Polemike
Ratko Peković: Paralelna strana istorije-sporovi
o jeziku, naciji, literaturi 1945-1990 (5)
Drugovi pisci, između realnog i
modernog
Istražujući posleratnu književnu periodiku,
a posebno beogradske "Književne novine", taj nezaobilazni poligon
slobodne misli u vreme socijalizma, književni istoričar Ratko Peković, jedan od
najboljih poznavalaca srpske i jugoslovenske književnosti kao i nekadašnjih
"državnih" autora i disidenata, arhivskim dokumentima prikazuje
uzbudljivu intelektualnu borbu koja se odvijala među njima. Pozornica ovog obračuna
se pomerala, malo izvan, a malo unutar jedne partije, skoro pola veka. Tabloid
u nekoliko nastavaka objavljuje odabrane književne polemike iz ovog Pekovićevog
dela objavljenog u izdanju izdavačke kuće "Albatros" iz Beograda.
Ratko Peković
U Novogodišnjoj poruci za 1963, u
izlaganju na Sedmom kongresu Narodne omladine Jugoslavije, 23. januara 1963. i
u razgovoru sa članovima Predsedništva Saveza novinara Jugoslavije, 13.
februara, Tito je osudio unošenje „tuđih" shvatanja u naš društveni život
i „elemenata idejne i stvarne dezintegracije u našu socijalističku zajednicu",
„antikomunističke" pojave koje se pravdaju demokratijom, naročito od
strane „jednog dijela književnika i umjetnika".
On primećuje da je u umetnosti (naročito u
književnosti i na filmu) zapostavljena naša stvarnost kao „bogat materijal za
stvaralački i umjetnički rad", što svedoči o „bezidejnosti i anarhičnosti
jednog, na sreću, malog dijela kulturnih radnika, a i nekih odgovornih
komunista, i o gubitku kriterijuma što je dopustivo a šta nije dopustivo u
našem društvenom razvoju".
Posebna meta Titovog napada su apstraktna „ultramodernistička"
dela likovnih umetnika koja, po njegovom sudu, nemaju veze sa umetničkim stvaralaštvom,
a kamoli sa našom stvarnošću. Tito, međutim, naglašava da se društvo sa takvom
umetnošću neće obračunavati administrativnim merama, ali da ne treba odvajati
sredstva za otkup takvih dela.
Samo da ne dođe do "tjeranja
vještica"
U razgovoru sa delegacijom novinara on je
istakao da su u našoj štampi najslabije kulturne rubrike, u kojima ima „i
takvih gledišta koja nemaju veze sa socijalističkim shvatanjima o stvaralaštvu
u ovakvoj zemlji kao što je naša". Tito ocenjuje da je realizam dominirajući
pravac. Opredeljujući se za realističku umetnost on priznaje da i u modernizmu
ima dobrih dela i dodaje da sada u štampi ne treba da dođe do „tjeranja vještica".
U sličnom duhu na Sedmom plenumu CK SK
Srbije govori i Jovan Veselinov, predsednik Centralnog komiteta. Ovi govori,
kao i sednice Izvršnog komiteta CK SKJ i Centralnog komiteta SK Srbije,
posvećene kulturnom životu, predmet su rasprava i na aktivu pisaca komunista.
Aktiv je održao tri sastanka - 12, 15. i
19. marta 1963. godine koji su ukupno trajali oko četrnaest i po časova. Njima
su, u ime Centralnog komiteta SK Srbije i Gradskog komiteta SKS Beograda,
prisustvovali Draža Marković, Bora Pavlović, Milojko Drulović i Milić Bugarčić.
U diskusijama je učestvovalo 29 pisaca.
Rasprava pisaca komunista je pokazala da
su ranije podele oko estetskih pitanja i shvatanja društvene uloge književnosti
sada prerasle u ideološko-političke podele s jedne i borbu za uticaje i monopol
u književnom životu, s druge strane.
Tada je vladalo uverenje da „modernisti"
uživaju podršku Centralnog komiteta SK Srbije, preko Draže Markovića i Dobrice
Ćosića, a da „realisti" imaju blagonaklonost Centralnog komiteta SKJ i
podršku Rodoljuba Čolakovića i Veljka Vlahovića.
Nekolicina učesnika u razgovorima je
direktno optužila „moderniste" zbog monopola u književnom životu. Tako
Mladen Oljača primećuje da su posle Titovog govora na televiziji nastupali
uglavnom „modernisti" - Radomir Konstantinović, Eli Finci, Petar Džadžić,
Milosav Mirković. Kulturne rubrike u novinama, kaže on, pripadaju njima,
dok Udruženje književnika Srbije (čiji je član uprave Oljača) ne odlučuje o
tome ko će biti član nekog žirija, koji će pisac biti u nekoj međunarodnoj
delegaciji i ko će dobiti stipendiju za studijski boravak u inostranstvu.
Janko Đonović, koji je i na ranijim sastancima često iskazivao
ogorčenost zbog odnosa prema njegovom književnom radu u listovima, časopisima i
izdavačkim preduzećima, osuđuje Sterijino pozorje zbog toga što u njegovom
žiriju „nema skoro nijednog predstavnika, u širokom smislu, realističke umjetnosti"
i Letopis matice srpske zbog odnosa prema „realistima". „Eto, onaj
Tišma u januarskom broju vrijeđa Jugoslaviju i Poljsku - sedi dalje i može da
piše. I on meni lično piše kartu iz Letopisa da moj rad, poslije trideset
godina rada u Letopisu, ne može da štampa! A njegov može na ovaj način."
Ogorčeni partizani, delegacija kod
Čiče (Drulovića)
Jedan od najtvrdokornijih članova
redakcije Savremenika, Marijan Jurković, protestuje zbog „forsiranja"
pisaca čija su dela „sasvim van naše stvarnosti", pominjući primer Radomira
Konstantinovića čija proza „prenosi i razvija dešperaterske ideje nekih buržoaskih
intelektualaca". „Romani Konstantinovića su kao najhermetičniji
romani u našoj književnosti - ali su ih dva žirija nagradila našim najvišim
književnim nagradama. Jedan od tih romana koji je godinama uzalud prodavan -
doskora će se pojaviti u svom drugom izdanju."
Jurković zamera „Prosveti" zbog
objavljivanja „umjetnički slabe" i „periferne" knjige Borisa Pasternaka
Doktor Živago sa predgovorom Svete Lukića. Jurković tvrdi da je Pasternakov
roman dobrodošao svima „koji mrze marksizam i kojima je svako sredstvo
dobrodošlo kad treba da se izvrši opet jedan napad na socijalizam".
On kritikuje Borbu jer na učešće u jednoj
anketi nije pozvala stare komuniste Mihaila Lalića, Čedomira Minderovića, Eriha
Koša, Tanasija Mladenovića, Branka Ćopića, kao i Politiku zbog
objavljivanja po dva kriminalistička romana dnevno.
Jurković tvrdi da su piscima komunistima
uskraćene mnoge tribine. „Za listove kao što su 'Danas', 'Polja' i sl. nalazilo
se uvijek dovoljno donacija, ali se nije našlo mjesto sa kog bi neki pisci
komunisti mogli da dignu svoj glas otpora. Ako bi oni povremeno i govorili,
govorili su sa stranica 'Književnih novina'. Ali 'Književne novine' bile su od
ostale beogradske štampe okružene ledenom i neprobojnom zaverom ćutanja."
Čedomir Minderović napada Aleksandra Vuča
koji je deset godina bio generalni sekretar Saveza književnika Jugoslavije i za
svoj rad, što javnost ne zna, umesto otpremnine dobio nagradu Uprave Saveza od
oko pola miliona dinara. On kritikuje odnos Partije prema nekim piscima,
navodeći njihova imena pojedinačno, iz kruga oko Savremenika i Književnih
novina i postavlja pitanje:
„..Kad su poslednji put, kao pisci i
kao komunisti, pozvani na neko konsultovanje ili savetovanje, bilo pojedinačno
bilo širokog karaktera u idološku komisiju Gradskog ili Centralnog komiteta SKS?"
A kada je reč o vezama pojedinih pisaca sa
partijskim rukovodiocima, Minderović javno proziva prisutnog Dražu Markovića:
„...Ako je naša osnovna organizacija
tako davno raspuštena, ako je naš aktiv samo formalno egzistirao, ako je našem
udruženju jedva data mogućnost da egzistira - na koji je način održavao vezu sa
piscima komunistima i zašto je diskriminisao čitav jedan veliki broj pisaca
komunista, negujući, neosporno, jednu notornu jednostranost kako u pogledu
društvene aktivnosti i kad su u pitanju koncepcije o našem kulturnom i
društvenom životu, o čemu je već takođe bilo reči na ovom sastanku. Ko mu je
dao to pravo? Mišljenja sam da su ga njegove partijske i druge funkcije u našem
društvenom i kulturnom životu obavezivale na sasvim suprotan postupak".
Neki učesnici u razgovoru iskazali su
svoju ozlojeđenost zbog odnosa prema piscima partizanima i pripadnicima
predratnog pokreta socijalne literature. Prema Erihu Košu, ovi pisci se guraju
u stranu, nazivaju se „solunašima" i isključuju iz kulturnog života. Stoga
nije čudno što su se mnogi od njih pasivizirali.
Mladen Oljača izjavljuje: „Ja sam išao Čiči
(Milojku Druloviću - prim. R. P.) u Gradski komitet i rekao: ,,Oseća
se kod izvesne grupe starih partizana izvesna ozlojeđenost. Ima tu petnaestak
nosilaca Spomenice, od toga su dvojica-trojica angažovani redovno, a ovi drugi
su u nekom pasivnom iščekivanju, u nekoj gorčini".
Janko Đonović smatra da su predstavnici
pokreta socijalne literature na indeksu i da su čak proganjani. „Biti
predstavnik socijalne literature između dva rata, u poeziji naročito, značilo
je biti netalentovan, biti nepismen, biti primitivan, biti seljak, nisu čak
govorili 'seljak' nego 'pejzan' francuski..."
Još oštriji od Đonovića je Tanasije
Mladenović koji, pak, smatra da pisci partizani ne treba da uživaju neki
specijalni tretman, jer svaki pisac stiče onoliko ugleda koliko ima talenta. „...Međutim,
već duže vreme u Beogradu se podgreva i stalno 'gura', čak i u redovima nekih
zvaničnih faktora u kulturi, apsurdna teza da su bivši pripadnici tzv.
socijalne literature između dva rata, da su pisci partizani manje-više ljudi
zastarelih i konzervativnih shvatanja o književnosti, da nisu dorasli duhu
novog vremena, da ih je pregazilo vreme, da su nedovoljno kulturni ili potpuno nekulturni
i tome slično. Eli Finci mi je jednom prilikom, pre nekoliko godina, ispričao
kako mu je jedan važan rukovodilac u kulturnom životu Srbije, koji takođe
duguje prošlim partizanskim vremenima svoj sadašnji položaj i koji je približnih
godina kao i mi neki iz redova pisaca partizana, sa puno ozbiljnosti rekao
sledeće: 'Vidiš, Eli, ja mislim da je došlo vreme da se tvoja generacija
povuče i da ustupi mesto mladim snagama'."
U korist realista, na štetu
modernista
Slično Đonoviću, Mihailo Lalić govori o
stalnom strahu „realista" da ne budu proglašeni „skupinom primitivaca",
naglašavajući da podele između pisaca imaju i klasne korene. On osporava teze o
zastarelosti realizma, jer se realizam, kao i marksizam, vremenom bogatio pa se
ne može porediti sa socijalističkim realizmom. Realistička književnost, kaže
on, nije iščezla ni u zemljama u kojima je mnogo duže trajala, kao što su
Engleska, Italija, Amerika i Francuska.
Zalažući se za pravo svih književnih
pravaca na opstanak, Lalić se ipak i dalje negatorski odnosi prema „modernizmu":
„...Modernizam je u stvari savez nekoliko intelektualnih zajednica koje
povezuje ne samo mržnja prema realizmu nego i naklonost prema dekadentnim
pojavama koje su se javljale u književnostima raznih zemalja i u raznim vremenima.
Vodeća uloga u modernističkoj grupaciji već godinama pripada nadrealistima koji
imaju opravdanih razloga kad žele da svoje negdašnje ime promijene i prepuste zaboravu".
Lalić smatra da nesporazumi između pisaca
nemaju karakter ličnih zađevica već da imaju dublje idejne korene. On ocenjuje
da su Titovi govori dali dobre putokaze i jasne zadatke, ali da još uvek nema
vidljivih rezultata.
„...Stiče se utisak da se mnogo više
napora uložilo na ublažavanje, zabašurivanje i skretanje nego na smišljenu akciju
normalizovanja. Ako je nešto konkretno učinjeno - ovdje u Beogradu, u kulturnim
ustanovama gdje možemo da vidimo, to nije išlo u skladu sa Titovim govorima
nego ponekad i obratno: sva moguća urednička mjesta popunjena su modernističkim
aktivistima uglavnom iz 'Dela', svi žiriji su osigurani za modernističku većinu
jače nego ikada prije i tako dalje. Čuli smo riječi rukovodioca Ideološke
komisije (Draže Markovića - prim. R. P.), ista vika na realiste, ista
blagost prema modernistima, ista mržnja i prijetnja prema 'Književnim
novinama', isto pobijanje notornih činjenica i uglavnom isti zaključci da je ovdje
sve lijepo i krasno vođeno i urađeno da se nema šta dodati i oduzeti."
Na prigovore o monopolu „modernista"
u književnom životu reaguje Oskar Davičo iznoseći podatke o članovima saveta u
tri beogradska pozorišta i navodeći, sportskim jezikom, da je odnos u ovim
savetima 10:3 u korist „realista". Slična situacija je i u drugim
kulturnim ustanovama i izdavačkim preduzećima. Navodeći mnoga imena Davičo
izjavljuje: „Međutim, kad saberemo sve ovo dosad, diferencijacija u korist
realista je velika. Rezultat je košarkaški: 44 prema 14. Saberite ako ne verujete".
On takođe navodi niz imena pisaca „realista"
kojima su u poslednje vreme objavljene knjige i koji su dobili ugledne nagrade.
Nekoliko puta pominjani Draža Marković u
svom izlaganju najpre osporava primedbe Marijana Jurkovića, Eriha Koša i
drugih o monopolu „modernista" i tvrdnje da oni nemaju gde da obavljaju
svoje tekstove, podsećajući da su Književne novine njihovo glasilo, na
čije delovanje, inače, Izvršni komitet CK SK Srbije ima ozbiljne političke
primedbe. Marković obaveštava skup da se čak razmišljalo o ukidanju donacije
ovom listu posle ukidanja donacije reviji Danas (pokrenutoj maja 1961, a čiji
je poslednji broj izašao 27. februara 1963. godine).
Solidarnost sa drugom Dražom
U nastavku diskusije Tanasije Mladenović
podseća da postoji uvreženo mišljenje da je sve „lepo i svetlo" na strani „modernista"
a sve „ružno i tamno" na strani „realista" da bi potpom optužio Dražu
Markovića za pristrasnost. „Čovek ne treba da bude nikakav psihoanalitičar da
bi na osnovu ovakvih istupanja i stavova Draže Markovića došao do određene i
jasne dijagnoze. Njegove simpatije koje su, manje više odavno poznate, jer ih
on nije baš mnogo ni skrivao - potpuno su na strani grupe ili bivše grupe oko
takozvanog modernističkog časopisa 'Delo'."
U svojoj optužbi Mladenović ide i dalje
tvrdeći da se Marković potpuno poistovetio „sa određenom grupom književnika"
na šta nema nikakvog prava ni po Statutu ili Programu SKJ.
Uzavrelu atmosferu na sastanku pokušao je
da smiri Dobrica Ćosić izražavajući svoju „zbunjenost" zbog odsustva samokritike
i želje za konstruktivnim delovanjem i za ostvarivanjem jedinstva „koje bi bilo
na liniji programskih dokumenata i onih mera koje partijsko rukovodstvo
preduzima poslednjih meseci u našoj zemlji".
Ćosić je izlaganje Tanasija Mladenovića
ocenio kao „odbijanje" linije CK SK Srbije i kao frakcionaški odnos, a
potom se solidarisao sa Dražom Markovićem.
„Drugovi, pošto ovo nije literarni debatni
sastanak, već sastanak Saveza komunista sa svim atributima jednog partijskog
sastanka, ja kao član Partije, a istovremeno kao član CK Srbije, hoću ovom
prilikom da se solidarišem, u onoj meri u kojoj kao član Partije moram po
čistoj savesti da se solidarišem sa stavom druga Draže Markovića i njegovima
rečima koje je ovde izrekao..."
Posle završnog izlaganja Milojka Drulovića
treći sastanak aktiva pisaca komunista je okončan.
Mesec dana docnije (17. aprila) Gradski
komitet je sačinio informaciju o ovim sastancima. „Uzmimo",
piše u informaciji, „osnovni odnos prema govorima druga Tita. U njima
takozvani 'realisti' vide razlog za zadovoljstvo i smatraju da su tzv. 'modernisti'
stavljeni na optuženičku klupu. Na svim sastancima dolazilo je do atmosfere
koja odgovara suđenju, u kome 'realisti' istupaju kao sudije, čisti od svih
slabosti, uvereni da su u pravu. Ovaj odnos međusobnih napada i odbrana,
optuživanja ili pravdanja, do kraja diskusije nije ublažen i pored izvesnih pokušaja".
Činilo se da je sa ovim bučnim sastancima
okončana jedna vrsta rasprava koje su opterećivale beogradske pisce. Činjenica
je da nisu usledile nikakve političke ili administrativne mere. (Primera radi,
valja imati na umu da su Titove ocene apstraktnog slikarstva izrečene posle
njegovog boravka u Sovjetskom Savezu i bile verovatno pod uticajem Hruščovljevih
stavova o umetnosti.)
(Nastaviće se)
A 1.
"Principijelno pitanje"
U zapisniku sa sledeće diskusije,
posvećene književnoj kritici, piše: „...Sem članova aktiva i izvesnog broja
književnika nečlanova SK sastanku je prisustvovalo i nekoliko novinara iz
beogradskih redakcija. Od strane Gradskog komiteta SK sastanku je prisustvovao
drug Vujičić".
U svom uvodnom referatu Predrag Palavestra
ističe da u domaćoj dnevnoj kritici još uvek vladaju impresionističke kritike
koje nisu osvežene novim stvaralačkim idejama i novim metodama. On smatra da „naša
kritika za poslednjih deset godina nije uspela da pronađe, sažme i definiše
ideje našeg vremena, između ostalog i zato što ih nije bilo ni u samoj književnosti".
Istovremeno, Palavestra ocenjuje da
književna kritika (misleći na onu u časopisima) nije uniformisana i da neki
kritičari „uspešno rade na prevladavanju suprotnosti koje nemaju nikakve bitne
veze sa literaturom i umetnošću".
Zapisničar beleži i neke njegove oštre
ocene problema sa kojima se suočavaju kritičari: „Jedino ustajući, odlučno,
nepokolebljivo, hrabro i uvereno protiv dvoličnosti i moralnog prostituisanja u
kritici, zaključio je Palavestra, protiv izveštačenosti, lažnog intelektualizma,
nejasnosti, primitivizma, literarne magluštine i opsene, protiv mitomanije, epigonstva,
literarnog podražavanja, prikrivanja ili ne književnih krađa i pozajmica,
protiv lažne avanture, gluposti, isključivosti i nihilizma, kritičari mogu
dokazati svoje aktivno i borbeno prisustvo u živom tkivu današnje književnosti".
U diskusiji je učestvovalo 11 pisaca.
Oskar Davičo je zamerio Sekretarijatu zbog izbora referenta koji je, prema
njemu, jedan od „protagonista slabosti kritike" tražeći od Palavestre,
zajedno sa Ivanom Ivanjijem, da konkretizuje svoje tvrdnje, na šta je ovaj
kritičar odgovorio da je, u nastojanju da usmeri raspravu na „principijelna pitanja",
namerno izbegao pominjanje imena.