Postdemokratija

BAL POD MASKAMA

Zlosutnog 24.marta, nisu padale bombe ali počeo je da pada sneg kad mu vreme nije. A naš narod kaže: Ne pada sneg da pokrije breg, nego da svaka zver pokaže svoje tragove. Padaju i maske, ali se odmah navlače druge, navodno protiv virusa a zapravo da se prikrije paničan strah i bezumlje. Maske koje su dosad nosili Vučić, Brnabićka i bratija, ne pomažu protiv virusa, one su služile samo protiv građana, da ih ne prepoznaju. Sad, kad se u ovoj krizi počinje nazirati njihovo pravo lice, ipak navlače hiruške maske koje su samouvereno odbijali dok su verovali da su nedodirljivi. Da bi mogli i dalje da operišu, pita se Mile isakov, kolumnista Magazina Tabloid, bivši podpredsednik u Đinđićevoj Vladi i ambasador u Tel Avivu

Piše: Mile Isakov

Društvenim mrežama kruži ironična poruka kako je došlo poslednje vreme kad na bankama stoji natpis: Obavezan ulaz sa maskom i rukavicama.

Duhovito, ali već viđeno u Srbiji, samo što nije bilo natpisa jer su oni sa maskama ulazili na službeni ulaz. Bal pod maskama u ovoj zemlji traje već pune tri decenije, učesnici su sve vreme manje više isti, samo se Joker menja.

Ovaj sada sa najtužnijim likom, ipak je najsmešniji. Deca ga obožavaju. O tome najbolje svedoči snimak koji sam preko fejsbuka dobio ovih dana, na kojem klinac od 2-3 godine gotovo histeričnim plačem zahteva od roditelja da mu na teveu puste Vučića!?

To o našem Jokeru govori više od bilo kojeg komentara.

Ja sam, pak, bio oduševljen snimkom koji će sigurno ući u istoriju. Vlada Srbije zaseda sa maskama na licu. Svi odreda, od premijerke do poslednjeg ministra za okruglim stolom, umotani kao Maja Gojković u hidžabu. Kao tajno društvo, kao sekta.

Đavo je došao po svoje, maske koje su dosad nosili više nisu dovoljne. Ali, ne mogu tek tako da se skinu, srasle su sa licem, tako da su samo preko njih navukli još jednu, plašeći se jedni drugih.

U istom danu, Joker Vučić, na konferenciji za medije nastupa sa maskom koja je samo modni detalj, nehajno obešena oko vrata, kao demode marama koju su boemi kadgod nosili umesto kravate.

Za njega se svašta može reći, samo ne da je bomski tip. Ali jeste demode političar, kojem je najvažnije da se narodu predstavi kao div junak, stamen i neustrašiv, kao što su to nekad bili generali i maršali koji su posle rata postajali predsednici, recimo Ajzenhauer, De Gol ili Tito.

Međutim, oni se nisu samo tako predstavljali, oni su takvi zaista bili i to dokazali u ratu, tako da u miru nisu imali potrebu da se svakodnevno dokazuju. Kao pravi državnici, retko su se obraćali naciji, a kad se tako oglase bio je to znak da je situacija zaista ozbiljna i svi bi to tako i prihvatili, spremni da ih poslušaju ma šta mislili o njihovoj politici.

To je razlog što Vučić posebno naglašava kako je ovo rat sa nevidljivim neprijateljem, najvećim posle drugog svetskog rata. U prošlim, pravim ratovima bio je samo trubač koji svira znak za napad i ostaje u pozadini, a sad je vrhovni komandant, sad je prilika da postane maršal.

Problem je u tome što se taj rat vodi na njemu potpuno nepoznatom terenu, strategijom, taktikom i sredstvima o kojima nema pojma pa glumata preteći i moleći istovremeno, junači se i kukumavči sa iskeženim osmehom i veštačkim suzama, kao klovnovi što imaju nacrtane na maskama sa širokim osmehom.

Ni najbolji svetski eksperti za viruse i epidemije ne umeju da objasne situaciju koja se svaki dan menja i ne znaju šta je najbolje činiti u svakom trenutku, pa oprezno pipaju i nagađaju, ali narod ih ipak uvažava i veruje im jer razume da mudro i odgovorno tragaju za rešenjima sa brojnim dilemama.

Stoga onaj koji na osnovu svega što usputno čuje od stručnjaka, bez pravog razumevanja, pokušava da izigrava sveznajućeg spasioca deluje tragikomično. Kao Joker.

Zato je obraćanje javnosti našeg Jokera kontraproduktivno, zabrinjavajuće za odrasle i zabavno deci. Zato je primer klinca koji vrišteći traži da mu puste Vučića paradigmatičan.

Sasvim mala deca, nepogrešivo prepoznaju klovna i obožavaju da ga gledaju, jer pomalo ih i plaši ali ipak zasmejava svojim izmotavanjem i patetičnim glumatanjem. Malo stariji klinci više vole zabavljače poput Branka Kockice, zbog zanimljivih priča, dok oni najmlađi razumeju samo mimiku i gegove. Oni vole glumce koji očigledno, čak napadno šmiraju, koji se prenemažu i kad se smeju i kad plaču, to im je zabavno, to razumeju kao igru.

Deca tog uzrasta, bolje od odraslih čitaju govor lica i tela i treba im verovati kad prepoznaju glumatanje.

Na pomenutom snimku klinca koji dreći zato što neće da mu puste Vučića, čuje se i majka kako ga ubeđuje da taj samo truje narod, ali ne vredi. To navodi na razmišljanje o još jednom mogućem razlogu zašto su malom dečaku Vučićevi TV nastupi toliko zanimljivi.

Moguće je da ga dodatno zabavljaju i reakcije njegovih roditelja na sve te kuknjave, molbe i pretnje, ali to ni malo ne umanjuje značaj njegove osnovne percepcije glavnog junaka maskenbala.

Po već ustaljenom običaju, kod nas je sve naopako. Pravilo je da se pravo lice ljudi vidi kad padaju maske, a ovde se, eto, prpoznaje kad se stavljaju. Valjda zato što su maske prirodno stanje, pa kad se skinu ništa ne ostaje. Mislili su da im maske ne trebaju jer već ih nose. Celog veka su maskirani, samo su ih menjali u skladu sa političkom modom. Čitavog života su se lažno predstavljali.

Vučić ima još jedan dodatni problem. Uplašio se da ga pod nekom novom maskom njegov narod neće prepoznati. Jedva ga je ubedio da je on baš taj lik sa maske koju je stavio prerušavajući se u demokratu, mirotvorca i evropejca, da je to njegovo pravo lice a da su sve one koje je nosio ranije bile samo prilagođavanje vremenu i uslovima. Kako da sad opet stavi novu masku, kad mu je baš krenulo sa ovom koju nosi već sedam godina. Kad je već i sam počeo da se divi tom liku u ogledalu. I da mu veruje, mada zna da laže.

Kako da sad stavi masku kad je onomad kritokovao one koji su rušili po centru Beograda, upravo zato što su to radili noću sa fantomkama na glavi. On bi, kako je tad govrio, to radio u po bela dana ne skrivajući se. Ali, pošto se ni pet godina posle tog događaja ne zna se ko su bili ti fantomi, pribojava se da i on ne ostane anoniman ako sad u boj za narod svoj uđe premaskiran.

I kako da odabere pravu masku za ovu situaciju iz bogatog fundusa kojim raspolaže. Kako da novom maskom prekrije onu pod kojom se zakleo da nikad neće priznati Kosovo, ili onu sa kojom je najavio bespoštednu borbu protiv korupcije i onu sa kojom je obećao penzionerima da im nipošto neće dirati penzije.

Kako da sad prekrije lice kad penzionerima saopštava kako ih neizmerno voli. I ko boga moli. Hoće li mu tako maskiranom poverovati da sve što radi radi zbog njihovih života, kad i sam zna da to nije istina.

Istina je da mu je stalo da se oni ne zaraze, ali ne zbog njih nego zbog nejakog zdravstvenog sistema koji bi se raspao kada bi se oni porazboljevali. Zagušili bi ga, zauzeli sve bolnice i respiratore, pa ne bi bilo mesta za one radno sposobne pred kojima je budućnost. I to je sasvim zdrav rezon, koji i penzioneri znaju i poštuju, tako da nema razloga, ni smisla da im se tako licemerno ruga vređajući njihovu inteligenciju i zdrav razum.

Problem je u tome što nema te maske pod kojom bi on mogao da progovori istinu.