Dokumenti
Istorijska beseda Josipa Juraja Štrosmajera-
dogma o nepogrešivosti Pape rimskog (3)
Hristos je obećao svima, a ne jednome
Vrhovni katolički poglavar, Sveti otac
Papa, na Prvom vatikanskom koncilu, 1870. godine, za vreme stolovanja Pape Pija
IX, dobio je božanske atribute, da je "iznad svega i da može sve". I
ne samo to, nego je na tom koncilu i zvanično zapisano da je "Bog papi
predao sve zakone" te je tako i Papa postao ličnost iznad zakona. Tako je
počela dogma o nepogrešivosti Pape, a jedan od prvih koji se pobunio protiv
ovog "bogohulnog učenja" (kako je tim povodom rečeno u ruskom časopis
"Domašnaja beseda" (Домашная беседа), bio je slavni duhovnik, katolički sveštenik,
biskup đakovački, Josip Juraj Štrosmajer, jedan od prvih boraca za ujedinjenje južnoslovenskih
naroda. Delove iz njegove trosatne kritičke besede "O nepogrešivosti Pape
rimskog", pred Papom i biskupima, izgovorene 1870. godine,
(često prekidane ogorčenim negodovanjem prisutnih), Tabloid objavljuje u
nekoliko nastavaka...
.........
Žao mi je, poštovana braćo, što moradoh
toliko prljavih stvari izneti na vidik, zato ću da prećutim o papi Aleksandru
VI, koji u isto vreme i otac i ljubavnik Lukrecije beše; hoću da prećutim o
papi Jovanu XXII (1316-1334) koji je zbog poznatog prestupa, lišen papskog
dostojanstva. Može biti reći će kogod, da taj sabor nije bio javan? Ako je
tako, onda sleduje, da se ni izbor Martina V (1417- 1431), ne može smatrati zakonitim.
Neću da navodim o razdoru, kojim je crkva obeščašćena.
Ko je bio pravi Papa?
Bivalo je u to doba po dva, a po nekad i
po tri pape na prestolu. Pitam vas, ko od njih bejaše pravi papa?
Opet vam velim: ako nepogrešljivost sadanjeg
pape rimskog usvojite i proglasite, morate i sve njegove prethodnike-pape
rimske i to bez razlike takovim priznati. A da li ste to u stanju učiniti, kad
vam istorija jasno svedoči, da su mnoge pape, vrlo često grešile i s pravog se
puta uklanjale. Možete li reći, da su one pape, koji su lakomi, ubojice i Simoniste,
naslednici I. Hrista?! Ah! poštovana braćo, taku bruku učiniti, značilo
bi Hrista izdati. Više bi zgrešili pred licem sina božjeg, I. Hrista, no što je
Juda zgrešio. To bi značilo-blatom se u lice Hristovo bacati. (Glasovi: ,,dole
sa govornice, brzo zapušite (zatisnite) tom krivovercu usta!").
Poštovana braćo, vi iz sveg grla vičete na
mene, a zar ne bi poštenije bilo, kad bi moja načela i dokaze izmerili na
terazijama poštene savesti?! Verujte mi, istorija se ne da više ponoviti. U
njoj će večno zapisano ostati, da je ovaj sabor papu za nepogrešljivog
proglasio. Možete svi jednoglasno zakjučiti i proglasiti, ali moj glas nigda i
nikada za to dobiti ne ćete.
Gospodo! svi pravovreni uprli su oči u
nas, očekujući od nas leka protiv ovih zala, koja crkvu obeščastiše i poniziše.
Zar ćete ih i u toj nadi prevariti? Pred Bogom, prevelika nas očekuje odgovornost,
ako ovu zgodnu i svečanu priliku propustimo, koju nam Bog za lečenje prave vere
dade. Hajd'te braćo da se s njome koristimo i da je na naše blago upotrebimo, naoružajmo
se svetom hrabrošću; podnesimo težak, ali plemenit trud; obazrimo se na nauku
apostola, bez kojih ćemo večno u bludnji, tami i nepravom predanju ostati. Poslušajmo
naš razum, jer mi smatramo apostole i proroke za jedine naše nepogrešljive
učitelje u pogledu sviju pitanja. Šta moramo činiti, da blaženi budemo? Kad to
pitanje rešimo, tada smo i temelj našoj veri položili.
Čvrsto ćemo stojati na večitoj steni- na
svetom pismu od Boga nam danom, puni ćemo biti pouzdanja pred svetom; jer
nećemo drugog, osim raspetog I. Hrista priznati. Mi ćemo svuda biti pobedioci,
i rimska crkva imaće u svojoj (žestoka vika: „Dole!" Napolje protestante, Kalvine, izdajico
crkve!)
Nimalo me, gospodo, vaša vika ne plaši;
ako su moje reči žestoke, ipak je moja savest mirna. Ja ne prinadležim ni Luteru ni Kalvinu, ni Pavlu ni Apolosu,
već jedinom I. Hristu (Na novo vika: ,,Prokletstvo, prokletstvo otpadniku"!)
Prokletstvo! da gospodo, prokletstvo!
Dobro znate, da ne vičete protiv mene, već protiv sv. apostola, pod čije bi
pokroviteljstvo želio ja, da se stavi ovaj crkveni sabor. O! Kad bi oni iz
grobova ustali, sigurno bi govorili mojim ustima, a govor njihov ne bi se ni
malo razlikovao od mog govora.
Bi li im mogli štogod protivno dokazati,
kad bi vam oni iz spisa dokazali, da se papstvo od evanđelja Hristovog udaljilo
t.j. od onoga, što su oni propovedali i svojom krvlju zapečatili?
Bi li se smeli usuditi, i kazati im, da
nauka naših papa, naših Belarmina, našeg Ignjatija Lojole - više cenite nego
njihovu? Ne, ne, i po hiljadu puta ne! Nije moguće da ste uši zapušili, da više
ne čuju, oči zatvorili, da više ne vide, a srca zatupili, da više ne osećaju.
O! kad bi nas onaj odozgo hteo kazniti, i svoju ruku tešku na nas podigao, kao
što je to s Faraonom učinio: tada ne bi trebalo da Garibaldi vojnike napušta,
da nas iz ovog grada proteruju; tada bi trebalo samo Pija IX za Boga
proglasiti, kao što mi sv. djevu Mariju za bezgrešno začetu proglasismo.
Smirite se, poštovana braćo, spasite crkvu od propasti, ispitajte Sv. Pismo,
koje će vam pokazati pravu veru, koju nam valja verovati, poštovati i priznati.
Rekoh, a Bog mi bio u pomoći.
Pitam vas, kako je mogla crkva stopedeset
godina bez svoje glave - pape ostati? I za čudo, veći deo tih papa, proizlazi
iz plemena samih papa; a to su sigurno oni, koje je Baronije opisao.
Sam Henebrado, koji je najviše laskao papama,
usudio se reći (901). „Ovo je stoleće baš nesrećno; jer ima skoro 150 godina od kako se pape
ne ugledaju na poštenje i vrline svojih prethodnika, i pre bi se mogli
otpadnici, no apostoli nazvati"
Čisto predstavljam sebi, kako je taj
znameniti Baronije crvenio, kad je opisivao episkope rimske. O Jovanu XI (93l-936)
sinu pape Sergije III, kog je rodio s Marocijom, svojom naložnicom veli ovo: „Stena crkve, t.j. rimska, strašno je osramoćena ovim izrodom".
Jovan XIII (965 - 972), kog ljubaznika u 18. godini za papu izabraše, ni za
dlaku ne beše bolji od svojih prethodnika.
Zapovedanje iz dubine groba
Žao mi je, poštovana braćo, što moradoh
toliko prljavih stvari izneti na vidik, za to ću da prećutim o papi Aleksandru
VI, koji u isto vreme i otac i ljubavnik Lukrecije beše; hoću da prećutim o
papi Jovanu XXII (1316-1334) koji je zbog poznatog prestupa, lišen papskog
dostojanstva. Može biti reći će kogod, da taj sabor nije bio javan? Ako je
tako, onda sleduje, da se ni izbor Martina V. (1417- 1431), ne može smatrati zakonitim.
Neću da navodim o razdoru, kojim je crkva obeščašćena.
Bivalo je u to doba-po dva, a po nekad i po tri pape na prestolu. Pitam vas, ko
od njih bejaše pravi papa?
Opet vam velim: ako nepogrešljivost sadanjeg
pape rimskog usvojite i proglasite, morate i sve njegove prethodnike-pape
rimske i to bez razlike takovim priznati. A da li ste to u stanju učiniti, kad
vam istorija jasno svedoči, da su mnoge pape, vrlo često grešile i s pravog se
puta uklanjale.
Možete li reći, da su one pape, koji su lakomi,
ubojice i Simoniste, naslednici I. Hrista?! Ah! poštovana braćo, taku bruku učiniti,
značilo bi Hrista izdati. Više bi zgrešili pred licem sina božjeg, I. Hrista,
no što je Juda zgrešio. To bi značilo-blatom se u lice Hristovo bacati (glasovi:
,,dole sa govornice, brzo zapušite (zatisnite) tom krivovercu usta")...
Ja nisam besramni protestant, i zaista ne,
i po hiljadu puta, ne! Istorija nije ni katolička, ni inglikanska, ni kalvinska,
ni luteranska, ni jermenska, ni istočno-grčka, a još manje ultramontanska. Ona
je snažnija po sve veroispovesti i zakoni vaseljenskih crkvenih sabora.
Piši protiv istorijskog fakta- ako smeš,
ali ga nisi u stanju uništiti, kano što ne smeš nijedne ciglje iz koloseuma istrgnuti,
a da se ovaj ne sruši. Ako sam što protiv istorijskog fakta rekao, dokaži mi faktom,
istorijskim, i ja ću onda oporeći. Pretrpite se, pa ćete videti i čuti, da
nisam sve ono rekao, što sam hteo i mogao reći pa da znadem, da se za mene
na pijaci sv. Petra lomača (spalište) sprema, ipak ne bih ćutao, i za to hoću
da produžim moj govor.
Možete vi ovo smatrati za nevažno i pripisivati
nesmotrenosti tih papa, jednom reči: kako vam je volja gledajti na tu stvar,
ali ja hoću to da dokažem. Papa Viktor (192-202), je najpre odobravao montanizam,
a docnije taj isti montanizam gonio.
Marcelin (296-303), bio je predan neznaboštvu,
odlazio je sam u hram Veste, i obožavao je tu boginju. Možete vi reći: da je to
samo časak sladosti, ali ja vam odgovaram: da pravi namesnik I. Hrista, treba
pre da umre, nego da postane otpadnik. Liverije (352-366), pretpostavio je prognanstvo,
i priznavao je arijanizam, pa iz prognanstva opet je povraćen i u službu
primljen.
Grigorije I. (590-604), naziva bezbožnikom
svakoga, koji bi se opštitm, najstarijim episkopom nazvao a na protiv, Bonifacije
III. (607-608) umolio je cara Foku, oceubicu, te mu je ovu titulu dao.
Pashal II (1099 -1118) i Evgenije III
(1145-1153) odobravaše ovu titulu; a Julije II (1503-1513) i Pije IV,
(1559-1565) zabranjivahu. Evgenlje IV. (1431-1447) odobravaše Bazelski sabor i
podelu češke crkve, a papa, Pije II (1458-1464) tu dozvolu opozva. Andrijan II
(867-872) odobravaše građanski brak, a Pije VII osuđuje to odobravanje.
Sikst V (1585-1590) izdao je jednu svesku
Biblije, i bulom svojom preporučio je da se čita, a Pije VII (1800-1823)
osuđuje ovaj njegov postupak.
Klimenta XI (1700-1721) ukide kaluđere-jezuite,
koje je zaveo Pavle III (1534 do 1549), a Pije VII, opet iste kaluđere- jezuite
podigao je.
Ali, zašto tako daleko da se upuštam i
dokaze tražim?
Ta nije li sam sv. papa, koji na
ovom saboru predsedava, u svojoj buli (papski list) u slučaju njegove smrti,
ako on umre dok ove sednice traju - opozvao sve, što se sa ovim saborom od
prošlih vremena ne podudara, pa ma da su to njegovi prethodnici naredili i uzakonili?
Ovo ne bi tako važno bilo, kad bi Pije IX ovu naredbu sa predikaonice
proglasio; ali je ovo čudo, što on hoće i iz dubljine svog groba da zapoveda i
ostalim starešinama crkve!
"...Ne vičite gospodo protiv
mene!"
Ne bih nikad, poštovana braćo, dovršio moj
govor, kad bih vam sva protivrečija papa i njihovo svojevoljno tumačenje vere,
potpuno na vidik hteo izneti. Ako nepogrešljivost sadašnjeg pape priznate i obnarodujete,
to u isto vreme morate dokazati (što je baš nemogućno) da pape nikada
nisu grešile, niti jedan drugom protivrečile; ili morate izjaviti, da vam je
sv. Duh objavio, da nepogrešljivost papska od 1870. god. počinje! Imate li
toliko smelosti, da jedno ili drugo učinite?
Moguće je, da će svet bogoslovska pitanja prećutati,
jer ih ne razume, a i važnost njihovu ne zna: ali što se načela tiče, tu za
celo neće ćutati.
Ne varajte sami sebe. Ako dogmat o nepogrešljivosti
potvrdite, to će se protestanti, naši protivnici, s većom drskošću popeti na razvaline,
kojima smo mi sami uzrok, jer oni imaju istoriju u rukama, a mi ništa protiv
njih do jednog zanovetanja. Šta im možemo odgovoriti, ako nam navedu sve rimske
episkope, počev od Luke, pa do njegove svetosti Pija IX?
O! da su ovi takvi bili, kao što je Pije IX,
mi bi se mogli ponositi; ali, žali Bože, nije tako (glasovi „muči, muči, dosta je!").
Ne vičite gospodo protiv mene. Ako
se vi istorije bojite, to ćete priznati da ste pobeđeni; osim toga, ma da vi
svu vodu iz reke Tibra na istoriju navedete, opet niste u stanju ni jednog
lista uništiti joj.
Kraj
A 1.
Priznaj i pokloni se
Da je patrijar rimski u prva vremena
pokušavao uzeti svu vlast i prvenstvo nad crkvom u svoje ruke, kao što mu ultramontanci
nametnuti žele, i da je takovu vlast odista imao: da li bi se usudili afrikanski
episkopi, i to još pre Avgustina, oporicati to pravo papino? Rado pristajem na
to, i saglašavam se s time da je rimski patrijar prvo mesto zauzimao i prvim se
među ostalim patrijarsima smatrao, jer o tome jasno svedoči Justinijanov zakon:
„Naredismo po
zaključku četiri crkvena sabora, da bude staroga Rima prvi episkop, a arhijepiskop
carigradski, koji je novi Rim, da bude drugi". Na to ćete vi reći: priznaj
i pokloni se papinom prvenstvu!
A 2.
Čija je istorija?
Istorija nije ni katolička, ni inglikanska,
ni kalvinska, ni luteranska, ni jermenska, ni istočno-grčka, a još manje ultramontanska.
Ona je snažnija od sve veroispovesti i zakone vaseljenskih crkvenih sabora.
A 3.
Zaključak iz Hristovog ćutanja
Čitajući Sv. Pismo sa onom pažnjom, kojom
me je Bog obdario, ne nađoh nijedne glave, ni jednog stiha, u kom bi J.
Hristos dao starešinstvo sv. Petru nad ostalim apostolima
- svojim sunarodnicima.
Kad bi Simon Jonin ono bio, za što mi
danas njegovu svetost Pija IX smatramo, onda je čudnovato, zašto J. Hristos
nije njemu rekao, kad je svome ocu otišao: slušajte Simona Petra, kao što ste
mene slušali, ja ga imenujem svojim namesnikom ovde na zemlji.
No J. Hristos ne govori nigde o tome;
dakle i ne misli crkvi glavara postaviti. Štaviše, obećav apostolima presto, da
sude onim dvanaest plemenima izrailskim, obećao je to svima dvanaestorici,
i nije rekao, da će jedan presto nad ostalima biti, koji će Petrov biti. Šta
moramo iz tog Hristovog ćutanja zaključiti?
Razum nam kaže, da J. Hristos nije imao
nameru, da postavi apostolima za starešinu apostola Petra. Kad je Hristos šiljao
apostole u svet radi propovedi, dade svima jednaku vlast i obećanje sv. Duha.
A 4.
Grešnici
Poštovana braćo, istorija nam svedoči, da
su neke pape strašno grešile. Možete vi ovo smatrati za nevažno i pripisivati nesmotrenosti
tih papa, jednom reči: kako vam je volja gledajte na tu stvar, ali ja hoću to
da dokažem.
GLOSA
"...Istorija se ne da više
ponoviti. U njoj će večno zapisano ostati, da je ovaj sabor papu za nepogrešljivog
proglasio. Možete svi jednoglasno zaključiti i proglasiti, ali moj glas nigda i
nikada za to dobiti nećete....".
GLOSA
"...Ne bih nikad, poštovana braćo,
dovršio moj govor, kad bih vam sva protivrečija papa i njihovo svojevoljno
tumačenje vere, potpuno na vidik hteo izneti...".