Istraživanja
Jedan
vek pogrešne istorije: Englezi imali interese, a Srbi zablude (1)
Na groblju sopstvenih ideala
Iz
dokumenata do kojih je u Londonu došao naš poznati istoričar, dr. Dragoljub
Živojinović, a koji govore da je u Prvom svetskom ratu Engleska sve činila da
Srbi potpuno nestanu, objavljeno je obimno delo ,,Nevoljni ratnici,
velike sile i Solunski front". Tabloid objavljuje Živojinovićeve komentare
ovih šokantnih otkrića objavljenih u knjizi koja uveliko menja shvatanja
savremenih srpskih istoriografa i njihove teze o našim saveznicima i
prijateljima.
Dragoljub
Živojinović
Skoro
vek u zabludi, od završetka Prvog svetskog rata pa sve do pojave ove knjige,
srpski narod živeo je u zabludi, nazivajući i Engleze svojim saveznicima i čak
prijateljima. Nema dileme, Srbi su tvorci svih tih zabluda vezanih za
savezništva i prijateljstva. Srbi su tvorci i drugih zabluda sa kojima će se tek sresti. Tu netaknutu, nefriziranu,
nečišćenu građu, koju do mene niko nije koristio, izbegavali su istoričari ili
zbog toga što je nepovoljno govorila o onima koji su je ostavili, ili što je
veoma ružno prikazivala loše odnose među saveznicima tokom Prvog svetskog
rata. Drugo, ta nedirnuta građa, nedvosmisleno je razbila naše iluzije o
saveznicima i iskrenim prijateljima. Do sada nismo znali pravu istinu da nismo
imali pravih prijatelja do jedne sile tokom čitave te tragedije. Ti dokumenti
otkrili su surovu istinu da čak i naša istoriografija nije znala šta se sve
radilo iza naših leđa. Na kraju, otkrila je da su Srbi izneli glavni
teret Prvog svetskog rata.
Već od
julske krize 1914. moglo se videti ko nam je pravi prijatelj ili
saveznik. Rusija je tih dana odmah zauzela jasan stav. Decidno je rekla i
saveznicima i našim neprijateljima da neće dozvoliti da Srbija bude poražena i pokorena
i da će Srbiji pružiti svaku vrstu pomoći. Francuska je imala nešto
drugačiji stav. Našla se na udaru Nemaca i zbog toga bila je vezana za Rusiju,
ali imala je i svojih interesa na Balkanu, a na Bliskom istoku imala veliki
uloženi kapital. No, najviše zbog Rusije, Francuzi su Srbiji pružili savezničku
ruku. Ultimatum Francuza Jednog trenutka engleske podmetačine, razbijačke
namere i rabote dozlogrdile su i francuskim generalima koji su počeli otvoreno
da protestuju. Nakon otvorene engleske opstrukcije na Solunskom frontu i
poslednje engleske pretnje da će povući svoje trupe reagovala je i vlada
Francuske. Uputila je Engleskoj ultimatum, da ukoliko i dalje njene trupe budu minirale
pokretanje ofanzive, Francuska će se povući iz rata.
Englezi su se
tada zaista uplašili,
popustili su, ali su i dalje iza leđa radili protiv tog fronta. Posle toga svoje elitne jedinice povukli su iz
Grčke, a uveli ešalone dovučene iz Indije potpuno nesposobne za ratovanje na
Balkanu. Englezi su sve drugo bili samo ne prijatelji Srbije. Dakle, nikada
prijatelji. Naprotiv, Srbe organski ne vole, ni njihovo javno mnjenje ni njihov
establišment. O nama su te 1914. pisali najgore, govorili najružnije. Nije bilo ni
dnevnog lista, ni političara, ni generala iole naklonjenog Srbima. Tako su pisali
i prema nama se odnosili još od 1903. godine. U našoj najtragičnijoj situaciji,
vodili su hajku protiv Srbije, otvoreno su je ucenjivali i optuživali za
početak Prvog svetskog rata. Da je svetska klanica upravo nastala zbog nas!
Kako su onda
Englezi postali i naši saveznici? Iz interesa. Prvo zbog Francuske i Belgije
prema kojoj su imali ugovornu obavezu još iz 1830. godine. Drugo, sa
briljantnim pobedama srpske vojske na Ceru i Kolubari, Srbija nije pokorena, a
vojnički je opstala. Znači, postali smo faktor, potreban saveznicima!
Pašić je
shvatio da je Srbija ostala sama
Na
Solunskom frontu nalazila se i jedna ruska brigada koju je car Nikolaj poslao u
pomoć srpskoj vojsci. Englezima je ta brigada strašno smetala, neprijateljski se
prema njoj odnosila. Njeni generali smatrali su je pretnjom njihovim
interesima. Nisu se smirili sve dok nisu izdejstvovali njeno uklanjanje sa
Solunskog fronta. Tu rusku brigadu poslali su čak na istok Grčke kako ne bi
imala bilo kakav kontakt sa srpskom vojskom.
Englesko
neprijateljstvo prema Srbima stupilo je na scenu u najokrutnijem obliku.
Britanci su krenuli sa najpodlijim ucenama. U najtežem trenutku tražili smo od
njih finansijsku pomoć od 800 hiljada funti u vidu kredita za obnovu
naoružanja, lekova i sanitetskog materijala- Odgovorili su ucenom - dobićete
zajam, pod uslovom da se odreknete svoje teritorije u istočnoj Makedoniji u
korist Bugara. Taj dokument prvi sam otkrio u svetu.
Vlada Srbije decidno
je odbila taj ultimatum. Englezi su hladno odgovorili - ,,onda vam ne damo
kredit". I nisu dali. Što je najgore, Englezi se nisu zaustavili na toj
uceni. Tokom čitave mučne 1915. godine pojačavali su pritisak na Srbiju. Svoje ultimatume
zasnivali su na našoj nemoći i beskrupulozno koristili srpsku zavisnost od
saveznika. Svakakvih pritisaka je bilo. l Mišić žrtvovan Da su Srbi bili
žrtve i sopstvenih zabluda primera je bezbroj.
No, protiv
tih iluzija ponajviše su se borili vojskovođe poput vojvode Živojina Mišića. - Nikola Pašić i regent
Aleksandar Karađorđević bili su zagovornici ujedinjenja južnih Slovena. Tome se
otvoreno suprotstavljao vojvoda Živojin Mišić. Govorio je da niko ne može da
tera srpske vojnike da ginu za oslobođenje Hrvata i Slovenaca, već da do
slobode oni moraju doći sami. Mišić je ubrzo oteran u penziju.
Englezi nisu
samo odbacivali sve naše molbe za vojnom pomoći, već su iza leđa radili na
slabljenju naših položaja. Odustali su od solunskog iskrcavanja. Odustali su od
obezbeđenja koridora Niš - Solun, a potom dozvolili Bugarima da prekinu taj
koridor, srušivši tako i poslednju nadu spasa za srpsku vojsku i srpski narod.
Kaznili su tako podmuklo Srbiju na najsuroviji način, onemogućivši joj čak
priliv lekova i hrane. A kada im je Nikola Pašić u očaju odgovorio da će
srpska vojska položiti oružje i kapitulirati, u Engleskoj je krenula nova
lavina uvreda na račun Srba. Posle toga Pašić je konačno shvatio da je Srbija
ostala sama.
Iz
Londona, sve najgore o Srbima
Po
dolasku srpske vojske i izbeglica na albansko more, tek je krenulo kažnjavanje.
Grčki kralj Konstantin je
bio antisrbin, koga su do poslednjeg trenutka podržavali Englezi. I taman kada su
Francuzi posle mnogo igrarija pristali na prebacivanje Srba na Krf, stiglo je najšokantnije
iznenađenje. Grčka vlada je zabranila ulazak srpske vojske na njenu teritoriju,
a samim tim i prebacivanje našeg naroda na Krf! Tek kada je ruski car Nikolaj
oštro pripretio da će sklopiti separatni mir sa Nemcima slomljen je engleski
otpor, a Francuzi nisu više Grke ni pitali. No, ni tada Englezi nisu poslali
svoje brodove. I to je bila jedna od njihovih ucena.
Krenulo
se sa još jednom podvalom. Pod plaštom reorganizacije, traženo je od naše
komande da se srpska vojska rasporedi u šest divizija i da se one pošalju ne na
Solunski, već na zapadni front svaka za sebe. Naravno i ta podvala i taj
pakleni plan je odbačen, a
Englezi su bukvalno pobesneli. Njeni generali tokom čitave 1916. godine slali
su u London najružnije izveštaje o srpskoj vojsci, nazivali je najpogrdnijim
imenima. Engleski generali neprestano su radili protiv Srbije i na Solunskom
frontu. Minirali su svako kretanje u ofanzivu, svaki pokušaj napada na
neprijatelja. Stalno su ucenjivali i pretili da će povući svoje trupe. Tokom čitave 1917.
godine neprestano su radili iza leđa Srbiji. Radili su na očuvanju Austrijske
monarhije, podržavali Italijane oko Dalmacije i Istre, podstrekavali Rumune da
uzmu Banat, Bugare da uzmu srpske teritorije severno od Makedonije. A kada je
Rusija izašla iz rata, izgledalo je
da Srbiji nema spasa. No, tada je došlo do francuskog zaokreta. Na čelu
njene vojske dolaze odlični poznavaoci balkanskih prilika Klemanso, Giom i Depere
i ishod je bio poznat.
U studiji napisanoj 1913.
godine, direktor lista "Evropski ekonomista", Edmon Teri (Edmond
Thery), nagoveštavao je Rusiji sjajnu budućnost, obrazlažući da "Ako
stvari nastave ići tokom kojim su išle od 1900. do 1912. godine, sredinom veka,
Rusija će dominirati Evropu, kako na političkom, tako i na financijskom te
ekonomskom planu".
Radovi
istoričara Entoni Setona (Anthony Sutton) su utvrdili da je,
suprotno svim neosnovanim tvrdnjama o ruskoj industrijskoj nazadnosti, carska
Rusija bila na putu brzog privrednog i tehnološkog napretka. Engleski geograf Džon Helford Makinder došao
je do istih zaključaka o ruskom neodoljivom usponu
ka svetskoj supremaciji. U znamenitom predavanju, održanom 1904. godine, pod
naslovom "Geografska osovina istorije" naslućuje da će država koja
okupira prostorno jezgro evro-azijskog kontinenta, dakle Rusija, kada bude u
prilici da razvije svoju privredu i mrežu "transkontinentalne železnice"
koja spaja Evropu i Aziju, potisnuti pomorske sile na marginu svetske trgovine,
što predstavlja smrtnu pretnju po zapadnu civilizaciju.
Plan
stvaranja pseudodržava na tlu Rusije
Preraspodela
svetske moći bila je začet proces u tom času s obzirom da je "transkontinentalna
železnica počela da remeti odnos snaga u korist kontinentalne sile". Ruska
revolucija, finansirana od strane anglosaksonske plutokratije i nemačke vojske,
"voljom proviđenja" je zaustavila Rusiju u punom usponu ka statusu
svetske ekonomske i vojne velesile. Iskorišćavajući podesne uslove krajnje
pometnje, prouzrokovane boljševičkim prevratom, zapadne sile su preduzele
teritorijalnu razgradnju Rusije. Pohlepa za ruskim prirodnim bogatstvima
i uklanjanje ruskog rivala iz trke za svetsku prevlast su predstavljali bitne
uzroke celog poduhvata. Engleska vojna misija generala Tomsona je
poslata u Transkavkaziju sa zadatkom da osnuje protektorate nezavisne od
Moskve, što bi omogućilo Britanskoj imperiji nesmetani i neograničeni pristup kaspijskim
izvorima nafte. Nemačka je, posle potpisa Brest-Litovskog ugovora sa uzurpatorskom
komunističkom "vladom", okupirala Ukrajinu i pribaltičke zemlje.
Francuskoj je trebao da pripadne Krim sa Odesom. Finansijska i vojna pomoć
saveznika "belima" je bila ograničenog karaktera, kako bi se postigla
ravnoteža snaga i zaprečio Boljševicima prodor ka Transkavkaziji i Sibiru.
Na
diplomatskom polju vodile su se zakulisne igre za priznanje
"nezavisnosti" novoosnovanih pseudo-državica na tlu Rusije. Vilsonov neobelodanjeni
program - otkriven u privatnoj arhivi pukovnika Hauza (House), sive eminencije
američkog predsednika i opunomoćenog predstavnika Njujorških bankarskih kuća,
glasio je pod tačkom VI da je "Rusija velika i jednorodna: nju treba
svesti na srednjorusku visoravan...Pred nama će biti čisti list hartije, na
kojem ćemo skicirati sudbinu ruskih naroda".
Aluzija
na "čisti list hartije" mogla bi se odnositi na Englesku kartu
objavljenu 1888. godine, na kojoj je prostor ruske imperije obeležen natpisom
"ruska pustinja". Dalje se predlaže "priznanje de facto
postojećih vlada i ukazivanje pomoći njima i kroz njih", kao i zahtev za
povlačenje sa samoproglašenih teritorija svih inostranih vojski. Novoustanovljeno
načelo, "prava na samoopredeljenje potlačenih naroda" je obrazovano u
strateškim laboratorijama anglosaksonskog imperijalizma, sa nepritajenom
namerom da se koristi kao oruđe za razgradnju svetskih takmaca i njihovih
regionalnih mostobrana. Na Versajskoj mirovnoj konferenciji, pukovnik Hauz i
Lojd Džordž (Lloyd George) su, u ime svojih vlada, probali da
nagovore ostale učesnike da se pozovu na de facto stvorene vlade na tlu carističke
Rusije, čemu se suprotstavila Francuska u ime svojih ličnih interesa.
Te nesporazume
su premostili ministri vanjskih poslova sila Antante, takozvanih "saveznica"
Rusije, saglasivši se 10. januara 1920. godine da priznaju "de facto"
Gruziju i Azerbejdžan. Tih godina je uvedena u arsenal američke spoljnje
politike strategija ostvarivanja državnih interesa posredstvom
"nevladinih" organizacija. Na primer, Fondacija Karnegi za
međunarodni mir, koju je osnovao 1910. godine magnat Andru Karnegi,
organizovala je 15. septembra 1918 u Njujorku veliki skup "potlačenih
nacionalnosti" na kom su učestvovali poslanici manjinskih naroda sa
prostora ruske države i Austro-Ugarske.
Dotične
je "predstavljao" Hrvat Hinko Hinković, u ime Jugoslovenskog
odbora. Sve podmukle operacije sa krajnjom namerom da se obrazuje "ruska
pustinja" nisu urodile plodom, pošto su komunističke vođe, silom prilika,
napustile svoja nihilistička načela i usvojile državotvorni koncept integracije
ruskih zemalja. Ne pomirivši se sa činom "sakupljanja" rasturenih
delova ruske imperije pod komunističkim okriljem, britanska politika je
nastojala da federališe i da stavi pod svoju upravu sve separatističke pokrete
nikle na prostorima Sovjetskog saveza. Usko je sarađivala na tom polju sa Abverom,
(obaveštajnom službom nemačke vojske), kao i sa francuskim i poljskim kolegama.
Atlanska
povelja i islamski trojanci
U međuratnom
periodu, britanska obaveštajna služba je uspostavila operativnu kontrolu nad ,,Prometejskom
ligom", organizacijom osnovanom 1923 pod impulsom ukrajinskih nacionalista
uz podršku poljske vlade. Prometejska liga je služila kao "krovna"
struktura plejadi separatističkih pokreta sa područja Sovjetskog saveza. U
njenom okviru su sarađivali beloruski i ukrajinski unijati, Tatari, Čečeni
itd...Uzgredno, vredi pomenuti prisustvo u njenim redovima Said Beka,
praunuka imama Šamila, slavnog vođe čečenskog ustanka protiv Rusa u XIX
veku. Progam Lige je postavljao svojim članicama za zadatak
"oslobađanje" svih neruskih "potlačenih" naroda bivše
imperije. Za dalji tok našeg izlaganja, potrebno je naglasiti da je vođa Panevropskog
pokreta, grof Kudenhov-Kalergi, uspostavio bliske kontakte sa "prometejcima".
Prometejska
liga je delila srodne geopolitičke ciljeve sa organizacijom zvanom Intermarium,
koja je težila da osnuje federaciju srednje evropskih država na celom prostoru
između Baltičkog, Jadranskog i Crnog mora i priželjkivala raspad Rusije na
bezobličnu prašinu "slobodnih država u svojim etničkim granicama".
Taj ambiciozni program joj je garantovao potporu istih onih sponzora koji su
držali na svom platnom spisku Prometejsku Ligu. Anti komunistička fasada
aktivnosti tih dveju organizacija služila je da prikrije dublje rusofobske
pobude. Svoj rad su obavljale u stalnom dosluhu sa Vatikanom, posredstvom šefa Abvera,
admirala Viljelma Kanarisa i britanskih veza pri Svetoj Stolici. U tim
godinama su Britanci razradili strategiju manipulacije "islamskog Činioca" protiv Rusije. Novinar Entoni Bevins
(Anthony Bevins) je obelodanio u listu Indipendent (The Independent,
26 februar 1990) sadržaj deklasifikovanog diplomatskog dokumenta iz 1939.
godine u kom se sugeriše korišćenje manjinske "poluge", posebno
islamskog faktora, radi destabilizacije Transkavkazije i Centralne Azije.
"Sticajem
okolnosti", instrumentalizacija islamskog trojanskog konja je
ušla u praksu nacističke a kasnije i američke strategije rastrojstva istočne i
jugoistočne Evrope. Zapadni saveznici su samo mesec i po dana posle Nemačke
agresije na SSSR predali javnosti formulaciju opštih ciljeva anglo-američke
koalicije poznatu pod imenom "Atlantska povelja", u kojoj izražavaju
rešenost da doprinesu "vaspostavljanju suverenih prava i samouprave onih
naroda koji su bili lišeni toga skrivenim putem". Izabrani rečnik je
dovoljno bio neodređen kako bi se mogao odnositi na Rusiju koliko i na Nemačku,
a pošto je hrvatsko komunistička propaganda širila među saveznicima
propagandne floskule o velikosrpskoj hegemoniji, Jugoslavija je takođe mogla
postati predmet gore navedenih ratnih ciljeva.
(Nastaviće
se)
A 1.
Englezi sa
svakim protiv Srba
Srpski uspesi
u izgradnji moderne, napredne i suverene države, tumačeni kao predznaci buduće
hegemonije srpskog činioca na Balkanu, izazivali su bojazan britanske zvanične
politike, koja je gledala na Srbiju kao na "mostobran" Rusije u tom
regionu i pretnju engleskim vlastitim interesima u Sredozemnom regionu.
Opterećena fobičnim stereotipima o "prodoru panslavizma", engleska
diplomatija je sprovodila politiku obuzdavanja srpske prirodne geopolitičke
ekspanzije na Balkanu. Nesklona da prizna ma kakvu legitimnost srpskim oslobodilačkim
težnjama, sklopila je u XIX veku nezvanično savezništvo sa Turskom i Austrijom.
U dotičnom raspoloženju prema srpskom pitanju je nastupila i na Berlinskom
Kongresu 1878. godine. Engleski poslanik, Markiz Solzberi (Salisbury),
opravdao je englesku podršku Austro-Ugarskim pretenzijama na Bosnu i
Hercegovinu, pod izgovorom da bi se u suprotnom "stvorila velika
slovenska država koja bi se pružila preko balkanskog poluostrva i čija bi vojna
snaga pretila narodima drugih plemena ...". Iz istih pobuda je
podržala program Prizrenske lige, videći u pan-albanskom nacionalizmu bedem
protiv slovenstva i srpskog jadranskog tropizma.