Razaranje

Kako će Narodni muzej u Kikindi za dvanaest miliona dobiti najskuplje kafanske stolove

Igre oko čigre

Kakva je međusobna veza Narodnog muzeja u Kikindi "pretis" lonca, kako je tamošnja direktorka pokušala da samoj sebi obezbedi novi mandate, ko su članovi muzejske četvoročlane bande i ko je uzurpirao kompletnu izložbenu delatnost? Ko uzima novac kao grafički dizajner, kakva je saradnja Muzeja sa nepostojećim udruženjem građana MNRO Čigra, ko je pravi osnivač jedne druge NVO, kako se sve u Muzeju peru pare i na šta se troše? Zbog čega je propala gradnja muzejskog staklenika i šta će na kraju biti plaćeno dvanaest miliona? Odgovore na ova pitanja nudi Stanislav Živkov, istraživač Magazina Tabloid.

Stanislav Živkov

Uoči raspisivanja konkursa za direktora Narodnog muzeja u Kikindi, izbilo je na videlo da je od Ministarstva kulture i informisanja RS, Pokrajinskog sekreterijata za kulturu i samog grada Kikinda, u periodu 2010-2014 godine dobijeno i utrošeno preko 8. 674. 670 dinara za izradu koncepta, projektnog zadatka, izradu idejnog rešenja i glavnog arhitektonsko-građevinskog projekta, građevinske radove, razradu koncepta, pa opet izradu idejnog projekta dizajna! Dakle, po dva puta za izrade koncepta i idejnog rešenja...da bi se od toga svega odustalo(!) a jedino što je ostalo nakon tih 4 godine i utrošenih 8. 674. 670 dinara je uništeno dvorište Kurije, sa temeljima aneksa Muzeja koji nikad neće biti izgrađen, nego bi trebalo da budu prepravljeni u stolove budućeg kafića novog Novog muzeja! Ovim idejnim rešenjem se odustaje od svih prethodnihi idejnih i građevinskih koncepata Novog muzeja, i kreće sve ispočetka! Koliko jos promašaja Lidije Milašinović i njenog klana ova država može da podnese?

Da li je u pitanju samo bahatost, ili nešto više? Iz kojih razloga gradonačelnik Kikinde, ali I Ministarstvo kulture tolerišu i podržavaju ovoliku u najmanju ruku bahatost prema novcu poreskih obveznika Srbije? Ali, sve je to oprošteno Lidiji Milašinović od strane gradonačelnika Kikinde i Ministarstva kulture.

Tim povodom, grupa zaposenih se u nekoliko navrata, i usmeno i pismeno, i pojedinačno i grupno obraćala gradonačelniku i lokalnim čelnicima otkad je Lidija Milašinović direktorka, a na žalost nikad nisu dobili odgovor ni od koga! Njena poslednja bahatost se ogleda u tome što je promenila potrebne uslove - stručnu spremu za poziciju direktora, protivno Katalogu radnih mesta u kulturi, i to nakon što je prvo izmenila Pravilnik o sistematizaciji, tek potom Statut muzeja.

Naravno, čitav marifetluk je napravljen kako bi Milašinovićka samoj sebi osigurala novi mandat pa je prvo promenila Pravilnik o sistematizaciji, i to tako što je zapravo izbacila sve sem njenog Fakulteta iz Statuta u uslovima za konkurisanje za direktora odnosno bukvalno je svoj CV unela u uslove koje direktor treba da ispunjava, a potom je sazvala UO kako bi se Statut Muzeja navodno uskladio sa novim Zakonom o kulturi i Katalogom o radnim mestima pa je prisilila UO da se Statut usaglasi sa tim Pravilnikom, jer su oni želeli da bude kao u Katalogu radnih mesta.

Pošto je na sastanku ona pretila gradonačelnikom i slično, ovi su na kraju podlegli pritisku a sve to jer uskoro treba da bude raspisan Konkurs za direktora, najkasnije do kraja maja a ona bi očito želela još jedno 25 godina da bude direktor! Naravno u svom štetočinstvu Milašinovićka nije sama već je tu i ostatak četvoročlane bande: njen ljubavnik Vladislav Vujin, zatim Dragan Kiurski te Katarina Dragin "ekskluzivno pravo" odabrane četvorke odnosno četvoročlane bande je postalo "veto" na sve izložbe, ne samo muzejskih nego i kada su u pitanju gostujuće izložbe! Odabrana četvorka na čelu sa direktorkom postavlja izložbe iz svih oblasti, tekstovi za legende se skidaju sa interneta, ili prepričavanjem (starijih) stručnih tekstova odgovarajućih kustosa, a oni su svedeni na magacionere zbirki!

Još pre tri godine grupa zaposlenih je poslala tada predsedniku opštine, a sada gradonačelniku pritužbu i zahtev za intervenciju grada kao osnivača, međutim, nikakav odgovor nije stigao do danas!

U to vreme se nagađalo da je na propali projekat Novog muzeja straćeno oko 30. 000 evra, da bi se znatno kasnije ispostavilo da se spizdilo preko 70. 000 evra da bi se na kraju svečano odustalo od gradnje Staklenika! U Svakom slučaju krajnje je vreme da Milašinovićka i njeni satrapi odgovaraju za svoju u najmanju ruku bahatost, a svakako ne zaslužuje da po n-ti put bude reizabrana! Obzirom na izuzetno loše stanje u Narodnom muzeju u Kikindi prouzrokovano pre svega ponašanjem direktorke Lidije Milašinović zaposleni su se obratili na sve moguće adrese sa pritužbom na ponašanje zlostavljanje i mahinacije da bi se što pre zaustavilo Milašinovićkino divljanje i preduzele sve potrebne mere tim pre jer Milašinovićka krši apsolutno sve moguće i nemoguće zakone još od svog postavljenja na mesto direktora, tako da za nju ni Zakon o radu ni Zakon o zabrani diskriminacije, Zakon o sprečavanju zlostavljanja na radu, važeći kolektivni ugovori i ostali pozitivno - pravni propisi ne znače apsolutno ništa jer se svi mogući propisi tretiraju veoma proizvoljno po sistemu Zakon to sam ja, a dobri običaji, pravila morala i celokupno poslovanje Muzeja se usklađuje prema potrebama direktorke i grupici njenih bliskih saradnika dok većina kolektiva trpi zbog toga, kao i opština Kikinda koja je osnivač ove ustanove. Ukratko narodski rečeno direktorka Lidija Milašinović se, ponaša kao da joj je njen babo poklonio ovaj Muzej, pri čemu ne preza ni od čega da bi ispunila svoje lične hirove i hirove njenih najbližih saradnika što se najbolje može videti svakog radnog dana u Muzeju kada se strogo kontroliše dolazak na posao svih zaposlenih u 8 ujutru dok direktorka i njena kamarila dolaze na posao najranije u devet sati, kada samo svrate do muzeja da bi nakon toga u društvu sa svojim ljubavnikom Vladislavom Vujinom Katarinom Dragin i Draganom Kjurskim odlazi u neki od obližnjih kafića na kaficu koja traje jedno dva tri sata gde se u najužem krugu upućenih među upućenima, odnosno u lokalnoj Muzejskoj loži kroji kapa svima po redu i gde se zapravo donose sve značajne odluke.

Kako bi se ipak stekao neki privid nekakvog rada sporadično se održavaju i kolegijumi sa kustosima, koji su su se pre Milašinovićke održavali ponedeljkom na kojima je trebalo da se dogovara strategija rada Muzeja a sada, umesto toga kolegijumi se, kao u stripu Alan Ford, održavaju u najmanju ruku svakog osmog četvrtka i to verovatno između 1 i 1.05 ujutro a sve zbog toga što se sve bitne odluke donose upravo u kafiću, a ostatak kolegijuma kustosa o njima najčešće sazna iz medija.

Milašinovićka je veoma "zauzeta" muzeologijom što se najbolje vidi iz činjenice da u uzajamnom elektronskom katalogu Narodne biblioteke jedva da uopšte ima objavljenih radova ali taj navodni naučno muzeološki rad se koristi kao izgovor da u situaciji kada joj se neko od zaposlenih obrati u vezi posla , njeni najčešći odgovori su " nemam vremena", . "šta me briga" ili "ne možeš". Kada je, verovatno usled nedostatka nekih stvari uhvati histerija stvari postaju ozbiljne jer onda najpre počinje svađa praćena serijom urlanja I dranja na zaposlene, vređanje, psovanje svega po redu, izdavanje stupidnih naredbi, slanje u mesto rođenja, izmišljanje nemogućeg, pretnje otkazom i kažnjavanjem a nakon toga i samokažnjavanje.

Uslovi rada za zaposlene se takođe razlikuju, i to po sistemu Zorana Radmilovića ("u našem društvu svi imaju pravo na đevrek jednima đevrek, drugima rupa od đevreka"), što u prevodu znači da odabrani mogu sve bez obzira na ekonomsku isplativost pojedinih zahteva a da većina ne može ništa. Za direktorku i njena tri poslušnika odnosno podguzne mušice (ona ih je zaposlila u muzeju) ne postoji ni jedno obavezujuće radno-pravno pravilo, dok se za sve ostale zaposlene izmišljaju rigidna pravila ad hok", uglavnom protivno svim pozitivnim pravnim aktima. Rezultat je da za pet godina njenog direktorovanja muzej imao više radno - pravnih sudskih sporova nego od svog osnivanja.

Među njenim biserima svakako se ističe skandal nastao oko savremene galerije! Naime, samovoljno je (nikoga nije konsultovala) ugasila Savremenu galeriju koja je namenski adaptirana za potrebe izlaganja savremene likovne umetnosti sa ukupnom površinom od oko 400 kvadratnih metara i u kojoj su izlagali najeminentniji umetnici iz okruženja! Zatim je 450 galerijskih formata Tere urgentno izbacila iz Muzej a (svaki Muzej na svetu bi bio ponosan da mu je takav materijal bez uslova dostupan za izlaganje) i celokupno umetnička odeljenje svela na nekoliko umetnina koje služe kao scenografsko doterivanje na izložbenoj postavci istorijskog odeljenja (autora Vladislava Vujina inače direktorkinog višegodišnjeg ljubavnika). U ranijem periodu likovno odeljenje je realizovala oko 10-15 izložbi na godišnjem nivou, a sada tek po koju a i to po vrlo diskutabilnim umetničkim vrednostima jer drugarica direktorka ne želi ni pod kojim okolnostima da odredi standarde za izlagače i na taj način radi apsolutno sve da bi kustosa profesionano diskreditovala) a što kao posledicu ima totalni gubitka likovne publike što ni najmanje ne čudi pošto se . godinama se ni jedan autor nije interesovao za izlaganje pod ovakvim .uslovima! I na onim retkim I bednim likovnim izložbama koje muzej sada priređuje na otvaranju bude više zaposlenih nego posetilaca jer su Galerija I Muzej izgubili svu likovnu publiku. Dve trećine izložbenog galerijskoga prostora se funkcionalno ne koristi, više od 6 godina niti se išta ulaže u održavanje tog prostora a već godinama. Prostorija na spratu koja je oduvek služila za manje tematske izložbe, prekrštena u Klub prijatelja muzeja je postala igraonica za Katarinu Dragin i Dragana Kiurskog, a u prizemlju je od kuhinjice i kancelarije napravljena dvodelna prostorija za manje izložbe, sve sa pregradnim zidom između.

Opština plaća troškove grejanja u zimskom periodu. Prirodnjačka zbirka, izuzetno atraktivna posetiocima, koja je krajem 2003. godine dobila izuzetno vredan materijal za prepariranje od beogradskog Zoološkog vrta godinama je uz pomoć Opštine i donatora ulagala u prepariranja materijala, odnosno crkotina iz Zoo vrta kao i u proširenje i renoviranje izložbenog prostora. Poklon je inače dobijen pod jednim jedinim uslovom, da isti bude kvalitetno prepariran i nakon toga dostupan široj javnosti.

O vrednosti poklona najbolje govore reči pokojnog Vuka Bojovića koji je rekao da će se učinjenim poklonom Muzej svrstati u red prirodnjačkih muzeja sa najvećom zbirkom u našoj zemlji, a i šire, jer će u svojoj kolekciji, imati retke eksponate kao što su orangutan, retke vrste papagaja crnog leoparda dabra, tibetanskog medveda i ostale...

Uglavnom nakon prve postavke, kada je izložba zahvaljujući prispeću novih eksponata bila spremna za ponovno otvaranje u proširenom izdanju , odlukom direktorke nikada nije otvorena za javnost! Nakon toga usledilo je teško zlostavljanje kustosa prirodnjaka Ljubice Vojvodić o čemu postoji opsežna medicinska dokumentacija! Iako je drugarica direktorka Lidija Milašinović čak magistar arheologije, a javna je tajna da je taj magistarski rad nastao plagiranjem radova Milorada Girića zbog čega nikada nikome nije dala da pročita magistarski, muzejsko arheološko odelenje je već godinama van funkcije a nekakav privid o radu arheološkog odeljenja pravi se tako što se na akord iznajmljuju arheolozi van teritorije Kikinde po ugovoru o delu, dok su kikindski arheolozi i dalje na Zavodu za zapošljavanje jer po mišljenju drugarice direktorke nisu pokazali dovoljno "inicijative", a naravno, nije im bila pružena ni najmanja šansa!

Lidija Milašinović naveliko manipuliše čak i Upravnim odborom, obmanjujući ga i govoreći članovima izmišljotine navodno dogovorene u Opštini kako bi navela Upravni odbor da donesu odluke koje su za nju lično povoljnije suprotno od onog što je zapravo dogovoreno kod osnivača i što je realno u interesu opštine,a samim tim i Muzeja. Noć muzeja i Mamut, odnosno Majmunfest su manifestacije preko kojih se budžetska sredstva peru i to tako što se prihod od prodaje ulaznica koje nemaju kontrolne blankete, prebacuje u sopstvene prihode koji direktorka ekskluzivno troši na bahaćenje svojih slugeranja i same sebe. Za reprezentaciju se kupuju ekskluzivna, najskuplja pića, koja se potom uglavnom pocugaju na privatnim terevenkama direktorke i njene bulumente, što u muzeju a što i van njega jer je poznato da na naplatu stižu i računi za piće koje nikada nije stiglo do Muzeja!

Bilo bi jako zanimljivo kada bi se neko pozabavio novčanim tokovima na relaciji Narodni Muzej Kikinda - MNRO Čigra, tim pre jer je upravo na dan pisanja ovog teksta, dakle 20 maja u uvidom u registar udruženja, kod Agencije za privredne registre, ustanovljeno da uopšte ne postoji nikakvo udruženje pod imenom MNRO"Čigra" ali smo zato ustanovili da na adresi Kralja Petra i 42 postoji izvesno Društvo za pomoć mentalno nedovoljno razvijenim osobama Grada Kikinde čiji je zastupnik izvesna Zagorka Novakov. Kao kontakt telefon se navodi br 062 270..., inače privatni broj Dragana Kiurskog, a kao adresa elektronske pošte naveden je mejl dkiurskiŽyahoo.com što samo potvrđuje javnu tajnu da su osnivači svega ovoga svojevremeno bili radnici muzeja Dragan Kiurski i Katarina Dragin, odnosno najbliži i najintimniji saradnici Lidije Milašinović!

No, mućkama ni tu nije kraj! Naime, protiv interesa Muzeja, a samim tim i opštine Kikinda u Muzeju posluje i prodavnica suvenira, u kojoj se karte prodaju bez serijskih i kontrolnih brojeva ( što znači da je nemoguća kontrola priliva sredstava), a suveniri koji se izrađuju u muzeju veoma često se prodaju i bez fiskalnog računa. Inače, "ekskluzivno pravo" na idejna rešenja u izdavaštvu Muzeja su dodeljena direktorkinom ljubavniku Vladislavu Vujinu koji uopšte nije po struci grafički dizajner već istoričar i ko zna pod kojim uslovima on za ovaj posao za koji uopšte nije stručan , naplaćuje svoje usluge. A pošto Vujin očito nije ni dovoljno pismen i recimo ne poznaje ćirilicu svakako uz blagoslov Milašinovićke, ovo zvanično pismo je izbačeno na svim natnisima , pa čak i sa zvanične table na fasadi muzeja zbog čega je izbio skandal monumentalnih razmera što je Milašinovićka pravdala dizajnerskim radovima u toku!

Tako je novodizajnirana tabla na ulazu u Narodni muzej poprilično uzburkala političke strasti u Kikindi, kad su članovi Pokreta socijalista na njoj uočili nepravilnost. Vulinovi sledbenici tim povodom odmah su organizovali konferenciju za štampu i iskazali nezadovoljstvo što direktorka Muzeja Lidija Milašinović na ovakav način krši najviši pravni akt Srbije.

Savo Orelj, lokalni čelnik PS, ukazuje da je naziv ove ustanove ispisan samo latinicom, što nije po Ustavu Srbije. Nije to, kako veli, dućan ili zanatska radnja, pa da je gazdi na volju šta će na ulazu da postavi a sudeći po onome šta se dešava Muzej je očito već dugo pretvoren I privatnu prćiju Milašinovićke i njenih trabanata! Naravno u Milašinovikinu odbranu skočio je upravo njen ljubavnik I zamenik na mestu direktora Muzeja već spomenuti Vladislav Vujin koji je rekao da se radi na novom vizuelnom identitetu muzeja, pa će skinuti spornu tablu i postaviti odgovarajuću.

Na novoj tabli na ulazu slova će sigurno biti ćirilična. Inače, Lidiju Milašinović, koja od 2009. godine rukovodi Narodnim muzejem, iznenadila je oštra reakcija Pokreta socijalista. Novinarima je rekla da je nova tabla na ulazu zgradu Muzeja, koju je sa svojim prvim saradnicima osmislila, postavljena još pre tri godine. Stara tabla bila je, kako kaže, suviše jednostavna i nedovoljno interesantna za reklamiranje ustanove na čijem je čelu.

Htela je da osavremeni taj znak i načini ga privlačnijim za prolaznike i potencijalne goste, da na njemu bude i stilizovana poruka o onome što muzej nudi posetiocu. O tome da li je naziv ispisan ćirilicom ili latinicom nije razmišljala a kasnije je odbijala konkretniji razgovor na ovu temu. Na pitanje zašto se toliko dugo čekalo na zamenu table na ustanovi kojom rukovodi, rekla je da se kasnilo jer sredstva u ovu svrhu svojevremeno nisu bila planirana zaboravivši pri tome da je mogla da kupi malo manje pića za reprezentaciju pa bi se za par dana namaklo 10. 000 dinara koliko je plaćeno privatnoj firmi za taj posao!

Inače gromoglasno najavljen projekat "Novi muzej" je najobičnija investiciona prevara (nikada nije obelodanjeno koja je suma potrebna za konačnu realizaciju i koji je krajnji rok). Do sada su ogromne sume za njega bile izdvojene, preko 70. 000 evra ali nikome nije jasno na šta su zapravo tolika sredstva utrošena i pod kojim okolnostima? Čitava stvar je bila megalomanska, najpre nikome normalnom uopšte nije jasno ko je i kako radio projektni zadatak na osnovu koga je urađen projekat, po arhitektonskom rešenju arhitekata Milana Španjevića i Nikole Samardžije, koji predviđa rekonstrukciju, bolje rečeno devastaciju dela zgrade kurije u kojoj je smeštena stalna postavka Muzeja, kao i izgradnju nove, staklene zgrade, i to ne za stalnu postavku a sve to zato jer njihovo idejno rešenje navodno proizašlo iz detaljnije analize izgleda trga i dvorišta Narodnog muzeja kao neiskorišćenog potencijala!

Naravno za gradnju nove zgrade odnosno staklenika sa ukupno tri betonske ploče i jednog stepeništa pobijani su, navodno zbog podzemnih voda, šipovi na dubinu od osam metara, pri čemu odmah pored, iste te podzemne vode ni najmanje nisu oštetile samo zgradu kurije sa daleko većim opterećenjem pošto su podrum i prizemlje presvedeni zidanim svodovima a sami zidovi su debljine do jednog metra!

Naravno pošto je najlakše trošiti tuđe pare ni najmanje ne čudi da je Milašinovićka mrtva hladna naručila i izradu nečega u arhitekturi nepoznatog a to je izrada interpretativnog plana buduće stalne postavke Muzeja, koji je urađen u saradnji sa firmom "Martelo Media" iz Irske, što samo po sebi govori da je čitav projekat "novog muzeja" zapravo najobičniji lopovluk sa ciljem ispumpavanja što veće količine para radi kojekakvih gluposti!

Naravno, sve ovo bilo je u okviru prve faze što je potvrdila i sama Milašinovićka najavljujući kako je nakon izrade interpretativnog plana, počela realizacija drugog segmenta projekta, koji podrazumeva izgradnju staklenog aneksa veličine 205 kvadratnih metara, na dve etaže, u koji će biti izmešteni sadržaji koji nisu strogo muzejski, a zahtevaju veće intervencije, kao što je lift za osobe sa invaliditetom. Ovde se postavlja pitanje kako je moguće izmestiti nešto što ne postoji, jer nikakav lift za bogalje uopšte ne postoji u zgradi kurije!

Naravno, pokazalo se da je gradnja aneksa zapravo još jedna pseudomuzeološka ideja pošto su kao glavni sadržaji prizemlja navedeni prodavnica suvenira i kafić, a ideja je bila da aneks bude budući glavni ulaz u Muzej a muzejsko dvorište bašta kafića! Uglavnom Milašinovićka je najavila gradnju kikindskog Skadra na Bojani i to bez ikakve naznake kraja radova i bez obezbeđenog dugoročnog finansiranja, ali je zato zamislila da će država preko Ministarstva kulture i Sekretarijata za kulturu redovno finansirati njene nebuloze u čemu se očito debelo prešla.

Naime, pošto je Milašinovićka zamislila da njoj niko ništa ne može, bila je neprijatno iznenađena kada je Ministarstvo kulture poslalo opomenu da u roku od tri dana opravda do tada utrošena sredstva, ona to naravno nije uradila tako da se sada kikindski muzej našao na crnoj listi Ministarstva kulture te narednih pet godina neće moći da se javi na bilo koji konkurs kod Ministarstva za projekte a sigurno nikada više za nastavak radova na stakleniku novog Muzeja između ostalog jer je to prosto bilo nerealno projektovano u svakom mogućem smislu. U više navrata je dobijan novac za izradu idejnog rešenja projekta, najviše od Ministarstva, samo je svakog puta drugačije nazvan. Da bi se od svega odustalo, svi su progledali kroz prste, oprostili ukupno preko 8. 670. 000 dinara, pa joj opet dali preko 3 miliona da ta firma Martelo Media pravi novi projekat!

U tom novom projektu famozni temelji treba da budu stolovi buduceg kafica, zbog čega su odsečene šipke armature planiranih nosećih stubova, pa će znaci stolovi stajati najmanje 12 miliona dinara! Možda bi Milašinovićku trebalo prijaviti za Ginisovu knjigu rekorda, jer bi ovo bili najskuplji stolovi ikad napravljeni od kad je sveta i veka! Na žalost, od nekada urednog muzeja u Kuriji, danas je ostala razvalina kojoj će trebati velike pare da se ponovno upristoji a naravno tu je i i krater u dvorištu opasan transportnim paletama koji je najbolji dokaz šta je ostalo od nekad uglednog muzeja, odnosno ostalo je samo ime iza kojeg neodgovorni kulturni poslanici beskrupulozno "rade" isključivo za svoj interes, uz omaložavanje, mentalo nasilje, diskriminaciju i maltretiranje zaposlenih, njihovo isključivanje iz rada Muzeja, zbog čega im se kasnije, "po potrebi" prebacuje usmeno-vikom i drekom, izriču kazne, upozorenja pred otkaz i sl .

Mnogi zaposleni imaju zdravstvene posledice zbog ovakvog tretmana na radnom mestu.Navedene činjenice su samo deo nepravilnosti u radu i poslovanju a za utvrđivanje daljih činjenica hitno je potrebno dovesti službu za borbu protiv korupcije , finansijskog forenzičara, budžetsku inspekciju , inspekciju zaštite na radu i nekoliko psihijatara kako bi ispitalo i ustanovilo gde su zapravo završila ne mala sredstva iz odobrenih projekata i sopstvenih prihoda. Domaćinsko poslovanje direktorke ogleda se i u činjenici da je do sada nebrojeno puta odlazila na raznorazne službene puteve što u zemlji što u inostranstvu, najčešće sa njenim dragim Vujin Vladislavom sa kojim je na državni trošak lepo proputovala pod izgovorom "stručnog "usavršavanja ili "službenog puta". Sve u svemu čini se da je krajnje vreme da Milašinovićka, Vujin i ostali zaista odu na višegodišnji "službeni put" ali u Zabelu!

A 1. Bračni tango o državnom trošku

O tome kakvim se sve budalaštinama bave u kikindskom Muzeju najbolje govori sledeća kapitalna manifestacija održana u muzeju. Naime, za Muzej je navodno jako važno što je u 2017. godini u Kikindi sklopljeno 290 brakova, a 217 razvedeno? Ovaj podatak motivisao je grupu mladih ljudi da osmisle i izvedu plesno - dokumentarnu predstavu pod nazivom "Tango attendite" (tango = ljubav, strast; attendite = pazite, čuvajte) kojom će bivši volonteri muzeja, a sada već društveno angažovani, akademski građani, upozoriti u vidu plesno dokumentarne predstave pod nazivom TANGO ATTENDITE. Naravno to se sve plaća državnim parama!