Feljton

Ubistvo Dragiše Kašikovića i Ivanke Milošević (4)

Opis ubistva

Ovo dvostruko ubistvo, delo brozovskog iseljeništva, izraz dna srpskog društva, nije ono što sme da uđe u povest koja bi se ostavila našoj deci. Odbegli od Broza, oni su Broza nosili sobom. Sam zločin po sebi je jedan od mnogobrojnih zločina dece brozovskog vremena. Kao takav pre pripada brojevima nego nekom posebnom predmetu istraživanja. Ono što ovaj zločin čini posebnim je ubistvo male nevine devojčice, Ivanke Milošević, koja je u to vreme imala devet godina. Njena glava je bila razmrskana, a telo izbodeno noževima. To je što čini ovaj zločin posebnim, čime se ovaj zločin razlikuje od mnogobrojnih brozovih zločina koje je Broz doneo sirotinji. Ubijena je bila devojčica.Nevino dete je platilo glavom obračun između jednog nadrilekara, jednog nesveštenika, nekolicine besposličara, promašenih ljudi, jednog ratnog zločinca, društvenog dna Brozovog nevremena, sa blagoslovom Brozovih diplomata. Objavljujemo izvode iz knjige Mihaila Šaškijevića, uz njegovu saglasnot, o događajima koji nisu poznati srpskoj javnosti, a koji osvetljavaju ubistvo književnika Dragiše Kašikovića i njegove kćerke, kao i opis delovanja srpske emigracije oko SNO u Americi

Mihailo Šaškijević

Mnogo kasnije, ali nažalost suviše kasno, se to doznalo. Krajem šezdesetih godina Đura Đurović, bivši sekretar Centralnog nacionalnog (Ravnogorskog) komiteta koji je posle šesnaest godina provedenih u brozovoj tamnici bio na kojekakvoj slobodi u Beogradu, napiše jedan memorandum u vezi proganjanja masona od strane brozovaca.

To je od njega tražio Vojislav Paljić, pre rata vodeći mason beogradske lože. Vojislav Paljić je bio sudija Kasacionog suda i svakako najpoznatiji pravnik tog vremena u Beogradu. Pošto je još mnogo godina pre rata bio u mirovini to ga brozovci nisu hapsili. Dakle, na Paljićev zahtev, Đurović napiše memorandum. Unuk brata Vojislava Paljića je bio Stevan Karganović (u to vreme još prikriveni,ali kasnije otvoreni muželožnik) koji je kao dečak slobodno putovao iz Amerike u Jugoslaviju i natrag.

Vojislav Paljić da taj memorandum neoprezno unuku svoga brata (ne znajući da sa muželožnikom ima posla) sa time da ga odnese u Vašington i da jednom od vodećih americkih masona, gospodinu Luteru Smitu (Luther Smith). Međutim taj memorandum (ne fotokopija nego izvornik, baš taj koji je Đurović dao Paljiću) se pojavi na Okružnom sudu grada Beograda kao sastavni deo optužnice protiv Đure Đurovića.

Nikada Karganović nije objasnio kako je to tamo došlo, niti je objasnio kako je posle toga dobio posao u brozovom konzulatu. Posao je ubrzo izgubio. Izgleda da muželožništvo (pederastiju) Karganovića nisu ni brozovci mogli da svare, te su ga sa posla najurili.

Ovaj da im se osveti uzme (ukrade) zvanične papire na kojima je bilo zaglavlje konzulata i da ih Kašikoviću. Na njima Kašiković, sa lakoćom, otštampa pozivnice na veliki bal u „čast osamdesetogodišnjeg rođendana predsednika SFRJ".

Kao u hotel Drake-u će biti na dan 25 svibnja 1972 godine veliki bal. Te pozivnice uputi viđenijim osobama, pretežno gradskim snobovima, u Čikagu. Navali narode! Američke dame naruče naročite haljine za tako važan događaj, dođu u zakazano vreme u hotel Drake i poljube vrata. Kašiković i Karganović su mogli da odu u zatvor radi toga (zloupotreba poštanske službe).

Međutim ceo događaj je izazvao smeh u gradu. Pored toga brozovi diplomati su bili poznati po prekršajima saobraćajnih propisa, te niko nije imao nikakave sućuti prema njima. Na kraju pozvane zvanice su bili gradski snobovi, nazovi liberali i salon-komunisti koji su i zaslužili da budu ismejani.

Federalne vlasti su pozvale Kašikovića i Karganovića i rekle im da im je ovoga puta prošlo, ali da se ne usude da to ponove za dan republike, 29 studenog. Naime Kašiković i Karganović su se spremali da „otkažu" prijem koji je brozo-konzulat svake godine toga dana održavao.

Konzul Milan Šamec, Slovenac, je bio premešten, i na njegovo mesto je došla mnogo nezgodnija srpsko-hrvatska ekipa (Branko Lakić i Frane Krnić), kojoj je pošlo za rukom da organizuje mrežu cinkaroša i doušnika. Ta ekipa je stupila u vezu sa iseljeničkim podzemljem. Učestvovala je u prebacivanju kradenih automobila na brozovo područje.

Pošto je Frane Krnić bio konzul za pravne poslove on je morao to da zna, ako nije i sam potpisivao akta kojima se prikrivala ukradena roba. Kasnija ekipa (Bahrudin Bijedić) je učestvovala u prečišćavanju novca sa tržišta narkotika. Kasnije je Frane Krnić preskočio Tuđmanu i postao veleposlanik republike Hrvatske u Madridu. Bahrudin Bijedić se, pošto u Sarajevu više nije imao prođu, vratio u Čikago gde je vozio taksi. Mnogo godina kasnije, posle raspada brozovštine izbije sukob između kragujevačkih „Pogleda" i londonske „Iskre" oko ličnosti Dimitrija Ljotića.

Naime Stevan Karganović je pisao „analitičke članke" za „Poglede" pod pseudonimom „dr. Petar Pavlović". U nekim člancima sa namerom da se stvori polemika i poveća prodaja „Pogleda", Stevan Karganović napadne ličnost Dimitrija Ljotića. „Iskra" na jedan neinteligentan način pokuša da iznese istinu, što je omogućilo „Pogledima" da se jeftino izvuku iz zbrke koju im je stvorio taj muželožnik (pederasta).

Pogibija tri člana organizacije SOPO u Kanadi

Stojko Kajevski dođe do nekog lošeg eksploziva, ili loših detonatora (nije bio voljan da plati za dobar te je za manje pare kupio lošiji), koji odnese početkom 1978. godine članovima SOPO-a u Kanadi. Namera je bila da taj eksploziv bude upotrebljen za „oslobođenje Srbije". Imao je sreću da taj dinamit nije njemu u rukama eksplodirao. To ne znači da su i drugi imali sreću.

Tri člana SOPO-a kojima je Kajevski dao taj eksploziv su sa tim eksplozivom nešto radili u garaži. Da niko sa strane ne bi video šta i sa čime oni rade, oni zatvore vrata od garaže. Nisu znali da se sa eksplozivom ne radi u zatvorenom prostoru. Šta su radili znaju samo oni. Došlo je do eksplozije. Sva trojica su ostali na mestu mrtvi. -Bunjevac Petar, Kljajić Pavle i Panić Radivoje.

Stojko Kajevski se nije osećao krivim. Šta više nije ni žalio njihove živote. Rekao je: „Ko im jebe mater kada nisu znali da rade sa eksplozivom." Još jednom je imao sreću jer kanadske vlasti nisu pokrenule krivični postupak protiv njega. Naime kada je bio uhapšen 1978. godine u Americi, američki tužilac je hteo da ga tuži za smrt te trojice, ali pošto Kanađani nisu hteli da troše novac na njega to su Amerikanci morali da odustanu od te tužbe.

Sukob u Belgiji i ubistva koja su sledila

U proleće 1976. godine posetio je Ameriku Miodrag Bošković. Došao je iz Belgije u pratnji Mirka Stojakovića. Bošković nije nikada pokazivao nikakvo zanimanje ne samo za politiku, nego ni za srpstvo. Izgleda da se smrtno pozavadio sa Borom Blagojevićem, navodno četnikom koji je izgubio ruku u borbi sa partizanima.

Prema nekoj drugoj priči, on se sa nekim nazovi četnicima jedne noći kockao oko vatre na otvorenoj poljani. Izgleda da je neka partizanska patrola to videla i pripucala na njih. Bora Blagojević je tom prilikom izgubio ruku.

Bošković se u Belgiji bavio preprodajom umetničkih slika od kojih mnoge nisu bile pravilno registrovane. Imao je prijateljske odnose sa ljudima koji su bili uvučeni u aferu Delon-Marković. (Stevan Marković je bio ljubavnik gospodje Pompidou, supruge predsednika Republike Francuske. Nađen je mrtav u nekoj kanti za smeće. Niko ne zna ništa. Tišina.)

Zapravo Boškovićev pratilac Uroš Miličević je bio neposredno uvučen u tu aferu. Verovatno da je on bio ili taj koji je ubio Markovića ili taj koji je platio nekog koji je to učinio, to jest učestvovao u tom ubistvu. Nakon što se Bošković zavadio sa Blagojevićem iznenada je postao veliki antikomunista.

Pronašao je da je i on bio nešto u nekom četničkom odredu. Kako je već ranije znao za Andru Lončarića, to mu nije bilo teško da preko svojih pariskih poznanika dođe u vezu sa Kajevskim.

Iz nekih razloga, možda radi veze sa Blagojevićem, ili radi novca koji neko nekome nije dao, odnosno vratio, Boškovićeva grupa osudi Kajevskog na smrt. Za razliku od ostalih članova SOPO-a, Bošković i Blagojević nisu bili ljudi sa kojima je bilo šale. To je Kajevski znao i za vreme te posete je pokušavao da se pred Boškovićem opravda.

Kajevski je u to vreme davao utisak čoveka koji je bio uplašen. Tokom te posete je Sefer bio primoran da dâ Kajevskom četiri tisuće dolara za finansiranje bombaških napada na jugoslovenska diplomatska predstavništva. Izvesno je bilo da će taj novac završiti kod Kajevskog bez da iko bude i ogreben. Možda je tim novcem Kajevski od Boškovića otkupio svoje grehe. To samo Kajevski zna.

Razgovoru izmedju Sefera i Boškovića, u kojem je Sefer to izneo Boškoviću, je bio prisutan Mirko Stojaković, Boskovićev pratilac. Zapravo svedočenje Mirka Stojakovića objašnjava zašto Sefer nije nikada bio voljan da delovanje Kajevskog prijavi američkim vlastima.

Kakav je bio revolucionarni duh te skupine može da se vidi iz njihovog ponašanja. Kajevski je dao za Boškovića i Stojakovića oproštajni banket. Zakupljena je sala u Marion Hotelu. Oko dvadeset zvanica se častilo i na kraju je napravljen račun od blizu tisuću dolara.

To je bilo u vreme kada su ravnogorski borci kao Đura Đurović (kojeg je taj SOPO stavio u zatvor) i Sava Banković trunuli u brozovim tamnicama. Nikom nije palo na pamet da bi taj novac mogao da ublaži muke tim borcima. Niko te borce nije ni spomenuo. Njihova revolucija je bila na gozbi, a ne na terenu. Ili je teren bila ta sala u Marion Hotelu.

Bilo kako bilo, na kraju gozbe Sava Rakočević ispod stola doda Kajevskom oko tisuću dolara da bi ovaj mogao da plati račun. Nikada nije objašnjeno odakle Savi Rakočeviću taj novac.

Izvesno je da nije mogao da ga dobije prodajom svojih zastrašujućih slika (koje su uglavnom bile kopije Uzelčevih motiva sa stećaka), niti je mogao da ga radom zaradi, jer Sava nije nikada ništa radio. Jedino objašnjenje bi moglo da bude da je novac izmamio od svoje supruge, jednog uglednog lekara, koja nije pojma imala za veze svog muža sa tom družinom.

Nažalost Sava Rakočević je imao veze sa njima. Oni su se sastajali u njegovom stanu. Zapravo u stanu njegove gospođe. Kada je kasnije Kajevski bio uhapšen od federalnih vlasti on je prvo pozvao na telefon Savu Rakočevića. Naravno da je kasnije Sava bio saslušavan od federalnih vlasti i da je njegova supruga morala nekako da ga iskupi.

Dok je mala Ivanka platila tu revoluciju glavom, gospođa Adina Galić je to morala da plati novcem. Žene i deca su bile žrtve tog ološa. Nekoliko meseci posle te posete, 6 kolovoza 1976 godine, Miodrag Bošković i Uroš Miličević su bili ubijeni u Belgiji. Nešto pre toga je bio ubijen Bora Blagojević i urednik njihovih novina Petar Valić.

Policija u Belgiji je smatrala da je u pitanju obračun u kriminalnom podzemlju, a obzirom na blizinu tih ljudi sa aferom Delon-Marković nije htela da se upušta u istragu. Posle tih ubistava svaka aktivnost organizacije SOPO u Evropi prestaje.

Trzavice i svađe u Srpskoj Narodnoj Odbrani

Kašiković i Kajevski su hteli da preuzmu upravu nad Srpskom narodnom odbranom. Ta organizacija je bila ustvari privatno vlašnisto Uroša Sefera. Onaj ko kontroliše tu organizaciju može da kontroliše izvesna novčana sredstva.

Srpska narodna odbrana je imala nešto novaca u banci i zgradu koja nije bila zadužena. Kontrola nad organizacijom, ma kako ta organizacija bila društveno jadna, daje ipak onom ko zna kako i šta da radi, izvesnu društvenu prednost. Ta društvena prednost može uvek na neki način da se unovči.

Od naivnih iseljenika može da se uzme novac, bilo za „srpstvo", za „borbu protiv komunizma", za „oslobođenje otadžbine", bilo za neke druge usluge, kao prevode na engleski, pisanje članka u nekim novinama, pisanje memoara, davanja „pravnih saveta" i posredstva pri kupovini kuća.

Onaj ko kontroliše tu organizaciju ima veliki uticaj u „raskolničkoj" crkvi. Imovina te crkve prelazi vrednost od nekoliko miliona dolara. I tu može da padne neka para, ne toliko Kašikoviću koliko Kajevskom.

Za Kašikovića je najvažnije od svega bilo to da bi odlaskom Sefera on postao od Sefera nezavisan. Kašiković je stvarno bio Seferov sluga, da ne kažemo njegov rob. Kašiković je bio bezdušno eksploatisano služinče. Seferu je ta organizacija služila kao izvor prihoda.

Čak šta više i glavni izvor prihoda. Pacijenti u njegovim nazovi klinikama su uglavnom bili iseljenički starci kojima je lečenje plaćala služba socijanog osiguranja.

On je uvek mogao da izmisli bolesti, da leči sve što mora i ne mora, može i ne može da se leči i da sve to bogato naplati od naivnih američkih poreskih obveznika. Sefer nije hteo da te prihode deli ni sa kim. Ni sa svojim ljubavnicama, pa čak ni sa svojom sopstvenom decom.

Najmanje mu je padalo na pamet da dopusti da Kajevski i Kašiković to sada mimo njega i na njegovu štetu koriste za sebe. Odnos između Kašikovića i Sefera je počeo da se pogoršava. Sefer je postavio Mihaila Naumovića za urednika „Slobode". Naumović je bio težak čovek, sitničar i svađalica. On je u uredu „Slobode" zagorčavao život ne samo Kašikoviću nego i Dragici Milošević-Nikolić, pa čak i maloj Ivanki.

Početkom 1977. godine izbije potpuno besmislena svađa između Naumovića sa jedne strane i Kašikovića i Dragice Milošević-Nikolić sa druge strane oko nekog malog klavira koji je bio u uredu „Slobode". Naime mala Ivanka bi vežbala na tom klaviru dok bi Dragiša i Dragica radili na sastavljanju „Slobode". Imali su prijatan porodični život. Naumović je energično tražio da se klavir udalji iz ureda lista. Kašiković je odbio, Naumović se obratio Seferu, a ovaj je to izneo pred upravu Srpske narodne odbrane.

Na sednici uprave pitanje klavira je bilo u središtu polemike. Ceo rad uprave se svodio na to da li da se klavir zadrži u uredu lista ili da se odstrani. Sefer se podmuklo nije mešao, ali je svojim stavom pokazao poslušnim članovima uprave, koji su bili Seferovi čankolizi, da se da za pravo Naumoviću, to jest da klavir ima da se skloni.

Dragicine molbe, preklinjanje u vezi njenog deteta nisu pomogle. Uprava Srpske narodne odbrane je branila srpski narod od neprijatelja raspravljajući položaj jednog klavira. Ne položaj komunističkog vođstva, gomile brozovskih doušnika, vojske neprijatelja, nego jednog ofucanog i raštimovanog glasovira.

Na kraju je za dobro srpskog naroda zabranjeno maloj Srpkinjici da bude u društvu mame i duhovnog tate dok svira na tom klaviru. Sefer nije hteo da pomiri pozavađene, nego je uživao u njihovoj svađi. On je bio iznad toga i ta svađa je njemu osiguravala položaj. Finansijski vrlo povoljan položaj.

Kajevski i Kašiković su pokušali nekoliko puta da legalnim putem ograniče ili smene Sefera. Pokušavali su da na skupštini proture za novog predsednika Vojislava Pantelića iz Vašingtona, ali je Sefer bio veštiji i uvek bi pridobio večinu na svoju stranu. Sa druge strane napetost je rasla izmedju Sefera i Kajevskog.

Kajevski je hteo novac od Sefera, SOPO mu je bio izgovor da taj novac dobije. Sefer je to znao, ali je barem u dva maha učinio grešku i dao novac Kajevskom. Međutim Kajevskom nikada nije bilo dosta.

Knjiga Dragiše Kašikovića o genocidu u Hrvatskoj

Tokom 1976. godine Dragiša Kašiković sastavi malu knjižicu na engleskom jeziku, vrlo neugledno opremljenu, sa fotografijama pavelićevskih zločina. Sve je bilo više nego jeftino. Nije bilo jasno kome je ta knjižica bila upućena. Nekoliko meseci pred svoju smrt je tu knjižicu rasturao srpskim iseljenicima. Sve što je on u toj knjižici izneo je svima već odavno bilo dobro poznato.

Do američke čitalačke publike tako nešto nikada ne bi moglo da dođe, jer Dragiša nije imao mogućnosti za rasturanje te robe na američkom literarnom tržištu. Ni jedna knjižara tako neugledno opremljenu knjižicu ne bi stavila u izlog.

Dragiša je morao znati da to ni do Hrvata, ni do Amerikanaca neće nikada doći. Pa i da je došlo obzirom na opremu i način na koji je to prikazano to ne bi imalo nikakav izgled na uspeh.

Pametan Hrvat bi mu i platio da tako nešto rastura. Onaj ko nije o tim zločinima znao, ništa iz te knjižice ne bio mogao da zaključi, a onaj koji je znao, znao je mnogo više. Nikakav novac za to on nije ni od koga dobio, ali to ga nije ni mnogo koštalo. Zašto je onda Dragiša to uradio?

Dragiša, koji je bio vrlo pažljiv sa novcem, je potrošio nešto novaca da bi Srbima rekao ono što su svi oni dobro znali. Možda nije Dragiša bio taj koji je to platio? Ko bi drugi mogao da mu sa novcem priskoči u pomoć? Međutim niko u to vreme nije obratio pažnju na stravične slike žrtava pavelićevaca. Mnogo kasnije će se videti da je jedna od tih slika poslužila ubici da zametne trag.

Priče o dolasku brozovih agenata

Još pre ubistva Boškovića i Blagojevića, a pogotovu nakon toga, Kašiković je svima počeo da priča da su „oni ovde da nas ubiju". U „Slobodi" je izašlo nekoliko članaka o radu brozovih agenata u stranim zemljama i o ubistvima koje su oni počinili. Cilj tih članaka je bio da se „skrene" pažnja iseljenicima da se čuvaju od tih agenata, a ustvari da se stvori jedna paranoična psihoza u kojoj će svi nositi oružje i zvati policiju za bilo šta.

Ne samo Dragiša nego ubrzo su svi počeli da govore o tome „da su oni tu!" „Oni su tu da nas likvidiraju!" „Čuvajte se, pazite se!" Dragiša je upozoravo prijatelje da nikada ne idu istim putem na posao, jer „oni to znaju". „Menjajte put od kuće do r adnog mesta, menjajte parkiralište, ne idite sami, zaključavajte vrata, imajte oružje spremno."

Poslednji broj "Slobode" i članak Jack Anderson-a

Poslednji broj "Slobode" koji je Dragiša Kašiković uredio izašao je 17.VI.1977 godine. Na naslovnoj strani tog broja izasao je članak američkog novinara Jack-a Anderson-a pod naslovom "The spies in Serbian Frocks". U tom članku, Anderson, bez da navodi izvore, tvrdi da je Udba umešana u raščinjavanje episkopa Dionisija: "Coded massages were flashed from Belgrade to Yugoslav diplomatic posts throughout the United States to get Dionisije".

Anderson ne kaže odakle mu to obaveštenje. Zatim Anderson tvrdi da Udba određuje koji sveštenici će se slati u Ameriku. Anderson ne navodi imena udbaša koji to određuju, niti imena sveštenika koje je Udba poslala.

To je sve u redu, jer prema prvom amandmanu ustava Sjedinjenih Američkih Država svaki novinar može da piše šta hoće. I ne jedan piše budalaštine, ako ne i izravne laži. Nekoliko primera: „Time" je naveo da je „jugoslovenski kralj Mihailo posetio Ameriku".

Isti „Time" navodi da je u Sarajevu bio ubijen jugoslovenski arhiprinc Ferdinand. „Chicago Tribune" piše o ugovoru koji su 1878 godine potpisali Sovjetski Savez i Japan o utvrđivanju granica. Isti „Chicago Tribune" donosi kartu Jugoslavije po kojoj je Vranje na Kosovu. Isti „Chicago Tribune" objavljuje da Amerika nudi pet miliona dolara za Miloševićevu glavu.

Tek kada dodje do obične računice novinari pokazuju svo siromaštvo i svu bedu svog obrazovanja. Ne samo oni novinarčići koji su na rubu svog zanimanja, nego i oni od kojih se to može najmanje da očekuje. Kao što prosečni Evropljanin ne razlikuje Dakotu od Minesote tako ni prosečan Amerikanac ne razlikuje Čehosloveniju od Jugoslovakie.

Međutim ovde nije reč o onima na rubu nego o vodećima. "Wall Street Journal" i "Business Week" mešaju milion sa milijardom i minut sa sekundom. „Fortune" je nekako izračunao da su cene pale ispod 100% prethodne cene, što znači da se vrednosni papiri ne samo poklanjaju, nego onom ko hoće da ih uzme se još daje i gotovina. William Safire, koji je poznat kao ozbiljan i odgovoran novinar, je jednom sračunao da neki kandidat ima verovatnoću od 168% da bude izabran.

Međutim vrhunac je dostigla draga nam i mila Ellena Goodman. Ona se prvo hvali i razbacuje u svom članku u „Post-u" sa svojim znanjem računice, a onda pokazuje da nije u stanju da izračuna običan procenat. I ko zna još koliko i to kakvih budalaština donose najozboljniji listovi sveta. Nažalost nisu novinari jedini.

Predsednik Gerald Ford je jednom zviznuo da je (u vreme brežnjevske okupacije) Poljska slobodna zemlja, dok je mladi Busch pomešao Slovačku sa Slovenijom.

Ozbiljni Amerikanci, i ne samo Amerikanci, izbegavaju novinare. Međutim na sledećoj stranici tog broja „Slobode" je uvodnik koji je potpisao sam Dragiša Kašiković.

U tom uvodniku Dragiša oštro napada „federalnu stranu", to jest one Srbe koji su odbili da se sa Dionisijem odvoje od Patrijaršije u Beogradu. Ne samo da ih je oštro napao, pozivajući se na Andersonov članak, nego ih je prosto pozivao na dvoboj. Vrlo retko je Dragiša Kašikovič potpisao bilo šta. On nije mogao ništa da potpiše bez Seferovog odobrenja. Šta više bez Seferovog naređenja.

Zašto bi sada Dragiša pored već tolikih napada na komuniste i Hrvate još sebe podmetnuo u taj žalosni crkveni sukob? Zašto mu je to Sefer naredio? Niko na taj članak nije u to vreme obratio pažnju. Međutim jedini čovek koji je znao pozadinu tog članka i razlog zašto je Sefer naredio Dragiši Kašikoviću da ga potpiše je bio Mihailo Naumović

Ugovor o noćenju Ivanke Milošević kod porodice Gajević

U nedelju 12 lipnja, Đorđe Nikolić prilazi porodici Svete Gajevića i ugovara sa njima da mala Ivanka prenoći od subote na nedelju od 18 na 19 lipnja kod Gajevićevih, jer je prijateljica njegovim ćerkama te „da deca provedu noć zajedno".

Ivanka nije sa time bila oduševljena, ali na ponovljeni pritisak ujaka pristane. Gajevićevi iz učtivnosti na to pristanu, ali ni oni nisu videli da su deca bila oduševljena tim predlogom. Pada u oči da Đorđe nije nikada pre toga bio zainteresovan za svoju sestričinu, da je nije nikada izveo u šetnju, niti u park, zoološki vrt, bilo gde, bilo kada. Ne zna se da joj je ikada kupio neke igračke. Ništa, ama baš ništa, ona je za njega bila strana osoba. Komad nameštaja koja hoda i govori. Sada se setio da nešto uradi za nju i to baš za tu sudbonosnu noć. Ma kako ovaj događaj bio neznatan u sklopu ovog zločina, on je bio odlučan u kasnijem objašnjenju ubistva. Taj dogovor između Gajevićevih i Đorđa Nikolića je bio onaj koji je ukazao detektivima na organizatora zločina.

UBISTVO i opis ubistva

To dvostruko ubistvo je samo nekoliko prvih dana stvorilo zabunu kako među jugoslovenskim iseljeništvom tako i među istražnim organima. Međutim rasplet je sledio vrlo brzo. Za iskusne detektive tu nije bilo ništa neobično niti čudno, jedino što je bilo neshvatljivo je bio način na koji je Ivanka bila mrcvarena.

Za iseljeništvo koje je htelo da krivac bude neki njihov neodređeni neprijatelj, stvari su ostale do današnjeg dana potpuno nerazjašnjene. Zapravo nerazjašnjene samo u njihovim glavama. U 4.12 časova u zoru u nedelju 19 lipnja 1977 je policiska stanica primila obaveštenje kojim je javljeno da je Dragica Milošević - Nikolić našla ubijene Dragišu Kašikovića i svoju ćerku Ivanku Milošević u uredu Srpske narodne odbrane u ulici West North Avenue 3909 u Čikagu.

Prvi redari iz XIV otseka gradske policije, koji su izvršili uvid su podneli izveštaj koji je zaveden pod brojem RD # Y 219 116. Pošto su uzeti otisci prstiju, napravljene fotografije, tela su odnesena u mrtvačnicu gde je izvršena obdukcija.

Devojčica nije bila silovana, niti postoje bilo kakvi tragovi polnog odnosa. Nisu nađeni nikakvi tragovi koji bi ukazali da su žrtve dale otpor. Policiski inspektor je zaključio da je ubistvo izvršeno između 23:00 (subota) i 1:00 (nedelja) i da je u pitanju bio samo jedan ubica (jednina!), da ubijeni nije dao otpor to jest da je ubijen iznenadno. Dragiša Kašiković je udaren tupim predmetom u potiljak čime je onesposobljen.

Posle toga je ubica prišao detetu, za koje se ne može (ili neće) tačno da kaže gde je tog trenutka bilo, udario je istim predmetom u glavu. Ubica je bacio stolicu na orman da bi dobio mesto na podu. Na pod je položio Dragišu i pored njega Ivanku. Dragišu je dotukao, pa udarao tim oruđem da bi mu izmrcvario lice. Ubadao je Ivanku perorezom (ili sličnim oruđem), više od pedeset puta. Vrata nisu bila obijena, te je zaključeno da je Dragiša ubicu sam pustio unutra.

Odbačena je pretpostavka da je Dragiša držao vrata otvorena da bi imao svež vazduh (noć je bila vrlo topla) i da se ubica uvukao bez njegovog odobrenja, jer u tom slučaju bi Dragiša dao otpor i bilo bi nemoguće ubici da ga prvo udari u potiljak. U pitanju je bio ili neko kojeg je on znao, ili neko kojeg je očekivao. Prvi udarac je izvršen tokom razgovora i u vreme kada je ubica stajao, a Dragiša sedeo.

Ivanka je ili znala ubicu, ili bi ga prepoznala, te je zato i ona morala biti ubijena, ukoliko Ivanka nije bila ubijena iz istog razloga iz kojeg i Dragiša Kašiković.

Detektivi su prvo postavili pitanje ko je bio kome rod i ko je bio u kakvim vezama sa kime. Zaključeno je da je Dragica bila venčana kratko vreme sa nekim Miloševićem, radnikom iz Kenoše u državi Viskonsin i da se razvela pre nego što je dete rođeno. Taj čovek, koji se vodi kao otac deteta nije posle razvoda bio u bilo kakvom dodiru sa porodicom Nikolić, posebice sa Dragicom, niti sa Dragišom.

U pitanju je bio jedan zbunjeni tvornički radnik, pomalo alkoholičar, bez obrazovanja i dobijao se utisak da on i nije bio otac deteta, naime da je Dragica ostala u drugom stanju sa nekom trećom osobom koja nije htela, ili nije mogla da je ženi, te se našao čovek koji bi dao zakonit osnov rođenju deteta.

To uostalom nije bilo od važnosti i niko više nije imao razlog da traži bilo šta što bi bilo vezano sa ocem deteta, bilo biološkog, bilo pravnog. Zapravo očigledno je bilo da je Milošević zaista bio biološki otac Ivanke. Samo oni koji žele da stvore zabunu i otežaju istragu mogu da šire laž da on nije otac devojčice.

Svedoci su se složili sa tim da je Dragica živela sa Dragišom već nekoliko godina i da nije nikada imala ništa ni sa kojim drugim čovekom. Dakle, ljubomora kao motiv je odbačena. Dragišina imovina je bila beznačajna i niko u Čikagu nije mogao da polaže bilo kakvo pravo na nju. Čak ni Dragica, jer ona nije bila venčana sa Dragišom.

Imovina, odnosno novac, nije bio razlog tog ubistva. Detektivi su našli u policiskim dokumentima da je Dragiša imao kratko vreme pre ubistva neki sitan okršaj sa gospođicom Patricia Ann Harris radi neispunjene pogodbe u vezi sa nekom seksualnom uslugom; međutim ona je bila u zatvoru u vreme ubistva.

(Nastavak u sledećem broju)