Na nišanu

Idiotu koji nas sve vređa, uskoro ćemo videti leđa

Imaju sve, al' ništa nije njihovo

Aleksandar Baljak, autor aforizma iz nadnaslova teksta, nije naveo ko je idiot. Nema ni potrebe, čak i Aleksandar Vučić zna da ćemo uskoro videti leđa njemu, oronulom diktatoru. Za poslednjih sedam godina vladavine, Vučić je ispunio sve svoje snove. Rasprodajom javnih resursa, pranjem novca, reketiranjem, švercom i pljačkom građana zgrnuo je oko tri milijarde evra, kako tvrde nemački mediji! Postao je najbogatiji politikant u savremenoj istoriji Evrope, ali džabe mu. Na njegovom primeru biće dokazana tačnost narodne izreke "oteto - prokleto". Što god uradio, kako god pokušao da sačuva nezakonito stečenu imovinu, sve mu je uzalud.

Predrag Popović

Sad, dok pad doživljava kao let, Vučić uživa u tuđem. Na svoje i imena članova svoje porodice prijavio je nekoliko stanova, vrednih ukupno oko milion evra. Toliko vredi i njegov vinski podrum u Jajincima. Ima ergelu automobila, kolekciju najskupljih satova, ormare pune "Brioni" i "Tadži" odela, račune u ruskim, britanskim, arapskim i kineskim bankama, udeo u svim unosnim poslovima, od telekomunikacija i infrastrukture, do medija i građevinarstva. Ima sve, ali ništa nije njegovo. Svaki ručak, u njujorškom "Nurs-Et Steksahusu" ili pariskom "Matinjonu", koji košta više od 5.000 evra, plaća tuđim novcem, otetim od penzionea. Svaki "hublot" sat, koji šljašti na njegovoj ruci, kupljen je novcem izvučenim iz džepa proletera, koje kao roblje iznajmljuje tzv. stranim investitorima. Kad tresne o dno, kad se završi let, moraće da vrati sve što je oteo.

Iako je sinja kukavica, Vučić bi mogao da podnese svaku muku - nesreću u porodici, pad s vlasti, bekstvo iz Srbije, pa čak hapšenje, suđenje i zatvor - samo ne gubitak onog što najviše voli: novca. Pokušavajući da ga oblikuje po svom modelu, Vojislav Šešelj ga je uveravao u ispravnost teze da se ljudi bave politikom samo iz dva razloga - zbog novca i slave. Nije morao mnogo da se muči, bilo je dovoljno, bilo je dovoljno da tom devizom podjari Vučićeve genetske predispozicije.

- Bačvanin! Takvi su oni... - ponekad je govorio Anđelko Vučić, Aleksandrov zvanični tata, šalama pokušavajući da sakrije tugu zbog sinovljeve alavosti.

Kao pravi Bosanac, pri tom još i ratno siroče, Anđelko nikad nije robovao novcu. S temperamentom opisanim u sevdalinkama, uz čašu vina ili rakije, znao je da pusti suzu, mušku najtežu, dok sluša pesme Nedeljka Bilkića, komšije iz Čipuljića "Ima jedna krčma u planini" ili "Zvijezda tjera mjeseca", kao i uz evergrin Šabana Šaulića "Lijepi dani mog djetinjstva, malo hleba, al gladan ne ostah..." Dok je radio u Narodnoj banci, Anđelko nije koristio položaj, bio je zadovoljan dobrom platom i stanom na periferiji Novog Beograda. Da se on pitao, cela porodica bi još bila u tih 89 kvadrata, ne bi se širila u 883 kvadrata, koliko je danas prijavljeno u njihovoj imovinskoj karti. Međutim, krajnosti se privlače, pa je Anđelko privukao Angelinu.

Navikla na mnogo i uvek željna da ima još više, Angelina se nametnula kao alfa mužjak porodice Vučić. Na njeno insistiranje, a u organizaciji sina Aleksandra, koji je tada bio ministar informisanja u vladi Mirka Marjanovića, Anđelko je trampio novobeogradski za stan na Vračaru, trostruko skuplji. Istovremeno, bespravno su podigli zamak u Jajincima, s vinskim podrumom i košarkaškim terenom pokrivenim tartanom. Pod maminim uticajem, sinovi Aleksandar i Andrej razvijali su vlastitu pohlepu. Porodični prijatelji i poznanici kažu da se tata Anđelko odavno pomirio sa sudbinom. U poslednje vreme i sam se navikao na luksuz, skupa odela, letovanja u grčkom "Ponte Karasu" i ostalim prednostima koje nosi zvanični status diktatorovog tate. Ipak, i sada, u retkim prilikama, kad bi mu baš prekipelo, ohrabren nekom kapljicom viška, kritikuje alavost supruge i njenih sinova.

- Ja nisam kao tvoj Gliša Nonin, nisam odrastao kao kulak, nego kao siromah - peckao bi Anđelko suprugu.

Iako je odavno na drugom svetu, famozni Gliša je ostao upamćen u porodici Vučić, ali ne samo kao najveća, nikad prežaljena, ljubav bečejske lepotice Angeline, nego i kao simbol njene pohlepe. Koliko ugledna, porodica Nonin bila je i bogata, pa Anđelko i danas sumnja da je Angelinu privuklo upravo to. Po njegovim rečima, ona nikad nije prebolela raskid s Glišom. Došla je na Ekonomski fakultet u Beogradu, upoznala beoma iz Čipuljića i utešila se, donekle.

Na nesreću, ni njene snajke nisu bile imućne, pa ni s jednom nije bila bliska. Sa sinovima je imala više uspeha, obojica su povukli na nju. Dok je njegov otac pevušio sevdalinke, Andrej je preferirao mudrost iz stihova Neleta Karajlića: "Pare, pare pokreću svijet, politiku i nogomet"... Mnogo praktičniji od starijeg brata, nije gubio snagu i živce na medijsko eksponiranje. Rasterećen političkih oblandi, nikad nije krio da ga u svakoj akciji zanima samo finansijska korist. Za razliku od njega, Aleksandar je dugo stvarao utisak skromnog čoveka. U nekim periodima, kad je pružao aktivan otpor vlastitom karakteru, stvarao je utisak da je asketa. Odbijao je poklone, pa i benefite koji su mu sledovali po funkciji koju je imao u stranci, Skupštini ili vlasti. Ipak, karakter je savladao inteligenciju. Posle Šešeljevog odlaska u Hag, Vučić se raskomotio, počeo je da trguje uticajem sa tajkunima i tobožnjim političkim protivnicima. Još kao radikal, napunio je sefove, ali i tada je negirao ličnu pohlepu. Tobože, uzimao je pare za dobrobit vaskolikog srpstva.

- Samo je Ugo Čavez shvatio kako može da se suprotstavi neoliberalizmu i američkom globalizmu. Ne raketama, nego novcem. Kad imaš novac, imaš sve. Najbolje je kad uzmeš pare od neprijatelja, pa ih iskoristiš protiv njih. Tako ćemo i mi oboriti žute lopove s vlasti - govorio je Aleksandar Vučić pred izbore 2008. godine, izokola se pravdajući pred radikalima za dilove sa Miroslavom Miškovićem, Milanom Bekom, Žarkom Zečevićem i ostalim tajkunima pod kontrolom Miodraga Rakića.

Tvrdo krilo SRS-a nije razumelo njegove poruke, koje su u praksi sprovedene nekoliko meseci kasnije, posle puča iz koga je nastao naprednjački kartel. Tada je počeo najmračniji i najsramniji period u savremenoj srpskoj istoriji.

Vučićevu pohlepu podjarivali su svi njegovi rođaci, saradnici i nazovi-prijatelji. Teško je za poverovati, ali na posledice ga je upozoravao samo Brana Crnčević, koji je, pored umetničkih dela, ostao upamćen i po alavosti. U opuštenoj atmosferi, posle Vučićevih anegdota s puta po Toskani i provoda u vili Milana Beka, Crnčević je, pred autorom ovog teksta, recitovao pesmu "Bodež" Matije Bećkovića: "Lovci na vukove bodež sa dve oštrice umoče u svežu krv. Balčak pobodu u led i ostave ga u snežnoj pustinji. Gladan vuk oseti krv nadaleko i brzo pronađe krvavu udicu. Oblizujući smrznutu sukrvicu poreže jezičinu i svoju toplu krv lapće s hladnog sečiva. I ne ume da stane dok se ne skljoka nadut od sopstvene krvi."

Vučić je shvatio poentu, ali nije se uplašio. Mislio je da je pametniji od svakog vuka, da se nikad neće primiti na krvavu udicu. Danas, posle deset godina, sigurno nije tako samouveren. Gde god se okrene, svuda vidi lovce, a on, nadut, ne može da šmugne. Opkolili su ga poverioci svih vrsta - strani i domaći, politički, kriminogeni i privatni. Naravno, najviše ga brine grupa "kontroverznih biznismena", koji odštetne zahteve ne podnose na papiru, nego u olovu.

Još pre dve-tri godine, kad je shvatio da je krenuo na put bez povratka, Vučić je počeo da pravi plan za bekstvo. Prvo je, u depresivnom stanju, saradnicima govorio da više ne može da podnese nezahvalne Srbe, toliko su mu se zgadili da bi voleo da ode što dalje. Namera da emigrantske dane provodi u Čikagu ili Vilton Menorsu na Floridi propala je kad su američke bezbednosne službe počele da otkrivaju tragove njegovih kriminalnih aktivnosti. Umesto u SAD, odlučio je da se skloni nešto južnije. Pošto mu ne prija klima u Australiji, maštao je o Urugvaju, gde nema crnaca, domorodaca i, još bitnije, ugovora o izručenju osumnjičenika za krivična dela. Kasnije, odrekao se idiličnog naselja Kapuro u zalivu Rio de la Plata i zaključio da ni Turska nije loša. Tu ideju dao mu je njegov politički i poslovni partner Hašim Tači. U strahu od optužnice za ratne zločine, Tači je turskog predsednika Redžepa Taipa Erdogana zatražio pomoć. Dobio je načelno obećanje da će mu Turska pružiti utočište, naravno ne besplatno.

Za Vučića, kao i Tačija, novac nije problem. I on može da plati koliko god tražio Erdogan. Svrgnuti diktatori, bežeći pred zakonom i pravdom, dobrodošli su i u Mađarskoj, gde je Viktor Orban zbrinuo bivšeg makedonskog vladara Nikolu Gruevskog. Vučić se nada da će mu i ta vrata biti otvorena kad ovde prigusti.

Međutim, iz ličnog iskustva je naučio da ne postoji plan koji može da mu garantuje bezbednost. Čim je Zoran Đinđić došao na vlast, Vučić ga je kriminalizovao pričama o sprezi sa surčinskim mafijašima. U Skupštini, medijima i na suđenjima, Vučić je tvrdio da je Đinđić šef mafije, kojom upravlja preko svog kuma Dragoljuba Markovića, Miloradala Ulemeka Legije i Ljubiše Buhe. U ono vreme, od oktobra 2000. do marta 2003, Vučić je optuživao Đinđića da upravlja kriminalnim klanovima, a pri tom ga je upozoravao da će kad-tad izgubiti kontrolu, pa će se i sam naći na meti. U jesen 2002, tokom kampanje za predsedničke izbore, Šešelj je govorio da je Đinđić kupio imanje u Paragvaju, gde namerava da pobegne. U svom morbidnom stilu, Vučić je to potvrđivao, ali nije propuštao priliku da tadašnjeg premijera upozori da bi mogao da "otputuje u Kanadu", što je u mafijaškom žargonu značilo da će biti ubijen.

Kad su se Vučićeve pretnje ostvarila, Šešelj je štampao knjige "Mafija ubila svog lidera" i "Ubistvo mafijaškog premijera Zorana Đinđića". Obe knjige, u kojima su objavljeni zapisnici sa saslušanja i suđenja, vrlo nadahnuto je promovisao Vučić, ponosno ističući da je streljanog premijera na vreme upozoravao na ono što ga čeka i što ga je 12. marta 2003. i dočekalo.

U ono vreme, Vučić sigurno nije ni pomislio da će ga političke stranputice dovesti na Đinđićev trag. Napravio je monstruozniji sistem vlasti i postao baš onakav kakvim je opisivao Đinđića. Sve što je isticao kao njegove kobne greške sad radi sam. U kopiranju je otišao toliko daleko da je usvojio i Đinđićeve najbliže saradnike Vladimira Bebu Popovića i Gorana Vesića, a posredno i Čedomira Jovanovića. Nekad ih je optuživao za najteži kriminal, a sad koristi njihove usluge, sve nadajući se da će proći bolje nego njihov prvi šef.

Da bi popravio šanse, prvo mora da reši, najblaže rečeno, finansijske ''nesporazume'' s Darkom Šarićem. Istorija njihovih poslovnih odnosa počela je pre deset godina, kad su braća Šarić preuzeli firmu "Futura Plus", koja je bila generalni distributer Vučićevih dnevnih novina Pravda. Politički pritisci otežali su poslovanje "Future", pa su nastala velika dugovanja prema svim izdavačima, uključujući i Pravdu. Zvanično, preko računa, isplata je kasnila nekoliko meseci, ali pouzdani svedoci tvrde da su Šarići pošteno plaćali Vučiću svaki prodati primerak novina. Doduše, to su radili u kešu, koji nikad nije stigao do novinara, štamparije i ostalih poverilaca.

U mnogo ozbiljnije kombinacije upustili su se, preko posrednika, kad se Vučić upustio u megalomanski projekat "Beograd na vodi". U vrhu Srpske napredne stranke pričalo se da je prvih 400 miliona evra stiglo iz Šarićevih rezervi. Prema tim spekulacijama, vladar i posrednici odmah su razgrabili deo predviđen za proviziju, kao nagradu za pranje novca, a ono što je ostalo investirali su u posao preko kompanija iz Ujedinjenih Arapskih Emirata. Na opštu žalost, opet se pokazalo da nije održiv posao u kome pod Vučićevu ruku dođu tuđe pare.

Prvo je utvrđeno da je negde nestalo 100 miliona evra. Naravno, svi su se odmah zagledali u Vučića. On se pravio naivan, posrednici nisu imali nikakve opipljive dokaze protiv njega, ali, za svaki slučaj, od tada Vučić nije išao u Crnu Goru, Grčku i UAE. Upravo tada američki obaveštajci su ušli u arapske kompanije u Dubaiju i Abu Dabiju. Otkrili su brojne nezakonitosti u poslovanju, blokirani su im računi, nekoliko šeika je završilo iza rešetaka, a Srbija je stavljena na crnu listu država osumnjičenih za pranje novca i podršku međunarodnom terorizmu. Prekinuti su tokovi novca prema "Beogradu na vodi", pa je Vučić zaključio da su ga cinkarili partneri koje je prevario za onih sto miliona evra. U osvetničkom zanosu, Vučić je poništio dogovor da Šarić, posle pet godina provedenih u pritvoru, bude pušten da se brani sa slobode.

Poslovne partnere s elementima inostranosti prevario je za pare, prekršio je datu reč, pa se sad brani napadom. Umesto da vrati oteto i moli za oproštaj, Vučić glumi uvređenu mladu, pa optužuje Šarića da, iz zatvora, finansira Savez za Srbiju i Dragana Đilasa. Tim lažima opravdava svoje prevare i usput lidera opozicije povezuje s kriminalom, pripisujući mu ono što sam radi.

Vučić se upustio u avanturu koja neće imati hepiend. Mnogim opasnim ljudima oteo je novac, firme, poslove i ljude. Postoje konkretni dokazi i brojni svedoci njegovih reketaških kombinacija. Neki insajderi već su javno raskrinkali naprednjačku zločinačku mašineriju. Đorđe Višekruna, diktatorov bivši izuzetno bliski saradnik, detaljno je opisao primitivne načine na koje je Vučić ucenjivao stranačke funkcionere i sponzore. Višekrunin iskaz, sve s imenima, datumima i isplaćenim ciframa, još nije postao predmet istrage, ali posle smene vlasti taj trag neće moći da se ignoriše.

Saša Mirković je ponudio istu vrstu svedočanstva, dodajući uz nju i dokaze. Samo ono što je objavio o mahinacijama Vučića i Milojice Markovića, vlasnika "Evroparka", bilo bi dovoljno za višegodišnju robiju. Mirkovićeve optužbe potkrepljene su i dokumentima, koji predstavljaju udžbenički primer sprege vlasti i kriminala. Dokazima raspolaže i Vučićev kum Zoran Bašanović. Pored materijala koji bi, da je Srbija normalna država, već bio procesuiran u Tužilaštvu za organizovani kriminal, Bašanović može da otkrije i genezu političke i koruptivne transformacije svog kuma. Vučić je četiri godine živeo u Bašanovićevoj kući, dobro pokrivenoj sigurnosnim kamerama. Samo snimci zanimljivih gostiju, koji su dolazili na pregovore s Vučićem, mogli bi da razjasne ko je, kako i po kojoj ceni ga je usmerio prema bodežu iz Bećkovićeve pesme.

Velimir Ilić je otišao najdalje u razobličavanju naprednjačke pljačkaške mašinerije. Tužilaštvo je odbacilo njegove krivične prijave protiv Zorane Mihajlović, ali to samo znači da će jednog dana i tužioci da sednu na optuženičku klupu pored aktuelne ministarke, pa i bivšeg direktora "Koridora Srbije". Neće biti iznenađenje ako uskoro i Bogoljub Karić ne otvori karte. Sa đavolskim talentom da se predstavi kao bezazleni lakrdijaš, Karić je i Vučića doveo u tu zabludu da pomisli da je lak plen. Diktator će se šlogirati kad vidi tajno napravljene snimke njihovih susreta i razgovora, pa i tašni s parama. Ko god je potcenio Karića, gadno se prevario. A, Vučić je upravo to uradio.

U istu zamku je upao i s Miroslavom Miškovićem. Vlasnik imperije "Delta" plete mrežu i čeka trenutak za osvetu zbog hapšenja, pritvaranja i provlačenja cele porodice kroz medijsko blato. Kako sam kaže, zasad se pravi mrtav, dok medved ne ode, a kad ode - počinje lovna sezona na Vučića.

Grupi insajdera nedavno se priključio Predrag Belić, bivši predsednik opštine Alibunar. O Beliću, njegovoj spornoj prošlosti i razlozima za napuštanje naprednjačkog kartela, Magazin Tabloid pisao je pre nekoliko brojeva, a sad je i on otvorio dušu i otkrio detalje zločinačkog mehanizma kojim braća Vučić čerupaju Srbiju.

- Velike reči Aleksandra Vučića o borbi protiv kriminala i korupcije uopšte ne stoje jer se upravo on okružio ekspertima za prebacivanje državnog novca u privatne džepove. Ovo je diktatura, Aleksandar Vučić je diktator koji je ostao bez lažnog demokratskog plašta. Ništa u ovoj državi nije kao što opsenar Aleksandar Vučić govori. Ne bori se protiv kriminala i korupcije, već ju je podigao na do sada neviđeni nivo. Srpska napredna stranka nije politička stranka već organizacija koja funkcioniše po klasičnim metodama mafije. Iako su napravili kriminalnu organizaciju i dalje su ostali ulični šibicari - rekao je Belić u intervjuu za NIN i precizno opisao ulogu Andreja Vučića," apsolutnog vođe" SNS-a, kome su potčinjeni svi članovi Izvršnog odbora.

Belić je istakao i značaj Branka Malovića, "najvećeg jurišnika", koji je odgovoran samo Andreju Vučiću. Pretorijanac Malović, koji je simbol za nazadnjačku hobotnicu, porobio je sve institucije, pa u Južnom Banatu više ne postoje ni sud, ni tužilaštvo, ni policija. Belić je istakao da ne postoji nijedan posao u javnom sektoru u kome Vučići ne žele da uzmu procenat. Kao primer tog načina pljačke naveo je primer osnovne škole u Vladimirovcu, gde je kvadrat rekonstrukcije koštao čak 2.400 evra. Uvećavanjem računa u svakom poslu, vođe naprednjačkog kartela dokazuju da nisu gadljivi ni na sume mnogo manje od onih koje su zgrnuli pranjem para u "Beogradu na vodi", prodaji PKB-a, RTB Bora i Kopernikusa, kao i u izgradnji puteva.

Od optužbi za prevare i pljačke Vučić se brani prikrivanjem tragova i diskreditacijom i uklanjanjem svedoka. Višekruna i Bašanović su bezbedni samo kad nisu u Srbiji, Velimir Ilić je slučajno preživeo sabotažu na vozilu, Mirković je bio uhapšen, baš kao i Belić.

Kad se zamerio naprednjačkom koordinatoru Maloviću, Belić je o problemu obavestio vrh SNS-a. Na sastanku, održanom 29. novembra 2016. godine, dobio je podršku Andreja Vučića. Koliko je ona bila iskrena, videlo se dve nedelje kasnije, kad je u Belićevu porodičnu kuću je upala grupa naoružanih policajaca i uhapsila ga. U pritvoru je proveo 38 dana. Medijska kompromitacija, koja je počela pred hapšenje, nedavno se opet zahuktala. Iz dosijea izvlače sporne detalje iz Belićeve biografije, pa ih razvlače po naprednjačkim biltenima. Nigde i nikad ne naglašavaju da je on za sve ove godine i za sva dela koja mu se stavljaju na teret ukupno proveo oko 12 meseci u pritvoru. Dakle, koliko i ministar Goran Knežević u komadu ili četiri godine manje nego Vučićev kum Petar Panić u zatvoru.

- "Hrabri" Vučić je, u strahu od istine, angažovao hiljade botova da me danonoćno napadaju. E, mala bedna kukavico, patološki lažovu, možeš kako hoćeš, ali ne i dokle hoćeš. Kraj ti je sve bliži! Zna Prvorođeni da je kraj, pa uz pomoć botova, porobljenih medija i celog državnog aparata radikalsko-staljinističkim metodama pokušava da me ućutka. Uskoro će dobiti nastavak, naravno argumentovan, uz dokaze - poručuje Predrag Belić.

I naprednjaci nastavljaju s progonom. Naprednjački aktivisti su dobili nalog da podnose prijave protiv Belića. Botovi mu prijavljuju nalog na Fejsbuku, a jedan njegov poznanik ga je optužio za pretnje. Optužba je bila toliko besmislena da ni tužilaštvo nije moglo da je procesuira. Naravno, isto tužilaštvo, pod strogom kontrolom kerbera Malovića, odbacuje i Belićeve prijave za pretnje koje dobija svakodnevno.

- Otvoren je lov na mene. Zabrinut sam za svoju i, još više, za bezbednost moje porodice. Svi prolazimo kroz brutalnu torturu. Režimski mediji vode kampanju protiv mene, a kompromituju me i ovde, u opštini. Naprednjaci puštaju glasine da sam gotov, uhapsiće me, pretući će me, ubiće me... Ipak, u odnosu na Olivera Ivanovića, još sam dobro prošao. Ne mogu da me zaplaše. Bez obzira na sve ozbiljne pretnje koje dobijam, nastaviću da se borim - kaže Predrag Belić za Magazin Tabloid.

Iskazi insajdera već su zadali mnogo muke Vučiću. Još veći problem mu je nastao kad su objavljene fotografije njegovog bate Andreja i Zvonka Veselinovića. Stariji Vučić je dobro shvatio da one predstavljaju svileni gajtan, koji će se, pre ili kasnije, stegnuti oko vrata oba brata. Iako opravdano sumnja da su objavljivanje spornih foto-dokaza sprege vlasti i kriminala odobrile strane službe, Aleksandar Vučić je bes usmerio na Zvonka Veselinovića. Vladar je vođu kosovskog klana optužio da je amerčikim agentima lično dao te fotografije. Sumnju su podgrejale glasine da Veslinović sve češće pominje da mu ne pada na pamet da bude žrtveno jagnje u "slučaju Ivanović", ako pada, neće pasti sam.

- Ne znam kakvog pada se plaši Zvonce, nadam se da mu helikopter neće pasti - rekao je Vučić kad je čuo pritajenu pretnju.

Zvonko Veselinović je nedavno u Nemačkoj kupio helikopter "Sikorski S-76". Taj američki model, koji može da ponese 12 putnika i dva pilota, s doletom od 761 km, košta oko pola miliona evra. Veselinović ga je ofarbao u boje srpske zastave, da se razlikuje od istog tipa helikoptera koji koristi predsednik Srbije. Vučić i Veselinović to prevozno sredstvo koriste iz bezbednosnih razloga, samo što sve češće lete u različitom smeru, svak na svoju stranu.

Njih dvojica su povezani mnogim spornim poslovima, politikantskim kombinacijama na Kosovu i Metohiji, pa i istragom za ubistvo Olivera Ivanovića. Iz tog zagrljaja teško će uspeti da se obojica izvuku bez ožiljaka.

Čak i ako bude jači, brži i bolji, Vučić neće moći mirno da spava. A, i kako bi kad zna kome je na čuvanje poverio "svoje" pare. Za finansijske transakcije u inostranstvu, Vučić je angažovao Vladimira Cvijana. Krajem 2013, dok su bili u sukobu, Vučić je o njemu govorio da je ludak, narkoman i peder. Onda su se pomirili i nagodili. Cvijan je nestao iz srpske javnosti, jedno vreme je dadiljao prestolonaslednika Danila u Čikagu, da bi kasnije preuzeo dužnost da iznosi keš iz Srbije u strane banke, prvenstveno američke, britanske i grčke. Vučić je veće sume poverio braći Mali. Siniša i Predrag Mali kontrolišu vođine račune u švajcarskim i austrijskim bankama. Isti posao na drugoj, arapskoj lokaciji, vodi Aleksandar Jokić, a u Kini Zoran Stanković. Svaki od tih Vučićevih ključara trezora napravio je vlastitu mrežu saradnika, na čija imena otvara bankarske račune. Srpske i strane advokatske kancelarije za taj posao koristi podatke iz naprednjačke baze sigurnih glasova, tako da više od sto hiljada ljudi, čiji je identitet pozajmljen, ni ne zna da na nekom računu ima Vučićevu ušteđevinu.

Vučić je dobro razvio sistem za izvlačenje novca, mnogo bolje nego što je to uradio Slobodan Milošević u vreme sankcija. I Milošević je svoje i državne pare stavljao na privatne račune, nadajući se da ih neće pronaći i blokirati strane obaveštajne službe. U tome je uspeo, bar u većoj meri, ali probleme je izazvao ljudski faktor, mangupi iz njegovih redova. O tome je svojevremeno govorio i Vučić, ukazujući na primer Milorada Vučelića. Prema Vučićevim rečima, Vučelić je otvorio privatne račune u Londonu, Ženevi i Nikoziji. Na njih su legle velike sume. U nekom trenutku, Vučelić je pomislio da su te pare njegove, čim su na njegovom računu. Milošević je morao da ga disciplinuje brutalnim metodama. Izbacio ga je iz kombinacija sa švercom duvana, odsekao mu priliv para, a na kraju je naredio da mu se izrešeta auto u Budvi. Vučela je podvio rep tek posle rafalne pretnje, pa je vratio veći deo novca i sačuvao glavu.

Sad Vučić mora da brine ko će biti njegov Vučela i koliki će komad plena oteti. Ni u koga ne može da ima poverenja, a nema ni aparate sile kojima bi mogao da ih zaplaši i prinudi da budu lojalni. Kad dođe stani-pani, svaki od njih će pokušati da zaštiti sebe i to na štetu aktuelnog gospodara. Kad prigusti, svi će se razbežati. Uostalom, neki od njih, oni pametniji, već pripremaju teren.

Ne rade to samo pojedinci iz vrha naprednjačke piramide, poput Siniše Malog i Ane Brnabić, urušava se i srednji sloj. Poslušnost otkazuju policajci, sudije i stranački finansijeri.

- Kakav će biti rezultat istrage saobraćajnog udesa na rampi u Doljevcima zavisi od materijalnih dokaza, a ne od interesa pojedinaca i političkih stranaka - priča tužioc dr Jelena Popović Miladinović iz Tužilaštva u Nišu, koja vodi predmet 12 KT br. 376/19, o slučaju kad je vozilo Zorana Babića, direktora "Koridora Srbije" ubilo Staniku Gligorijević.

S obzirom na dosadašnji rad okupiranih tužilaštava, možda dr Popović Miladinović samo smiruje javnost i priprema teren za oslobađanje Babića od odgovornosti, ali već i ova izjava je dovoljna da unervozi mnoge vodeće naprednjake, koji znaju da će, čim za to dođe vreme, postati predmet istrage. Oslobađanjem tužilaca i sudija, steći će se uslovi za čišćenje Srbije od naprednjačkog zla.

Vučiću je već sad došlo stani-pani, jer su se u ostavinsku raspravu uključili i njegovi strani mentori. Politički poverioci traže da dužnik, koga su doveli na vlast, ispuni svoje obaveze. I oni znaju gde je Vučić najosetljiviji, pa ga udaraju po džepu. Pred samit u Berlinu, nemački mediji su ga dočekali tekstovima u kojima su ga opisali kao najbogatijeg političara u Evropi, čija imovina vredi tri milijarde evra. Takvim objavama Angela Merkel mu je dala do znanja da raspolaže svim podacima o njegovim poslovima i tajnim računima. Poruka je jasna: ako ne ispuni sve obaveze koje je preuzeo, može da se oprosti od novca i slobode.

Navikao da služi svakog gospodara, Vučić je ozbiljno shvatio Merkelovu. Uvek ju je doživljavao kao svoju muževniju verziju. Oboje su se odrekli svoje sporne političke prošlosti (on radikalske, ona nacističke), pod demokratskim oblandama zaveli su diktaturu, okružili su se propalicama i agresivnim pijanicama, a i kraj karijere će im biti isti, samo u odvojenim ćelijama. U znak zahvalnosti što ga je postavila za upravnika Srbije, Vučić joj je služio odano kao nekad Šešelju i Rakiću. Takođe, u istom poltronskom stilu preterivao je s laskanjem.

- Kad ne znam šta da radim, ja pitam Nemce - rekao je Vučić istog dana kad je Viši sud u Beogradu odbio rehabilitaciju Milana Nedića.

Nedić je bio srpski general, za zasluge u Balkanskim i Prvom svetskom ratu dobio je nekoliko odlikovanja, među kojima je i medalja za hrabrost. Zbog saradnje s nemačkim okupatorom, proglašen je narodnim neprijateljem. Nedić je izvršavao naređenja s vučićevskim alibijem - kad ne znam šta da radi, ja pitam Nemce. Međutim, Nemci su izgubili onaj rat, pa su propali i njihovi saveznici. Ni sada, kad upravljaju Evropskom unijom, koju je doskora Vučić nazivao Četvrtim rajhom, ne cvetaju im ruže. Ipak, to ne sprečava namesnika okupirane Srbije da tera do kraja i slepo izvršava njihova naređenja.

- Kosovo će dobiti pun suverenitet, a ja za to neću biti kriv. Naš narod je odbio moj predlog o kompromisnom rešenju - pravda se danas Vučić.

Odgovornost za izdaju nacionalnih i državnih interesa prebacuje na srpski narod, kome za sedam godina vlasti nijednom nije ni pokušao da objasni šta sadrži taj predlog kompromisnog rešenja. O tim idejama, nekakvom razgraničenju i podeli Kosmeta, verovatno je razgovarao sa svojim evropskim mentorima i političkim i poslovnim partnerima Tačijem i Haradinajem.

- Iz Vučićevog stava proizilazi povlačenje granice u blizini Vranja, prepuštanje Preševske doline u zamenu za sever Kosova - napisao je Fahri Musliu, kome se pripisuje očinstvo Vučiću, u tekstu za Al Džaziru.

Takve Vučićeve predloge, koji idu u korist kosovskih Albanaca, Velimir Ilić objašnjava kratkom i jasnom tvrdnjom - krv nije voda.

"Kad Srbin hoće da bude napredan, on prihvati mišljenje svojih neprijatelja", napisao je pre više od sto godina Stevan Sremac. Tu ocenu je Aleksandar Vučić dokazao vlastitim primerom.

Uništio je sve što je mogao. Pare, otete penzionerima i radnicima, dao je tzv. stranim investitorima. Rasterao je 600.000 obrazovanih i mladih, a demografsku katastrofu sprečava naseljavanjem migranata.

U budžetu nema novca za školovanje i lečenje srpske dece, ali ima za kuće i stipendije izbeglicama iz Sirije, Pakistana, Iraka... Država od domaćih poljoprivrednika otkupljuje jabuke po ceni od 10 dinara za kilogram, a plaća 40 za albanske i poljske.

Vojvođanske oranice prodao je arapskim i nemačkim kompanijama, a malo i preduzećima u kojima su "tihi partneri" on, njegov bata i ostali pripadnici dvorske svite. Reke je poklonio svojim kumovima. Firme, koje su preživele pljačkašku privatizaciju, ili gasi ili reketira. On i njegovi partneri drže monopol u infrastrukturi, telekomunikacijama i proizvodnji električne energije. U kombinacije su uključili američke, kineske, arapske, francuske i nemačke ortake. Sve to o trošku građana, koji balansiraju na ivici egzistencije.

Što je najgore, ne namerava da stane. Ni sad, pri kraju puta, ne može da se uzdrži od prevarnih kombinacija. Na njegovo insistiranje uskoro će nekoj stranoj kompaniji biti prodat SDPR Jugoimport, jedno od retkih srpskih preduzeća koje posluje pozitivno. Vučić ne mari za štetu koju će naneti domaćoj privredi, važno mu je da prigrabi proviziju. S istom namerom planira izgradnju još šest fudbalskih stadiona. Jedan od njih biće podignut u Zaječaru. Kad mu je Boško Ničić, lokalni naprednjački dahija, rekao da to nema smisla, pošto u tom siromašnom kraju, više nema ni ko da igra, a kamoli da gleda fudbal, i da ima prečih poslova u koje bi trebalo investirati novac iz budžeta, Vučić mu je odgovorio na svoj način: "Šta te boli kurac, novac nije tvoj".

U pravu je. Novac nije Ničićev, ali nije ni Vučićev. To zna i diktator, zato se plaši poverilaca. Mnogima je mnogo oteo, pa zna da mu oni neće dopustiti da pobegne s plenom. Oteto je prokleto, a u tu nesreću Vučić je uvukao celu svoju porodicu, kumove i saradnike.

- Mlađan Dinkić se toliko nakrao da može samo da sam sebi iskopa grob, da legne i čeka ono što je zaslužio - govorio je Vučić dok je bio u opoziciji, pre nego što je pokojni Dinkić postao njegov i saradnik njegovog brata Andreja.

Zahvaljujući Vučiću, Dinkić je politički i biološki preživeo. Valjda se nadati da će Aleksandar i Andrej Vučić, posle neminovnog političkog kolapsa, dobiti šansu da u poštenom sudskom postupku odgovaraju za sve što su radili ovih godina. Nije lepo i politički korektno sugerisati ishod suđenja, ali neće biti iznenađenje ako on bude u skladu sa stihom Henriha Hajnea; "Treba da oprostimo neprijateljima, ali tek pošto završe na vešalima".

- Biću upamćen po veličanstvenim mostovima i putevima, po tome što sam udvostručio plate i penzije - nada se diktator.

Mnogo je realnije očekivati da bude upamćen po zločinima koje je izvršio nad narodom kojim je vladao, baš kao što će generacija, koja mu je to dozvolila, biti obeležena sramotom.