Dežurna

Vučićev reketaški cenovnik

Alal vera Al

Aleksandar Vučić je najbogatiji kriminalac na političkoj sceni Evrope. Za sedam godina vladavine uspeo je da zgrne oko tri milijarde evra. Celu Srbiju je pretvorio u pljačkaški mehanizam, koji mu omogućava da reketira, ugrađuje se u poslove, namešta tendere, trguje uticajem, prisvaja javne resurse, pere svoje i tuđe pare stečene na nezakonit način i razvija šverc droge, duvana i oružja.

Milica Grabež

Do nadimka „AV Kapone", koji je u potpunosti opravdao, Vučić je stigao zahvaljujući odličnoj školi. Vojislav Šešelj ga je obučio političkom kriminalu, od toga kako se naplaćuju stranačke i državne funkcije, a Miodrag Rakić kako se policija, pravosuđe i mediji najefikasnije koriste za reketiranje bogataša. Na vlast je došao dobro pripremljen. Na raspolaganju je imao stare dosijee, koje mu je, u vreme crno-crvene koalicije, dao Radomir Marković. Kad je, kao ministar odbrane i član Saveta za nacionalnu bezbednost, dobio uvid u sveže izveštaje MUP-a i BIA, prešao je s reči na dela.

Na prvom udaru našli su se tzv. kontroverzni biznismeni iz stare garde. Po sistemu štapa i šargarepe, svakome od njih nudio je mogućnost da otkupe grehove. Za cifru, koju bi lično odredio, obećavao je zaštitu od sudskog progona, a pojedincima i priliku da ostanu u poslu, pa i u državnim institucijama. Iskusniji i pametniji, koji su shvatili s kakvim nasilnikom imaju posla, odmah su pristali na saradnju. Među prvima, to je uradio Stevan Nikčević, koji je odavno naučio kako da, političkom trgovinom, čuva i razvija vlastitu imperiju. U vreme Slobodana Miloševića istakao se radom u Državnoj bezbednosti. Petooktobarska promena vlasti nije uticala na njega, bar ne negativno. Za sve zlo ovog sveta optužio je bivše kolege iz DB-a, podržao je Demokratsku stranku da bi 2002. bio postavljen na mesto direktora SDPR-a Jugoimport. Na toj funkciji zatekao se u vreme dolaska SNS-a na vlast. Umesto nadležnog tužilaštva, istragu Nikčevićevog poslovanja je poveo lično Vučić. Na osnovu podataka koje prikupio, Vučić mu je ponudio dve opcije. Prva, da bude uhapšen, pritvoren i osuđen na višegodišnju zatvorsku kaznu. Druga se svodila na to da Nikčević plati 50 miliona evra, zadrži poslovne kombinacije i da, posle učlanjenja u SNS, dobije mesto državnog sekretara. Bivši udbaš je znao kom carstvu treba da se prikloni. Umesto državi, novčanu kaznu je platio Vučiću, a zatvorsku je počeo da služi u ministarstvu trgovine i turizma.

- Bog me ubio ako znam otkud Nikčević ovde. Poslalo ga - objasnio je ministar Rasim Ljajić.

Naravno, znao je otkud on tu, ko ga je i zašto poslao.

Na isti način, Vučić je pokušao da reketira i Mlađana Dinkića. Uz pomoć Koste Sandića, Vučić je prikupio sve podatke o kiparskoj aferi, a zatim i o Evroaksiz banci, prodaji zlata na londonskoj berzi, privatizaciji C marketa i Luke Beograd, gašenju srpskih banaka i transformaciji Poštanske štedionice. S materijalom, kojim je mogao da ispuni obećanje i Dinkića pošalje na doživotnu robiju, Vučić je bio uveren da će lako uspeti da ga prinudi da plati reket. Dinkić je za pregovarača delegirao svog šefa kabineta Ivicu Kojića. U nekoliko rečenica, Kojić je objasnio da prošlost nije bitna, Dinkić nudi saradnju, da grade bolju budućnost. Umesto reketa, bivši gospodar srpskih finansija Vučiću je dao kadrove G17, iskusne u malverzacijama, arapske lažne investitore i, kao šlag na torti, korupcionaški projekat „Beograd na vodi". Vučić nije propustio priliku da se uključi u krupni kriminal i napravi mašinu za pranje novca, malo arapskog, malo više svojih tajkunksih sponzora, a najviše svog.

Vučić je reketaški sistem razvio da perfekcije. Zloupotrebom MUP-a i BIA prikupljao je inkriminišuće informacije o potencijalnim žrtvama, koje je zatim pritiskao preko tužilaštva i sudova. Protiv targetovanih bogataša pokretao je medijske kampanje. Ako to ne bi bilo dovoljno da ih uplaši i prinudi da plate koliko traži, bili bi uhapšeni i procesuirani. Kad bi mu isplatili reket, Vučić je montirao optužnice i oslobađajuće presude. Sistem je primenjivao i retroaktivno, u postupcima koji su pokrenuti za vreme prethodne vlasti.

Zbog zastarelosti krivičnog gonjenja, odbačene su optužbe protiv Bogoljuba Karića, Mihalja Kertesa i mnogih drugih bogataša. Karić je svoj Pokret „Snaga Srbije" uveo u koaliciju sa SNS-om, a Kertes da je član njegovog kartela. Svaki od njih je pošteno platio indulgenciju i rešili probleme s tužbama.

Ako njihovi primeri pokazuju tragično stanje srpskog pravosuđa, onda slučaj Svetlane Ražnatović i Dragiše Binića ilustruju njegovu katastrofalno komičnu suštinu. Arkanova udovica se godinama bez uspeha branila od optužbi za nelegalnu prodaju fudbalera Obilića. Muku je rešila kad je promenila advokata i za branioca uzela Nevenu Veselinović, suprugu Vučićevog kuma Gorana Veselinovića. Priznala je krivicu, nagodila se sa tužilaštvom, platila 1,5 milion evra i nosila nanogicu šest meseci. Za razliku od nje, Binić, koji je takođe odgovarao za finansijske zloupotrebe prilikom trasfera igrača Obilića, poslednjeg dana 2018. godine dobio je prvostepenu oslobađajuću presudu. Otkad postoji pravosudni sistem, nije se dogodilo da jedan optuženik prizna krivicu, a da drugi bude oslobođen jer nije kriv. To je moguće samo u Vučićevoj Srbiji. Ali, ne čudi.

Naprednjačka vlast je amnestirala Dragana Džajića i pre nego što je okončan sudski postupak protiv njega, pa je legendarni fudbaler ušao u istoriju kao jedini čovek na svetu kome je oprošteno krivično delo za koje nije osuđen. Posle svega, Binić je glasač SNS-a, Džajić s veteranima Crvene zvezde učestvuje u izbornim naprednjačkim kampanjama, a Ceca Ražnatović služi za zabavu na stranačkim skupovima, rođendanskim proslavama Vučićevih kumova...

Uz nasleđene prilike za reketiranje, Vučić je režirao nove. Kako to izgleda, videlo se na primeru Dragoslava Kosmajca. Vučić ga je javno optužio da je najveći narko bos u Srbiji, koji pod kontrolom drži kompletnu mafiju i deo policije i sudstva, pa mu niko ništa ne može, čak se svi, osim njega, Vučića, plaše da mu izgovore ime. Posle te konferencije pokrenuta je medijska hajka u kojoj je izneto bezbroj optužbi na račun Kosmajca. U spektakularnoj policijskoj akciji, Kosmajac je uhapšen i pritvoren. Na kraju, pravosnažno je oslobođen optužnice, vraćena mu je imovina, a njegova građevinska firma danas sarađuje s Koridorima Srbije. Izvori iz vrha SNS-a tvrde da je takav ishod afere Kosmajac platio 12 miliona evra.

Slično je prošao Miroslav Mišković. Od svih optužbi protiv vlasnika Delta Holdinga, ostala je samo politička, da finansira proteste u Beogradu. Iako ga proziva u medijskim istupima, Vučić ne kvari Miškovićeve poslove i svima u svom okruženju priznaje da mu duguje zahvalnost jer je pre deset godina finansirao lečenje njegove tadašnje supruge Ksenije u Parizu.

Miodrag Kostić je prošao gore od Miškovića. S Vučićem se dogovorio da, po povoljnoj ceni, kupi Galeniku i PKB. Novac je dao, ali ta preduzeća nije dobio. Kostić je teško podneo tu prevaru. Stres mu je ozbiljno narušio zdravlje. Od posledica moždanog udara leči se u Londonu.

Vučić režira sve reketaške akcije, koje na terenu sprovode njegovi kumovi i specijalni izaslanici. Oni pregovaraju sa žrtvama, prete im tužbama, hapšenjem i plenidbom imovine. Kad zapne, ne uzdržavaju se od toga da napadaju na porodice, pritisak usmeravaju na njihove supruge i decu. Ponekad se prevare, pa udare i na opasnije od sebe. Tako su nedavno poželeli da sankcionišu braću Veselinović, Zvonka i Žarka.

Na tuđe ime, Žarko Veselinović, brat kriminogenog gospodara severnog Kosova, na Goliji je izgradio stambeni objekat od 689 kvadrata s okućnicom od pet hektara. Zbog nelegalne gradnje kažnjen je sa 50.000 dinara, ali ni to nije podmirio.

- Vučiću je plaćeno mnogo, mnogo više. Ko ne veruje, neka ga pita - rekao je Veselinović čelnicima opštine Ivanjica.

Niko nije posumnjao u njegove reči. Opštinsko odelje za urbanizam naprasno je zaboravilo da sprovede nalog za rušenje. Umesto toga, izdata mu je građevinska dozvola, koju nije ni tražio.

Vučić otima tajkunima i političkim protivnicima, ali i stranačkim kolegama. Nikoga ne štedi, niti daje sniženja na cene državnih funkcija. Sam se hvali kako je direktorsko mesto u BIA naplatio 10 miliona evra. Toliko je, po njegovim rečima, platio i Nebojša Stefanović funkciju ministra policije. Vučiću je to malo, zato vodi kampanju protiv Stefanovićevog kuma Dmitra Đurovića. Dok je bio na mestu direktora Koridora Srbije, Đurović nije, po Vučićevom mišljenju, davao dovoljnu proviziju, pa sad mora da nadoknadi razliku ako hoće da ostane na slobodi, a njegov kum na čelu MUP-a.

Kao pravi gazda Srbije, Vučić ne naplaćuje samo ministarske i direktorske fotelje, nego i svako radno mesto na koje ubacuje članove svoje stranke. Ko god dobije posao preko SNS-a mora stranačkim kontrolorima svakog meseca plati pet odsto ličnog dohotka. Manji deo tog reketa zadržava stranka, a veći ide Vučiću na ruke. Pošto su u ponudi i poslanička i odbornička mesta, Vučić svake godine organizuje nekakve izbore, pa kupci jedan četvorogodišnji mandat plate dva-tri puta.

Reketaški mehanizam Vučiću je ostvario ogromnu zaradu, a takva će mu biti i kazna za kriminal i korupciju.