(P)likovi

Hronologija jednog ludila

Okovana kukavica Vučić

Postoji mnogo načina za obaranje Aleksandra Vučića s vlasti. Moguće je da padne pod pritiskom stranaca, možda ga otera narod koji je opljačkao ili će doživeti poraz na izborima. Što god da se desi, krivac za svoju propast biće on sam. Vučić nema opasnijeg i ozbiljnijeg protivnika od samog sebe. Uslovljen vlastitim karakterom, uspeo je da se zameri svima; onima koji su ga doveli na vlast, kao i žrtvama njegove torture. Svima je obećao sve što su tražili; strancima kapitulantsku spoljnu politiku i neokolonijalne uslove u privredi, a domaćim glasačima promene i obnovu. Dobio je sve što je hteo, ispunio je samo ono na šta su ga prinudili belosvetski mentori, a i to je zatrpao gomilom laži i prevara. Podrška se istopila, vreme je iscurelo, ostala je samo Vučićeva nada da će marketinškim trikovima uspeti da produži opstanak na vlasti i u žuvotu,tvrdi urednik Magazina Tabloid Predrag Popović, bivši glodur Dnevnog Telegrafa, Nacionala i Pravde i višegodišnji prijatelj i saradnik Aleksandra Vučića

Predrag Popović

Vučićev rok trajanja zavisi od procene stratega iz Vašingtona. Na njegovu žalost, promenile su se i okolnosti i njihovi kreatori.

Vučićevi politički sponzori poraženi su na američkim predsedničkim izborima. Donald Tramp još nije demontirao nasleđenu administraciju, ali Srbiju, Balkan, pa i Evropu, potisnuo je na dno liste prioriteta. Isti proces traje u briselskoj birokratiji. Evropska unija ulazi u izbornu godinu s mnogo važnijim pitanjima od srpskog, odnosno kosovskog. Odlazeća garnitura, predvođena Žanom Klodom Junkerom i Federikom Mogerini, marionetama prave evropske gazdarice Angele Merkel, uspela je da upropasti sve čega se dohvatila. Isterala je Veliku Britaniju, izazvala krizu u istočnoevropskim članicama i ugrozila privredu svih ostalih uvođenjem sankcija Rusiji. Zbog toga, sledeći saziv Evropskog parlamenta imaće sasvim drugačiji sastav od aktuelnog. Nemački eksperiment na Balkanu je propao. Skoro svi regionalni feudi na vlasti imaju kriminalce s bremenom ratnih zločina, koji, po sistemu spojenih posuda, čuvaju vatru pod zajedničkim buretom baruta. Opterećeni vlastitim problemima, u potrazi za načinom koji bi im pomogao da opravdaju smisao svog postojanja, aktuelni evropski komesari sve manje pažnje posvećuju balkanskom haosu. Probleme će ostaviti svojim naslednicima, koji će morati prvo da teren očiste od lidera, simbola mračne prošlosti.

To zna i Vučić, zato je nedavni samit u Sofiji pokušao da iskoristi za dokazivanje svog značaja. Svestan da se njegova uloga u kosovskoj drami privodi kraju, iz rukava je izvukao svoj poslednji adut - spremnost da učestvuje u svrgavanju s vlasti Milorada Dodika, što je osnovni uslov za unitarizaciju Bosne i Hercegovine. Iako je to deo briselske agende, neophodan u procesu evroatlantskih integracija, Vučić nije našao sagovornike na tu temu. Ove evropske birokrate Bosna i Dodik zanimaju koliko Vučića istina i pravda. Duplo golo.

Promene u Vašingtonu i Briselu nesumnjivo najavljuju teško vreme po Vučića. Nesposoban da razume globalne procese, kao uvek u kriznim situacijama, on srlja iz greške u grešku. Istovremeno dok pokušava da angažuje lobiste koji bi ga približili Trampu, sklapa poslove sa njegovim arhineprijateljima Sorošem i Erdoganom.

Briselskim šefovima se zaklinje u vernost, a kupuje rusko oružje i predstavlja se kao žrtva pritisaka Zapada. U svojoj morbidnoj igri opet izmišlja atentate. U Srebrenici je bio na nišanu snajperiste iz britanskog SAS-a, u Zvečanu su ga napali američki marinci iz Bondstila, sad u Moskvi islamski fanatici iz ISIS-a. Svi mu rade o glavi, a on bez obezbeđenja posle ponoći obilazi zatvorene njujorške knjižare i sa sinom se šeta Rimom i ćaska s navijačima zagrebačkog Dinama! U tom strateškom galimatijasu, sigurno je samo da je uspeo da zbuni sve psihološke profajlere CIA, BND i MI6. Ni najiskusniji stručnjaci ne mogu da nađu logičko objašnjenje takvog ponašanja. Svaka razumna analiza svodi se na zaključak da im je investicija propala, Vučić nema snage i sposobnosti da obavi prljavi posao kog se prihvatio.

Mnogo uspešnije Vučić izlazi na kraj s domaćim protivnicima. Serijom neregularnih izbora obezbedio je apsolutnu vlast svog kartela. Uz svu krađu glasova, manipulaciju biračkim spiskovima, podmićivanje sirotinje, tajne pritiske na zaposlene u javnim preduzećima i otvorenim nasiljem nad protivnicima, opet ne osvaja više od 25 odsto, ali i to mu je, u ovakvim okolnostima, dovoljno za nastavak neprosvećenog apsolutizma. Usput, uništio je kompletnu opoziciju. U parlamentu danas sede poslanici stranaka i pokreta koji su, sudeći po rezultatima beogradskih izbora, potonuli ispod cenzusa. Najznačajnijim državnim i nacionalnim pitanjima bave se poslanici „Dosta je bilo", „Dveri", Srpske radikalne stranke, Demokratske stranke, Liberalno-demokratske partije i pojedinci koji su pristupili organizacijama poput Pokreta slobodnih građana ili Narodne stranke, koje nisu učestvovale na poslednjim parlamentarnim izborima. Samo Vučiću odgovara takvo stanje, u kome opoziciju fingiraju privatna lica koja imaju mandate, ali ne i glasače.

Simptomi njegovog mentalnog haosa vidljivi su i u ostacima Demokratske stranke. Posle izbornog fijaska, kad je DS, prvi put u savremenoj istoriji, pala ispod cenzusa u Beogradu, Dragan Šutanovac je podneo ostavku na mesto predsednika i raspisao vanredne stranačke izbore. U kampanji učestvuje troje kandidata. Šutanovčev tabor reprezentuju Gordana Čomić i šef parade Radoslav Milojičić Kena. Okupljena oko ideje „vlast po svaku cenu", ta grupa se otvoreno nudi Vučiću, dokazujući spremnost za saradnju oko predaje Kosova i promene Ustava. Tobož suprotstavljene ekipe predvode Zoran Lutovac i Branislav Lečić, koji zagovaraju ulazak DS-a u širi opozicioni front koji priprema Dragan Đilas. Lutovac ima problem u vlastitoj anonimnosti, ne poznaju ga ni svi stranački funkcioneri, a Lečićev kredibilitet je ugrožen jer ga svi dobro znaju. Da bi popravio Čomićkine šanse za pobedu, Šutanovac je, u Vučićevom maniru, promenio izbornu proceduru, ukinuo neposredno glasanje i, da čorba bude gušća, zakazao i prevremene izbore za rukovodstvo vojvođanskog dela DS-a. Mešetarenju se suprotstavio samo bivši predsednik Bojan Pajtić.

- Prijatelji dragi, odložite stranačku skupštinu, organizujte neposredne izbore. Nikakva šteta se neće dogoditi ako se farsa odloži, to će nas zaštiti od još jednog velikog skandala, bojkota većine vojvođanskih odbora, koji neće da se pomire sa tim da se predsednik pokrajinske organizacije bira na izbornoj skupštini u Beogradu. Taj bojkot je izvestan, kao što je izvestan i nestanak DS-a u AP Vojvodini ako se bude tvrdoglavo insistiralo na ovim i ovakvim izborima. Zbog svega ovoga, dragi članovi DS-a, pobunite se! Zaštitite svoje stečeno demokratsko pravo, odbranite obraz članova DS-a i svih onih koji su ikada za nas glasali! Ne dajte da zatru i uspomenu na veliku i dostojanstvenu Demokratsku stranku. Pobunite se u odborima, pobunite se na mrežama, pobunite se na svakom mestu. Izborite se za pravo naše organizacije da postoji, bez marifetluka i kokošarenja. Jer, odakle nam pravo da tražimo slobodne izbore u Srbiji, ako ne možemo da ih obezbedimo u sopstvenoj kući? Ko u ovako teškoj situaciji sve ovo oćuti ili je potpuno izgubio nadu da će naša stranka uopšte opstati, ili je saučesnik u njenom uništavanju. Ove prve razumem. Ako dozvolimo ovakve izbore u DS i sam se upisujem u tu kategoriju. Ali, bar nisam ćutao - rekao je Pajtić i spasao dušu svoju napaćenu.

Njegov glas vapijućeg u žutoj pustinji nema ko da čuje. Kandidati, funkcioneri i članovi nastavljaju da srljaju u propast. Nije ni to loše, napraviće prostor za neku buduću opciju.

Ni ostale opozicione stranke nisu u boljem stanju. Pokret Saše Radulovića je u rasulu, Narodna stranka Vuka Jeremića se prikačila na Đilasov nepostojeći Savez za Srbiju, a Saša Janković ne zna šta hoće i koliko može.

Pošto zna s kim ima posla, Vučić je kao glavnu političku temu nametnuo kosovsko pitanje. S lakoćom je okupirao scenu i stvorio atmosferu u kojoj se čuju samo njegovo herojsko kukanje i gromoglasno ćutanje opozicionara. Osim Jeremića, koji ponekad u pola glasa pomene da Srbija ne bi trebalo da omogući Kosovu ulazak u Ujedinjene nacije, niko drugi ne sme ni da pisne, da se ne zameri strancima, kojima se preporučuju kao budući partneri u uništavanju Srbije.

Za razliku od opozicije i prateće tzv. intelektualne elite, Vučićevu nameru da ozvaniči državnost albanskog Kosova kritikuje samo Srpska pravoslavna crkva. Patrijarh Irinej je ocenio da „sve što je na silu oteto može da se vrati, dok poklonjeno ne može nikada".

- To treba da shvate i naši punoglavci koji ne znaju šta je narod i istinski čovek, nego sve žrtvuju debelom crevu, prihvatajući evro-američku civilizaciju, koja je gora od komunizma. Za Kosovo važi ono što piše u Psalmima: „Snaga nije u broju, snaga je u Gospodu". Kosovo i Metohija je svetinja, to znaju svi koji imaju osećaj za istinsko ljudsko dostojanstvo. Ali, to ne razumeju ovi kojima je kosovski zavet poklonjenje smrti. To pokazuje koliko je brozomora zavladala i da je vreme na površinu izbacilo ljude koji misle da su neke vođe - tvrdi mitropolit Amfilohije.

Vladika Atanasije još konkretnije ističe da Vučić, „novi titić", neće uspeti u svojoj nameri da preda Kosovo.

- Kompromis je veleizdaja - rekao je Atanasije na tribini koja je nedavno održana na Bogoslovskom fakultetu, kojoj je prisustvovao i skrušeni Vučićev savetnik Vladimir Božović.

Vučić mu to neće oprostiti, kao što ne oprašta ni vladikama koje ga kritikuju.

- Povređen sam zbog mišljenja da je napuštanje Kosova previsoka cena koju Srbija treba da plati za ulazak u Evropskoj uniji. Sa takvim stavovima SPC mi lomi krila - kuka srpski gospodar života i smrti.

Nekada, dok je bio radikal, s ponosom je citirao mudre izreke vladike Nikolaja Velimirovića, a sad, kad je raskrinkan, svojim likom i zlodelom potvrđuje njegove opominjujuće reči: „Kad je srpski narod bio svet, Bog im je u Crkvi i na vlasti slao svete vladare. Kad je srpski narod postao fukara, veliki Bog mu je poslao fukare da ga vode." Nažalost, proročanstvo svetog vladike potvrdilo se dolaskom Aleksandra Vučića na vlast.

Vučiću to ne smeta, i sam je fukarama nazivao sve koji pristaju na predaju ili prodaju makar pedlja srpske zemlje. Sad se okružio fukarama, koje ga podržavaju u uništavanju cele Srbije.

- Niko od mene ne poznaje bolje srpski narod - izjavio je Vučić pre nekoliko dana.

Začudo, nije slagao. On zaista zna koliko je narod osiromašen, materijalno i duhovno. Kako i ne bi kad i sam 25 godina učestvuje u zatiranju svih vrlina i vrednosti srpskog naroda. I sad, kad je na vlasti, koristi sve što može da bi ponizio svakog građanina. Toga nisu pošteđeni ni članovi naprednjačkog kartela. Armiju nepismenih primitivaca, bedne sendvičare, koji mu kliču na mitinzima, častio je vaučerima za vikendaške ekskurzije. Istaknutijim aktivistima obezbedio je zaposlenje u državnim firmama i institucijama.

Informacije o tome objavljuju i režimski mediji. Naravno, isključivo u kampanjama protiv određenih pojedinaca, spremnih za odstrel. Tako je nedavno prozvan Radomir Nikolić, poslušni sin bivšeg predsednika Tomislava, koji je optužen da je narodnom poslaniku iz naprednjačkog klana Goranu Kovačeviću omogućio da se zaposli u Elektroprivredi Srbije.

„Iako prethodno nije imao iskustva na sličnim poslovima i jedini radni odnos mu je bio u STR „Šumadija" 1993. godine, Kovačevića to nije sprečilo da dobije odlično plaćenu poziciju u kragujevačkom EPS-u sa platom od 85.600 dinara", navodi se u medijskoj optužnici u „Kuriru".

No, ne iznosi samo Vučić prljav veš pripadnika svog ganga. Zahvaljujući jednom od mnogih nezadovoljnih naprednjaka, koji sve češće dolaze u redakciju Magazina Tabloida i donose dokaze nezakonitih aktivnosti svojih šefova, otkriveno je kako oni u praksi vrše stranačko zapošljavanje.

- Dragi Igore, izvini što ti se ovako obraćam, ali, sticajem okolnosti, nikako da se na kratko, kao pre, nađemo da popričamo. Moja supruga Aleksandra je član SNS-a od samog početka stranke (sećaš se, ti si je učlanio). Nažalost, supruga je već više od osam godina bez stalnog zaposlenja. Pokušali smo „partijskim autoritetom" da je zaposlimo. Naime, kada je SNS preuzeo vlast u Novom Sadu, gradski odbor PUPS-a je sa gradskim odborom SNS-a potpisao sporazum o saradnji. Između ostalog, dogovoreno je da se omogući zaposlenje supruzi Aleksandri iz „kvote" PUPS-a iako je ona član SNS-a. Nažalost, do dan-danas supruga je i dalje bez posla, a sam znaš koliko je od dolaska na vlast SNS-a u Novom Sadu zaposleno lica (neću da komentarišem koliko je među njima „preletača" i sa stažom od par meseci u odnosu na suprugu. Nadam se da me shvataš i izvini što ti se ovako direktno obraćam, ali prinuđen sam. Dostavljam ti CV supruge, koju si lično upoznao - napisao je Igoru Miroviću, predsedniku Vlade AP Vojvodina izvesni Radomir Čubranović, zvani Čubra.

Tužni Čubra na najkonkretniji način optužio je Mirovića da krši zakon pod „partijskim autoritetom", a u interesu parazitskih udruženja kakva su SNS i PUPS. Čim je dobio pismo, autor ovog teksta ga je prosledio Tužilaštvu. Odgovor je bio očekivan: „Ruke su nam vezane". Ostaje nada da će tužiocima, koji odbijaju da sprovode istrage ovakvih zloupotreba službenog položaja, posle pada SNS-a s vlasti ruke zaista biti vezane.

Ruke će, kad-tad, biti vezane i Aleksandru Vučiću, prema kome vuku tragovi mnogo ozbiljnijih zločina od ovih Mirovićevih. Poslednjih dana nervozu su mu izazvale vesti o Marku Marinkoviću, bivšem direktoru Poreske uprave.

Kad je iz BIA prebačen na čelo Poreske uprave Marinkoviću se učinilo da je mnogo bitan. Da bi se dodvorio braći Vučić, predano je izvršavao sve njihove naloge. Istakao se u aferi „Asomakum", pokušavajući da od odgovornosti abolira batu Andreja. Na insistiranje mlađeg Vučića napravio je lične karte svih uspešnih preduzeća, a lično je vodio kontrolu poslovanja najpoznatijih beogradskih restorana i splavova. Kad je obavio sve što je zahtevano, Vučići su ga pustili niz vodu. Sredinom 2015. najurili su ga iz Poreske uprave i postavili na mesto savetnika za pitanja ilegalnih migranata u komandi Petog odreda Žandarmerije u Preševu.

Marinković nije sportski primio degradaciju. Nezadovoljan, počeo je da ukazuje na nezahvalnost braće Vučić. Ućutao je tek kad je pretučen. Međutim, izgleda da se opet ohrabrio i raspričao o svemu što zna, a zna mnogo. Upravo takvih potencijalnih svedoka-saradnika najviše se plaši Aleksandar Vučić. Možda će uspeti da utiša Marinkovića, ali ne može sve koji znaju šta je uradio otkad je zaveo diktaturu.

Kad dođe vreme za svođenje računa pojaviće se mnogi svedoci njegovih zlodela. Glas će dići i sve žrtve, svi poniženi i opljačkani građani.

- Narod me voli i poštuje, mrze me samo budale i ološ - hrabri Vučić samog sebe, dokazujući tačnost dijagnoze koja iskrivljenu projekciju definiše kao jedan od najpoznatijih mehanizama odbrane, koji se sastoji od težnje da svoje želje, impulse ili sadržaje podsvesti, koji nisu prihvatljivi za sopstveni ego, projektuje na druge osobe, pripisujući im slične osobine.

Kad pogleda oko sebe, likove kojima je okružen, čak ni Vučiću nije teško da shvati koliko ga vole i poštuju i da li su budale i ološ. Kao kralj Ibi, Vučić bi voleo da ga narod obožava ili, ako to izostane, da ga zameni nekim novim, boljim narodom. Na svoju štetu, Vučić ne zna da je Albert Žiri o istom glavnom junaku napisao još dva nastavka: „Ibi kukavica" i „Okovani Ibi". Kako je krenulo, ta dela biće predikcija Vučićeve neizbežne budućnosti.

Uostalom, u njegovom političkom genu prepliću se heliksi s dva dominantna segmenta: volja za moć i patološka sklonost ka samouništenju. Kod normalnih ljudi, takvi supstrati se isključuju. Kod njega se nadopunjuju. Cela Vučićeva karijera obeležena je avanturama koje su se završavale njegovim nervnim slomom. U maju 1995. učestvovao je na radikalskim mitinzima u Krajini, sokoleći Srbe da ginu i ubijaju. Tri meseca kasnije, kad je počela „Oluja", hteo je da napusti politiku, uzme pušku i ode u dobrovoljce. Odgovorio ga je Vojislav Šešelj. Kao ministar u crno-crvenoj vladi junačkim parolama se suprotstavljao albanskim teroristima i NATO agresorima, kao i srpskim medijima koji su ga nervirali.

Kad je prošlo bombardovanje, iz Srpske radikalne stranke pobegao je u manastir Kovilj, iako je bio zreo za Kovin. Vratio ga je, opet, Šešelj. Posle prvog pada s vlasti, beskompromisno se suprotstavljao DOS-u, optužujući Zorana Đinđića da je izdajnik, šef mafije i najveći kriminalac u Srbiji, koga treba, kako je govorio, „istrebiti kao gubu iz tora". Đinđićevo istrebljenje, Vučić je proslavio uz flašu šampanjca i, još mamuran, pobegao u Crnu Goru. Pet godina kasnije, kad je uspeo da posvađa Šešelja i Tomislava Nikolića, istovremeno je predvodio puč u SRS-u i najavljivao povlačenje s političke scene. Iz tihovanja su ga izvukli Miroslav Mišković i Milan Beko, napunili su mu džepove i podržali ga u nameri da uništi Srbiju. Posle svega, neće biti iznenađenje ako ponovo, u nervnom rastrojstvu, izvrši neki politički tulup-naopako.

Otud iracionalni zanos s kojim Vučić vodi kampanju za priznanje nezavisnog Kosova. Na tome ne insistiraju ni SAD, ni EU, pa ni njegovi koalicioni partneri Hašim Tači i Ramuš Haradnija, ali Vučić čak Srbima preti ratom ukoliko se suprotstave njegovom izdajničkom naumu.

U istoriji nije zabeležen ovako patološki slučaj, u kome predsednik države upotrebljava sve političke i medijske resurse ne bi li se odrekao dela njene teritorije. Vučić javno krši Ustav, ali niko ne reaguje. Ni policija, ni lekari. A, neko mora. Za opšte, ali i njegovo dobro, neophodno je da srpski kralj Ibi dobije svoj treći deo, onaj okovani.