Razaranje

 

Neverovatna priča o izgradnji Skadra u centru Beograda i bezdušnoj stručnoj javnosti

 

Plovni objekat na Trgu Republike

 

Ko već godinu dana pokušava da realizuje kolektivno pranje prljavog veša u slučaju rekonstrukcije Narodnog muzeja.  Ko je zgradu Narodnog muzeja proglasio arhitektonskim loncem. Kakva je međusobna veza šuma vode u ministarstvu i projektantskog opusa Miladina Lukića. Da li je ispod staklene maramice trebao da bude otvoren depandans Litl Beja. Kome se priviđaju podzemna jezera ispod Trga Republike. Kakva je međusobna veza između privatne preduzetničke radnje, visokog saveta za obnovu, rotarijanaca i narodnog muzeja. Kakva je međusobna veza Kalimera i ministarstva kulture.

 

Stanislav Živkov

 

Kalimero (Calimero) je junak italijansko-japanske serije crtanih filmova koja je prvi put prikazivana 1963 godine u Italiji a kasnije i kod nas . Reč je o avanturama šarmantnog crnog pileta, jedinog u porodici žutih pilića koje stalno na glavi nosi polovinu ljuske od jajeta a koje je ostalo zapamćeno po stalnog naglašavanju kako je sve po redu nepravda.

Iako su ovi crtani filmovi kod nas prikazivani pre više od 30 godina, u žargonu ime Kalimero se I danas najčešće odnosi na nekoga ko stalno zbog nečega kukumavči.

Jedan takav Kalimero, odnosno pomoćnik ministra kulture za kulturnu baštinu Miladin Lukić nedavno se oglasio na čak na tri strane novina po imenu Svedok, i poput Markesove nevine Erendire krenuo da kukumavči nad nepravednom sudbinom sirotog propalog projekta za rekonstrukciju Narodnog muzeja zaboravljajući pri tome puno toga za šta je lično bio odgovoran, čime je na najgori mogući način opravdao titulu pomoćnika za pranje prljavog veša.

Mrtav hladan, Lukić je izjavio kako je za sve kriva voda, odnosno da su veliki deo problema narodnog muzeja i gotovo svih drugih ustanova kulture i muzeja podzemne vode i jezera koja prožimaju Beograd što samo govori da se Lukić kao Marica u krivi k.... razume i u hidrogeologiju, hidrologiju, speleologiju, podzemne i pijaće vode, a kao krucijalni dokaz da je voda sveprisutni činilac u razmatranju problema i iznalaženju rešenja za očuvanje zgrada i institucija od nacionalnog značaja u Beogradu, novinar Svedoka je naveo šum vode koji se neprestano čuo iz instalacija naslonjenih na zid kancelarije pomoćnika ministra kulture Lukića. Doduše ovde treba istaći da to ne predstavlja nikakvo iznenađenje jer je odavno poznato da je Lukić veliki stručnjak za gradnju preskupo plaćenih nefunkcionalnih klozeta, fekalnih izliva u potok, nakaznih i nefunkcionalnih konaka, posebnog tora za ovna, hotela za kokoške i ostalih nakaznih zgradurina po našim manastirima.

U nastavku teksta Lukić je samo pokazao da uglavnom nema pojma o čemu govori o čemu najbolje govori njegova izjava da zgrada narodnog muzeja predstavlja jedan arhitektonski lonac koji skuplja vodu, odnosno da zgrada ima središte čime je otkrivena svojevrsna Amerika pošto ovo ukazuje na postojanje do sada u arhitekturi nepoznatih zgrada bez središta.

Tako se, prema Lukićevom mišljenju, u muzejskom središtu nalaze svetlarnik i čitav niz stepenastih ravnih krovova gde se kišnica skuplja i odvodi cevima. Lukić u nastavku navodi kako mi znamo da rešimo kako da se ta voda odvodi , ali to je slaba tačka građevine i pretnja za havariju koja može biti fatalna, zaboravljajući da se takva havarija može dogoditi samo ako se oluci redovno ne čiste, a o tome šta se tada dešava najbolje svedoče slapovi i vodopadi vode koji su lili iz začepljenih oluka koji se u vreme direktorovanja smenjene direktorke Tatjane Cvetičanin, deset godina nisu čistili čekajući Godoa odnosno početak rekonstrukcije što je po Lukiću bi glavni razlog da se nepostojeći problem arhitektonskog lonca za kišnicu reši tako što bi Narodni Muzej bio pretvoren u šoping mol prekriven staklenom maramicom teškom svega 65 tona koja je trebala da prekrije krov narodnog muzeja ispod koga bi onako usput kao prioritet bili otvoreni kafe-čitaonica, piano bar i restoran da posetioci nakon kulturnog uzdizanja imaju priliku da uživaju u raskošnom meniju.

 

 

 Beljenje prljavog veša

 

Veran svom neznanju, Lukić i dalje nastavlja u istom stilu pa navodi kako je vrlo problematično kopanje ispod trga Republike jer se ispod nalaze temelji Stambol kapije, instalacije od ko zna kada, čitava arheološka priča za koju niko ne zna šta bi pokazala kada bi se otkopala i šta bi se onda radilo, zaboravljajući pri tome da je upravo deo sa ostacima Stambol kapije odavno arheološki istražen, nalazi objavljeni u Starinaru i ucrtani u sve podloge, što samo po sebi govori da Lukić veoma retko koristi arheološku literaturu, pošto se on ne bavi zaštitom već urnisanjem spomenika kulture!

Kako bi po svaku cenu dokazao da je projekat Vladimira Lojanice problematičan Lukić dalje nastavlja kako je dodatni problem što se dole nalaze podzemna jezera te kako je u vreme kada je građena zgrada u kojoj se nalazi Narodni muzej bio veliki problem sa fundiranjem upravo zbog podzemnih voda, ali pri tom zaboravlja na prostu činjenicu da od gradnje zgrade pa do danas ona nikada nije bila poplavljena podzemnim vodama.

Takođe kako bi dobro oprao ruke od svinjarije u kojoj ih je dobro isprljao muljažama, Lukić dalje navodi kako je 2004. godine organizovan konkurs za izbor rešenja za rekonstrukciju narodnog muzeja na kome je pobedio predlog Milana Rakočevića zaboravljajući pri tome da takav konkurs nikada nije organizovan, već je na osnovu odluke Visokog odbora za rekonstrukciju Narodnog Muzeja raspisan Javni poziv za izbor glavnog i odgovornog arhitekte-projektanta za rekonstrukciju i adaptaciju Narodnog muzeja na kome je „izabran" Milan Rakočević, inače slučajno kućni prijatelj predsednika Visokog odbora Dragomira Acovića, te nekadašnji vlasnik davno propale samostalne preduzetničke radnje Biro Rakočević, da bez konkursa projektuje rekonstrukciju Narodnog muzeja i to nezakonito iz više razloga...

 Prvo, jer nema licencu za projektovanje rekonstrukcija na spomenicima kulture, drugo jer je Milan Rakočević u vreme raspisivanja javnog poziva za izbor projektanta, bio konsultant u inače opskurnom i nestručnom Visokom odboru za rekonstrukciju Narodnog muzeja koji je zapravo formiran samo kao paravan čijim autoritetom je trebalo sakriti razne mućke i nezakonitosti kojima je obilovao dotadašnji tok priprema radova na rekonstrukciji Narodnog muzeja.

Naime, ustanovljeno je da je Rakočević u svojstvu konsultanta prisustvovao sastanku Visokog odbora održanom 31. marta 2003, upravo u vreme kada je doneta odluka o raspisivanju konkursa za izbor arhitekte-projektanta. Sama činjenica da je ubrzo nakon toga upravo Rakočević izabran, potvrđuje da je odluka o raspisivanju konkursa bila doneta zapravo samo pro forma kako bi se ozvaničio raniji dogovor o dodeli izrade projekta Rakočeviću, na čemu je, prema dobro obaveštenim izvorima, insistirala tadašnja predsednica Upravnog odbora Irina Subotić.

Sledeća nezakonitost leži u činjenici da je Rakočević čitav posao radio preko svoje preduzetničke radnje, a reviziju projekta je radio Građevinski fakultet, koji tu licencu takođe nema. Na osnovu dokumentacije koja postoji u Ministarstvu kulture, utvrđeno je da je izbor arhitekte izvršen tako što je Narodni muzej ušao u postupak izbora direktnim pogađanjem, dakle bez javnog tendera, a za to je imao navodnu saglasnost Uprave za javne nabavke projekta tek u vreme ministra Nebojše Bradića ustanovljeno je da je zapisnik o radu komisije koja je odabrala Rakočevića nepotpun i ne sadrži nikakvo obrazloženje na osnovu kojih kriterijuma merila i bodova je izabran baš Rakočević, koji gotovo da nije imao iskustva u radu na kulturnim dobrima!

 Lukić dalje navodi kako se iz programske faze prešlo u fazu projektovanja te je Rakočević ponudio jedno izuzetno smelo arhitektonsko rešenje koje je samo po sebi zgradi narodnog muzeja dalo novi kvalitet, otvaranje središnjeg prostora prema krovnoj zoni, zaboravljajući pri tome da napomene da je upravo tim novim kvalitetom zgrada pretvorena u šoping mol tim pre što su na svim spratovima zazidani prozori ka izložbenom prostoru. Naravno, pošto je debelo umešan u čitav skandal, Lukić nastavlja sa odbranom neodbranjivog tvrdnjama kako je Rakočevićev projekat omogućio da se na posetioca ostavi izuzetno jak uticaj kada uđe unutra a to je mera uspeha arhitekte- da ostavi utisak na čoveka kada uđe u neku zgradu.

Srećom po Narodni muzej i sve građane, niko neće imati veliku čast da uživa u izuzetno jakom uticaju uspeha arhitekte pošto nakazni projekat nikada neće biti realizovan!

 

 

 Demokratske katakombe

 

I pored svega ovoga, kada se počelo sa raspetljavanjem ovog korupcionaškog skandala, smenjena direktorka Muzeja Tatjana Cvjetičanin namerno je obmanjivala javnost tvrdnjom da je arhitektonski tim izabran javnim konkursom objavljenim u dnevnom listu Politika, a kako bi skrenula pažnju javnosti sa suštine problema, osporila je stručnost te stručne javnosti koja je našla za shodno da se oglasi nakon svih javnih rasprava i prezentacija projekta, i to baš pred početak rekonstrukcije navodeći kako komentari govore da oni ne znaju u kom pravcu se kreće savremena muzejska praksa i šta predstavlja muzej u tkivu grada.

Pri ovome je naravno zaboravila da kaže da su sve vrlo objektivne primedbe zaposlenih kustosa Narodnog muzeja na prezentaciji projekta u samom Muzeju odbijene, jer navodno se zaposleni nisu razumeli u dostignuća savremene muzeologije a sve ovo dodatno je u navedenom tekstu potvrdio i Lukić izjavivši da je u pitanju zlonamerna kampanja koju ne može da objasni ničim drugim nego prizemnim ličnim interesima.

Tek u vreme ministra Bradića započelo se sa raspetljavanjem ovog monumentalnog skandala te su vrlo brzo prve stručne analize pokazale velike manjkavosti projekta. Nikome nije bilo jasno kako je planirano da se smesti 400.000 predmeta u više nego nedovoljan prostor depoa ako je po projektnom zadatku površina depoa trebalo da bude 2.000 kvm, a po Rakočevićevom projektu je 500 kvm i to još dislocirano u 11 celina.

Takođe je bilo jasno da je krajnje loše rešeno pitanje komunikacije publike, koja bi posle dva minuta zalutala u rekonstruisanoj zgradi pošto je stvoren komunikacioni lavirint, koji dezorijentiše, umara i stvara nedoumicu kod posetilaca. Palata Uprave fondova projektom rekonstrukcije pretvara se u vertikalni bunar kroz četiri nivoa, a to podstiče celu seriju arhitektonskih odluka sumnjivog rezultata. Evidentan je nedostatak protivpožarnih stepeništa, ukrštanje evakuacionih puteva između protivpožarnih zona, pomešane tokove kretanja zaposlenih i publike, kao i samih eksponata a sigurno je da bi staklena kupola nad centralnim atrijumom narušila neophodnu stabilnost klime u izložbenom prostoru.

Razmišljanja stručnjaka su se kretala i u smeru finansijske održivosti gradnje staklene kupole, planirane novim projektom, kao i o mogućnosti njenog kvalitetnog održavanja a jedan ugledni svetski stručnjak je ideju o staklenoj kupoli prokomentarisao da još nigde nije video takvu kupolu koja ne prokišnjava.

 

 

 Proburaznica vreba iz prizemlja

 

Što se tiče Lukićeve teorije o postojanju podzemnih jezera i reka ispod Trga Republike, vredi podsetiti na sledeće: svojevremeno se, prilikom raspisivanja konkursa za gradnju nakazne Galerije Zorana Đinđića na praznom placu pored Narodnog pozorišta, naprasno pojavila kompjuterska simulacija isprojektovanog giga-mega Trga Republike sa podzemnim šoping centrom i drugim sadržajima, ali i sa staklenom kupolom nad Narodnim muzejom. Takođe je bilo naznačeno da se glavni ulaz u Muzej za publiku premešta na glavno pročelje prema Trgu Republike iz urbanističkih razloga. Ovakav zahtev urbanista jedino je bilo moguće sprovesti pravljenjem proburaznice kroz prizemlje Muzeja i rušenja polovine enterijera zgrade. Nikome u kompletnoj službi zaštite ovo nije zasmetalo, a kasnije se potvrdilo da su u svemu sudelovali i beogradski urbanisti, što je svojevremeno autoru potvrdio i ex beogradski gradski arhitekta Đorđe Bobić rečima na šta to liči da kada se u Muzej uđe sa Trga republike i nailazi se na zid?

 Posebna je zanimljivost da stručnoj i široj javnosti nije prikazan projektni zadatak niti se zna ko ga je osmislio? Međutim, pošto je projektant ipak projekat morao da uradi prema nečijem projektnom zadatku, a ako se zna da su u zgradi projektovane čak četiri kafane i kafića, a da je Tanja Cvjetičanin sebi odabrala kancelariju na prvom spratu, odnosno Sobu sa sa najboljim pogledom na Trg Republike, očigledno je da je ona debelo naručivala sadržaje autoru projektnog zadatka koji je prvenstveno uključivao restorane i kafiće.

Lukić je takođe naglasio da je projekat čak dobio i nagradu Inženjerske komore Srbije, ali se pri tome odmah pitanje ko je potom predložio ovaj nakazni projekat za nagradu Inženjerske komore Srbije i ko je odlučio o dodeljivanju nagrade?

O tome da je svuda bilo burazerskog dogovaranja oko ovog projekta, verovatno na sednicama Rotari kluba u ulici Majke Jevrosime u kome su visoki funkcioneri bili neformalni svekar Tatjane Cvetičanin, Nikola Tasić, predsednik Visokog odbora za obnovu Narodnog Muzeja Dragomir Acović, inače u stručnoj javnosti daleko poznatiji kao drugi muž Lelice Maksimović nego po svojoj projektantskoj delatnosti, te sadašnji potpredsednik smenjeni državni sekretar Miroslav Tasić koji se naknadnim učlanjenjem u SNS dokopao statusa VD direktora Etnografskog muzeja a koji je po stupanju na dužnost zajedno sa Lukićem formirao fantomski Građevinski odbor pri ministarstvu kulture sa vrlo definisanom ulogom vešplava kako bi se dodatno izbelio prljav veš čijim pranjem se pre svih bavio Miladin Lukić.

 

Pogled kroz stakleni krov

 

O tome najbolje govori činjenica da sada svi redom ćute, niko ništa nikada godinama nije demantovao, i zbog obilja putera na raznoraznom glavama udobno se kriju u sveopštoj anonimnosti i debeloj hladovini kako se puter ne bi rastopio. Inače, prava je sreća što je loš projekat otišao u vetar, jer je još pre početka ovom monumentalnog skandala bilo očito da sa projektom ništa ne valja.

U vreme izrade Pravilnika Suda časti pri Inženjerskoj komori Srbije (IKS) bilo je jasno da je u praksi moguće da se odgovornom projektantu dodeli nagrada za projekat (IKS je dodelila nagradu arhitekti dr Milanu Rakočeviću), a da Sud časti po utvrđivanju profesionalne odgovornosti izrekne meru, pa čak i oduzimanje lične licence, što bi trebalo u ovom slučaju uraditi, jer ovaj i ovakav projekat, koji nije zadovoljio većinu pravih potreba ni postavki, i smanjio je površine depoa, nije obezbedio nikakve uslove za rad kustosa smeštajući ih u boksove kao u novinarskoj redakciji, reprezentativne izložbene dvorane prema Trgu Republike pretvara u kancelarije, a izložbeni prostor u depoe, drugo ni ne zaslužuje. Ispostavilo se i da fensi stakleni krov ni oblikom ni izborom, s obzirom na klimatske uslove i troškove održavanja potrebnih klimatskih uslova unutar Muzeja, nije dobar izbor, ali postoje neke stvari koje vetar ne sme da odnese, a to su - odgovornost tvoraca programa, očito lošeg, odsustvo kontrole faza projekta, povraćaj novca plaćenog konsultantskoj firmi zvučnog imena i novca plaćenog za neupotrebljiv projekat.

Kad se zna da od Ministarstva godinama nije bilo moguće ni preko konkursa tražiti daleko manje iznose za radove na spomenicima samo zato što podnosioci zahteva nisu bili dragi doskorašnjoj direktorki Republičkog zavoda, onda se postavlja pitanje kome je to bila draga doskorašnja direktorka Muzeja, kad su joj date stotine miliona za projekat, a sada ih se ministar odriče umesto da je odavno smenjena.

Ekspertski tim je u zajedničkom izveštaju zaključio da projektom nije rešen problem depoa, da projektovani stakleni krov nije adekvatno i racionalno rešenje, ni funkcionalno ni finansijski, ni što se tiče izgradnje i eksploatacije, a nerešeni su i prijem i otprema muzejskih eksponata, čime nije obezbeđena međumuzejska internacionalna razmena značajnih izložbi u budućnosti. Takođe, stručnjaci su ocenili da bi izgradnja staklene kupole teške 56 tona, koja bi koštala 2.250.000 evra, mogla ozbiljno da poremeti konstrukciju starog zdanja, kao i da su ugostiteljski sadržaji (kafei i restorani) predimenzionirani, s nerešenim snabdevanjem i lošim ekonomskim putevima.

Sledeći u štetočinskoj hijerarhiji su naravno pomoćnici ministra kulture, najpre bivši pomoćnik iz pluskvamperfekta Joca Despotović koji je pre deset godina dao saglasnost da se Narodni Muzej zatvori za publiku, te nekadašnji i sadašnji debelo kompromitovani i joj nekompetentniji pomoćnik Miladin Lukić, koji je kao pomoćnik ministra kulture Dragana Kojadinovića, za sobom ostavio trajan i dubok štetočinski trag i čiji je jedini sadašnji cilj bio da pokuša da spreči pokretanje odgovornosti za višegodišnje arčenje novca na  skandaloznu rekonstrukciju Narodnog Muzeja.

Naime, Lukić je raskrinkan upravo u vreme ministra kulture Nebojše Bradića kada je posebna komisija među pomno skrivanim dokumentima pronašla i dopis upućen Narodnom muzeju datiran 14. oktobra 2004. koji je potpisao lično Miladin Lukić iz koga se vidi da je Lukić, očigledno upoznat sa nezakonitim odlučivanjem po svaku cenu hteo da da kakav-takav legalitet nelegalnim odlukama Tatjane Cvjetićanin i njene "velike lože" te u ovom dopisu iznosi svoje duboko uverenje da je izborom Rakočevića doneta ispravna odluka i da je ponuđena cena realna, imajući u vidu kompleksnost i složenost objekta.

 

 Riba i glava

 

Više je nego očigledno da je ovakav dopis, zasnovan na subjektivnom stavu, mogao sastaviti ili neko ko je imao nekog ličnog interesa u dodeli rekonstrukcije Rakočeviću, ili, u ovom slučaju, neko ko je svojim uticajem i položajem mogao da pruži privid legalizma prethodno učinjenim nezakonitim radnjama. Stoga ne čudi da je tadašnji-sadašnji pomoćnik ministra kulture Miladin Lukić, neovlašćeno potpisao ovakav dokument, iako je sigurno znao da jedino ministar kulture ima ovlašćenje to da potpiše.

Očito je da je tadašnji ministar kulture Dragan Kojadinović, uglavnom služio kao fikus u zgradi Ministarstva, verovatno praveći u kancelariji ambijentalnu celinu sa voštanom figurom Draže Mihailovića, te tako veoma zauzet  pojma nije imao šta mu radi pomoćnik, što ni najmanje ne čudi jer mu je prioritet takođe bilo i uređivanje stana u Beču.

Inače odavno je poznato da je Lukić tada u Ministarstvo kulture, u paketu sa Silvanom Hadži Đokić stigao preko linije SPO-a, pošto je svojedobno za račun pokojnog Veselina Boškovića sagradio nakaznu crkvetinu u Beogradu, a kasnije je bio i kućni prijatelj sa Danicom i Vukom Draškovićem!

Iz svega ovoga se vidi da je najpreči zadatak koji očekuje novog ministra kulture Ivana Tasovca, izvođenje svojevrsnog egzorcizma u Ministarstvu, odnosno hitna smena Miladina Lukića, a potom pravosudno procesuiranje svih upletenih u ovaj skandal. Poslednji događaji, odnosno pokretanje krivičnih postupaka protiv prethodnih ministara ne sme da bude primena poslovice da riba smrdi od glave jer za svoje štetočinstvo trebaju da odgovaraju i Tatjana Cvjetičanin, Milan Rakočević, Miladin Lukić i sva ona bulumenta za koju će biti potrebno urediti posebno krilo u Centralnom zatvoru!