Esej

Hronika palanačkog groblja

Dan mi sve češće počinje u Aleji zaslužnih građana. Ispraćam zaslužne prijatelje i poznanike. Jeste da su u smrti svi isti, parafrazira Džon Hikman onu čuvenu Orvelovu misao o društvenoj jednakosti, ali neki su istiji. Aleja zaslužnih građana otvorena je 1965. godine na beogradskom Novom groblju da bi zaslužni građani i posle smrti bili odvojeni od običnih smrtnika.

Marinko Arsić Ivkov

I dok o grobovima ovih brinu njihovi bližnji (čim rodbina prestane da plaća naknadu za održavanje večne kuće, njihove kosti bivaju premeštene u zajedničku grobnicu, a ona prodata drugom pokojniku), nad večnim kućama u Aleji zaslužnih građana bdi grad Beograd i svi njegovi stanovnici. Nije jasno, u mnoštvu zbrka vezanih za Aleju, ni da li je ona namenjena samo Beograđanima, ili svim zaslužnim građanima Srbije (ranije Jugoslavije). Ključar Aleje, neka vrsta prizemnog Svetog Petra, jeste gradonačelnik Beograda. On sam, ili na preporuku protokola Skupštine grada, odlučuje koga će pustiti u ovaj mali raj, koji danas ima oko 600 stanovnika. (U doba opšte inflacije, to možda i nije velik broj.)

Spisak zasluga koje je pokojnik za života morao da stekne da bi u času smrti bio počastvovan ulaznicom za Aleju zaslužnih građana, ne postoji. Procena je, kako bi rekla deca, „odokativna". A ona u Srba ima i dugu tradiciju i široku primenu, od pijačne tezge do sudnice i Akademije nauka.

Otud je u Aleji, kao i u životu, zasluga nad zaslugama bila lojalnost režimu i partiji. Visoko su cenjene i režimske nagrade poput Avnojeve, Sedmojulske, Oktobarske, ordeni narodnog heroja, junaka socijalističkog rada ili zasluga za narod. „Uniformisana lica" i visoki oficirski činovi zasenjivali su sve ključare koji su stajali na vratima Aleje.

U njoj se najlakše dobijalo mesto kad zahtev podnese neka od uticajnih institucija, a to su u Srbiji pre svih vojska, policija i partija. Ljubav Srba (da li samo Srba?) prema uniformi najočiglednije je iskazana upravo u Aleji: polovina zaslužnih pokojnika su „uniformisana lica". Gradonačelnicima i skupštinama grada Beograda kao da je bilo malo visokih beogradskih i srpskih vojnih i policijskih oficira, pa su kapiju ove večne kuće otvarali i uniformisanim pokojnicima drugih republika (danas država).

Kada je, u vreme sačekuša, obračuna i likvidacija, ubijen jedan Miloševićev visoki policijski funkcioner, gradonačelnik Beograda Zoran Đinđić je, uprkos protivljenju dela javnosti, odobrio njegovu sahranu u Aleji sa argumentom: „...Ipak se radi o general-pukovniku srpske policije". S istim obrazloženjem, nekoliko godina kasnije, gradonačelnica Radmila Hrustanović odobrila je sahranu u Aleji drugog policijskog generala.

S druge strane, i pored te prividne lakoće, mnogi nisu uspeli da prođu. Poslednji je jedan od najvećih savremenih srpskih pesnika, Novica Tadić.

Nema u Aleji ni njegovih ranije umrlih kolega, Veljka Petrovića, Rastka Petrovića, Branka Miljkovića, Stanislava Vinavera, Radeta Drainca, Momčila Nastasijevića, Branislava Nušića, Bore Stankovića, Stevana Sremca, Sime Matavulja...

Vreme u Aleji, što možda i priliči ovakvom mestu, kao da je stalo. Komunizam je odavno srušen, ali u njoj je još uvek najviše graditelja komunizma, koji su iza sebe ostavili velelepne ekonomske, političke i moralne ruševine.

Iako narodni heroji na istom groblju imaju posebnu aleju, njihovih večnih kuća ima i ovde. Valjda svojim junaštvom (koje su stekli jednako se boreći protiv okupatora kao i protiv svojih sugrađana) čuvaju ostale počivše zaslužne građane i sprečavaju „infiltriranje" neprijatelja u Aleju.

Možda zato u njoj nema nijednog junaka iz onog drugog, poraženog, pokreta otpora. Mnogo je generala, ali nema nijednog đenerala.

Pored heroja počivaju novinari, koji su perom, umesto oružjem, štitili „narodnu vlast" i tekovine revolucije od naroda i demokratije.

Uz njih su humoristi, koji su zasmejavali narod dok su ga drugi, tu odmah pored njih, zastrašivali, nadzirali i kažnjavali. (Ali nigde nema satiričara Aleka Marjana, autora Privatnog groblja i tvorca „Aleje pelikana".)

U miru Aleje počivaju zaslužni pisci, sportisti, političari, heroji, demokrate i totalitaristi, ubice i žrtve, pisci udvoričkih pesama, Titovi biografi, istoričari Revolucije i njeni kritičari, lopovi i pokradeni, bivši kapitalisti i oni koji su ih lišili tog kapitala...Dokonom posetiocu ponekad može da se pričini da su u Aleji zajedno sahranjeni prava i lažna istorija jednog naroda, njegovo lice i naličje. U njoj su nerazdvojni oni koji su verovali i oni koji su sumnjali, oni koji su stvarali maglu i oni koji su je rasterivali. Uz osuđenike i prognanike sad mirno počivaju oni koji su im sudili i koji su ih proganjali.

Neko je u Aleji spojio žrtve i krvnike. U njoj leži Mihajlo Mihajlov, osuđen kao neprijatelj i disident, a oko njega su oni koji su ga osuđivali i napadali. Nedaleko od grobnice prognanog i osuđenog Slobodana Jovanovića je grobnica onog koji ga je na progonstvo osudio.

Uz Đinđića leže i oni koji su mu radili o glavi. Uz akcijaša i graditelja autoputa „Bratstvo-jedinstvo" leže oni koji su to bratstvo-jedinstvo razrušili.

Poneki zaslužni pokojnik počiva sa svojim životnim saputnikom. Tradicionalna parola „zajedno u životu, zajedno u smrti" ponekad je uspela da prokrči put do nekog dobrog srca u Skupštini grada. Protivteža ovoj harmoniji su grobnice koje zajednički dele pisci koji se za života nisu podnosili... Ko li ih je spojio u smrti - slučaj ili namera? Je li slučaj komedijant učinio da Miloš Crnjanski, jedan od „tri mrtva pesnika", leži nedaleko od Marka Ristića, koji ga je sahranio za života?

Pisaca ima za sve antologije - od ljubavnih, do rodoljubivih, partijskih i udvoričkih. Tu su i nadrealisti, oni što su nekad u čoporu tukli Drainca, koji je osporavao njihovu poeziju. (Ali nema Drainca, uprkos tome što je njegova poezija izdržala probu vremena, a nadrealistička nije.) U Aleji mirno počivaju i kritičari i profesori koji proteraše mnoge dobre pisce iz književnosti i koji sada leže po okolnim parcelama i na drugim grobljima.

Među zaslužnima teško je pronaći one koji su dizali svoj glas protiv totalitarizma i koji su stradali boreći se za slobodu mišljenja. Najviše je onih za čije zasluge niko ne zna i za čija imena niko nije čuo. Crnjanski, Andrić i još poneki pisac u takvom okruženju više liče na kolateralnu štetu.

Ali svako ima pravo na popravni. Čovek je, srećom, smrtan i Aleja se, na radost živih pretendenata, upravo proširuje.

A u blizini, izvan svega toga, „izvan svakog zla", u oronulom grobu ukraj staze koja vodi do Aleje, počiva Raka Drainac.