Pogled iz Moskve

Kako Istanbulska konvencija podriva naše tradicionalne vrednosti

Da li ćemo uništiti ceo svet nasilja?

U glavnom gradu Hrvatske održan je marš protiv ratifikacije u parlamentu Konvencije Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici (Istanbulska konvencija) u kojem je učestvovalo oko 70 hiljada ljudi. Za neveliki Zagreb toliki broj učesnika u javnoj akciji je bez presedana. Šta je izazvalo ovakvu reakciju javnosti, da li se prema ovom događaju treba odnositi kao prema izdvojenom slučaju ili on svedoči o nekim globalnim, svetskim procesima? O tom događaju piše Ljudmila Rjabičenko, šef Nezavisnog ekspertsko-analitičkog centra Veritas

Piše: Ljudmila Rjabičenko

Izgraditi novu Evropu

Protest u Hrvatskoj je indikativan i nije izdvojen, iako se izdvaja po masovnosti. Ranije su protiv usvajanja Istanbulske konvencije protestovali predstavnici javnosti u Bugarskoj, Letoniji, Poljskoj, Češkoj i Slovačkoj. Aktivni protesti su signal javnosti o kategoričnom neprihvatanju promena koje Istanbulska konvencija uvodi.

Konvenciju je razvio Savet Evrope, a otvorena je za potpisivanje 2011. godine u Istanbulu (otuda i njen naziv); od 47 država-članica nisu je potpisale samo dve - Rusija i Azerbejdžan, a ratifikovalo ju je samo 27.

U premabuli Konvencije svet u kome živimo se opisuje kao prepun različitog nasilja, a borbu protiv tog nasilja proglašava za svoj glavni cilj.

Uzrok nasilja predstavlja „muška dominacija u svetu", koja izaziva „žensku diskriminaciju"; pritom, nasilje u odnosu prema bilo kojoj ženi je uzrokovano samo time što je „ona žena".

Iz tog razloga, ovaj dokument poziva na zaštitu „svih žena i devojčica, nezavisno od njihovog porekla, uzrasta, rase, veroispovesti, socijalnog porekla, migrantskog statusa ili seksualne orijentacije", a zaštita muškaraca, dečaka, starijih ljudi prepuštena je državama-članicama.

Postoji očigledna razlika između polova, stvaranje lažne predstave o neprijateljstvu i opasnosti koje potiču od muškog pola, nametanje društvu veštački stvorenog prvenstva jednog pola nad drugim.

Ključni koncept dokumenta je - „rod", koji se ovde razume kao „socijalno konstruisane uloge", a predlaže se da se celokupno nasilje razmatra isključivo „uzimajući u obzir rodnu perspektivu".

Kada se ovaj „novogovor" prevede na normalan jezik, to znači da se od Evrope traži da se bori protiv nasilja prema ljudima sa „socijalno konstruisanim ulogama", odnosno zaštiti one koji odjednom počinju da se predstavljaju kao suprotni pol i koji su uvek tradicionalno nazivani perverznjacima. Koncept „roda" na Zapadu je zvanično počeo da se koristi osamdesetih godina prošlog veka, i to posebno zato da bi zamenio zvanične medicinske termine „pederastija" i „homoseksualnost" i kao bi ukinuo koncept biološkog pola.

Istanbulska konvencija uvodi, uz opštepoznate fizičko i seksualno nasilje, njegove „nove oblike" - psihološko i ekonomsko. Njihova suština u dokumentu se ne otkriva, ali se zato navode neki znaci krivice „rodnog nasilnika", na primer: „prinude ili pretnje koje narušavaju psihološki integritet", „ponovljene pretnje koje izazivaju strah za sopstvenu bezbednost", „seksualna uznemiravanja kao bilo koji oblik nepoželjnog verbalnog, neverbalnog ili fizičkog ponašanja seksualnog karaktera".

Šta je „psihološki integritet" ili „nepoželjno verbalno ponašanje seksualnog karaktera", autori dokumenta takođe ne objašnjavaju, ostavljajući neograničeni prostor za maštu zakonodavca.

Što se tiče u naslovu pomenute „borbe protiv nasilja u porodici", kazna za, na primer narušavanje „psihološkog integriteta" je idealni pravni mehanizam koji dozvoljava da se ljudi liše roditeljskih prava i pristupa svojoj deci.

U Državnoj dumi se od 2016. godine nalazi projekat zakona koji je podnela deputat šestog saziva Salija Murzabajeva „O porodičnom nasilju" koji takođe „obogaćuje" porodično pravo novim oblicima nasilja: pored već pomenutog fizičkog, seksulanog, psihološkog, on uvodi ekonomsko nasilje (lišvanje ili pretnja materijalnim lišavanjem) i emocionalno nasilje (nanošenje ili pretnja nanošenja uvrede žrtvi ili njenom rođaku, osobi koja je u vezi sa njom ili kućnom ljubimcu). Veoma je teško odrediti razliku između opisanih „oblika", što širom otvara prostor za manipulaciju.

Istanbulska konvencija u svom nazivu ističe brigu o ženama, ali to je samo kamuflaža.

Njen glavni cilj je donošenje mera sa ciljem „iskorenjivanja predrasuda, običaja, tradicije", to jest vrednosna transformacija društva, ujednačavanje nacionalnih normi i smernica.

U dokumentu se kategorički zabranjuje opravdavanje „rodnog" nasilja pojmovima „kultura, običaji, religija, tradicija ili tzv. čast", a takođe i postojanjem porodičnih veza. Takva nasilna promena tradicionalnih vrednosnih modela je ozbiljna pretnja nacionalnom identitetu i bezbednosti.

Zaštita žrtava?

Istanbulska konvencija proglašava „rodno" nasilje „oblikom proganjanja" i „ozbiljnog nanošenja štete", zato na njega treba reagovati „brzo", istragu i suđenje treba sprovesti „bez nepotrebnih odlaganja, uzimajući u obzir prava žrtve". Drugim rečima, delo „rodnog" nasilja, čija suština je izmišljena i nema jasne pravne osnove, dobija prioritet i neodložnost i može da predstavlja idealno sredstvo za osvetu bilo kojem neprijatnom političaru, biznismenu, da se i ne govori o običnom bespomoćnom građaninu sa decom.

Pritom, u slučaju optužbe za seksualno uznemiravanje, od žrtve se ne traže dokazi, što se vrlo jasno otkriva na primerima tzv. holivudskog „uznemiravanja" ili „pedofilskih" vatikanskih skandala.

Konvencija posebno podstiče otkrivanje „rodnog" nasilja od strane nadležnih organa za automatsko otkrivanje dela, a medijacija (posredništvo) i pomirenje u slučaju takvih dela se zabranjuje.

Pritom, ukidaju se pravila poverljivosti koja su imali neki stručnjaci (npr. psiholozi, doktori itd.)

Za žrtvu „rodnog" nasilja u Konvenciji su predviđeni brojni programi zaštite: „zaštitne mere", zabrana prilaska „žrtvi" na određenom rastojanju, za čije narušavanje su predviđene krivične kazne; „hitne sudske zabrane", kojima se nalaže „prekršiocu" da napusti mesto prebivališta žrtve; besplatna pravna pomoć i advokat; dugoročno ograničenje za podnošenje zahteva, nastavak postupka čak i u slučaju povlačenja žalbi.

U praksi to može da izgleda ovako: za „psihičko nasilje" prema subjektu sa „socijalno konstruisanom ulogom", izraženom na „neželjen verbalni način", a jednostavnije rečeno, ako vam na adresu homoseksualca sa usana sklizne reč „peder", kao odgovor na anonimnu prijavu ili ličnu žalbu „uvređenog", uključuje se „točak Nemesis" (Nemesis je grčka boginja odmazde i kažnjavanja) i za okrivljenog nastupa „osveta" - teška, brza, neizbežna i neopoziva.

Kazna će stići i onoga ko je odbio da „pomogne ili je podsticao na izvršavanje pomenutih prestupa", npr. podržao prijatelja rečima - i eto ga grupni „rodni" prestup koji ne podleže suspenziji, čak i u slučaju mirenja sukobljenih strana.

Žrtva pritom ima pravo na dvostruku kompenzaciju - od države i od „prestupnika", što će sigurno dati dodatni stimulans kampanjama za ljudska prava.

U Državnoj dumi još uvek se nalazi projekat zakona 284965-3 iz 2003 godine, usvojen na prvom čitanju „O ravnopravnosti prava muškaraca i žena" koji menja pol osobe „rodom", uvodi prioritet prava „rodnih" grupa i „pozitivnu diskriminaciju" normalne većine.

U njemu su predviđene kazne za „rodnu" diskriminaciju od 400 hiljada do 1 milion rubalja u korist „žrtve".

Za dete, žrtvu ili svedoka nasilja, obezbeđuju se specijalne mere zaštite, uzimajući u obzir „najbolje interese deteta". Kako će ovo izgledati u praksi, lako je prognozirati - u punom saglasju sa drugom polovinom imena Konvencije: dete vidi kako mu se roditelji svađaju, postane žrtva „porodičnog nasilja" i „za njegovo dobro" ga oduzmu od roditelja. Pritom Konvencija propisuje da mu se obezbedi starateljstvo, a roditeljska prava se poništavaju - to su „najbolji interesi deteta" u maloletničkom uzrastu.

Činjenica „rodnog" nasilja takođe postaje osnova za odobravanje statusa izbeglice za podnosioca predstavke. Upravo na to su računali braća Kartašovi iz Sankt Peterburga, junaci senzacionalističke priče iz novembra prošle godine, koji su, da bi dobili politički azil u Finskoj, po dubokom snegu prešli granicu, ali nisu uspeli da dokažu finskom sudu da su oni „homoseksualni par koji progoni krvavi režim", nakon čega su bili vraćeni u domovinu u ruke istražnih organa.

Ali, da ruski graničari nisu u karelskoj šumi pronašli njihove spaljene pasoše, sada bi braća uveliko okusila zapadni život, jer prema Istanbulskoj konvenciji „rodne" žrtve se ne vraćaju u državu u kojoj je njihov život „ugrožen".

Obaveze država

Države-članice, koje su ratifikovale Konvenciju za borbu protiv nasilja prema ženama i u porodici (Istanbulska konvencija), obavezni su da radikalno promene i prilagode svoje zakonodavstvo.

Tako, u okvirima „politike sa rodnim faktorom", oni moraju da uzmu u obzir „rodne" aspekte u svojoj unutrašnoj politici, da sinhornizuju sa njima građansko i krivično pravo, „da promene svoje ustave", a u nedostatku sopstvenih zakona o nasilju upotrebe Istanbulsku konvenciju.

Pritom, nikakve „specijalne mere" neće se smatrati diskriminacijom, kako je to predviđeno i u pomenutom „rodnom" zakonu „O jednakosti prava muškaraca i žena".

Takođe, države-članice su obavezne da vode statistiku svih oblika „rodnog" nasilja, da uporede broj slučajeva nasilja sa brojem osuđujućih presuda, kako bi utvrdili efikasnost preduzetih mera. A gde je statistika, tu su izveštaji i mere za njeno poboljšanje - povećanje ili smanjenje parametara, to jest, svakom činovniku poznat mehanizam od kojeg zavisi njegova plata i nagrada.

Da bi se poboljšali rezultati u borbi sa „zlostavljanjem dece" u Rusiji je od 2001. godine nezvanično pokrenuto tzv. juvenalna (maloletnička) pravda, a sada, prema podacima ministarstva unutrašnjih poslova, u zemlji se svake godine porodicama oduzima više od 300 hiljada dece.

U Konvenciji je takođe detaljno opisano kako treba da izgledaju obavezne kampanje u medijima o borbi protiv „rodnog" nasilja: priče o njihovim oblicima i pozivi da se ono iskoreni, slogani o „rodnim ulogama oslobođenim stereotipa", o „jednakosti između žena i muškaraca", o pravu na nepovredivost „ličnog integriteta".

Ove i slične teme treba uključiti u nastavne planove i programe na svim nivoima obrazovanja (dečji vrtić, osnovna i srednja škola, fakultet), kao i u sportske, kulturne i rekreativne sadržaje i u medije.

Primeri realizacije takvih programa Zapad nam velikodušno demonstrira: tako u SAD i Kanadi za „razbijanje binarnog šablona u odnosu na rodni identitet" deli se knjiga za decu o „homoseksualnoj porodici" belog i crnog Deda Mraza.

U Engleskoj, u dečjim vrtićima i osnovnoj školi, u obaveznu lektiru za decu ulaze knjige o, npr. medvedu Tomasu koji je „duboko u sebi oduvek znao da je on devojčica-medved" i zato moli da ga zovu Tili; ili knjiga sa pitanjima „Da li si ti dečak ili devojčica?", u kojoj detetu sugerišu: „Može li Tini da igra fudbal i oblači se kao vila?"; ili o princu-homoseksualcu Henriju koji je odlučio da se oženi svojim pažem, i tako dalje, i tome slično.

Američka kompanija Tonner Doll najavila je početak proizvodnje prve transrodne lutke, a Dizni studio prvi put snima seriju kojom se popularišu netradicionalni seksualni odnosi među decom.

Anglikanska crkva je, sa odobrenjem Kenterberijskog nadbiskupa, za učitelje nedeljne škole razradila preprouke koje se odnose na vaspitanje transrodnih osoba, u kome se predlaže da se dozvoli dečacima da radi „slobode proučavanja mogućnosti sopstvenog razvoja", bez „nametanja stereotipa", nose visoke štikle, baletske haljinice ili „krune kakve nose princeze". A u Kanadi su predložili program po kome dečak, ako se oseća kao devojčica, može da ide u ženski toalet i nosi ženssku odeću, kao i obratno (ako se devojčica oseća kao dečak).

U okvirima Istanbulske konvencije država će takođe biti obavezna da priprema specijaliste za „rodno" nasilje, te da u toj sferi ostvaruje saradnju sudskog sistema, tužilaštva, policije, lokalnih i regionalnih organa vlasti, kao i „odgovarajućih" NVO.

Žrtvama „rodnog" nasilja država mora da obezbedi pravno i psihološko savetovanje, smeštaj, finansije, da stvori specijalizovane službe, besplatne telefone za hitnu pomoć, kao i da pruži pomoć u sticanju obrazovanja, profesije i posla.

Za dobijanje takvog paketa prvenstva, nedostižnog za mladog specijalistu, studenta, penzionera, roditelje sa decom i za druge nezaštićene kategorije građana, neophodno je samo da sebe nazovete „transrodnom" osobom i žrtvom nasilja.

Takoreći, da „dobijete zlatnu bonus karticu" i da uđete u „grupu prioritetnog servisa", odnosno VIP- osoba novog vremena.

Novac za sve to obezbeđuje država, koja će takođe obavezno finansirati i odgovarajuće „pro rodne" NVO.

Posebno treba istaći da se ne dozvoljava unošenje ograničavajućih klauzula u Ustav, osim za pet tačaka koje se ne tiču ključnih pozicija: kompenzacija za nasilje, nadležnost za lica koja žive na teritoriji određene države, status prebivališta, pravna procedura, zakonski rok čiji istek ima pravne posledice, npr. gubitak prava za pokretanje parnice (podnošenje tužbe).

Međunarodna kontrola

Za strogo praćenje primene principa Istanbulske konvencije od strane država-članica propisan je sistem striktne nacionalne kontrole, u čije rukovodeće organe ulaze Parlamentarna skupština Saveta Evrope (PSSE) i Grupa eksperata za delovanje protiv nasilja nad ženama i nasilje u porodici (GREVIO).

GREVIO je veoma ozbiljno telo, kada je reč o njegovim ovlašćenjima i funkcijama. Njemu je dato pravo da kreira upitnike i preporuke za države o realizaciji Istanbulske konvencije; da traži od njih dostavljanje izveštaja, kako redovnih, tako i onih vanrednih i specijalnih; da određuje cikluse provere država; da upoređuje podatke dobijene od strane države sa informacijama „rodnih" NVO i nacionalnih institucija koje se bave zaštitom ljudskih prava; mogu da dolaze u države kako bi dodatno proverili podatke; da sprovode istrage.

Za članove GREVIO uspostavljen je niz znatnih prava i privilegija koji deluju doživotno, nezavisno od roka trajanja ovlašćenja, a može ih ukinuti jedino Generalni sekretar Saveta Evrope lično. To su - imunitet od hapšenja ili pritvora i konfiskacije ličnog prtljaga; od bilo kakvog pravnog procesa u vezi sa izrečenim ili napisanim i svim akcijama koje su preduzeli; oslobađanje od svakog ograničenja slobode kretanja, kao i od registracije stranaca u zemlji koju posećuju ili kroz koju prolaze; posebni uslovi u sferi carinske i monetarne kontrole, kao predstavnicima stranih vlada tokom njihovog privremenog obavljanja službenih dužnosti.

Dokumenta koja nose članovi GREVIO su neprikosnoveni (u potpunosti zaštićeni); zvanična korespodencija GREVIO ne može biti zaustavljena ili cenzurisana. Neograničenost prava, privilegije bez presedana i tajnost delovanja, prikladne za strateške obaveštajne službe, navode na pomisao o prikrivanju stvarnih ciljeva dokumenta nametnutog svetu.

Da li je zaista reč o humanitarnoj akciji usmerenoj na poboljšanje odnosa među ljudima? Da li je moguće da je ovde reč o stvaranju sistema stroge nacionalne kontrole sa ciljem promene etičkog kodeksa civilizacije? Ili ipak jeste moguće?

Šta nas čeka

Rusiju sve aktivnije prisiljavaju da prihvati „Konvenciju Saveta Evrope o prevenciji i borbi protiv nasilja prema ženama i nasilja u porodici" koja će defakto postati novi „ustav". Pritom naša država treba da promeni svoje zakonodavstvo, unese izmene u svoj Ustav ili ga u potpunosti promeni, donese zakone „protiv nasilja" ili da kao zakone koristi Istanbulsku konvenciju.

Biće formirane strukture za praćenje „rodnog" nasilja i borbu protiv njega. Stručnjaci će razraditi i početi da realizuju programe za promenu socijalnih i kulturnih modela ponašanja muškaraca i žena.

Decu će od vrtića početi da uče „raznovrsnim rodnim ulogama" i „pravu na izbor pola", a roditeljima koji se budu tome protivili automatski će oduzimati decu.

Osnovna jedinica mere nove norme društva postaće „rod" - subjekt sa „socijalno konstruisanom ulogom", drugim rečima - homoseksualac i njegova sabraća po „konstruisanju" koji će postati „nova vrednost" koju štiti zakon.

Uvreda naneta „rodu" postaće glavni prestup koji traži oštru kaznu.

Pod zabranu će, na ovaj ili onaj način, dospeti nacionalne tradicije, religija, duhovnost, etičke norme i čast, tradicionalne uloge muškarca i žene, porodične vrednosti i stavovi.

Porodica će biti lišena svog suvereniteta i dobiti obavezu da dokazuje da u njoj ne postoji bilo koji vid „nasilja" pomenut u Istanbulskoj konvenciji. To će uništiti ustavni princip domaćeg prava - pretpostavku nevinosti.

U martu 2017. godine Vlada RF je donela „Nacionalnu strategiju delovanja u interesu žena", stvorivši u Rusiji novi politički subjekt - feminizam, a takođe proglasivši borbu sa ulogom žene kao majke i domaćice i utvrđivanje prioriteta ženskih prava.

Nedavno je Ministarstvo rada izrazilo spremnost da preispita listu, koja je ista u celom svetu, od 456 profesija zabranjenih za žene, što traže feministkinje u nadi da će na račun „rodnih kvota" zauzeti rukovodeća, dobro plaćena mesta u opasnim industrijama, i to ne zbog profesionalnih kvaliteta već samo zbog pripadanja određenoj kategoriji ljudi.

Podsećamo, u oktobru je u Državnoj dumi formirana radna grupa (u sastavu I. Rodnjina, P. Krašenjinikova i dr.) pod rukovodstvom deputata O. Puškine, koja je najavila pripreme za skorašnje usvajanje u drugom čitanju „rodnog" projekta zakona „O jednakim pravima muškaraca i žena". Takođe, ona se aktivno zalaže i za donošenje zakona „O porodičnom nasilju".

U decembru je u Građanskoj komori RF održana međunarodna konferencija „Rodna ravnopravnost - revolucija ili evolucija?" na kojoj je glavni savetnik Evropske službe spoljnih poslova za „rodna" pitanja, advokat Mara Marinaki pozvala Rusiju da potpiše i ratifikuje Istanbulsku konvenciju, jer u suprotnom „neće biti moguće u praksi ostvariti takve fundamentalne evropske vrednosti kao što je „rodna ravnopravnost"."

U januaru ove godine Ministarstvo zdravlja je izdalo skandaloznu naredbu o uvođenju ubrzane procedure (za 30 dana) promene pola za svakog ko to želi. A, u maju, Svetska zdravstvena organizacija (SZO) ostvaruje novu konceptualnu revoluciju: namerava da usvoji novu verziju Međunarodne klasifikacije bolesti (MKB-11).

Prethodna MKB-10 iz 1990. izbacila je homoseksualnost sa liste bolesti, a MKB-11 planira da pod „oblike seksualnog zdravlja" ubaci sve ostale perverzije, npr. fetišizam, transvestizam, transseksualnost, sadomazohizam i dr.

Transrodnom osobom može se postati sa 5 (!) godina, a formulacije „suprotni pol" i „anatomski pol" menjaju se formulacijama „pripisan na rođenju" i „srodni" pol (između ostalog „treći" i t. sl.).

Rusko Ministarstvo zdravlja uoči usvajanja MKB-11 takođe je pripremilo projekat naredbe u kojoj će seksualne devijacije u obliku „nove norme" biti prebačene sa psihijatara na seksologe, za čiji rad će biti stvorena široka mreža specijalizovanih kabineta opremljenih „seksualnim igračkama" koje se sada mogu naći samo u „prodavnicama za odrasle".

Takođe, posebnu zabrinutost javnosti izaziva intervju Tatjane Moskaljkove, objavljen na sajtu Ombudsmana za ljudska prava RF o tome da Rusija treba da se priključi i ratifikuje Istanbulsku konvenciju i da je ona sama dobila predlog da uđe u radnu grupu Saveta Evrope za pripremu usvajanja ovog dokumenta u Rusiji.

„Fundamentalne evropske vrednosti" na čije hitno usvajanje nas poziva gđa Marinaki već su dovele Evropu do etičkog kolapsa koji je savršeno očigledan.

Tako je Nemačka zvanično uvela treći pol. Tamo je „transrodna" osoba postala komandant bataljona Bundesvera (nemačke oružane snage). Britansko Ministarstvo inostranih poslova se obratilo UN sa molbom da se u dokumentima ove organizacije termin „trudna žena" zameni terminom „trudan čovek".

U Evropi i SAD u skladu sa novim pravilima nametnut je tzv. govor moržnje: zabranjuje se npr. da se homoseksualac naziva onim što jeste, onaj ko tako govori biva stigmatizovan, okrivljen za homofobiju i kažnjen.

U Engleskoj je vlada izdala dekret o tome da školski personal treba da se transrodnim učenicima obraća koristeći rodno neutralnu zamenicu „zie", kako ne bi narušili „Akt o jednakosti", a kanadski senat je doneo zakon š N-16 o reformi „polnog jezika", kojim se zabranjuje da se određuje pol čoveka na osnovu spoljašnjih karakteristika. U Kanadi su doneli i zakon š89 „O podršci dece, omladine i porodice 2017. g.", kojim se državi daje pravo mešanja u odnose roditelja i dece po „pitanjima seksa, seksualne orijentacije, rodnog identiteta i rodnog samoizražavanja", a u slučaju neslaganja roditelja sa, agresivnom propagandom nametnutim, netradicionalnim interesovanjima (hobijima) dece, oni se lišavaju prava na vaspitanje.

Sve to je logičan rezultat sprovođenja takvih zakonskih inicijativa kao što su modeli zakona „O jednakosti prava muškaraca i žena" i „O porodičnom nasilju", i „Konvencija Saveta Evrope o prevenciji i borbi protiv nasilja prema ženama i nasilja u porodici" (Istanbulska konvencija) koja ih objedinjuje.

Slični zakoni su usmereni na rušenje porodičnih, kulturnih i duhovno-etičkih vrednosti što je u suprotnosti sa „Strategijom nacionalne bezbednosti RF" koja tradicionalne vrednosti smatra objektima nacionalne bezbednosti koji podležu državnoj zaštiti.

Na sreću, u Rusiji postoje zdrave snage. Tako su u oktobru, na zasedanju Državne dume, predstavnici Ministarstva spoljnih poslova predložili da se pooštre kazne za propagandu pedofilije i homoseksualnosti među decom i da se uvede krivična odgovornost za takvu vrstu propagande kako bi se „sačuvala najmlađa generacija".

A potpredsednik Državne dume Irina Jarovaja kritički je govorila o „rodnoj ravnopravnosti" koja je dovela do toga da je „u stvari, položaj žena u društvu devalviran", kao i o tome da je na Zapadu to dovelo do toga da se kod njih pojavio „trudan čovek"; takođe je podržala ruske običaje.

Pravilnom shvatanju pravih ciljeva „rodnih" inicijativa pomaže, posebno, na sajtu UN postavljeno saopštenje Generalnog sekretara Antonija Gutereša koji je rekao da je „rodna ravnopravnost pitanje moći koja se ne daje dobrovoljno, već uzima".

Borba protiv nasilja nije nova za čovečanstvo: već su nas jednom pozivali da srušimo „ceo svet nasilja", ali je rezultat toga bilo uspešno rušenje upravo sveta, dok je nasilje stotinu puta povećano.