Na licu
mesta
U gradu koji
vapi za redom i zakonom, braća Vuković sprovode svoja pravila
Nije šala,
bez dinara došli do Nissala
Cena
sunovrata niškog aluminijumskog kombinata "Nissal" još nije sabrana,
a novi detalji o tranzicionoj pljački decenije i dalje pristižu. Mada su u
glavnoj ulozi ove dobro režirane predstave braća Goran i Mitar Vuković, iza
otimačine "Nissala" stoje uticajne grupe političko-privrednih
mešetara, pomognuti korumpiranim sudijama i tužiocima, lokalnom samoupravom i
republičkim vlastima. Ne budu li braća Vuković uskoro procesuirana zajedno sa
svojim pomagačima, biće to dokaz više u prilog činjenici da Srbija tone u
bezvlašće, nasilje i hajdučiju, te da njome haraju kriminal i interesni
klanovi, a ne pravna država, zakon i red. Tabloid će pratiti dalju sudbinu
1.500 prevarenih i opljačkanih radnika "Nissala", u nadi da će
oni jednom naplatiti svoje muke, a krivci za ovaj nečuveni kriminal otići u
zatvor
Mersiha
Hadžić
Krajem predzadnje nedelje u februaru 2013.
godine, Mašinski fakultet u Nišu dao je zvanično saopštenje povodom tvrdnji da
je Mitar Vuković, zamenik generalnog direktora niškog aluminijumskog
kombinata Nissalla, i rođeni brat Gorana Vukovića, kontraverznog
vlasnika ove nekada moćne državne firme, kupio diplomu tog fakulteta i tako
falsifikovanjem dokumentacije stekao zvanje diplomiranog mašinskog inženjera. U
saopštenju dekana niškog Mašinskog fakulteta se tvrdi da Mitar Vuković nikada
nije bio student tog fakulteta, i da kao takav nije ni mogao da stekne
spornu diplomu.
Nameće se pitanje: odakle Mitru Vukoviću
diploma sa kojom je zadnjih godinu dana paradirao? Logika nudi dva odgovora.
Mitar Vuković, zamenik generalnog
direktora Nissala je sam falsifikovao diplomu kako bi mogao da zadrži mesto
zamenika generalnog direktora, a koje po sistematizaciji potražuje VII stepen
stručne spreme, te bi trebalo proveriti šta stoji u kartonu tog zaposlenog u
kadrovskoj službi, i tom prilikom upitati osoblje da li im je i ko davao naloge
da falsifikuju podatke?
Jedini problem sa tom logikom bio bi što
to ne objašnjava iz kojih su onda razloga Goran i Mitar Vuković preko
falsifikovanih radnih naloga i uz pomoć svojih najbližih saradnika
"poklonili" Mašinskom fakultetu u Nišu pregrade u toaletima. Ako nisu
falsifikovane, gde su onda fakture i, kada, kome i koliko novca je plaćeno za
radove izvršene na kući i vikendici prof. dr Miodraga Manića? Ko je
kupac i gde su fakture za izvršene radove za stan u potkrovlju u ulici Milorada
Veljkovića Spaje na Nišavskom keju, a koji je Mitar Vuković u najvećoj tajnosti
i protivno svakoj logici opremao tokom februara 2013. godine, bez obzira što je
objekat još uvek u fazi grubih građevinskih radova?
Dakle, ne zna se kome pripada taj stan,
ali je činjenica da se na sednici kolegijuma Mašinskog fakulteta u Nišu na
kojoj se raspravljalo o nepostojećoj diplomi (uprkos veoma uspešnoj diplomskoj
proslavi koju je organizovao Mitar Vuković u jednoj niškoj kafani), posle dugo
vremena prisustvovao Miloš Simonović, bivši gradonačelnik Niša, magistar
mašinskih nauka i saradnik na tom fakultetu. Profesor dr Miodrag Manić se nije
izjasnio po tom pitanju. Službeno je bio odsutan.
Mitar Vuković jeste kupio diplomu, ali taj
koji mu je prodao je bio dovoljno mudar, ili iskusan, da sačeka da prođe
određeni period, a pod tim periodom se kod opreznijih , ili iskusnijih
prodavaca diploma podrazumeva vreme od 3-5 godina kako bi se slučaj ohladio i
kako bi se mogućnost čeprkanja po njihovoj biznis transakciji svela na minimum,
kako bi tek onda falsifikovane prijave i potvrde o položenim ispitima smestio u
evidenciju studentske službe i time zatvorio krug koji je počeo izdavanjem
lažnog svedočanstva Mitru Vukoviću na originalnom obrascu. Tu misteriju mogu
rešiti samo kompetentna lica. Ili sami akteri ove afere.
Evo nekih pitanja kojim bi nadležne
službe, zaposleni u Nissalu, UBPOK, razne inspekcije, mediji, prijatelji i
komšije, poznanici i poverioci mogli da se pozabave: ko je i zbog čega omogućio
kriminalnu privatizaciju Nissala, kojim novcem je Goran Vuković kupio i opremio
kuće u Beogradu, Grčkoj, stambeni objekat u Kragujevcu, teretanu (velnes
centar) u Beogradu, zemljište u okolini Beograda, jahtu, audi A8, Volkswagen Touareg,
Subaru Tribeca, Mercedes ML, Porsche Panamera i Alfa Romeo Giulietta, čime se
bavi i koje poslove je ugovorio, a koje naplatio preko preduzeća Nissal
Inženjeringa, u kakvoj je pravnoj vezi to preduzeće sa Nissal?
Ko brani samozvanog "kralja
aluminijuma"?
Pitanja ima još. Na primer, koliko
zaposlenih ima to preduzeće, kojom imovinom i kojim tehnološkim parkom
raspolaže, i da li je realno i moguće da to i takvo preduzeće ima veće prihode
od Nissal a.d.? Šta Goran Vuković planira da uradi sa preostalih 400 i nešto
radnika zaposlenih u Nissal a.d. s obzirom da im duguje platu od avgusta 2012.
godine, a sve poslove koje zadnjih nekoliko meseci ugovara prelaze preko preduzeća
Nissal Inženjering, a ne preko Nissal a.d. tako da se bez obzira što se sav
posao odradi u Nissalu a.d. ništa od naplaćenog novca tamo ne stigne? I zašto
je prvo plasirao i dva meseca tvrdio preko svojih telala kako je
preduzeće prodao i da će novi vlasnik iz Austrije preuzeti sve obaveze prema
radnicima, državi, bankama i poveriocima, da bi sada tri meseca kasnije potpuno
odustao od te priče?
Da li je tačno da je Petar Drezga,
glavni knjigovođa, štelovao završne račune svih ovih godina provedenih u Nissalu,
i tako legalizovao pljačku koju su sprovodili Goran i Mitar Vuković, i kako
preduzeće koje je pre početka burazerskog i poslovanja na crno u lošoj godini
sa tri puta više radnika i svim plaćenim računima i dažbinama ostvarivalo
profit od 1.500.000 evra, sada, sa svim investiranjem u njegovo bolje,
efikasnije i ekonomičnije poslovanje i sa tri puta manje radnika i svim višemilionskim
ugovorenim i naplaćenim poslovima u neto dobitku od 30.000 evra? Koliko poreza
je utajeno takvim štelovanjem završnih računa? Sa kakvim to nenovčanim
kapitalom od 515.000 evra manipuliše Petar Drezga prikazujući ga kao
repromaterijal, kada Nissal poslednjih 6 meseci presuje isključivo pretopljeni
otpad? I šta sprema za završni račun 2013. godinu?
Zašto je država i ko je iz državnog
aparata iz prošle i sadašnje vlade i zbog čega omogućio vlasniku privatnog
preduzeća koji je podigao 18. miliona evra kredita, pri tom zadužujući imovinu Nissala
a.d. a manje od 50 odsto toga uneo u Nissal a.d. u kojem pored Gorana Vukovića
u to vreme vlasništvo ima i država i mali akcionari, da ne plaća porez,
penziono i socijalno osiguranje radnicima Nissala a.d, a da pri tom preduzeće
posluje i dobija poslove finansirane od strane države, dobija višemilionske
kredite po privilegovanim uslovima od države kojoj ne plaća porez, a uredno od
nje naplaćuje svoja potraživanja po osnovu izvršenih radova?
Čime je zadužio Baneta Jovanovića,
izvršnog direktora direkcije za izgradnju grada Niša, i koliko je ugrađeno i
naplaćeno pozicija na stadionu Radničkog iz Niša? Ko je i zašto omogućio Goranu
i Mitru Vukoviću da skoro godinu dana prolongiraju završetak radova na zgradi
gradske uprave u Nišu konstruktivnim elementima koji ne odgovaraju ugovorenom
kvalitetu i specifikaciji, a koji su oni definisali na montiranom tenderu napisanom
u kancelariji Vladimira Medarova iz Direkcije za izgradnju grada Niša i
uz prisustvo i instrukcije Ljubomira Marinkova iz Nissal a.d.?
Koju stručnu spremu po
sistematizaciji potražuje mesto zamenika generalnog direktora u Nissalu a.d. i
zašto je Mitar Vuković pravio diplomsku žurku za diplomu koju nema? Iz kojih su
razloga Goran i Mitar Vuković preko falsifikovanih radnih naloga i uz pomoć
svojih najbližih saradnika "poklonili" Mašinskom fakultetu u Nišu
pregrade u toaletima i ako nisu falsifikovane gde su onda fakture i kada, kome
i koliko novca je uplaćeno za radove izvršene na kući i vikendici prof. dr
Miodraga Manića? Ko je kupio i gde su fakture za izvršene radove za stan u
potkrovlju u ulici Milorada Veljkovića Spaje na Nišavskom keju, a koji je Mitar
Vuković u najvećoj tajnosti i protivno svakoj logici opremao tokom februara
2013. bez obzira što je objekat još uvek u fazi grubih građevinskih radova?
Na šta je otišlo četiri miliona evra
kredita dobijenih od Evropske banke za obnovu i razvoj (EBRD)? Ima li Goran
Vuković neki of-šor račun ili preduzeće u Ruskoj Federaciji, i čime se to preduzeće
bavi?
Šta se desilo sa nepokretnostima koje su
bile u vlasništvu Nissal a.d, konkretnije sa stanom u centru grada u ulici Voždovoj
br. 2 u Nišu, ili lokalima u Beogradu? Zašto se "kralju aluminijuma",
i njegovom starijem bratu gleda kroz prste? Da li je u pitanju strah ili
izbegavanje nadležnih da u ovom slučaju primene zakon? Ili nerad? Ili nemar?
Ili nešto treće? Možda ovo nisu prava pitanja i možda nikada nećemo na njih
dobiti odgovore. Ono što za sada znamo je da su nebrojeno puta postavljena, ali
niko od aktera i nadležnih nije nikada dao bilo kakav odgovor.
Jedini odgovor koji za sada imamo glasi:
kome se ne sviđa, može slobodno da ide.
Bitka za tuđu imovinu
U više navrata se u člancima o Nissalu u Tabloidu
pominjao stan u Voždovoj ulici broj 2, na trećem spratu, broj stana 9. Stan ima
62 kvadra i predstavlja za Gorana Vukovića sitan plen, ali je on otimanjem
pomenute nekretnine u crno zavio skromnu porodicu koja je u njemu potpuno
legalno boravila duže od pola veka.
Kao radnik firme "Đuro Salaj",
preduzeća koje se danas zove Nissal, stan je na korišćenje sa porodicom
dobio Vukašin Jovović, još 1969. godine. U vreme kada je zakonom bilo
dozvoljeno otkupljivanje stanova Vukašin 1993. podnosi zahtev za otkup svom
preduzeću, koje zahtev odbija. Porodici Jovović nije bilo preostalo ništa drugo
nego da pokrene sudski spor protiv Nissala.
Tadašnji Okružni sud u Nišu pravnosnažnim
i izvršnom rešenju GŽ br. 219/96 od 31. januara 1996. potvrđuje prethodno
rešenje Opštinskog suda u Nišu i odlučuje da porodica Jovović ima pravo da
otkupi sporni stan. Time bi u normalnoj državi bila stavljena tačka na ovaj
spor, posebno jer Jovovići počinju sa mesečnim otplatama, onako kako je zakon
to regulisao.
Kada je Vuković otkupio stan, Nissal
angažuje advokata Tomu Miladinovića da ponovo pokrene spor i traži
iseljavanje porodice Jovović iz stana čiji je legalni vlasnik bila duže od
decenije. Razlog zašto nije angažovana pravna služba samog preduzeća leži u
činjenici da je advokatova supruga Biljana Miladinović u to vreme bila
predsednica Opštinskog suda u Nišu. Tako, ono što je devedesetih bilo nemoguće,
deceniju kasnije postaje moguće, i postupak se ponovo pokreće, ali će ovog puta
ishod biti nepovoljan po porodicu Jovović.
Tokom trajanja obnovljenog sudskog
postupka, Goran Vuković je predlagao da Jovovići od privatizovanog Nissala stan
ponovo otkupe, ali ovog puta po tržišnoj ceni od 700 evra po kvadratnom metru.
O već uplaćenim parama nije bilo ni reči, jer one nisu išle u džep privatnom
vlasniku preduzeća, već na račune Nissala, koji je tada još bio u društvenoj
svojini. Zbog toga Vukovića nije interesovalo što je stan već faktički bio
otkupljen, a bio je i ubeđen da će pomoću svojih veza i para da izdejstvuje po
njega povoljnu sudsku odluku.
Kako su Jovovići odbili da kupe ono što,
ne samo da su jednom već platili, već i čiji su legalni vlasnici, novo srpsko
pravosuđe donosi sasvim suprotnu odluku od onih iz devedesetih i nalaže
porodici da se iz stana iseli. Vukašin Jovović je u međuvremenu preminuo od posledica
stresa u vezi novog sudskog postupka, a i njegova supruga umire 14. septembra
2010. godine. To ne sprečava sudskog izvršitelja da već sledećeg dana iz
spornog stana prinudno iseli njihovu ćerku i naslednicu Jelenu Jovović.
Sudska rešenja koja su doneta u korist Nissala
očigledno su samo za internu upotrebu, smišljena jedino da omogući Vukoviću da uzurpira
nešto što mu po zakonu ne pripada. Ni danas Nissal nije uspeo da se u
zemljišnim knjigama upiše kao vlasnik stana. Ovo preduzeće ni dve i po godine
posle prinudnog iseljenja porodice Jovović nije u stanju da dokaže da je
legalni vlasnik sporne nekretnine!
Ni novac koji je godinama, svakog
meseca, Vukašin Jovović uplaćivao na osnovu sudskog rešenja iz devedesetih i
kojim je trebalo da bude otplaćen stan, njegovi naslednici nikada nisu dobili
nazad. Jovovići su tako, po pravosuđu ove države, za drugoga kupili stan, iz
koga su na kraju izbačeni.
A 1.
Ispunjeni
uslovi Mirka Cvetkovića
(Reagovanje)
U ime Kluba manjinskih akcionara Nissal-a Niš,u ime zaposlenih Nissal-a
i u svoje lično ime želim Vam se zahvaliti na hrabrosti da objavite priču o Nissal-u, koja je u Nišu
izazvala oduševljenje. Želimo da Vas upoznamo
sa sledećim:
Nakon postavljenog poslaničkog pitanja,vezanog za
spornu privatizaciju Nissal-a Niš, po drugi put, iz
Ministarstva finansije poslaniku Momiru Stojanoviću
odgovor je dao državni sekretar Ministarstva
finansija Aleksandar Ljubić pre dvadesetak
dana.
Umesto direktnih odgovora na jasno postavljena pitanja, odgovor se svodi na
informaciju o sastavima tenderske komisije i datumima sednica, a što je nama
dobro znano.
Svoje nezadovoljstvo iskazali smo u obraćanju i samom ministru Mlađanu
Dinkiću, a što Vam u prilogu dostavljam. Iz samog odgovora može se zaključiti da smo bili u pravu
da tadašnji direktor Mirko Cvetković u saradnji sa tadašnjim ministrom Aleksandrom
Vlahovićem favorizuje tajkuna koji
ne ispunjava uslove tendera.
Sada vam želim u prilozima dostaviti Odluku
o oceni ponude jedinog ponuđača (jer su drugi odvraćeni od tendera, kao što ste pisali), gde se Mirko Cvetković potpisuje u odluci br.10-663-15/01 od 23. juna 2003.
godine, kojom obmanjuje tendersku komisiju da njegov favorizovani kupac Domal-inženjering ispunjava uslove i kriterijume, kako piše, za
kupovinu preduzeća Nissal.
U tački 2. predlaže tenderskoj komisiji da donese odluku o prodaji društvenog kapitala ponuđaču iz tačke 1.
Ako se zna da je po bonitetu Domal-inženjering imao samo
3.768,76 evra, što Vam u prilogu šaljem,čime se može pravdati tačka 3. stav 2. iz
zapisnika sa javnog otvaranja ponuda potencijalnih kupaca za D.P.Nissal Niš br.10-622/03-15/01 od 12. juna 2003. godine, gde kažu da je Domal (ponuđač) tokom 2002. godine ostvario prihod veći od dva miliona evra, a da ukupna vrednost njegove
imovine prelazi milion evra? Kako su smeli da iznesu ovoliku laž, kada se zna da je Nissalova mesečna realizacija bila veća od Domalove godišnje? Tačnije, mesečna realizacija Nissal-a bila je oko 60. miliona dinara, a
Domal je u prvih pet meseci 2003. godine imao mesečnu realizaciju od samo 18. miliona dinara.
U
odgovoru Državni sekretar Ljubić tvrdi da nije obaveza vršenja
procene kapitala, a meni je dobro poznato, jer su nam na svim seminarima u to
vreme pričali da je obavezno prikazivanje
tržišne vrednosti subjekta
privatizacije, pa smo znali i za dve metode na osnovu kojih se dolazi do prave
vrednosti. Da li se i ovde pozivaju na neku uredbu i da li je normalno da se
preduzeće vredno preko 61. milion evra da
tajkunu za samo 325.000 evra na uništenje?
Manjinski akcionari Nissal-a, kao i Sindikat na čijem
čelu sam bio do nezakonitog isterivanja, bezbroj
puta su se obraćali nadležnima da se zaustavi rad Nissal-a na crno. Na kraju, 24.
januara 2013. godine i od ministra Dinkića zatražili smo da preduzme dozvoljene mu mere. Iako smo ga
obavestili sa tačnim podacima o izlasku gotovih
proizvoda na propusnicu, umesto računa i otpremnice, nikakvu
informaciju nemamo o eventualnim preduzimanjem određenih mera. Da li trebamo da dostavimo i sliku kamiona s
robom na crno na izlasku iz Nissal-a, da bismo dobili bilo kakav odgovor?
Manjinski akcionari
u svom pomenutom obraćanju ministru Dinkiću navode ne samo da rukovodstvo radi
na crno, već navode i da novog vlasnika štiti bivši direktor Nissala Dragan
Jovanović, sada na mestu pomoćnika ministra Milutina Mrkonjića.
Ukoliko Vam je sve ovo interesantno i još ako imate prostora za nastavak
započete priče o pljački Nissal-a Niš,ovom tekstu možete da pridodate moje
obraćanje Orboviću i Vujoviću, a što sam Vam dostavio pre desetak dana.
Na kraju bih Vam se još jednom zahvalio na hrabrosti što širu javnost upoznajete
i sa ovom privatizacijom koju niko ne sme da pomene.
Zoran Đorđević
(Klub
manjinskih akcionara Nissal-a Niš
)