Esej

Iz knjige akademika, prof. dr Kaplana Burovića, "Albanski morbidni falsifikati", IK "Balkan, 2018, Ulcinj (7)

Sigurimi za petama

Kao jedini "evropski Mendela", akademik prof. dr Kaplan Burović, robijao je decenijama u enverostaljinističkom logoru u Albaniji i na svojoj koži osetio sve užase najcrnjeg totalitarizma. Iz njegovog dela "Albanski morbidni falsifikatu", jedne od preko stotinu knjiga koje je do sada napisao, "Magazin Tabloid" donosi odabrane delove.

Akademik, prof. dr Kaplan Burović

U gradiću Ljušnje sam bio interniran kao jugoslovenski politički emigrant pošto sam proveo u zatvor sela Sijak nekoliko meseci, a zatim pune dve godine u Koncentracionom logoru jugoslovenske emigracije, u sektoru Čerma, sred blatišta Muzećeje, na jedno 20 km od gradića Ljušnje. Pošto su im propale provokacije sa jugoslovenskim emigrantima, ubaciše mi i meštane da me provociraju. Jedan od tih meštana je i Fasli Haliti (rođen u Lušnju 1935), čija je supruga, učiteljica nižih razreda osmoletke, radila u istoj školi sa mojom, pa su se prvo one "sprijateljile".

Odmah posle nje ubacuju mi Fasliju, koji je učinio sve da pridobije moje poverenje, a po instrukcijama Sigurimija (albanska UDB-a). Tada je on bio sa srednjim obrazovanjem i u višoj gimnaziji grada predavao čini mi se crtanje. Njegov stariji brat je bio u celom gradu kompromitiran kao agent i špijun Sigurimija u toj meri da sam i ja, stranac, saznao to odmah čim sam tamo stigao. Faslija je učio kao samouk italijanski i to nije krio, u jedno vreme kad su učenje stranih jezika krili svi, jer se to smatralo kao izraz neprijateljs- tva prema partiji. Šta više, Faslija mi je tražio da mu u Skadar nađem i knjiga na italijanskom jeziku i ja, ne znajući ništa daje to u Albaniji izraz neprijateljstva prema postojećim vlastima, dobavio sam mu više knjiga.

Tako, po instrukcijama Sigurimia Faslija uzima na sebe da održi glavni raport na promociji mog romana Izdaja, koji hvali tako mnogo, da su direktora Doma kulture u Lušnju Abdul Tufu, koji je programirao i organizovao tu promociju, kaznili pismenom opomenom u biografiji. Fasliju, naravno, nisu opomenuli ni usmeno.

Praveći mi se kao prijatelj, Faslija poče da me provocira, ali drukčije od jugoslovenskih emigranata. Dok su me ovi provocirali kao Albanca, bazirajući se na albanski ekstremni nacionalizam, antijugoslovenski šovinizam i rasizam (pošto su mislili da sam Albanac!), Faslija poče da me provocira kao Jugoslovena, pa i kao neprijateljski raspoloženog prema Albancima Kosmeta, jer su vlasti - sigurno iz više izvora - znale da ja nisam Albanac, pa da sam imao i brata generala JNA, kako su oni govorili, iako su znali da je bio samo pukovnik.

Faslija mi je često govorio protiv Albanaca Kosmeta (od njih pežorativno nazvani koqevari - „obešenih gestikula") pa i o aktuelnoj književnosti u Albaniji. Požali mi se jedan dan da su ga pozvali u Upravi saveza književnika Albanije i opomenuli da su mu pesme futurističke. Jedan drugi dan, čim stiže list DRITA, gde su mi bili objavili pripovetku STIPENDIJA, javno, na oči svih, izjavi da se događaj te moje disidentne pripovetke, koji se odvija u Skoplju (Makedonija) i stigmatizira tamošnje vlasti, desio i njemu pre malo vremena ovde, u Albaniji. Jedan drugi dan reče mi:

- Zar se ne bojite da Udba ne pošalje koga da vas ubije?!...Da sam umesto vas, ne bih izašao iz stana nenaoružan!

Posle ovoga su mi oni iz Sigurimija ubacili u stan revolver.

Meni nije bilo ni na kraj pameti da me on provocira. Ponajmanje da Sigurimi očekuje od mene da sa Faslijom i nekim drugim meštanima formiram antipartijsku organizaciju, koju nisu uspeli da formiraju sa emigrantima, a koja im je trebala da bi opravdali pred svetom moje hapšenje.

Tako, i ne sumnjajući za ništa loše, ja sam ga svestrano pomagao u njegovom stvaranju, ispravljao mu i lektorisao pesme, pa sam mu po koji stih tu i tamo dodao od sebe. A, kad je pripremio za štampu svoju prvu zbirku pod naslovom SOT (Danas), uzajmio sam mu danima i nedeljama moju pisaću mašinu, koju su moguće upotrebljavali i oni iz Sigurimija za pisanje njihovih provokativnih pisama, a koja su - moguće - slali i mojim imenom na razne adrese, unutar i van Albanije, stvar ova koju su činili skoro svim uhapšenim intelektualcima i rukopisnim falsifikatima, kamoli i pisaćom mašinom.

U mojoj tragediji KOMESAR (o palom borcu Skenderu Libohovu), koja je usvojena da se prikaže u grad povodom 50 - godišnjice rođenja ovog komuniste, ubijen kao komesar u NOB Albanije, čije je ime nosila jedna osmogodišnja kola u Lušnje, Faslija je bio zadužen glavnom ulogom, ali Komitet Partije Sreza Lušnja zabranjuje prikaz tragedije, tobože joj nedostaje klasna borba.

Godine 1969., Faslija uspe da objavi svoju prvu zbirku pesama, kojoj je u grad odmah organizovana promocija. Na promociji je snažno kritikovana, ali isto tako i snažno branjena. Oba ova tabora su organizovani od Sigurimija, i kritika i odbrana. Cilj im je bio da ja, moguće i ko drugi, uzmemo kritiku kao da je Faslija reakcionaran, antipartijski nastrojen, pa da na- sednemo na njegove provokacije.

Pod zastavom Envera Hodže u Albaniji nije niko mogao da štampa privatno ništa, ni najmanju profesionalnu brošuru, recimo za lječenje gripa. Štampanje knjiga, pa i najbeznačajnije brošure bilo je isključivo u ruke partije i države, kao izvršni organ te partije. Ko nije bio u službi partije i države taj nije mogao da objavi ništa, ni najmanji člančić u najbeznačajnijem listu. Zato, da bi maskirali Fasliju i prikazali ga kao da nije u službi partije i vlasti, Sigurimija, upravo na dan promocije rasprostreše glasine da je njegova mlada žena, kao maturantkinja, bila ljubavnica Ismaila Kadare i da je ona otišla u Tiranu, svojeručno predala Kadareu tu zbirku pesama, pa ju je on i objavio, jer inače partija i vlasti ne bi mu je nikada objavili.

Vidite kod Dašnora Kaljočija, delo u diskusiji, str. 192, gde i ovaj piše da je redaktor te zbirke pesama bio Ismail Kadare i da mu je on objavio tu zbirku.

Da ovo nije istina dokazuje nam činjenica što ime Kadarea ne postoji nigde u toj knjizi, ponajmanje kao redaktor i, posebno, što je upravo ovaj Kadare, instruiran od Sigurimija, i napao tu knjigu preko štampe. Pisao je za nju ništa manje već: „...Često puta njegove pesme su nerealizirane. Često puta jedna njegova pesma stoji sred jedne gomile pesama bez vrednosti..."

Na toj promociji kritikovao sam knjigu olako i ja, ali i uzeo autora u odbranu, izjavljujući otvoreno da Faslija nije reakcionaran pesnik, jer je i on odan Partiji i stvari radnog naroda.

Videći da su mu propale sve provokacije, instrukcijama Sigurimija, Haliti se udaljuje od mene, pa se i okreće protiv mene. Tako, kad su me u Lušnju izabrali za glavnog urednika lokalnog lista Shkendija (Iskra), on mi je svestrano sabotirao posao, što se jasno vidi i iz sadržaja prvog broja, gde nema apsolutno ništa od njegovog pera.

Sabotiranje ovog lista nastaviljeno je od strane partijskog komiteta, kome sam ja predao sav materijal prvog broja, koji mi oni nikad nisu vratili, pa zato i nije objavljen. Taj su list počeli da objavljuju samo posle mog hapšenja, pošto pre hapšenja nisu mogli da me skinu sa položaja glavnog i odgovornog urednika.

Iako sam u Lušnju imao najveće prijateljstvo upravo sa njim, pod istragom mi nisu ni spomenuli njegovo ime, dok su me za druge, sa kojima nisam imao prijateljstvo, kao za generala Sadika Bektešija, više puta pitali i nastojali da mi izvuku koju reč.

Po izlasku iz zatvora, Fasli Haliti je među prvima koji su me napali preko štampe. Tako, u dopisu Fatbardha Rustemija "Kapllan Resuli ne optiken e nje bashkevuajtesi" (Kaplan Resuli u optici jednog sapatnika),- list Ora e Fjales, god. V, Br. 120, Tirana, 20. mart 1995., str. 3. on podržava laži i intrige agenta Sigurimija Fatbardh Rustemi, sina majora Sigurimija, sada šef Odseka za Prosvetu i Kulturu, jedan od onih koji su na promociji knjige branili ovog Halitija. I ne samo što ga podržava, već i dodaje svoje.

Posle toga on je dao i sajtu Telegraf jedan intervju, gde me opet napada svojim lažima i intrigama, kako ga to Sigurimi instruiše.

Na prvi njegov napad ja mu nisam zamerio. Naprotiv, kad mi je poslao za štampu jednu njegovu pesmu i dopis, ja sam mu i jedno i drugo objavio, pa i sa slikom, u reviji YLBE- RI, koju sam svojim novcem štampao u Ženevi.

Ali kad me i po drugi put napao, tada više nisam mogao da ćutim, pa sam mu odgovorio mojim dopisom. Fasli Haliti je bio i ostao agent Sigurimija, objavljen u mojoj zbirci studija "Istina sija kao sunce", Ulcinj 2014; preštampan u mom delu "Rehabilitacija enverovaca", Ulcinj 2016.

(Nastavak u sledećem broju)