Esej

Pesnik revolucije na predsedničkom brodu (1)

Kiš u legali, “crni talas” u ilegali

Povod za ovaj esej je poema Danila Kiša, koju sam kao antologičar uvrstio u „Čitanku srpske političke poezije", koju sam objavio zajedno sa Marinkom Arsićem Ivkovom 1999. godine. Razlog je što se oko Kiša već četvrt veka vode polemike, rasprave, svađe... koje nikako da se završe. Taman pomislimo da je gotovo, a pojavi se neka nova knjiga dokumenata, faksimila, prepiski, beležaka. Stoga je očigledno da pravi razlog tolikih turbulencija oko ovog pisca nije u njegovom pozajmljivanju tuđih tekstova, zbog čega je bio optužen za plagijat, nego u odnosu snaga na srpskoj književnoj i političkoj sceni.Tako je Kišov književni postupak, za koji se većina učesnika polemika izjasnilo da je legitiman, bio neka vrsta lakmusa urušavanja titoizma, što će dovesti do raspada države za koju su mnogi mislili da je uzorna i da može bude putokaz transformacije dogmatskog u demokratski socijalizam. Kišov slučaj pokazuje da je „mnogo toga bilo trulo u državi Jugoslaviji", što je dovelo do njenog kraja.Ja sam u eseju pokušao da ovaj problem sublimiram u analizi jedne pesme, u četiri nastavka

Ivan Ivanović

1.

Ovo je poema Danila Kiša. Za nju sam saznao negde 1999. godine kad sam sa Marinkom Arsićem Ivkovom sastavljao „Čitanku srpske političke poezije". „Politička" pesma je ili udvorička ili satirička prema vlasti (vladaru), pa smo „Čitanku..." podelili na Udvoričku i na Satiričku. Meni je zapalo u deo da radim drugi deo, budući da je Marinko već imao „Antologiju srpske udvoričke poezije".

Tragajući za satiričkim pesmama došao sam do ove Kišove poeme. Našao sam da je napisana 1986. a da je prvi put objavljena 1995. godine, posle pesnikove smrti (Kiš je umro 1989). Objavila ju je bivša Danilova supruga Mirjana Miočinović u Kišovim Sabranim delima u Podgorici. Kasnije je više puta preštampavana.

Poema me je na prvo čitanje „osvojila", kako svojom satiričnošću, tako i konkretnošću. Interesantno je da ju je Kiš napisao, verovatno, u Parizu, gde se preselio posle svih lomova kroz koje je prošao u Beogradu. Razume se da sam je odmah uvrstio u „Čitanku".

Kišova poema me je asocirala na dve slične poeme, nastale znatno ranije, na Sremčevu burlesku „Bal u Elemiru", iz Devetnaestog, i Disovu satiru „Naši dani", iz Dvadesetog veka. Da kažem nešto o ove dve poeme, pre nego se usredsredim na Kišovu.

Za Stevana Sremca se obično kaže da je najbolji srpski humorist. I to je sasvim tačno. On se kao retko koji pisac (Rable, Svift, Gogolj...) podsmevao svom dobu. Rekao bih da je ismejao ljude koji su mislili da su junaci svog vremena, a u stvari su bili samo njegovi pajaci. To što se Sremac trudio da nikoga ne uvredi, bio je samo njegov alibi. Svako podsmevanje je uvreda, pa makar bilo skroz bezazleno. o Nas ovde interesuje jedan od prvih Sremčevih radova, epos (spev načinjen u deset pesama), pronađen poslednji.

Naime, beležeći život profesor (Steva je ceo svoj radni vek proveo po gimnazijama, u Nišu, Pirotu i Beogradu) je zapisivao u sveskama gotovo sve što čuje i vidi. Te sveske su ostale kod Sremčevog najboljeg prijatelja, profesora Milorada Pavlovića (Mile Krpa), s kojim se sprijateljio još u Nišu a u Beogradu bio njegov stanar. U jednoj od tih svezaka Mila Krpa je, po Stevinoj smrti, pronašao spev „Bal u Elemiru".

Kao što je poznato, Sremac je umro 1906. godine, a njegove beležnice je pohranio Mile Krpa. Na kraju speva Stevan Sremac je zabeležio kad je ovo delce nastalo: 30. avgusta 1890. godine u Nišu. Čak je zabeležio da je to bilo uveče. o Puni naslov Sremčevog eposa glasi: „Čovekova tragedija ili Bal u Elemiru". (Spev je šaljiv, ne vidim tu nikakvu tragediju.)

Interesantno je da je Stevan ilustrovao karikaturama svoje delo. „Iako za uži krug prijatelja i poznanika pok. Sremca ne beše tajna da je on i amater u slikarstvu, širi krugovi, mislimo, to ni danas ne znaju. Karikaturalna predstavljanja njegovih omiljenih i u pričanju mu verno sačuvanih tipova, behu tako reći svakodnevna zabava njegova.

Između školskih časova, u kancelariji, vrlo je rado na komadićima hartije crtao, u nekoliko poteza, komične likove iz Bačke i Banata ili, sa istom ljubavlju, iz svoga dragog Niša. „Bokteri", panduri, testeraši, age i begovi iz Niša, „starovremski" ljudi, dugački i mršavi praktikanti, penzioneri sa šubarama - izlazili su jedan za drugim iz Sremčeva pera, lako crtani, sa naročito istaknutim karakterističnim detaljima", napisao je Mile Pavlović Krpa.

Mile Krpa još kaže da je građu za „Bal u Elemiru" Sremcu dala njegova „bliska rođaka iz Elemira Desanka". A Dragutin Ilić, takođe Stevin drug još iz mladosti, iznosi da se Sremac u ovom radu „podsmehnuo svojim sestrama od tetaka", koje su samo za balove marile. (Stevan je imao sedam tetaka!) o Dis je pesnik iracionalnog, on slike nalazi u podsvesnom. Pesnik je sumornih raspoloženja i očaja, njegov je izraz setan i muzikalan. Poezija „Utopljenih duša" je negatorska, bolećiva, plačna i crna. Dis uvodi u nju bodlerovske motive što predstavlja novinu, ali tu je prisutan i motiv umrle drage, koji nalazimo i u narodnoj lirskoj poeziji. o Međutim, pesma „Naši dani", koju je objavila Politika 1910. godine ("Utopljene duše" su objavljene 1911. godine), ne uklapa se sasvim u ovu šemu. Ona je konkretna, racionalna kritika "svega postojećeg" (marksistički izraz).

Moram da kažem da Disova poezija nije u saglasju sa vremenom u kojem je živeo, valjda ju je zato onda vodeći književni kritičar Jovan Skerlić dočekao na nož.

Disovo vreme je bilo period uspona Srbije koja je pripremala nacionalno oslobođenje, period rane građanske demokratije, vreme nadanja. Pesma „Naši dani" je najradikalnija kritika svoga vremena koju je jedan srpski pesnik napisao. To je sociološki pesimizam.

Ja sam sklon da naslutim da je Dis išao ispred svoga vremena i sagledao događaje koji će tek da dođu. Kao da je naslutio vremena velikih ratova i velikog propadanja. A slutiti još jedino znam. Disova Srbija je u stvari naša Srbija, jedan vek kasnije. Uostalom, Srbija kojoj se tako dosledno narugao Dis dobila je sve ratove koje je vodila i uspela da stvori veliku državu Jugoslaviju.

Naša Srbija je izgubila sve ratove koje nije vodila (kakva idiotska formulacija!) i uspela je da rasturi državu koju je nasledila. Stoga mi dozvolite da Disa u pesmi „Naši dani" označim kao najvećeg anticipatora u srpskoj književnosti. o Kako Dis vidi naše vreme? Kao crno vreme opadanja u kojem bujaju šljam i razvrat i poroci.

Ako nadgradimo ovu Disovu tvrdnju, konstatovaćemo da su u naše vreme razgrađene i uništene gotovo sve moralne vrednosti i da živimo u laži i podvali. Prvo su komunisti, na čelu sa Josipom Brozom Titom, kad su osvojili vlast, uništili sve građanske vrednosti i obećali pravedno društvo, što je bila šarena laža.

Stvorili su društvo privilegovanih komunista, u osnovi kastinsko, sa doživotnim diktatorom kao bogom. Ko to nije prihvatao bio je anatemisan i osuđivan, kao onaj koji vam ovo govori.

Kad je Tito voljom biologije morao da ode, njegova pseudo država raspala se kao mehur od sapunice i završila u blatu građanskih ratova. Novi Tito u Srbiji, Slobodan Milošević, doveo je starog Tita do kraja: od privrednika je načinio tajkune, od policajaca kriminalce i ubice, od komunista nacionaliste, od velike Jugoslavije malu Srbiju.

Kad su moji došli na vlast, ne samo da nisu promenili komunističko-nacionalistički sistem, nego su ga promovisali u novu vrednost. Ozakonili su i Tita i Miloševića! Zato je Srbija u kojoj danas živimo recidiv prošlosti, daleka od moderne države, zemlja nasilja i kriminala. To je video Dis: Progledale sve jazbine i kanali, / Na visoko podigli se sutereni, / Svi podmukli, svi prokleti i svi mali / Postali su danas naši suvereni. o Danilo Kiš je negde na sredini između Sremca i Disa: od Sremca je preuzeo bufoneriju, a od Disa kritiku. Poput mladog Nušića, odmah je udario na krunisane glave, na Tita i Ćosića. Biće interesantno da vidimo kako je Kiš došao do „krunisanih glava"?

2.

Kratka biografija Danila Kiša kaže da je on rođen 1935. godine u Subotici a da je umro 1989. godine u Parizu.

Bio je sin Eduarda Kiša, mađarskog Jevrejina, železničkog inspektora, i Milice Dragićević, Crnogorke iz Cetinja. Roditelji su se sreli u Subitici, rodili kćer Danicu i sina Danila. Eduard Kiš je bio psihički nestabilan i lečio se u psihijatrijskoj bolnici u Beogradu 1934. i 1939. godine. Između boravaka u bolnici Eduard je 1938. godine uređivao Jugoslovenski nacionalni i međunarodni turistički vodič. (Lik oca Danilo Kiš je dao u više radova pod imenom Eduard Sam.)

Ključni dogaaj u životu Danila Kiša bio je pogrom Jevreja 20. januara 1942. u Novom Sadu, kad su mađarski okupatori bacili na hiljade Jevreja u rupu na zaleđenom Dunavu. U toj grupi je bio i Danilov otac Eduard Kiš (negde sam pročitao i sedmogodišnji Danilo), a smrti ga je spasla činjenica što rupa u Dunavu više nije mogla da primi leševe.

Nakon masakra, Edurd je preselio svoju porodicu u grad Kerkebarabaš, gde je Danilo pohađao osnovnu školu. Neko vreme su bili na miru, ali su se u proleće 1944. godine nastavili progoni Jevreja, pa je Eduard dospeo u Aušvic, gde je i umro. Milica je sa decom spasena deportacije, navodno stoga što je decu krstila u pravoslavnoj crkvi.

Nakon završetka rata porodica se preselila u Cetinje, gde je Danilo završio gimnaziju 1954. godine. (Negde sam pročitao da im je mnogo pomogao ujak koji je bio u novoj vlasti.) Zatim je upisao novoosnovanu Svetsku književnost u Beogradu (kao i autor ovih redova godinu dana kasnije), gde je kao žrtva fašističkog terora dobio zaštitu od jevrejske Opštine (dom).

Diplomirao je 1958. godine kao prvi student Svetske književnosti (katedra se zvanično zvala Katedra za opštu knjižvnost i teoriju književnosti). Nakon diplomiranja, Kiš je dobio stipendiju za poslediplomske studije na Univerzitetu u Strazburu.

Po povratku u Beograd, dobio je posao dramaturga u Ateljeu 212. Oženio se koleginicom sa grupe Mirjanom Miočinović, koja je postala profeserka na Fakultetu dramskih umetnosti.

Naravno, dobio je državni stan, postao još potpredsednik Udruženja književnika Srbije, zadužen za odnose sa inostranstvom.

Svoje prve radove objavljivao je u studentskim listovima i časopisima, najviše u Vidicima. (Pesme Oproštaj s majkom, Sutra - pesma o Jevrejki, Odjek iz detinjstva, Susret s majkom u jesen, Kraj mog detinjstva, Crveni bik.)

Pripadao je modernističkom krugu mladih beogradskih pisaca. Ujedno je prevodio s mađarskog, francuskog i ruskog jezika.

Još dok je bio lektor u Strazburu, Kiš je u Beogradu 1962. objavio dva romana, „Mansarda" i „Psalam 44", prvi je iz studentskog života a drugi zasnovan na istinitom događaju žene koja se porodila u logoru.

U tom periodu je preveo nekoliko francuskih pisaca na srpsko-hrvatski jezik: Lotreamona, Verlena, zatim Kenoove „Stilske vežbe" i pesme mađarskog pesnika Endre Adija.

Sve u svemu, Danilo Kiš je proizveden u jednog od prvih pisaca postpartizanskog perioda. Kao obrazovan pisac, Kiš je koristio tekovine evropskog modernizma i uneo znatne novine u srpsku prozu. Slobodno se može reći da je bio miljenik svog vremena.

Jedan savremenik ovako opisuje Kišov život: „Kiš je živeo boemskim životom. Nastojao je da uvek bude svoj, ne težeći ideologijama. Za okolinu i kolege uvek je zadržavao crtu tajanstvenosti, neobičnosti i enigmatičnosti. Često je bio sa gitarom u ruci. Dominirao je u društvu. Voleo je vino i cigare. Bio je glasan i slatkorečiv. Kiš je uvek ostajao dosledan sebi, nije temeljio prijateljstva na koristoljublju, niti se samosažaljevao i nije bio sklon bilo kakvom kompromisu. Bio je antikomunist i antinacionalist." (Apostrofirao sam ove dve odrednice, jer ću da ih analiziram u narednom poglavlju.)

Sve do 1976. godine Danilo Kiš je imao pravolinijski uspon u srpskoj književnosti i dobio je značajno mesto u školi koju je Sveta Lukić krstio „književni estetizam". (Pravac koji se bavio opštim temama i izbegavao aktuelne, stvarnosne, teme.)

Kulminacija tog puta je bila NIN-ova nagrada za roman „Peščanik" 1972. godine.

A onda se desio lom, najveći u posleratnoj srpskoj (jugoslovenskoj) književnosti. Godine 1976. Kiš je u Beogradu objavio zbirku pripovedaka pod naslovom „Grobnica za Borisa Davidoviča", na temu progona Jevreja u staljinizmu. Knjiga je izazvala neviđenu polemiku, najveću u komunističkoj Jugoslaviji.

Uz pomoć onog savremenika ovako bismo mogli da opišemo događaje vezane za „Grobnicu..." Kiš je dobio inspiraciju da napiše knjigu u vreme kad je radio kao lektor na Univerzitetu u Bordou, gde je bio stipendista jugoslovenske države. U Beogradu je optužen da je plagirao neke delove knjige, a promoter tih optužbio je bio njegov romansijerski kolega Miodrag Bulatović. Stvorila se afera dotle nezamisliva u jugoslovenskoj književnosti. (Napad na Kiša je napisao novinar beogradske Duge Dragoljub Golubović a objavilo ga je zagrebačko Oko.) Kiš se vratio u Beograd te godine samo da bi osporio tvrdnje da je plagirao delove knjige. Odgovorio je na napade polemičkom knjigom „Čas anatomije", u kojoj je optužio svoje kritičare pre svega za srpski nacionalizam.

Nakon toga je univerzitetski profesor estetike i književni kritičar Dragan Jeremić napisao knjigu „Narcis bez lica" u kojoj je utvrdio da je Kiš jednostavno prepisao neke pisce (Džojsa, istoričara umetnosti Luja Reoa, memoaristu iz staljinističkih logora Karla Štajnera, jednog srednjovekovnog jeretika kome sudi inkvizicija). Jeremić je takođe osporio tezu da je Danilo Kiš „srpski Borhes".

Oko ovoga se razvila ogromna polemika, većina kritičara je ocenila da je Kišov postupak pozajmljivanja materijala iz drugih pisaca legitiman i da je to praksa i kod drugih pisaca (kod Andrića).

Slobodno možemo da kažemo da je Kiš iz svega ovoga izašao kao pobednik i da su ga napadi na „Grobnicu..." učinili slavnim piscem, širom mu otvorili vrata evropske i svetske literature. Treba reći i da je zvanična politika stala na stranu Kiša, podržao ga je tada glavni komunistički ideolog Oskar Davičo.

Da li što mu se sve to zgadilo, ili što je išao za uspehom, tek Kiš je odlučio 1979. godine da napusti Beograd i preseli se u Pariz, gde je živeo do kraja života. Takođe je raskinuo brak sa „velikom srpskom intelektualkom" profesorkom Mirjanom Miočinović i stupio u brak sa Francuskinjom Paskal Delpeš, koja je, valjda, bila urednica u Galimaru.

U Parizu je Kiš 1983. godine objavio knjigu „Enciklopedija mrtvih", za koju se može reći da je nastavak „Grobnice..." Tematski, Kiš je u ovoj knjizi proširio komunističko nasilje. „To je knjiga o ljubavi i smrti, i usudio bih se da kažem da se pažljivijim čitanjem može otkriti da su eros i tanatos, kao teme, koje se provlače kroz sve moje knjige, ovde došli do nekog punijeg izraza. Mislim da je to osnovna stvar koju bih mogao reći o značenju Enciklopedije." Tako, u pripoveci Crvene marke s likom Lenjina, Kiš ukazuje na Lenjinov krvavi režim, a u pripoveci Knjiga kraljeva i budala kritikuje Hitlerov režim.

Sve u svemu, u Parizu i iz Pariza, Danilo Kiš je postao svetski pisac, kao što je u Beogradu završio svetsku književnost. Doživeo je mnogobrojne prevode, višestruka izdanja, izabrana i sabrana dela, međunarodne nagrade, nekoliko monografija, put ka Nobelu bio mu je trasiran.

Nažalost, prerana smrt je zaustavila Kišov put. Umro je u Parizu 1989. godine sa samo 54 godine života. Posthumno se vratio u Srbiju i sahranjen je u Beogradu na Novom groblju u Aleji zaslužnih građana po pravoslavnom obredu.

Pored velikih pohvala, Kiš je imao i neka osporavanja, najviše iz pera srpskog pisca Nebojše Vasovića, emigranta iz Srbije u Kanadu, koji je napisao dve knjige Anti-Kiša i još dve knjige o njegovim sledbenicima, tzv. kišobranima, koji su na odbrani Kiša zasnovali svoj književni status. Iako to nije tema ovoga rada, moram da kažem da su Vasovićeve knjige zasnovane, argumentovane, i da ih je teško oboriti.

3.

Danila Kiša gotovo nisam poznavao, nisam bio u njegovom društvu, nisam slušao njegove oratorike. Sećam ga se sa Svetske književnosti, stalno je vukao nekakve knjige, ali nisam bio u njegovom okruženju. On mene, svakako, nije zapazio, jer niti sam nosio knjige, niti sam se na studijama isticao.

Upoznali smo se na kratko u Mažestiku u septembru 1972. godine, kad se pojavio moj „Crveni kralj". Kako je roman izazvao pravu senzaciju i postao predmet opšteg interesovanja, njegov izdavač, arhitekta Slobodan Mašić, pozvao me je da dođem u Beograd i pokažem da je „Crvenog kralja" napisao anonimni profesor iz Kuršumlije a ne Miloš Crnjanski, kako se špekulisalo. U Mažestiku je Danilo Kiš davao intervju nekom stranom dopisniku, prišao nam je na trenutak da pozdravi „kolegu sa Svetske". To može samo Svetska...

Kad sam osuđen u Prokuplju na dve godine robije, preselio sam se iz Kuršumlije u Beograd, bez plate, bez stana, bez zanimanja. Svaki dan sam odlazio u Savremenik i Jež, kao ranije u gimnaziju, ta dva glasila su bila moje sigurne kuće. Jednom sam išao, sa urednikom Savremenika Dušanom Puvačićem, baš posle presude, Ulicom Moše Pijade, kad je sa druge strane prešao Danilo Kiš da me pozdravi. Pročitao sam u novinama prokupačku presudu... Podnesi molbu za prijem u Udruženje književnika, da te branimo... Tako sam ja ušao u UKS na predlog Danila Kiša i Udruženje me je branilo i odbranilo od nasilja komunističke države. Danilo je brzo posle toga otišao u Bordo i ne sećam se da sam ga više viđao.

Što se tiče Kišove literature, čitao sam je još u provinciji, ali nisam bio naročito oduševljen. Bila mi je dosta knjiška, hladna, „naučna". Uostalom, bilo je to vreme šezdesetosmaške literature, stvarnosne proze, pa sam više cenio književnost koja je izašla iz života nego iz knjiga. Moji „favoriti" bili su Dragoslav Mihailović, Vidosav Stevanović, Milisav Savić... a ne Danilo Kiš, pogotovo ne Milorad Pavić..

Komunističke vlasti su tu umetnost, koja se bavi realnim životom i demistifikuje njihovu lažnu sliku stvarnosti, nazvali crnim talasom. U diskusiji oko toga, mnogi pisci su napali crni talas, a među njima je bio i Danilo Kiš. U Savremeniku, na panelu, Kiš je novu prozu nazvao palanačkom (Radomir Konstantinović, Filozofija palanke,!), nemuštom, nedoučenom, primitivnom, seljačkom. Njegov književni pratilac, koji mu je nosio vodu, takođe prozni pisac, Mirko Kovač, rekao je da on nikad ne bi upotrebio prostačko srbijansko ime Živorad! Treba li da kažem da sam bio na suprotnoj strani i da sam se zalagao za angažovanu prozu, nastalu na temeljima Stevana Sremca, Bore Stankovića, Radoja Domanovića... a ne Radomira Konstantinovića, što sam u Književnim novinama i rekao.

Kad je komunistički bog Josip Broz Tito izvršio u Srbiji partijski i državni udar krajem 1972. godine, raspustio legalno izabrano srpsko rukovodstvo i vratio „ratni komunizam", crni talas se našao na političkom udaru a njegovi pisci u seči knezova. Dokument kojim je ta orijentacija overena državnim pečatom nazvan je Titovim pismom. U pamćenju je da sam ja, iako tek književni početnik, među prvima posečen na mostu na Toplici (Aleksa Nenadović na Kolubari), kao „neprijatelj Titovog puta u socijalizam" (!). Danilo Kiš nije došao pod taj udar, može se reći da je književni estetizam na rušenju crnog talasa čak profitirao. (To je lepo rekao filmski režiser Goran Marković: mi, tzv. praška škola, izrasli smo na ruševinama Aleksandra Petrovića, Živojina Pavlovića, Dušana Makavejeva... Dok jednome ne smrkne, drugome ne svane!).

Te godine je Danilo Kiš dobio NIN-ovu nagradu za postmodernistički roman „Peščanik". Da bi se to desilo, stradala su dva romana, koja bi mogla da budu u konkurenciji: moj „Crveni kralj", koji je imao najpohvalnije kritike, bio je sudski zabranjen, a Ćosićev „Vreme smrti" (prve dve knjige, najbolja Ćosićeva proza) bio je novim pravilnikom NIN-a, da isti pisac ne može dvaput da dobije nagradu, eliminisan. (Ovaj pravilnik je važio samo tad i nikad više, neki pisci su i pre i posle toga više puta nagrađivani, pre svih Ćosić i Oskar Davičo, a posle Živojin Pavlović i Dragan Velikić.)

Danilo Kiš je regularno primio nagradu početkom 1973. godine, u zahvalnoj reči podupro se citatima Krleže o slobodi književnog stvaralaštva, ničim nije ukazao na neviđen progon intelektualaca i književnika u Srbiji.

Ne, takav Kiš nije bio moj „junak", pogotovo ne „svetionik". Bili smo na suprotnim pozicijama, Kiš u legali a ja u ilegali, da bi on bio živ ja sam bio mrtav (izvanredan stih Gojka Đoga, koji će se desetak godina kasnije i sam naći u književnoj mrtvačnici).

Međutim, kad je krenula hajka na Kiša, 1976. godine, ja sam bio na njegovoj strani. Iako mi čitav slučaj nije bio jasan, nisam znao njegovu pozadinu, stao sam na stranu Kiša, jer on je bio žrtva. Gotovo je normalno da ja budem na strani žrtve, jer sam i sam bio žrtva. Istina, bio sam pod potpunim embargom, pa to nisam imao gde da kažem, a moj glas se ne bi ni računao. Ovako sam ja to video.

Kad sam ja bio na udaru pre njega, protiv mene je bila država. Nema veće opasnosti po čoveka nego kad država sa svojim organima krene na njega. Na Kiša nije krenula država nego jedna koterija, na čijem čelu je stajao pisac Miodrag Bulatović. Kad sam ja izbegao u Beograd, Kiš i Bulatović su bili u velikom prijateljstvu, bar se meni tako činilo. Bili su „krvni prijatelji", sad su postali „krvni neprijatelji". Ma koliko Bulatović bio moćan i uticajan (kad je Vladimir Stojšin, favorit komunističke države, odbio u BIGZ-u da mu štampa Sabrana dela, Bulatović je pokrenuo državu protiv njega i uspeo da ga otera u mirovinu), ipak nije bio država. To znači da je Danilo Kiš bio u mnogo boljoj situaciji od mene, jer udarac koterije nema snagu udarca države.

Dalje, Kiš je bio „ukleti Jevrejin" a ja „ukleti Srbijanac". Razume se da je moćna jevrejska zajednica stala u odbranu svog ugroženog člana, tako je Kiš dobio azil u njoj. Jugoslovenska (srpska) država nije mogla a da to ne uvaži (Tito nije bio Brežnjev, Kiš nije doživeo sudbinu Pasternaka), stala je u odbranu oklevetanog pisca.

Danilo Kiš je iz afere izašao kao pobednik. Sa mnom je bio drugačiji slučaj. Srpska država, koju je Tito 1972. godine upropastio, nije stala na moju stranu, ostao sam provincijalac koji je zalutao u literaturu.

Dakle, Kiš je u hajci profitirao, ja sam izgubio. Kiš je postao slavan pisac, ja sam ostao zabranjeni pisac. Istina, nisam otišao u zatvor na koji sam bio osuđen, to je srbijanska inteligencija uspela da poništi. Ali me je ostavila na marginama književnosti, da budem gubitnik.

(Nastavak u sledećem broju)

Narudžebenica

MUZEJ KNJIGE „ADLIGAT", Beograd, Josipa Slavenskog 19 A

poziva

ljubitelje književnog dela Ivana Ivanovića da naruče testamentarnu knjigu ovog pisca „IVANOV GAMBIT", u izdanju Muzeja,izdavače, dobrotvore, sponzore... da svojim učešćem pomognu dalje objavljivanje dela ovog značajnog pisca

Kontakt izdavača: telefoni 011 / 39 46 533 063 / 36 02 18

mejl muzejknjige@gmail.com

Kontakt pisca: telefoni 011 / 25 23 320 065 / 288 44 43

mejl ivan1912@mts.rs