Postdemokratija

Ovo je rat

Srbija se sve radikalnije deli na nas i na njih, na pristojnu i nepristojnu, na Srbiju budućnosti kontra Srbije vešala. Nepomirljivo suprotstavljene. Tome svakim danom doprinose obe strane, koje se gledaju preko nišana. Ne mogu više ni da sede zajedno u Parlamentu. Nema dijaloga, čak ni svađe. Samo se razmenjuju dalekometne optužbe i diskvalifikacije, koje lete tamo i amo preko glava građana, onih koji protestvuju na ulicama većih gradova, i onih koji se, što milom, što silom, okuplja na Vučićevim mitinzima po unutrašnjosti. Na poruke građanskih protesta da je stanje nepodnošljivo i da mora da ode, on odgovara ubeđujući sirotinju raju da je sve u najboljem redu. Obećava im kule i gradove, a svoje protivnike predstavlja kao njihove neprijatelje, svoj rat kao njihov rat. Ne ostavlja ni malo prostora za bilo kakve pregovore, za bilo kakav sporazum. To ne može na dobro da izađe. Sve se svelo na šekspirovsko biti ili ne biti, mi ili oni. To mora eksplodirati, tvrdi kolumnista Magazina Tabloid Miodrag Mile Isakov, bivši potpredsednik u Đinđićevoj Vladi i ambasador Srbije u Tel Avivu

Piše: Mile Isakov

Svuda u civilizovanom svetu, kad jedan političar za drugog kaže da laže, neko mora da podnese ostavku, ili onaj koji je izneo neosnovanu optužbu ili onaj koji je lagao, ako se tako utvrdi. Samo se Klinton provukao kroz iglene uši, ali tek pošto je prošao toplog zeca u medijima, Senatu i Kongresu, kao nijedan predsednik u istoriji SAD. Doduše, slično je bilo i sa Niksonom, ali on nije izdržao, morao je da abdicira. Obojica su prošli kroz pakao, ne toliko zbog onog što su uradili, koliko zbog toga što su lagali da nisu.

U Srbiji reći da političar laže je kao da kažete dobar dan. To nije nikakav skandal. Nije čak ni vest. Šta više, podrazumeva se da političari lažu. Stoga to više nije nikakva optužba. Nije više optužba ni da su korumpirani lopovi. I to je postala uobičajena pojava za koju se ne odgovora. O tome Vučić i naprednjačka kamarila govore svaki put kad pomenu opoziciju i nikom ništa. To se otvoreno govori i za njega, njegovog brata i kumove, za njegove ministre, gradonačelnike i direktore, a niko zbog toga nije optužen i procesuiran. Tuže se, ponekad, samo mediji i novinari koji to prenose. Odavno smo prevazišli te trice i kučine, još kad je Velja Ilić javno priznao kraduckanje. U tim uslovima, ovaj režim je u svojoj nemoći prosto bio prinuđen da obogatio politički rečnik časteći opoziciju izrazima kao što su ološ, bagra, barabe, optužujući sve protivnike za "linč, silovanje, nasilje". Ni lideri opozicije, pa ni neki govornici na protestima, nisu im ostali dužni. Atmosfera je zategnuta do pucanja. U toku je verbalni rat. I medijski rat, koji po pravilu predstavlja uvod u onaj pravi.

Kad najburnije reakcije podrške i najviše citiranja zasluži govor glumca Nikole Koja, u kojem se kaže da je ovo naša poslednja šansa, jer ako protesti propadnu nema nam spasa, a sa druge strane, kad Vučić, na svojim mitinzima, posle izjave da smo propali ako oni dođu na vlast, najviše aplauza dobije za izjavu "zgazićemo ih", onda je jasno da je ovo trenutak za obračun koji nije samo politički. Presudna bitka, biti ili ne biti, sa jasnom porukom, ili mi ili oni, u kojoj se ne biraju sredstva. A jasno je ko sa kakvim sredstvima raspolaže.Takav odnos u borbi za vlast i njeno očuvanje nametnuo je upravo režim Aleksandra Vučića. To je huškačka politika kakvu je vodio i devedesetih, za koju znamo kuda vodi. Onda je huškao na mržnju i istrebljenje nesrba, sto za jednog Srbina, sad huška na mržnju prema opoziciji i neistomišljenicima, sa istim ciljem. Da ih nema.

One koji pomisle da preterujem podsećam kako je prošao Oliver Ivanović koji nije želeo da se svrsta u jednu jedinu, a Vučićevu, partiju na Kosovu, takozvanu "Srpsku listu". Očigledno, izborima se to ne rešava. Ni posle izbora na Kosovu se ništa nije promenilo, naprotiv, stanje je sve gore i za tamošnje Srbe i za Srbiju, samo Olivera više nema.

Kao što se pretilo Oliveru Ivanoviću, sada se preti neposlušnim novinarima i liderima opozicije, preko medija u službi režima i društvenih mreža. Pa i svim učesnicima u protestima, koji bi navodno da vešaju. Mada je svakom normalnom jasno da je vešalica koja se pojavila u koloni šetača samo igračka u performansu pojedinaca, režimu ne smeta da vešanje proglasi jedinim programom opozicije i aktuelnih protesta građana. Toliko im je to dobro došlo da ja i dalje sumnjam da nije podmetnuto, mada su uhapsili neku decu koja su to nosila. O tim klincima, ništa nismo saznali i ništa od njih čuli, ni pošto su pušteni iz pritvora. Ko su i šta su hteli time da postignu, kao što je to lepo objasnio penzioner iz Kragujevca, koji je vrlo namerno ponovio istu instalaciju sa tumačenjem da je vešala, kao rešenje za očajnu situaciju, namenio samom sebi. Pošto se režim poistovećuje sa narodom i dotični penzioner je priveden, da se ne bi obesio jer i on je narod. Zabrinut je, dakle, ne za čoveka lično, nego za naroda, odnosno za sebe.

Vučić se uredno poistovećuje i sa državom, tako da se svaka pomisao na njegov pad predstavlja kao propast države, a svi koji to priželjkuju su izdajnici i strani plaćenici. To je prosto moralo proizvesti sličan odgovor druge strane, jer sa takvima ponekad nije ni moguće drugačije pošto razumeju samo govor mržnje i pretnji.

Kako god ih shvatali i tumačili, vešala će ostati simbol Vučićeve vladavine i njegovog pada, ma kako da se ovi protesti završe. Kao što u pozorištu puška koja se pojavi u prvom činu mora opaliti do kraja predstave, tako i vešala koja su se pojavila na protestima moraju do kraja ovog igrokaza obaviti svoju funkciju. Neko mora da izvisi. I biće ih još. Baš zato što su protiv toga graknuli i vlast i opozicija, postaće to rekvizit svih protesta, baš kao što je to već pištaljka.

Postoji tri vrste obešenjaka. Jedni već davno obešeni koji se još koprcaju, drugi su njihovi dželati, kojima je omča već oko vrata. Treći, najveći obešenjaci su oni koji se sa maketom vešala spravom sprdaju i sa prvima i sa drugima, ali nesvesni da bi na kraju sami mogli biti žrtve te svoje instalacije. Vešala su metafora naših sudbina.

Kad Bunjevac kaže da je neko umro od višanja, to izaziva čuđenje samo onih koji nisu iz Subotice i njene okoline, jer oni koji tu zajedno žive znaju da to ne znači da se čovek ugušio kompotom od višanja, nego da se obesio. To su klasične zabune do kojih dolazi zbog bukvalnog tumačenja drugačijeg jezika koji se ne poznaje i ne razume. Tako su se od plastičnih vešala uspaničili i predstavnici režima i lideri opozicije, jer znaju šta su zaslužili, a nemaju pojma kako običan svet živi i ne razumeju njihove ibarske marševe uzduž i popreko Srbije.

Zna li, recimo, iko u ovoj zemlji ova imena, Predrag Vostinić, Vladimir Slavković i Vladimir Marović? To su momci iz „Lokalnog otpora" koji su peške prevalili put od Kraljeva do Beograda, da bi iskazali svoju rešenost da istraju u nameri da se svi lokalni otpori pretvore u globalni preokret. To su izuzetno pametni i razumni mladi ljudi čiji sam zdrav ljudski rezon zapazio u retkim nastupima isključivo na N1 Televiziji. Jedan krupniji i malo bucmastiji, mudro je zborio u jutarnjem programu najavljujući „Ibarski marš", a drugi, atletske građe, veoma razložno objašnjavao motive i ciljeve njihovog pešačenja kad su stigli u Beograd. Ali, nisam uspeo da im zapamtim imena. Sada sam ih prepisao sa francuskog portala „Le Coririer des Balkans", čiji je tekst o njima preneo „Danas", što mnogo govori o našim medijima, pa i onim koji se bore za medijske slobode.

I u njima se može videti sve što makar pomisle Vučić, Đilas i ostale režimske i opozicione mutivode, a nema ovih ljudi koji mnogo bolje znaju i mnogo bolje artikulišu šta misle i žele građani. Jer oni su baš to, grđani koji rade svoj posao i misle svojom glavom. Predrag je inženjer mehanike, jedan Vladimir je slikar, a drugi profesor filozofije u Gimnaziji, a svi govore o najsloženijim društvenim problemima zrelije, razumnije i samim tim ubedljivije od svih političara.

Na primer, na primedbu novinarke da na protest povodom godišnjice ubistva Olivera Ivanovića, na koji oni nameravaju da dopešače čak iz Kraljeva, neće doći njegova supruga, onaj bucko je mrtav ladan odgovorio da ni ne treba da dođe jer ne bi tu bili iz istih razloga. Ona je izgubila muža, a mi državu, rekao je i tako unapred odgovorio na njene kasnije optužbe da ne može biti da oni koji su tog dana protestvovali više žale za Oliverom od nje. Možda to zaista ne može biti, ali može biti da je njima više stalo do pravde za Olivera, jer to znači pravnu državu koja treba da bude garant pravde za sve.

Sad je glavna dilema u javnosti, hoće li biti vanrednih izbora ili ne. Ja mislim da ne bi trebalo i da ih neće ni biti, ako opozicija ostane dosledna u nameri da ih bojkotuje. A, za to bi trebalo da pita "Lokalni pokret" iz Kraljeva i slične njima širom Srbije. Sa druge strane, uz bojkot Vučić ništa ne dobija izborima. Može samo da izgubi i ono malo legitimiteta koji sad ipak ima, zahvaljujući upravo ovakvoj opoziciji koja je redovno izlazila na njegove nameštene izbore, svesna da ne može da osvoji ništa više od sinekure u Parlamentu. Ako ih ipak bude, ništa neće biti rešeno. Naprotiv, moglo bi baš to biti okidač koji će izazvati eksploziju.

I na kraju još jedan dokaz kako opozicija ne zna šta radi i očigledno nije dorasla istorijskom trenutku. Naime, najavljuje bojkot izbora i u isto vreme započinje bojkot Parlamenta. Te dve stvari prosto ne idu zajedno. Bojkotom Parlamenta dovodi se u pitanje njegov legitimitet, a to se jedino može rešiti izborima. Znači, opozicija napuštanjem Narodne Skupštine vršiš pritisak za izbore na koje neće da izađe. Pobogu, pitajte građane šta hoćete.