Do koske

Kako je Vučić posle skupa u Sofiji, shvatio da mu je koalicija sa albanskim separatistima na Kosovu propala

Španska sela i bugarski vozovi

Uprkos svim naporima koje je učinio, ne bi li "sopstvenim primerom" pokazao španskom premijeru Marjanu Rahoju, da priznanje albanske republike na Kosovu nije ništa strašno, Vučiću je plan propao. Taj ponositi i odlučni čovek nije hteo da dođe na samit balkanskih zemalja u Sofiji i da pruži ruku nekažnjenom ratnom zločincu Hašimu Tačiju. A, Vučić je i dalje spreman. Za dom. Albanski, Hrvatski, bili čiji, samo da nije srpski.

Ivan Maksimović (dopisnik iz Kosovske Mitrovice)

Znamo da je španski premijer, Marijano Rahoj, odbio da učestvuje na Samitu u Bugarskoj i to odmah kada je organizovanje tog skupa uopšte bilo najavljeno a „zbog stava Španije prema Kosovu" te da je još krajem marta na marginama Samita EU rekao svom bugarskom kolegi Bojku Borisovu, čija zemlja predsedava Uniji, da će "imati problema sa balkanskim samitom u Sofiji", kao i da je "zapretio da neće doći zbog Kosova". Međutim, to je bila samo potvrda jer Španija je već u januaru dostavila pismo u obliku "non pejpera" u kom "stopira" spominjanje Kosova u tom kontekstu, zbog toga što se njom Kosovo tretira kao država.

Vučićeva politika ima jasno određeni antinacionalni i antidržavni cilj, prema kome se tako i odnosi. O tome piše i španski list "El konfidensijal", gde ironično kaže da se „Beograd ne meša u unutrašnje kosovske poslove". Šta je to što režim Aleksandra Vučića povezuje sa Španijom po pitanju Kosova i Metohije? To što su mu separatističke težnje ratnih zločinaca među Albancima na KiM, ali isto tako i među akterima na Zapadu - španska sela. A kroz španska sela se prolazi, kako drugačije do - bugarskim vozom?

Ono što je za Španiju „eksplicitno priznanje nezavisnosti" za Vučića je „isterivanje formalnosti". Dok Rahoj ne želi ni zajedničku fotografiju sa Hašimom Tačijem, Vučić ne propušta priliku da se sa njim srdačno pozdravi, porazgovara, sretne...Ponižavajuće i odvratno, ali samo onima koji to ne prepoznaju kao ponašanje dosledno politici koju Vučić prema Srbiji vodi. U skladu sa tim „ne možemo da zabijemo nož u leđa Bugarskoj i kažemo da nas to ne interesuje, iako su oni nas podržavali na svakom mestu i na različite načine" rekao je Vučić.

U svesti prosečnog Srbina nema jasne predstave o Bugarskoj podršci. U svim ratovima mi smo bili na suprotnim stranama. Bugari iza, mi ispred njihovih bajoneta. Ali, da ne idemo toliko daleko, ostanimo pri pitanju Kosova i Metohije. „Kad ne znaju na koju stranu, Bugari udare po Srbima" naslov je teksta objavljenog u Press-u 2009., dakle, samo godinu dana po samoproglašenju lažne nezavisnosti kosovskih separatista, u čijem se uvodu kaže da je „Srpski pravni tim koji vodi diplomatsku bitku za Kosovo pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu bio jako razočaran energičnim nastupom Bugarske u korist albanske strane i javno ga je protumačio kao nastavak tradicije Bugarske da u ključnim trenucima zabija nož u leđa Srbiji". Bugarska je tada nezavisnost kosovskih Albanaca branila „strastvenije i od njih samih" prema tvrdnjama učesnika tog skupa.

No, da li je moguće zamisliti Aleksandra Vučića da propušta skup u Bugarskoj na koji domaćin samita Bojko Borisov u palatu ulazi zajedno sa nemačkom kancelarkom Angelom Merkel, koja je dotle došla zajedno sa britanskom premijerom Terezom Mej i francuskim predsednikom Emanuelom Makronom, sasvim slučajno predstavnicima zemalja najžešćih zagovornika albanskog separatizma? Nije, naravno. Vučić je, navodno, odlučio da samitu u Sofiji prisustvuje nakon telefonskog razgovora sa njim.

Da li bi naslov „Srbija napustila samit u Bugarskoj" uopšte mogao da osvane u srpskim medijima? Mogao je i jeste, problem je samo što je star ravno deset godina. Maja meseca 2008. godine delegacija Srbije napustila je samit Procesa saradnje u jugistočnoj Evropi koji se održavao u Pomorju, Bugarska, i to zbog odluke da se Skenderu Hiseniju dozvoli da se obrati skupu kao „šef diplomatije Kosova". Tome se usprotivio tadašnji šef diplomatije Srbije Vuk Jeremić, podsećajući da, po važećoj rezoluciji SB, u ime Kosova može da govori samo predstavnik UNMIK-a. Jeremić je, istovremeno, uložio i veto na završni dokument samita zbog „formulacije koja bi mogla da sugeriše da je Kosovo nezavisna država u region"!

Tadašnji predsednik Srbije, Boris Tadić „nije direktno odgovorio na pitanje da li je srpska delegacija uložila veto na završni dokument sa samita u Pomorju već samo izneo izneo stav da će "Srpska delegacija blokirati svaki pokušaj ili nameru koja bi insinuirala nezavisnost Kosova na ovom i svim sastancima ubuduće. To je naš principijelan stav", ostalo je zabeleženo.

Danas znamo, bez svake sumnje, da je politika Borisa Tadića bila "puzajuće pihvatanje nezavisnosti kosovskih separatista" ali ono nije bilo dovoljno brzo za prohteve zapadnih mentora koji su želeli galopirajući napredak. Tada je i zloglasni Bernar Kušner predsedniku Srbije i ministru inostranih poslova Srbije preneo nadu da će ubrzo biti konstituisana vlada koja će objediniti sve snage koje žele ubrzano približavanje EU i koja će moći da prihvati ruku koju joj je EU pružila potpisavši 29. aprila sa Srbijom Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju. Bio je to onaj Kušner koga je u svom izveštaju o trgovini ljudskim organima, evropski istražitelj Dik Marti, uvrstio rame uz rame sa Hašimom Tačijem kao odgovorne za zločine u Žutoj kući nad kidnapovanim Srbima. Vučić je taj čija je ruka ispružena zahtevima takvih predstavnika Evropske unije i albanskih separatista sa KiM.

Njegov odlazak na samit u Bugarskoj pravdan je promocijom mira na Balkanu „posebno između Beograda i Prištine, i smirivanju tenzija posle nemilih događaja na severu Kosova i Metohije", (hapšenju Đurića), navedeno je u saopštenju za medije iz Vučićevog kabineta. Odmah nakon samita u Sofiji, Večernje Novosti su kao udarnu vest na naslovnoj strani objavili „Albanci hoće da odseku sever Kosova" a uz pomoć svojih saveznika u NATO-u za šta se vrše pripreme u američkom kampu Bondstil. Ni reči o napretku u uspostavljanju mira, osim ako ovo nije - Vučićev mir. A moglo bi se reći da jeste.

Naslov u Večernjim Novostima prati velika promotivna fotografija albanskog separatiste sa KiM u uniformi „KBS" uz minobacače koje navodno kupuju kako bi oružano sproveli akciju "koju bi vodile Kosovske bezbednosne snage (moguće da u međuvremenu prerastu u vojsku)" da se proizvede psihološki efekat kod Srba na severu Pokrajine, odnosno utisak da su odsečeni od centralne Srbije". Ovim se pre svega nedvosmisleno priprema javnost da će se kao nešto sasvim normalno desiti ono za šta je Vučićeva Srpska lista u svom predizbornom programu za separatističke kvazi-izbore na KiM, isticala kao najvažnije - "sprečavanje osnivanje vojske Kosova"!

Ako uopšte govorimo o izgradnji mira onda bi, ironično, to više pristajalo Hašimu Tačiju. Da bi predupredio buduće nemile događaje i hapšenja, Tači je Marku Đuriću ponudio takozvana „kosovska dokumenta" misleći pri tom ne na srpsko Kosovo već na separatističke „insttucije". Neočekivano, Đurić je ovo doživeo kao uvredu, rekavši: "...Podsećam takozvanog predsednika privremenih institucija AP KiM Hašima Tačija, koji mi je cinično 'ponudio' inače nepostojeće državljanstvo južne pokrajine moje države, da već imam pasoš Republike Srbije, sa kojim, kao i svi građani Srbije, bez viza mogu da putujem u 119 zemalja širom sveta, tako da mi nisu potrebne ponuđene lažne putne isprave".

Zašto ponudu smatra ciničnom ako je siguran da svojim radom kroz Briselski sporazum na terenu postižu "sve bolje uslove života za Srbe na KiM" kako neprestano ističu? Upravo zato što najbolje znaju šta postižu. Zato ne treba zanemariti ni odgovor Hašima Tačija na možda najpoznatiju Đurićevu izjavu iz avgusta 2015. godine, kada je rekao da je „Srbija u Briselu pobedila sa 5 : 0".

Tači je to ipak okarakterisao kao svojevrsno priznanje njihove „nezavisnosti" od strane Srbije što je Đurić ovim odgovorom i potvrdio jer, kao što rekosmo - to je u skladu sa politikom koju Vučić prema Srbiji i Kosovu i Metohiji vodi. Ceo je Balkan imao prilike da te rezultate vidi ali ne u Sofiji već u Kosovskoj Mitrovici.

Svečano otvaranje kontejnerskih bokseva gde su ispred nekoliko kontejnera za bacanje smeća predstavnici Vučićeve Srpske liste, zajedno sa nemačkim saradnicima, svečano presekli crvenu vrpcu preneli su svi. Niko se nije bavio pitanjem, da li je nakon tog čina na česmama bilo dovoljno vode da akteri operu ruke. Najverovatnije da nije jer vode, jer je na severu KiM najčešće nema, verovatno zbog toga što je neko umeo da opere devet miliona evra ovdašnjem vodovodu baš za taj deo. No, posle otvaranja kontejnera, ne može se baš reći da Vučićevi namesnici nisu mislili o održavanju čistoće, u okviru kapaciteta kojim raspolažu.

Vučić je, kako sada izgleda, Srbima oduvek želeo samo najgore. Sve što je do sada radio vodilo je lošijim uslovima života, sve težom pljačkom državnog budžeta, rasprodajom državne imovine, intenzivnijom kriminalizacijom srpskog društva i njegovog stavljanja pod punu kontrolu od strane kriminalnih grupa i korumpiranih predstavnika institucija, robovlasničkom položaju koji se reklamira na stranim televizijama, prosečnom zaradom nižom od one u dve trećine afričkih zemalja...

Gaženje Ustava u problemu kosovskog pitanja, na šta smo kao narod ćutali, dovelo nas je do stanja u kome je Vučić kao najveći izdajnik koga srpska istorija pamti predsednik države, ministri su ubice, dezerteri i kriminalci, premijer promovisan na Vidovdan je Hrvatica lezbejka, čija Vlada zabranjuje proteste roditelja zabrinutih za svoju decu koju šprica ko čime stigne...Pa čak i da nam decu putem interneta prodaju američke protestantske organizacije uz „garantovano raskidanje roditeljskog prava u Srbiji".

Ono što je Vučić zaslužio, nije kritika već oštra, najoštrija mera koja se može preduzeti protiv njega i njegovih saradnika i to odmah. Tu se moramo setiti i reči princa Tomislava Karađorđevića, verovatno najpoštenijeg u toj nesrećnoj porodici, koji je na uporno insistiranje da kaže šta o Srbima misli, na kraju ipak rekao da uvek kažemo „Još nije vreme... još nije vreme.. E, sad je kasno".