Postdemokratija
Fenomen Vučić
Vučićeva popularnost raste vrtoglavom
brzinom, toliko da se i njemu zavrtelo u glavi, a njegova zvezda zaslepljuje
sve veći broj građana, pa ne vide kako se topi maska sa kojom je uzleteo. Ne
zna se šta je čudnije, kako je Vučić izveo taj salto mortale, iz jedne u drugu
krajnost, ili kako je narod na to naseo, ali njegov meteorski uspon svakako
jeste fenomen za ozbiljnu analizu. Kako je moguće da je samo nekoliko hapšenja
viđenijih tajkuna i političara, dovoljno za takav preokret jedne političke
karijere. Tim pre što je tako nešto već viđeno, kada je posle povika "niko
ne sme da vas bije" i hapšenja Vlasija, jedan komunistički aparatčik
postao nacionalni vođa sa gotovo plebiscitarnom podrškom. I tragičnim
posledicama. Temom se bavi Tabloidov kolumnista Mile Isakov,
dugogodišnji novinar, bivši potpredsednik Đinđićeve vlade, a potom ambasador
Srbije u Izraelu
Piše: Mile Isakov
Uspon i pad Slobodana Miloševića, svima su
dobro poznati, ali je prosto neverovatno da niko ne prepoznaje sličnosti
sa aktuelnim fenomenom Aleksandra Vučića. Najrazličitiji analitičari, kada
raspravljaju o Vučiću, radije povlače paralele sa Đinđićem, mada sa mnogo manje
podudarnosti. Glavni argument su reforme, koje i Vučić sada najavljuje, ali zar
ih i Milošević nije ozbiljno započinjao, bar dva puta, sa Deda Avramom i
Milanom Panićem. Sa druge strane, Đinđić nije imao ni približno takve veleobrte
u svojoj politici, kakvi povezuju Vučića i Miloševića, mada u obrnutom smeru.
Dok se Milošević od miroljubivog socijalističkog internacionalizma okrenuo
nacionalizmu i ratu, Vučić je krenuo u suprotnom pravcu, od ratnohuškačkog šovinizma,
ka miru i evroatlanskim integracijama.
Istina i Đinđić se obračunao sa svojim
političkim mentorom,ali Mićunovićeva sudbina se ne može porediti sa sudbinama
Ivana Stambolića i Vojislava Šešelja. Na kraju, Đinđić nikad nije bio ni
toliki neprijatelj, ni miljenik zapada, kakvi su bili Milošević i Vučić, koji
je sada postao novi "garant mira i stabilnosti". Ne želim da branim
Đinđića, naprotiv, zameram mu mnogo toga, ali prosto ne vidim njegovu vezu sa Vučićem,
posebno ne u odnosu prema korupciji, koja je glavna Vučićeva preporuka, a prema
kojoj je Đinđić bio indifirentan, u najmnanju ruku. To što ga sad ovaj kopira u
nekim stvarima, nije dokaz njihove sličnosti, nego Vučićeve prevrtljivosti, jer
mu je do juče Đinđić bio glavni negativni junak.
I to je upravo tema ovog osvrta, koliko se
može verovati nekome ko je sklon takvim zaokretima, od krajnosti, do krajnosti.
Možemo li biti sigurni da se neće opet premonduriti, kao što je to Milošević
činio više puta, ili se možda već naziru znaci da će nam se upravo tako nešto
ponoviti, samo možda u drugačijoj formi.
Bilo je i dosad simptoma stare
škole, u ponašanju Šešelja u prahu, ali smo se pravili da se to ne vidi i da
nije važno. Želeli smo da verujemo da su to samo recidivi bolesti, koja je
prošla. Ali ko je pažljivije pratio njegove nastupe u poslednje vreme, posebno
u izbornoj kampanji u Vrbasu, uverio se da toj boljki nema leka.
Lično, nemam prava da kukam, jer sam
i sam tome doprineo. Javno sam tražio,
ak ubeđivao čitaoce "Tabloida" i
nekih portala, da Tadić mora biti zamenjen, a onda i svi njegovi
poslušnici, koji su se osilili i ogrezli u korupciji. Bez obzira ko će umesto
njih doći. Istina, ni nova vlast nije bila baš po mom ukusu, ali ne bi valjalo
ni kad bi sve bilo kako ja hoću. Stoga sam zdušno podržao, pre svega borbu
protiv korupcije, za koju verujem da je ključna za oporavak i obnovu društva i
države. Kao što sam, jedno vreme, prećutkivao slabosti i propuste
prethodne vlasti, kojoj sam još i više kumovao nego ovoj, rešio sam da i ovoj
dam fore, da se snađe i pokaže. Kad je postalo očigledno da pokvarenost i mojih
naslednika, vodi direktno u našu kolektivnu katastrofu, morao sam reagovati.
Očigledno kasno, jer bolest je uzela maha
toliko da su država i društvo pali u komu. Sad još nije došlo dotle, još nije
gore nego što je bilo, ali nije ni bolje. Stoga, odlučio sam da ovog puta na
vreme ukažem na prve simptome, koji pokazuju tendenciju pogoršanja.
Nisu to, još uvek, alarmantni slučajevi,
ali ako se ovako nastavi doćićemo, sasvim sigurno, i do zapomagajućih vapaja
za novim promenama. Zato je poštenije sada, posle godinu dana grejs
perioda, datog novoj vlasti, otpočeti sa kritikom uočenih nepodopština, koje
opominju.
Naprimer, jeste li primetili da se u ovoj
zemlji ništa ne događa dok Aleksandar Vučić to ne kaže, ne uradi ili ne odobri.
Dan je prosto dosadan, u vestima nema
ničeg važnog, ako je Vučić odsutan ili bio zauzet. Bude tu i važnih tema i
predloga, čak i od premijera ili nekih ministara, recimo o Kosovu, TV pretplati,
budžetu, platama i penzijama, ali sve se prenosi nekako uslovno, u maniru
"mož' da bude al' ne mora da znači", sve u iščekivanju da se Vučić o
tome izjasni. Tek onda je jasno šta je i kako je. I kako će sigurno biti. Kad
je Vučić rekao da pretplatu za medijski javni servis treba ukinuti, to je bilo
rešeno.
Posle, kad je obavešten da za to nema para
u budžetu, i sam je pokušao da reterira, ali bilo je već kasno jer je i ono
malo građana koji su dotad uredno plaćali TV pretplatu, prestalo to da čini,
ubeđeni da je to svršena stvar, čim je on tako rekao. Slično je bilo i sa
platama i penzijama, kao i sa istragama i hapšenjima. Najavljivano je i ovo i
ono, ali svi već znaju, tek kad Vučić kaže, to će biti baš tako. I samo to
čekaju, samo je to vest.
Mogu Krkobabići da viču koliko hoće da se
penzije ne smeju dirati, radili su to i ranije, pa su ipak bile smanjivane.
Ali, ako Vučić to kaže, penzioneri mogu mirno da spavaju.
Dakle, Vučić je najjača i ujedno
najslabija karika ove vlasti. Ako on pukne, sve će se raspasti. E sad, ima li
znakova, da se on gubi? Ima. Malih, ali na malim se stvarima ljudi najpre
otkrivaju.
Pažljivim gledaocima i čitaocima njegovih
izjava, nije moglo da promakne da Vučić neprestano govori o sebi i sve izjave
počinje sa JA. Čak i na direktna pitanja odgovor počinje objašnjavajući sebe,
te ja sam ovakav, te nisam onakav. Recimo, na pitanje šta misli o zamrzavanju
plata i penzija on kaže: "Ja sam čovek koji je spreman na bolne rezove,
ali"... Ili na neko drugo: "Ja nisam političar koji će"…
"Ja neću da lažem građane"... Ili "Ja nikad nisam"... I
tako dalje i tome slično. Čuli smo i primetili to svi, ali, tešili smo se
činjenicom da je još mlad, da je ponesen iznenadnim uspehom, zatečen, bez liderskog
iskustva...
Hiljadu izgovora smo bili spremni da
smislimo, samo da ga ne zbunimo i obeshrabrimo u nameri da se obračuna sa
korupcijom, koje nam je svima preko glave, pri čemu gotovo da ne može
pogrešiti, ma kakav on bio. Na koga god da nasrne, nema greške, jer svi su
umešani, pa neka ga, neka i preteruje, jer zapravo, sa hapšenjima lopova nije
ni moguće preterati. Toliko su oni preterivali u pljački ove zemlje.
Bio je još dete kada ga je Šešelj
nagovarao na ovo ili ono, nije razmišljao, nije ni mogao sve razumeti. Sad je
sazreo, a nije ni glup, ni neobrazovan. I shvatio je sve greške, ali mu treba
vremena. Mada, nije ni Šešelj naivan, nije on bez razloga odabrao i prisvojio
baš njega.
Dakle, moglo se primetiti i ranije, ali
smo okretali glavu, nismo hteli da vidimo, odnosno, videli smo ali nismo hteli
da tome pridajemo veći značaj. Hteli smo da verujemo, da se zavaravamo i da se
nadamo da će proći i te dečije bolesti. Ali, to je jače od njega. To je zapravo
on.
Očigledno ima i mudre savetnike, koji ga
uče da ne srlja, da ne žuri sa izjavama i ocenama, da nije obavezan uvek i
odmah da javno iznosi svoje mišljenje i stavove. Da treba da sačeka, da
razmisli, pa i da odloži izjašnjavanje. Da čak tako i kaže: Ne znam još,
videću. To osvaja simpatije, deluje iskreno i ljudski, i sasvim je drugačije
od uobičajene prakse naših političara, koji su odnekud ubeđeni da u
svakom trenutku moraju da znaju sve i na sve imaju odgovor, čak i o stvarima o
kojima ne znaju ništa i o kojima nisu ni razmišljali.
Ali, on je prosto takav, pa nije mogao
dugo da izigrava skromnog početnika, koji može da prizna da nešto i ne zna, da
o nečemu treba da razmisli. Čak i kad kaže tako nešto, po savetu stručnjaka za
marketing, već u sledećoj rečenici to i demantuje, pretvarajući lažnu skromnost
u samohvalisanje: " Nije me sramota da priznam da nešto ne znam". Ili
predstavljanjem kao žrtva: " Ja ću to tako, mada znam kako ću skončati".
Pri tome, ne treba biti naivan, nije to
samo zato što je i on čedo srpske liderske mitomanije, po kojoj vodeći
političari imaju rešenja za sve situacije. Ima u tome i neke moderne samoreklame,
koja ima za cilj da preduhitri druge da ga ocenjuju i
definišu.
Dve izjave, u tom smislu, posebno bodu
oči. Prva, pred odlučujuće izjašnjavanje EU o pregovorima sa Srbijom je
glasila: "Ako ne dobijemo datum, Ja ću biti kriv"!? Vrlo opasna i
drska prevara.Tobož, spreman sam da preuzmem odgovornost, mada znam da meni to
niko ne može zameriti, zato što svi znaju da, objektivno, za to ne mogu
biti kriv. Sa druge strane, to znači i obrnuto, ako dobijemo datum Ja sam i
zaslužan.
Druga, simptomatična izjava je slična. Na
pitanje kako to da ste već dva puta donosili budžet i tvrdili da će sve biti u
redu, a sad kažete da smo pred bankrotom, odgovor je ponovo u istom maniru:
"Ja sam za to kriv, jer se nisam bio dovoljno udubio u sve cifre, nisam
stizao od drugih poslova... Dakle, ja sam kriv, ali sad kad sam proučio sve to,
sad je jasno...".
Znači, sve je luk i voda, svi ti ekonomski
eksperti i fiskalni saveti, dok se on lično ne "udubi u te cifre",
dok ne odvoji jedno popodne da rastumači te finansijske trice i kučine. I sad
kad je to uradio, sad je jasno. I tačka.