, kako će se videti, ljuto prevarila.

Da ga Crnogorci, besni zbog skrnavljenja grobova ne bi ubili, UDBA je Stanovčića upisala u gimnaziju u Zagreb, gde je bio njen stipendista i doušnik. Nakon toga je završio Višu upravno-policijsku školu, a potom, vrlo lako i još dve godine prava pri čemu su se u duhu tadašnjih vremena uplašeni profesori univerziteta ponižavali dolazeći da predaju i ispituju u prostorijama policije. Da neko od "studenata" padne razume se nije dolazilo u obzir.

Dugogodišnji posao Vojislava Stanovčića u Saveznoj UDBI bilo je praćenje intelektualaca. Zato je po službenoj dužnosti postao član redakcija više naučnih časopisa, preko veze magistrirao, a potom, iako polupismen i doktorirao.

Međutim, zbog krađe je odstranjen iz Službe bezbednosti ali je kao još uvek moguće koristan ubačen na tek tada formirani Fakultet političkih nauka gde je bio "oko i uho" DB. Da je Vojislavu Stanovčiću to bilo malo pokazaće njegov prvi studijski boravak u Velikoj Britaniji od 1960. do 1961. gde su njegova preambiciozna žena Mirjana, inače Splićanka i član satanističke sekte, i neke dame iz porodice Stambolić koje su tada takođe boravile u Engleskoj napravile plan Stanovčićeve karijere.

U te svrhe Vojislav Stanovčić je tada pristupio engleskoj obaveštajnoj službi i otada je počeo njegov, ne samo brz međunarodni špijunski, nego i kriminalno finasijski uspon. Krajem osamdesetih ga preuzimaju Amerikanci, vezuju ga za Soroša i Karnegi fondaciju pa u kratkom roku tokom devedesetih, dok ceo narod gladuje, ovaj penzionisani profesor se naglo bogati i kupuje četiri skupe nekretnine na Crnogorskom primorju - velelepnu kapetansku kuću u Perastu i velike stanove u Herceg Novom i Kotoru, čija je ukupna vrednost tada bila više miliona dolara, a koji sada vrede deset puta toliko.

Za verno dugogodišnje služenje Sorošu i predlaganje bombardovanja Jugoslavije, kao i za druge antisrpske špijunske aktivnosti dobio je od njega na poklon veliki stan u Beču. Dvojici sinova je u inostranstvu odmah po punoletstvu otvorio firme čiji je samo početni kapital iznosio po pola miliona dolara, a potom je jednog sina namestio u američku špijunsku finansijsku službu za nadzor tokova novca u Evropi čije je sedište u Švajcarskoj čime je došao u poziciju da ima važne privredne i finansijske informacije i bude od velike koristi našoj i stranoj ekonomskoj mafiji, pa čak i da neke od njih ucenjuje.

U SANU je ušao na dotad nezamislivu drsku prevaru, i uz veliku pomoć stranih i domaćih obaveštajnih službi a bez ijednog napisanog dela, prikazujući svoje predgovore tuđim knjigama kao svoje knjige i navodeći da su mu silne knjige u štampi. Kada se to otkrilo, osramoćeni i razljućeni članovi Odeljenja društvenih nauka su preko dvadeset godina odbijali da ga unaprede u zvanje akademika. Radomir Lukić, od koga je Stanovčić na prevaru izmamio potpis za referat za ulazak u SANU dok je Lukić bio bolestan, je čak pokušavao da promeni statut SANU ne bi li isterao Vojislava Stanovčića pošto po Statutu kad neko uđe u SANU nije ga moguće nikad više isključiti.

Tek kada su mnogi od tih starih i obmanutih akademika pomrli, a Fira i verovatno i neki drugi pristali da ga unaprede za novac, Vojislav Stanovčić je postao akademik i takoreći u istom danu i funkcioner SANU i odmah je krenuo s kriminalizacijom akademije. Po starom mafijaškom i policijskom obrascu odmah je krenuo da formira svoju kriminalnu ekipu. Pošto je vrbovao Hajdina, i to u tolikoj meri da ovaj danas najavljuje dojučerašnju sramotu SANU Vojislava Stanovčića za svog naslednika, napravio je prodor i među druge članove SANU koji su osetljivi na novac i privilegije.

U tome ima dragocenu pomoć iskusnog mafijaša Budimira Lončara, upravnika poslova SANU i suvlasnika univerziteta Union koji se u srpskom finansijskom podzemlju istakao tako što je kao direktor Dunav turista prodao grčkom milioneru hotele Metropol i Jugoslaviju i odmah posle toga postao njegov menadžer što je i danas. Za njega su u kratkom roku njegovog boravka u SANU već vezane mnoge mutne radnje poput pokušaja prodaje parkinga i zgrada, radi čega je isti očigledno i doveden.

Da je karakter čovekova sudbina i da Vojislav Stanovčić od mladalačkih pljački grobova do danas nije prestajao s kriminalom, sada zarazivši time i niz drugih koje je okupio oko sebe u SANU, pokazuje i njegov cenovnik za usluge kao iniz besramnih skaradnosti koje čini od prijema novih članova do arčenja mukom vraćene imovine SANU.

Ko plati može da uđe u Odeljenje društvenih nauka i ako nije iz društvenih nauka, a ko neće ili nema da plati može da napiše i tomove knjiga pa nema nikakve šanse. Pohlepa Vojislava Stanovčića ide tako daleko da je za novac spreman da primi u Odeljenje društvenih nauka čak i arhitekte, a to objašnjava i prisutnost muzičara Dimitrija Stefanovića u ovom odeljenju kome je valjda mesto u odeljenju umetnosti. Tim putem će novi članovi SANU uskoro postati Stanovčićeva zemljakinja Dragana Radojičić, etnolog , koja je pošto je došla iz Vojine postojbine platila istom za lobiranje samo 15.000 evra, arhitekt Ljiljana Blagojević koja je, pošto je propala dva puta u svom matičnom odeljenju,  platila celih 25.000 evra pohlepnom Stanovčiću i Vukašin Pavlović koji je iako Stanovčićev dugogodišnji saradnik u raznim prljavim radnjama na FPN  ipak morao da časti Voju Stanovčića sa skromnih 10.000 evra. Oni koji nisu imali pare ili nisu shvatili koliko i kome treba da daju su svi propali bez ijednog dobijenog glasa poput Jovana Babića, Branislava Đorđevića, Zorana Avramovića, Slobodana Vukovića, Mirka Grčića i Milomira Stepića.

Podršku Odeljenja društvenih nauka na čijem čelu je Vojislav Stanovčić nisu dobili ni Bojan Jovanović ni Miloš Nemanjić, prvi zato što je kao Nišlija tvrd na pari  ponudio premalo, a drugi zbog prezimena budući da Stanovčić ne voli ništa što ga podseća na srpsku istoriju. Stanovčić dovodi iskusnog kriminalca Vukašina Pavlovića kao svoje najjače pojačanje i da mu bude desna ruka. Pošto je opljačkao FPN i državnu kasu za milione, vremešni Pavlović, koji je upravo zakoračio u osmu deceniju te će svakako njegov dolazak biti u duhu odluke SANU o njenom podmlađivanju, sprema se da pod Vojinom palicom krene u krupan finansijski kriminal pod krovom SANU čim postane njen član. Da u tome ima ogromna iskustva potvrđuju njegovi dosijei u Odeljenju za privredni kriminal MUP-a Voždovac i dosije koji je formiran nakon svojevremenog unutarpartijskog nasrtaja Dušana Petrovića na glavnog graditelja Demokratske stranke Dragana Kopčalića.

 Ovaj poluprofesor-polupolitikant koji je na Fakultet političkih nauka došao iz bosanskog sindikata, poznat po tome što takoreći nijedno predavanje nije održao već su to mesto njega radili asistenti, pravi je majstor za drpanje para o čemu svedoče ispražnjeni fondovi i nedovršena zgrada  njegovog fakulteta političkih nauka, gde je vršio osam uzastopnih dekanskih i prodekanskih mandata starajući se o gradnji na krajnje kriminalan način.Takođe je saradnik engleske obaveštajne službe i u tom svojstvu je predsednik Anglo-srpsko društva, a potpredsednik te engleske obaveštajne filijale je , ko bi drugi do Vojislav Stanovčić.

Jasno je da ulazak Vukašina Pavlovića ne znači samo kriminalizaciju Akademije već i obaveštajni prodor stranih službi koje teže da desrbizuju SANU i stave je pod svoju kontrolu na čemu već odavno zdušno radi Stanovčić. Uspeo  je čak i to što do sada nikom nije u istoriji Beogradskog univerziteta, da zahvaljujući raznim marifetlucima bude u redovnom radnom odnosu sve do sedamdesete godine života pri čemu mu je najviše pomoglo to što je intimus Vojislava Stanovčića i zamenik predsednika Političkog saveta Demokratske stranke gde se ubacio preko Dragoljuba Mićunovića i sa kojim će zajedno otići u politički otpad kada Mićunova i Borisova struja izgubi partijske izbore u decembru.

Ovaj rođeni kriminalac protiv koga su u svim režimima sprovođene istrage zbog finansijskih malverzacija je, iako julovac koga je pred svoj pad lično postavila Mira Marković za dekana, a na intervenciju Radoša Smiljkovića,  bio pred hapšenjem za privredni kriminal na univerzitetu, koje je izbegao zato što se dogodio 5. oktobar, posle koga Pavlović pravi politički luping i pristupa kao dekan novoj vlasti koju je takođe posle masno pokrao uzimajući pare od Ministarstva prosvete za navodnu dogradnju i rekonstrukciju fakulteta.

Velik deo toga novca se posredstvom Kopčalićeve kriminalne građevinske firme "Montera" bez pravog tendera slivao u džepove Vukašina Pavlovića i nekolicine njegovih najbližih saradnika pa je on uskoro izgradio vilu na Voždovcu čija je cena pri prodaji 3.770 000 evra!

 Kako je krenulo čišćenje moglo bi se desiti da Vukašin Pavlović bude uhapšen baš na dan prijema u SANU što bi njoj svakako podiglo ugled. Za sada Pavlović  trčkara oko svih akademika bliskih Vojislavu  Stanovčiću, a naročito oko Dimitrija Stefanovića, generalnog sekretara SANU, koga ne samo voda ispod ruke već povremeno i nosi do parkinga na leđima kad Stefanović zakuka da ga izdaju noge, što lukavog i debelog Stefanovića veoma zabavlja pa o tome sa smehom priča pred članovima svog hora u Pančevu.

Hajdin veoma podržava Stanovčićevu ideju o dolasku Vukašina Pavlovića u SANU kako bi se on sa svojim kriminalnim građevinarskim iskustvom spojio sa Hajdinovim sinom, koga ni Đilas nije mogao da sredi pri pljački mosta na Adi. Spoj ta dva "stručnjaka" za građevinske malverzacije dovešće bez sumnje jednog dana i policiju na vrata SANU. Da je vrhunski hohpšapler koji poput svoga učitelja Stanovčića ne preza ni od čega Vukašin Pavlović je pokazao i time što je u nameri da se kandiduje za SANU  tobože štampao knjige na engleskom jeziku u inostranstvu iako su one zapravo štampane u Beogradu u režiji pa čak i o trošku Čigoje kao protivuslugu za otvorenu  skriptarnicu na FPN.

 Da bi do kraja impresionirao  članove SANU Vukašin Pavlović je sebi obezbedio i Oktobarsku nagradu Beograda 2011. za "nov i originalan doprinos nauci", iako je cela ta knjiga koju sad on  uz viski deli akademicima kako bi glasali za njega ustvari ništa drugo do   iz delova sastavljen krpež njegovih ranijih radova. Da ne pominjemo da je on bio predsednik žirija pre toga po partijskom nalogu DS. Velike pljačke i malverzacije Vukašin Pavlović je zajedno sa Vojislavom Stanovčićem napravio i u "Službenom glasniku". "Glasnik" mu je kupio džip i isplatio na stotine hiljada evra.

 U svakom slučaju je vidno da politikolozi Vojislav Stanovčić i Vukašin Pavlović baš umeju da prištede od svoje plate i da se baš i razumeju u ekonomiju, ali onu špijunsko-kriminalnu. A da bi pokazao da je glavni ekonomski, makar i kriminalni stručnjak  u SANU, Vojislav Stanovčić je obilato doprineo da se ukine odluka SANU o osnivanju Instituta ekonomskih nauka SANU. Iako bi to bilo pozdravljeno u očima javnosti i osiromašenog društva koje se pita zašto baca mesečno milione na SANU (u kojoj mnogi, uglavnom na vezu upali članovi ne rade ništa već samo povrh svojih penzija primaju debele dodatke i od preko hiljadu evra mesečno, što nema nigde u svetu budući da i u najbogatijim zemljama članovi akademija plaćaju svoje članstvo u akademijama i nemaju nikakve apanaže), Hajdin, Stanovčić i Lončar su uz pomoć raznih kalkulanata i mlakonja zaustavili osnivanje tog Instituta koji bi itekako značio pomoć državi Srbiji u ovim preteškim ekonomskim vremenima. Kako i ne bi kad oni imaju svoj kriminalni koncept ekonomije i ekonomisanja po principu daj-dam, arčeći narodnu i državnu imovinu kao da im je babovina, trgujući usput zvanjima i titulama akademika koje će zbog toga uskoro postati isto tako bezvredne kako su postale u Rusiji i drugim zemljama koje su nastale od bivšeg SSSR-a.

Zahvaljući svojim udbaško-špijunskim umećima Vojislav Stanovčić je ne samo sklon falsifikatima već je i vrlo vešt u tome, što neprekidno iskazuje falsifikujući zapisnike i druge dokumente SANU kako bi prikrio svoje prljave radnje. Najnoviji falsifikat je počinio tako što je tobože pribavio potpis akademika Ljubomira Tadića, oca bivšeg predsednika Borisa Tadića, za referat za izbor Koste Čavoškog u akademika. Time je privremeno pacifikovao buntovnog ali naivnog Čavoškog da mu ne pravi probleme dok on ne završi poslove oko izbora. Ljubomir Tadić, koji inače ne može očima da vidi Čavoškog zbog njegovih stalnih napada na Borisa, je to saznao i iako je jedva pokretan došao je lično na sastanak SANU gde je glasao protiv Koste Čavoškog koji zbog toga sada ide na Skupštinu SANU bez podrške Odeljenja. Stanovčić je pak  Tadiću kao zemljaku objasnio da je Čavoški bio taj koji je falsifikovao potpis, iako ovaj to svakako ne bi nikad učinio pa u Akademiji sada Stanovčićeva ekipa govori o Kosti Čavoškom kao falsifikatoru!

Kada crv uđe u jabuku on je pokvari. Ako je suditi po jezivom crvu Vojislavu Stanovčiću, moralno trulom Nikoli Hajdinu, i ekipi koju oni nameravaju da uvedu u SANU sve zajedno s Hajdinovim sinom, poznatim građevinskim mešetarom i okorelim privrednim kriminalcem Vukašinom Pavlovićem, u SANU će  uskoro sve vrveti od crva, a od jabuke će ostati samo ljuska, a možda čak ni to.