Preko pune linije
Ko je naručio rasturanja severne srpske
pokrajine i organizovao plan njene surove pljačke
Evo nam naši novci
Za nešto više od pola veka, Vojvodina je
prešla put od planske privrede do planskog rasturanja svih resursa, kako onih
prirodnih, tako i onih koje su generacije građana stvarale svojim rukama. Mada
više od deset godina Vojvodinu pljačkaju kadrovi Demokratske stranke, njima se
u tom nečasnom poslu pridružila i Srpska napredna stranka. Posla ima za obe
bande. Ali su im apetiti takvi, da su u stalnom ratu oko prihoda, podela
imovine i teritorija. Dok pljačka i rasturanje traje, još jedan američki
projekat je na delu. Srećom po Vojvodinu, počinje gradnja Južnog toka, a
vlada u Vašingtonu, neočekivano, ima i preko glave svojih briga, i neće je više
biti briga ni za Srbiju, ni Vojvodinu. O nama će sada brinuti drugi, ako već mi
nemamo pameti
Arpad Nađ
Na dan 1. aprila 2012. godine, u Novom
Sadu, pred nevelikom grupom ljudi, nekadašnji vojvođanski visoki funkcioner u
bivšoj SFRJ, vremešni Živan Berisavljević (u devetoj deceniji života) i
predsednik nevladine organizacije Vojvođanski klub Đorđe Subotić,
održali su jednu od svojih konvencija na kojima propovedaju
"nužnost prekompozicije Srbije" u federalnu državu, gde bi Vojvodina
bila onaj drugi član te federacije.
Ovakav "projekat" Berisavljevića,
Subotića i njihovih istomišljenika lako je prepoznati u programskim
dokumentima Lige socijaldemokrata Vojvodine (LSV). Na zvaničnoj internet
prezentaciji ove stranke, nalazi se i pamflet pod nazivom "Povelja o
budućnosti". U njemu je o državnosti Vojvodine sve isto ili slično
onome što zagovara i Vojvođanski klub Đorđa Subotića. Zanimljivo, ali je
Vojvođanski klub prethodno bio politička partija (Vojvođanski pokret)
kasnije preregistrovan u nevladinu organizaciju jer nije mogao da skupi
neophodnih deset hiljada potpisa.
Bila je to još jedna poruka građana Vojvodine, da ih
ne zanima komadanje zajedničke domovine. Jer, problemi u pokrajini su sasvim
druge prirode...
Na sceni je stravična pljačka državnih
resursa, istorijska stopa nezaposlenosti, divljanje kriminala kakav nikada po
ovim nebom nije viđen, i sve se to dešava pod komandom odnarođene
demokratsko-naprednjačke vlasti. Ipak, nečijim ušima je milo da čuju i ono što
priča nekadašnji gospodar socijalističke Vojvodine, Živan Berisavljević (ali i
njegovi politički "unuci", poput bivšeg zeta Nenada Čanka). Posebno pljačkaškoj
eliti "demokratske provinijencije" koja je svaku otimačinu iz budžeta
pokušala da zamaskira spašavanjem vojvođanskog dinara.
U takvoj maskaradi, kolo vodi predsenik Izvršnog veća
Vojvodine Bojan Pajtić, koji je privremeno uspeo da preživi potop svoje
stranke i okruži se opakim društvom spremnim na "poslovnu saradnju"
sa Srpskom naprednom strankom i svim mafijama koje iz pozadine vladaju
Vojvodinom.
Rezultati
"demokratske" Vladavine Vojvodinom, vidljivi su svugde. Srem, Banat i
Bačka, potpuno su ekonomski i privredno opustošeni, nije završena nijedna
kapitalna investicija, pokrajinske institucije su ogrezle u korupciji i
organizovanom kriminalu, a ove stravične posledice bahate politike koju su
vodile vojvođanske političke elite, dovele su do gašenja 10.000 firmi (i to
samo u periodu od 2008 do 2012. godine). U istom periodu, stečajni postupak je
poveden nad 1.500 preduzeća. Preko 50.000 hektara najkvalitetnije obradive
zemlje je sumnjivo privatizovano a 15 najvećih poljoprivrednih kombinata i
zadruga likvidirano, ili oterano u stečaj. Bez prihoda je zbog takve politike
ostalo najmanje 5.000 porodica.
Nezaposlenost u
Vojvodini je za poslednjih pet godina udvostručena, pa neke procene govore da
svaki drugi građanin Vojvodine nema posao! Neverovatno zvuči, ali, prema
zvaničnim podacima, čak 200 magistara nauka čeka na posao! I svi znaju da ga
neće naći dok se ne učlane u Srpsku naprednu stranku, Demokratsku stranku ili
neku od onih koje su sa njima na vlasti. Sa druge strane, preko 250.000 ljudi u
Vojvodini nema završenu osnovnu školu! To je podatak o kome niko ne vodi
računa, pa nije čudo što se ovako neškolovano radno stanovništvo pretvara u
roblje tajkuna ili stranih kompanija, koje su ovde zasele, jer nigde u svetu ne
postoji jeftinija radna snaga, osim u nekim zabačenim afričkim predelima.
Povećanje broja
zaposlenih je retka pojava, i to se dešava samo u državnim institucijama, gde
pobedničke stranke, nakon izbora, smeštaju svoja partijska plemena. Tako je u
komunalnim preduzećima u Vojvodini nekoliko hiljada novih ljudi zaposleno nakon
poslednjih izbora u maju 2012. godine.
"Prihodi sa terena"
Još u predizbornoj kampanji, pre više od godinu dana,
pale su podele novca i teritorija između Aleksandra Vučića i Bojana Pajtića,
preko "noćnih ptica", pregovarača koji su kasnije dobili istaknute
funkcije u svojim strankama. Bilo je jasno da Vučić hoće Novi Sad, kao
kompenzaciju za Beograd, koji je ostavio Draganu Đilasu, zarad zajedničkih
poslova. Tako je i napravljen obrazac za zajedničku pljačku Vojvodine. Sve što
se posle toga desilo, samo je deo scenarija za masovnu prevaru koju su
zajednički izveli demokrate i naprednjaci, svako štiteći svoje interese.
Da je to tako, pokazalo se na poslednjim
lokalnim izborima u Vrbasu ove jeseni, nakon nezapamćene manipulacije
glasovima. Vidljivo je bilo da je Srpska napredna stranka već unapred
dogovorila pobedu u varoši koja grca u problemima. Pajtić je optužio
"nepoznatog neprijatelja" da je plaćao protivnicima glasove od pet do
sedam hiljada dinara, kako bi veštački dramatizovao atmosferu, i to u ojađenom
Vrbasu koji je i od pokrajinskih vlasti i od nebeskih sila, zaboravljen.
Naravno, sve sa ciljem da se lažno prikaže sukob "demokrata i naprednjaka".
Vojvođanska skupština, bez obzira što je
još uvek pod Pajtićevom kontrolom, duboko je podeljena na one koji samo dolaze
da izglasaju njegovu volju i volju njegovih tajkuna, i na one koji suštinski
vladaju pokrajinom.
Dokaz za to je i činjenica da političari
iz tri sremske opštine (Ruma, Sremska Mitrovica i Šid) već godinama ne mogu
doći do vodećih pozicija ni u jednoj od vodećih institucija u Novom Sadu. Retki
od njih, poput Duška Radosavljevića, bivšeg potpredsednika vojvođanske
skupštine, dođu u priliku da govore, ali samo zato što je u ovom slučaju reč o
čoveku koji se priklonio "Vojvođanskom klubu" i što zagovara
"radikalizaciju vojvođanskog pitanja". Samo kao takav, on je u Novom
Sadu, među onima koji suštinski ovde komanduju, uvek je dobrodošao. Neki
lokalni klanovi, opstajavaju, ukoliko znaju da se povinuju volji
"centrale" u Novom Sadu. To je uspelo novom subotičkom političkom
klanu, koji je, nakon pada Jožefa Kase, i dolaska braće Olivera i Modesta
Dulića na scenu, postao jedan od ključnih oslonaca vlasti Bojana Pajtića.
Tu su i povezani političko-privredni klanovi Demokratske stranke i Srpske
napredne stranke u Zrenjaninu i Pančevu, po značaju ništa manje uticajni za Pajtićevu,
ali i Vučićevu "misiju".
Kako Pajtić ne može samostalno da igra
ulogu vojvođanskog gazde bez kompromisa sa Vučićem, a Pokrajinski budžet nije
dovoljan za apetite demokratsko-naprednjačkih nemani, neko je tu uvek zakinut
za "prihod sa terena". Na jednoj od ovih "zakidanja",
nedavno je burno reagovao "prvi potpredsednik".
Naime, krajem avgusta 2013. godine,
Aleksandar Vučić je, nezadovoljan prihodima koji mu stižu na osnovu
predizbornih dogovora sa Pajtićem, krenuo u akciju "posredne naplate"
svojih potraživanja. Stigla je hitna naredba iz EPS-a da započne podela ugovora
vojvođanskim domaćinstvima i preduzećima, o isporuci i naplati električne
energije, što je automatski stvorilo uslove za uništavanje Pajtićeve "koke
nosilje", Javnog preduzeća "Elektrovojvodina". Pajtić je zakukao
do nebesa, rekavši kako je u pitanju "brutalan napad na vojvođansku
ekonomiju".
Nije mu bilo dovoljno pa je oplakivanje nastavio
rečima: "...Ovakvi pljačkaški pohodi su postali praksa i matrica po
kojoj deluju sve republičke vlasti kada je u pitanju Vojvodina."
Ubrzo, još pre septembra meseca, napravljen je još
jedan dogovor preko posrednika: Vučić će privremeno imati koristi od "Elektrovojvodine",
a Pajtić će privremeno biti oslobođen policijske istrage o opljačkanim
milijardama koje je preko Fonda za razvoj oteo iz usta svim građanima
Vojvodine. Tako se i stiglo do oktobarske predstave u Vrbasu napravljene za
javnost. U pozadini te priče, dešavala se samo raspodela kriminalnih interesa
zavađenih političkih klanova. Mali i poslušni gradonačelnici i predsednici
opština iz Bačke, Banata i Srema, tu nisu imali šta da traže. Građani takođe.
Vojvodina, prema "Načertaniju" iz Brisela
Površna shvatanja otimanja Vojvodine,
planski se usmeravaju prema javnosti, da ne bi bilo vidljivo kako je taj opaki
naum mnogo dublje i sadržajnije zamišljen. Još davne 2003. godine u
Briselu (tačnije, 20, 21. i 22. juna 2003.) održan je sastanak nekoliko važnih
ličnosti iz obaveštajnih struktura SAD, Velike Britanije i Nemačke. Glavna tema
je bila Vojvodina. Ne kao regija, nego kao prostor koji, kao je
konstatovano, "treba vratiti tamo gde pripada". O tome je jedna
beogradska dnevna novina u to vreme objavila poluvest, ali je, kao i svaka
vest, trajala jedan dan.
Mada se OEBS kasnije poslužio nekim od fragmenata
sa pomenutog sastanka, ova organizacija nikada u javnosti ni reč nije rekla o
tome. A bilo je govora o promeni demografske strukture, o nužnosti da se
Vojvodina najpre ekonomski potčini kupovinom zemljišta i preduzeća, da sve
banke i finansijske ustanove moraju biti pod kontrolom zapadnih institucija, da
se na kulturnom planu jačaju oni sektori civilnog društva koji propagiraju labavije
veze sa Srbijom...
Takođe, rečeno je da se na političkom
planu forsiraju i pomognu one političke opcije koje se zalažu za labavije veze
sa centralnim vlastima u Beogradu, da se insistira na pitanju denacionalizacije
i povratku imovine na stanje pre Drugog svetskog rata...
Vreme je pokazalo-nakon deset godina od
ovog skupa nekoliko obaveštajnih zajednica najjačih evropskih zemalja, i dalje
se odvija onako kako je i zamišljeno. Dobro upućen izvor iz jedne
evropske kancelarije u Beogradu, potvrdio je da su ove "smernice"
presudno su uticale na formiranje političkih odluka u Briselu i Vašingtonu, šta
i kako će se sa Vojvodinom raditi.
Cinično je to da umesto stranih
okupatora, Vojvodinu danas rastura rukovodstvo u Novom Sadu na čelu sa Bojanom Pajtićem,
a pomaže mu Aleksandar Vučić sa naprednjacima, forsirajući samo svoju glad i
žeđ za vlašću i novcem. Društvo koje se u Briselu sastalo 2003. godine,
računalo je baš na ovakav scenario. Da taj prljavi posao za njih odrade vlastohlepni
izdajnici kojima nikada nije dosta ni novca ni moći. Prilikom višednevnog
boravka u SAD tokom 2012. godine, Vučiću je jasno skrenuta pažnja na "delikatnost"
Vojvodine, pa mu je savetovano da je dobrodošao da u Vojvodinu dovede
investitore ali nije dobrodošao da se meša u politiku koju sprovode vlade
Britanije i SAD na tom terenu.
Kad se sve sabere, slika je više nego
jasna. SAD je preko svojih diplomatskih i ekonomskih predstavništava, a takođe
i preko svojih ekonomskih ubica, zajedno sa zemljama od najvećeg uticaja u
Evropskoj uniji, odredila pravila igre za Vojvodinu: za početak, dobijaće
selektivne kredite, posebne privilegije, imaće svoju zastavu u Briselu, ta zastava
će stajati ravnopravno sa srpskom državnom zastavom na svim institucijama
(onako kako to danas zaista i izgleda). Vojvodina, prema tom planu, izvesno
vreme zvanično neće potražiti status državnosti (jer je ipak preko 90 odsto
naseljena Srbima), ali će zato svim instrumentima biti odvajana od državnih
veza sa Srbijom.
Da li je, u takvim okolnostima, ostareli Živan Berisavljević,
samo jedna egzotična pojava u Novom Sadu, ili je verni tumač onoga što je neko
još odavno isplanirao sa Vojvodinom? Jesu li svi njegovi Čanci u
Vojvodini neznatna sila ili je u pitanju opasna grupa demagoga opsednutih
državom, kao konačnim rešenjem? Za početak, u okviru podeljene, federalne
Srbije?
Pre deset godina, određeno je i koje će strane
kompanije da zaposednu Vojvodinu kako bi "projekat" vojvođanske
"samobitnosti" počeo da se ostvaruje. Kriminalna prodaja cementare
Beočinu, francuskom Lafaržu, ekspresna prodaja najvećih pivara sa tradicijom u
Čelarevu i Apatinu, otimanje šećerana i njihova kasnija prodaja strancima, zaposedanje
ogromnih poljoprivrednih površina, sistematsko uništavanje velikih državnih
poljoprivrednih gazdinstava, ulazak Evropske banke za rekonstrukciju kao
investitora, čak i u slučajevima gde nije rešeno imovinsko pitanje, to su samo
neke od posledica koje su nastupile posle planiranog otimanja Vojvodine od
Srbije.
Bogate njive i gladni narod
Prema odredbama Sporazuma o stabilizaciji
i pridruživanju (SSP) koji je, ratifikacijom u parlamentu Litvanije praktično
stupio na snagu, Srbija će do 2017. godine morati da izmeni svoje zakone i
omogući da stranci slobodno mogu da kupuju njene oranice. Stranci su, uprkos
zakonskim ograničenjima, na mala vrata već ušli na srpske njive i, prema
istraživanju u Vojvodini poseduju najmanje 23.850 hektara najbolje zemlje. Samo
u opštini Odžaci, dve kompanije, irski "Baltik properti investmen limitid"
i hrvatska "Žito grupa" iz Osijeka, vlasnici su 7.300 prvoklasnih
hektara. Na sličan način u posed naših oranica su, tokom prethodnih desetak
godina, ušle i kompanije iz Mađarske, i još nekoliko zemalja EU. Bilo je i onih
koje su registrovane u SAD. Tako je još 2007. godine jedan od vlasnika poznatog
gazdinstva "Krivaja", iz istoimenog mesta nadomak Bačke
Topole, bio je beogradski "BG rent", osnovan kapitalom
američke kompanije "Alter market" sa sedištem u Delaveru
(SAD). U transakcijama, "Krivaja" je, međutim, kao i
gazdinstva u Bajši i Čonoplji, pripala mađarskoj kompaniji CBA. Sva ta
preduzeća prethodno su planski dovedena u stečaj. Danas je direktor svih
preduzeća mađarski državljanin, a sedište im se menja svakih nekoliko meseci.
Na tom principu, evroatlanski fantomi haraju Vojvodinom, ali, da to ne bi bila
tema građana, birača, da se ne bi "javnost uznemiravala" pobrinuli su
se Pajtić, Vučić i njihovi prethodnici.
Mada je Vojvodina pravo carstvo
poljoprivrede, najmanje 100.000 hektara zemlje je stalno neobrađeno, a samo dva
odsto obradivog zemljišta se navodnjava, jer su sistemi i mreže za navodnjavanje
devastirani i zapušteni (prosek u regionu je 15 odsto). Vučićeve poeme o
arapskom kreditu za navodnjavanje, tiču se samo Arapa a ne Vojvodine. Stočni
fond je za 50 odsto manji nego na početku rata 1991.
U Vojvodinu iz uvoza godišnje stiže na hiljade
tona hrane, a više od polovine domaćih poljoprivrednih gazdinstava je izloženo
užasu siromaštva! Vojvođanske penzije su na nivou socijalne pomoći, mladi
napuštaju rodna mesta, a preko 50.000 seoskih kuća je prazno i bez naslednika,
dok je više od 12.000 sela pred nestankom. Celokupna infrastruktura Vojvodine
je u najgorem mogućem stanju, ali zato Pajtić ne prestaje da se diči velikim
infrastrukturnim investicijama, od kojih nijedna nije završena, a dugovi su
narasli na više stotina miliona evra! Čak 60 odsto puteva je u katastrofalnom
stanju, punih 30 godina regionalne magistrale nisu popravljane, a od 800
kilometara železničke pruge kroz Vojvodinu, čak polovina nije upotrebljiva po
standardima ovoga veka.
Zastrašujuće zvuči i
podatak da samo deset odsto naselja ima urađenu kompletnu kanalizaciju a
samo 45 odsto opština i gradova ima izgrađen sistem za odvod otpadnih voda. Od
66 registrovanih geotermalnih izvorišta iskorišćeno je svega pet odsto, a hidroenergetski
potencijal reke Dunav (Koridor 7), ravan je nuli!
U Vojvodini je
najmanja stopa prirodnog priraštaja, a najveća stopa smrtnosti, snažno je
povećan broj korisnika narkotika i maloletnih delikvenata, a najbrutalniji
kriminal (ubistva, pljačke i sl.), svakodnevna je pojava čak i tamo gde ga ranije
nikada nije bilo.
Srećom po Vojvodinu, počinje gradnja
Južnog toka, a Vlada u Vašingtonu ima i preko glave svojih briga, i neće je
više biti briga ni za Srbiju, ni Vojvodinu. O nama će brinuti sada drugi, ako
već mi nemamo pameti