Feljton

„Enigma Ćićko" (1)

Zašto je Partija likividirala Ratka

Poznato je da su sukobi u komunističkom svetu, kao i u svim totalitarnim režimima, bili nemilosrdni i brutalni. Žrtva jednog takvog sukoba u nas bio je revolucionar iz Toplice Ratko Pavlović Ćićko. O tome je napisano više tekstova, jedan je iz pera našeg stalnog saradnika književnika Ivana Ivanovića. Pisac je u polemičkoj knjizi „Rade Drainac između četnika i partizana" (2002) sublimirao svoja saznanja o tome u poglavlju ENIGMA ĆIĆKO. Uz saglasniost autora, prenosimo ovaj tekst u našem feljtonu.

Ivan Ivanović

Ovaj tekst je nastao kao odgovor na napade iz Toplice da sam u svom romanu „Crni dani Rake Drainca" prekrajao njihovu istoriju o Ćićku. Kad su mi javili da su me ponovo napali „toplički partizani", prvo što sam pomislio bilo je da sam se ogrešio o ovog partizanskog heroja. A to nikako nisam hteo.

Kad sam pažljivo pregledao prizore sa Ćićkom u „Crnim danima Rake Drainca", uverio sam se da sam Ćićka realistički „skinuo" iz partizanskih hronika. Šta, onda, hoće „toplički partizani"?

Stvar je u tome što njih enigma Ćićko muči, što nemaju odgovor na pitanje o svom partizanskom vođi. Ćićka doživljavaju kao svog čoveka, kao inkarnaciju revolucije u Toplici. Zašto je, onda, Partija „likvidirala" Ćićka?! Pretpostavljam da borci Toplice nose Ćićka na savesti, a kako im nedostaje moralno poštenje da okrive sebe, krivicu prebacuju na „četničke potomke", iako četnici nisu ubili Ćićka.

Dosad su napisane dve knjige o Ratku Pavloviću Ćićku: jednu je napisao Milivoje Perović, pod naslovom „Hronika o Ćićku" još 1958. g, a drugu Radomir Mrdaković, naslovljenu sa „Ratko Pavlović Ćićko" 1998. g, dakle punih četrdeset godina kasnije. Odmah da kažem, daleko je bolja prva!

Perovićeva knjiga je monografija, u njoj je Ćićko prikazan kroz dokumenta, kroz sećanja savremenika, kroz istorijska fakta. Mrdakovićeva knjiga je memoarska, Ćićko je prikazan kroz lično svedočenje i sećanje, ali autor ima pretenzije da izriče istorijski sud. Tu je najslabiji. Osim toga, Ćićko se javlja i u drugim istoriografskim i memoarskim knjigama, u literaturi (Radoslav Vojvodić), pa slobodno možemo da kažemo da je ovaj mladić iz Toplice postao simbol jednog vremena.

Najpre da Čitaocu, koji nije upućen u topličke prilike, ispričam ukratko biografiju ovog revolucionara, jednog od četiri ključna junaka mog romana (Drainac, Pećanac, Ćićko, Buda Jugović). Ratko Pavlović potiče iz poznate topličke familije Pavlovića iz Berilja kod Prokuplja. Najistaknutiji član te familije (bratstva) bio je Peko Pavlović, Ratkov pradeda-stric, koji je bio crnogorski državnik i jedan od vođa Hercegovačkog ustanka iz 1875. godine.

Po ugušenju ustanka, Peko se sukobio sa knjazom Nikolom i sa familijom prebegao u Srbiju oko 1880. g. Od kralja Milana Obrenovića je dobio penziju i zemlju u Berilju, gde se familija Pavlovića trajno nastanila. Kasnije je Peko došao u sukob i sa kraljem Milanom, prebegao u Bugarsku, potom u Rusiju, da bi se pred kraj života vratio u Crnu Goru da tu umre.

Kad ga je posetio kralj Nikola da mu preda najviše crnogorsko odlikovanje, oslovio ga je sa „Peko, suri orle crnogorskih i hercegovačkih planina", na šta mu je Peko uzvratio: „Gospodaru, ja više nisam orao, jer mi je perje počupano. Pored Turaka, i ti si ga dosta očerupao!"

U ratovima za oslobođenje i ujedinjenje početkom veka, familija Pavlovića iz Berilja imala je vidnog učešća. Ratkov otac Veljko je poginuo u balkanskim ratovima; u Topličkom ustanku 1917. g. Ratkov stric Boža Pavlović bio je pisar kod vojvode Pećanca, a u Pavlovića štali u Berilju bila je zakopana vojvodina arhiva; Ratkovog dedu Lazara Bugari su ubili po ugušenju ustanka. Ukratko, kao i većina srpskih familija tog vremena (i familija pisca ovih redova), Pavlovići su doživeli tragičnu heroiku srpskog naroda prve četvrtine XX veka.

Ratko je gimnaziju učio u Prokuplju i Leskovcu, a Pravni fakultet je studirao u Beogradu. Kao student postao je član ilegalne Komunističke partije Jugoslavije 1935. g. Verovatno zahvaljujući rođačkim vezama (stric Boža Pavlvoić je bio visoki zvaničnik režima), dobio je državnu stipendiju za nastavak studija u Pragu, u Čehoslovačkoj. Među jugoslovenskim studentima u Pragu došlo je do formiranja partijske organizacije i Ratko je izabran za njenog sekretara.

Čim je izbio građanski rat u Španiji, Ratko se sa grupom praških studenata prebacio preko Francuske na Pirinejsko poluostrvo i borio se u redovima internacionalnih brigada na strani Republike.

U ratu je bio teško ranjen. Po povratku u zemlju služio je vojni rok, pa ga je aprilski rat 1941. g. zatekao u vojsci. Po kapitulaciji Jugoslovenske vojske, uspeo je da se vrati u Berilje. Već 22. juna, kad je došlo do raskida saveza između Nemačke i SSSR, pobegao je na Pasjaču i tad otpočinje njegov partizanski rat. Iako zbog ranijih „nesporazuma" sa Partijom nije bio formalni vođa ustanka u Toplici, bio je stvarni predvodnik topličke revolucije. Nesporazumi sa Partijom su se nastavili i u Revoluciji, pa je Ratko prekomandovan iz Toplice u Crnotravski kraj, gde je već u prvoj borbi 26. aprila 1943. godine poginuo pod nerazjašnjenim okolnostima.

Po završetku rata, Ratko Pavlović je posthumno odlikovan Ordenom narodnog heroja i slavljen je kao velikan partizanskog ustanka na jugu Srbije.

Ko je živeo u komunizmu, zna da je sukob pojedinca sa Partijom neka vrsta političkog i životnog samoubistva, kao što je u srednjem veku bio sukob sa crkvom. Kako Partija nije živo biće, nego organizacija, jasno je da je reč o sukobu pojedinca sa partijskim vođstvom, čoveka sa partijskim aparatom. Ratko Pavlović se, dakle, nije mogao sukobiti sa Partijom nego sa određenim ljudima u njoj. S kojim ljudima? - na to pitanje Ćićkovi biografi nisu pružili validan odgovor. Istraživači Ćićkove biografije bi morali da reše tu zagonetku.

Karakteristično je da ni Milivoje Perović, ni Radomir Mrdaković, Ćićka, u stvari, nisu poznavali! Oni su dolazili s njim u kontakt, bili njegovi saborci, razgovarali o političkim i vojnim stvarima, ali u njegovu ličnost nisu pronikli. Milivoje Perović, doduše, i svm to kaže, dok Mrdaković posle toliko godina pokušava da se prikaže Ćićkovim „intimusom" i da rasvetli njegovu tajnu.

Međutim, tek iz Mrdakovićeve knjige ne vidimo ništa. Ako je postojala misterija Ćićko, Mrdaković ju je samo uvećao. Istina, između njega, neukog i neškolovanog radnika, i Ćićka, intelektualca koji čita socijaliste - utopiste, Karla Marksa, piše pesme itd., nije ni moglo da dođe do „intelektualnog" prijateljstva. Rečju, Ćićkovi biografi nisu odgovorili na najvažnija pitanja o Ćićku.

Milivoje Perović piše da se sa Ćićkom sreo tri puta u životu. Prvi put je to bilo u leskovačkoj Gimnaziji 1931. g. Milivoje ga prikazuje kao čudaka, gotovo uvek samog i usamljenog. Stalno je imao nekakva tri oraha i njima se igrao za vreme odmora! Gotovo da se ni sa kim nije družio. (Budući vođa revolucije!) Kad se pojavio na literarnoj sekciji sa pesmom „Mojih hiljadu ja", loše je prošao kod gimnazijskih „književnih kritičara". (Mislim da je danas očigledno da se bez Ratka Pavlovića kao pesnika moglo. On nije imao književni dar, pa je izvesno da njegove pesme, da nije bio to što je bio, ne bi bile ni pominjane. Ne samo da se Ratko ne može porediti sa Draincem, autentičnim pesnikom, nego čak ni sa „proleterskim pesnicima" kakvi su Kosta Abrašević ili Nestor Žučni.)

Drugi put je Milivoje sreo Ćićka u partizanima, u zimu 1941.g. Obojica su bili organizatori partizanskog ustanka na jugu Srbije, Milivoje u Jablanici a Ratko u Toplici. To je bio kratak susret i nije bio sadržajan.

Treći susret Milivoja i Ćićka zbio se krajem februara 1943. g. na planini Radanu. Ćićko se upravo prebacivao iz Toplice u Crnu Travu, gde je trebalo da preuzme komandu nad novoformiranim Drugim južnomoravskim odredom. Tom prilikom su bili zajedno nekoliko dana i dugo su razgovarali o svemu i svačemu. Čudnovato, ali Milivoje Perović ne piše o sadržaju tih razgovora! Toga se ne seća, ali pamti da je Ćićkovo izlaganje na njega ostavilo „naročito dubok utisak" i da je imalo „izvanrednu logiku".

Taj Ćićkov monolog Perović upoređuje sa „otkucajima čelične mašine". (Sve je to psihološka besmislica; nemoguće je da Milivoje Perović pamti formu, a ne i sadržinu razagovora.) U Ćićkovoj pratnji je bio Petko Vuković sa Pasjače, koji je bio određen za njegovog zamenika.

Oni koji drže da je Ćićka likvidirala Partija, tog Petka terete za Ćićkovu smrt. On je veoma sporna ličnost: bivši robijaš, ali ne politički (na nekoj igranci ubio je svog druga); komunista iz robijašnice (navodno je Ćićko u njega imao najveće poverenje, pa ga je sam odabrao za zamenika); često mračan i surov. Meni je interesantan Perovićev opis tog čoveka: „Čovek mrkog hajdučkog lika, koji je noću, usred hujanja vetra, mogao na veliku daljinu da čuje i odlično razazna zvuk puščanog zatvarača.

Imao je promukao glas, sivo lice i neke nepomične ugašene oči ispod istaknutih čeonih kostiju". (Prema svedočenju Surduličanina Ljubomira Cvetanovića, taj čovek u sanatorijumu u Surdulici nije mogao da ispusti dušu dok se nije ispovedio da je odgovoran za Ćićkovu smrt!)

Mene je posebno zainteresovalo Perovićevo svedočenje o Ćićkovom intelektualnom radu u partizanima. „Ratko je nosio punu kožnu torbu. Tu je bio njegov dnevnik (kurziv moj), jedna debela, u tvrdu kožu povezana sveska, u koju je svakoga dana upisivao ponešto: bilo opsude pojedinih borbi (ovu reč „opsuda borbe" baš je on uveo u partizansku terminologiju), bilo svoja zapažanja o ljudima, misli itd. Sem toga u torbi je uvek bila poneka knjiga (moj kurziv), iz koje je, kad god je bio predah, pa čak i za vreme prekida borbe, čitao ponešto."

Nemoguće je ne postaviti pitanje gde se deo taj dnevnik? Crnotravski borci, koji su ostavili u šipražju telo svog komandanta, i koji su se posle rata takmičili u pričama o Ćićkovoj smrti, mogli bi da kažu šta su učinili sa kožnom torbom svog komandanta. Ne sumnjam da je u toj torbi bila odgonetka Ćićkove tajne, o kojoj danas možemo samo da nagađamo.

Još nešto. Zar je moguće da Ćićko i Milivoje nisu razgovarali o Ćićkovom slučaju? Pre toga je Ćićku sudila Partija, izbacila ga iz svojih redova, proglasila ga trockistom, osudila na smrt, pokušala atentat na njega. Zar je moguće da dvojica najeminentnijih intelektualaca partizanskog pokreta u Južnoj Srbiji nisu pokrenuli tu temu?

(Sa Milivojem sam vodio opsežne razgovore o građanskom ratu u Južnoj Srbiji, ali temu Ćićka nisam uspeo da otvorim. Milivoje, jednostavno, o Ćićku nije hteo da govori! Stekao sam utisak da smatra da je slučaj Ćićko velika sramota srpske komunističke partije i da u knjizi nije sve rekao o tome.

Jednom mi je rekao da je verovatno da će preraditi svoju knjigu o Ćićku, kao što je dvaput prerađivao i dopunjavao knjigu o Topličkom ustanku. U to vreme je radio na svom poslednjem književnom rukopisu, „Moravskom letopisu", i to ga je iznurivalo. Meni je rukopis dao da ga „pregledam" i stavim književne primedbe, što sam ja i učinio. On, međutim, nijednu moju primedbu nije usvojio! Rekao mi je da je to njegov poslednji književni rad i da mu je dosta literature. Držim da bi se svakako vratio istoriji, znači Ćićku, da ga smrt nije preduhitrila.)

Radomir Mrdaković je sreo Ćićka u partizanima, ali njegovo svedočenje o prvim danima partizanskog ustanka u Toplici, u kojima Ćićko igra ključnu ulogu, nije iz prve ruke. On se uključio u partizansku vojsku tek 14. oktobra 1941. godine, kad se prijavio štabu na Pasjači.

(Znači, nije učestvovao u prethodnim aktivnostima, u napadu na Prokuplje, u razbijanje Pećančevih odreda na Pasjači.) Kad su ga uveli u kuću u kojoj je bio smešten štab Topličkog odreda, u susret mu je pošao čovek „malog rasta sa naočarima" i rekao: „Ja sam Ćićko!" Neverovatno, ali Mrdakoviću je ovo ime dotad bilo nepoznato! Tek posle je shvatio da se iza njega krije Ratko Pavlović, za koga je kao „Španca" bio čuo, ali tek u toku leta 1941. g. O Ćićku se priča na sve strane, stvara se legenda o novom Kosti Vojinoviću, on organizuje četu na Pasjači, odred u Ajdanovcu, a član Partije iz Rgaja za njega gotovo ne zna!

Iz Mrdakovićeve „biografije", koju je ispričao u štabu na Pasjači te večeri, vidimo da je u rodnom selu boravio od aprila 1941. g. pa do kraja juna (valjda do 22. juna 1941. g.). Za to vreme je Ćićko uveliko radio na propagiranju komunističke ideje, izgleda van partije.

Njegova aktivnost je počela još u proleće 1940. g. kad je iz Francuske prispeo u rodno Berilje. „Kuća njegove majke Petrane Pavlović pretvara se u stalno stecište u kome se takoreći svakodnevno okupljaju ljudi iz sela, studenti, đaci, radnici, sa željom da čuju i vide tog topličkog junaka, revolucionara, oficira španske republikanske armije." Sve to iako je Ratko bio pod dvostrukom kontrolom: kao „Španac" od policije, a kao otpadnik od KP od svojih drugova komunista.

Ćićkova aktivnost se nastavlja posle aprilskog rata 1941.g. iz kojeg se ponovo vratio u Berilje. Odmah se povezao sa „najbližim školskim drugovima komunistima Vojinom Bajovićem i Ratkom Vukašinovićem i započeo politički rad po selima oko Pasjače".

On je, naime, objašnjavao seljacima „nenarodni karakter svih bivših vlada stare Jugoslavije koje su vodile politiku suprotnu interesima našeg naroda". Postavlja se pitanje kako to da Radomir Mrdaković, kao član Komunističke partije, nije za ta dva meseca u Rgaju čuo o Ćićkovoj aktivnosti? Ili je, moguće je, imao drugačiju instrukciju od svoje Partije, jer komunisti i fašisti su u to vreme bili saveznici i dogovarali se o novom svetskom poretku i promeni granica evropskih država?

(Pitanje je da li bi došlo do Drugog svetskog rata da nije bilo sporazuma Staljin - Hitler u avgustu 1939. godine?)

Očigledno je da je Radomir Mrdaković krajnje nepouzdan svedok. Priča o događajima u kojima nije učestvovao, naknadno konstruiše, divinizira Ćićka ne bi li tako uvećao i svoju ulogu, često je nelogičan i kontradiktoran. Interesantno je da je već na tom prvom partizanskom koraku doživeo žestoku kritiku od sekretara Okružnog komiteta Sretena Mladenovića Mike. Mrdaković je, naime, na svoju ruku doneo na Pasjaču neke materijale iz Beograda (Staljinovu biografiju, poslednje brojeve partijskog lista Proleter), zbog čega je od Mike bio oštro ukoren. Van direktive Partije nije se smelo ništa!

Stičem utisak da je Mrdaković iskren kad govori o događajima u kojima je učestvovao, pa mu to treba verovati.

Tako je naveo diskusiju koja se te večeri povela među čelnicima topličkih partizana oko nemačko-sovjetskog rata. Svi su zastupali mišljenje da se Crvena armija namerno povlači pod naletom Vermahta iz čisto taktičkih razloga, samo je Ćićko tvrdio da je nemačka mašinerija nadmoćnija.

Mrdakoviću se tada Ćićkov stav nije dopao, jer je glavni razlog što je zahtevao od svoje partijske organizacije da napusti Beograd i ode u šumu bio strah da ga Crvena armija ne zatekne kao civila! Danas za Ćićka kaže: „Očito, Ćićko je bio pevac koji je rano pevao, a takvoga ne podnose ni gazde, ni komšije, i uvek gubi glavu".

Milivoje Perović iz gimnazijskih dana nije zapamtio Ratka Pavlovića toliko po pesmama, iako je Ćićko 1933. g. u Leskovcu objavio zbirku pesama „Okovi bez okova", čiji već sam naslov asocira na pesnikovo političko opredeljenje, koliko po predavanju o Štrosmajeru u leskovačkoj Gimnaziji. Ćićku, koji je već u osmom razredu gimnazije čitao Getea i Šilera, profesor je poverio da održi predavanje pred celom školom o značajnom hrvatskom reformatoru. To predavanje je Ćićku donelo veliki ugled i kod đaka i u gradu. Karakterističan je stih iz jedne njegove pesme: Izvršiti revoluciju u svom biću!

Za vreme studija prava u Beogradu, Ratko Pavlović se nametnuo kao studentski lider. Pesnik Janko Đonović, njegov ispisnik, rekao je Peroviću: „Ratko Pavlović je ostavljao utisak izvrsnog intelektualca. Siguran sam da je za čitavu glavu štrčao nad svima ostalim ondašnjim studentima na Beogradskom univerzitetu".

Ratko je 1935. g. dobio stipendiju Češke banke i otišao u Prag da studira finansijske nauke. Od poznatih ličnosti, sa njim su studirali Veljko Vlahović i Lazar Udovički. Jugoslovenski studenti su stanovali u studentskom domu u Pragu. Ćićko i Veljko su bili intimni drugovi. (Verovatno ih je povezivao i Toplički ustanak.

Ćićkov stric Boža Pavlović je bio u Pećančevom štabu, a Veljkov otac, kapetan Milinko Vlahović, komandant Jablaničkog četničkog odreda.) Veljko Vlahović kaže da su već bili članovi Komunističke partije Jugoslavije i da je na fakultetu u Pragu ustanovljena tajna partijska ćelija, za čijeg sekretara je izabran upravo Ćićko.

Lazar Udovički kaže da je Ratko izabran i za predsednika Udruženja jugoslovenskih studenata, koje je imalo oko 200 članova. To je bila legalna organizacija. Zahvaljujući Ratkovoj uspešnoj delatnosti, iz Praga je u Španiju otišla grupa od nekoliko desetina studenata - dobrovoljaca u internacionalnim brigadama.

Inače, Ratko je ispite davao na vreme i sa odličnim uspehom. Prema nekim podacima, zbog govora koji je održao na pogrebu prognanoga Svetozara Pribićevića bio je hapšen od strane češke policije, a na zahtev jugoslovenske vlade.

Osnovno je pitanje da li je Ratko Pavlović već u Pragu došao u sukob sa Partijom?

Ćićkovim španskim danima svedoče njegovi saborci: Lazar Udovički, Veljko Vlahović, Danilo Lekić, Veljko Kovačević, Rade Nikolić - Bosanac, Veljko Ribar. Meni je najinteresantniji iskaz Veljka Vlahovića.

Studenti su u Španiju pošli 27. januara 1937. g. Najpre su otišli u Francusku, u okviru božićne ekskurzije, a zatim su se ilegalno prebacili u Španiju preko Pirineja. Otišli su u Albacetu, južno od Madrida, gde je bila baza internacinalnih brigada. Odmah su, praktično bez obuke, uključeni u bataljon Georgi Dimitrov, koji je bio u sastavu XV internacionalne brigade.

Već 1. februara došlo je do velike bitke na reci Harami. Drugog dana borbe, 13. februara, Ratko je ranjen prilično teško, u stomak. Ranjen je i Veljko u nogu, koja je morala da bude amputirana. Kad je prezdravio, Ratko je raspoređen u oficirsku školu u mestu Pozo Rubio kod Albacete. Po završetku škole, postavljen je za komesara slovenske grupe i nastavnika škole, gde je držao politička predavanja.

Veljko Vlahović je rekao Milivoju Peroviću da je „bavljenje u bazi za Ćićka bilo gotovo fatalno: došao je u izvestan sukob s drugovima iz baze, koji su usled, najbolje rečeno - nesporazuma imali pogrešan odnos prema njemu. Tu je valjda i koren svega docnijeg što ga je u Toplici pratilo" (moj kurziv).

Veljko kaže da je on pokušao da se te greške isprave, ali bez mnogo uspeha. „Sećam se: dođe k meni, priča mi i po ceo sat plače..." Nažalost, Veljko nije rekao Peroviću najvažniju stvar: u čemu se taj sukob sastojao? Oko čega se Ratko zavadio sa ostalim polaznicima škole da je tražio da odmah ide na front? Razume se da to nije bio personalni nego ideološki sukob. Kakav?

Od ostalih svedočenja, još mi je interesantan iskaz Rada Nikolića Bosanca: "Ratko je bio antidogmatičar (moj kurziv): za njega nisu postojali autoriteti i ništa nije prihvatao dok stvar u suštini ne ispita i ne složi se sa njom".

Od pisanih tragova, koliko se dosad znalo, iz Španije su dve Ratkove pesme i četiri pisma.

U Barseloni, u izdanju Federalne unije španskih studenata, objavljen je zbornik poezije „Krv i život za slobodu", u kojem je Ratko Pavlović zastupljen sa dve pesme.

Milivoje Perović je došao do četiri Ćićkova pisma iz Španije: jedno je upućeno majci, a tri devojci Ljubici Najdašinović. (I Perović, i Vojin Bajović, tvrde da su ova pisma, koja su umnožavana, pozajmljivana, čitana na omladinskim sastancima, odigrala presudnu ulogu u stvaranju Ćićkove harizme na jugu Srbije.

Nije jasno, međutim, zašto Ratko nije pisao svojim drugovima komunistima, nego su oni morali da koriste pisma devojci, koja po prirodi stvari nisu namenjena širokoj javnosti?) Radomir Mrdaković navodi nekih dvadesetak Ćićkovih pisama, koja su 1987. g. objavljena u prokupačkom časopisu Tok. Ne navodi kako su ta pisma dospela u redakciju ovog časopisa.

Milivoje kaže da su ostala Ratkova pisma, zajedno sa dnevnikom i drugim zabeleškama, spalili Bugari 1944. g. u nekoj kući u Toplici, gde su bila sakrivena. Ne navodi ko mu je dao te, danas je očigledno, lažne podatke. (Pri tom Milivoje zaboravlja da je upravo on video Ćićkovu kožnu torbu i ukoričenu svesku, u kojoj je ovaj pisao dnevnik, kad su se zajedno kretali Leskovačkim krajem na Ćićkovom putu za Crnu Travu!) Mrdaković, opet, kaže da su Ćićkova pisma u većini sačuvana, da su preživela požar, i da su odmah po oslobođenju uzeta za neku izložbu i da im se odatle gubi svaki trag! Neka od njih su se pojavila u TOK-u posle četrdeset dve godine!

Nema sumnje da bi Ćićkov dnevnik, da je sačuvan i da je dostupan istraživačima, u mnogome, ako ne i u celosti, razrešio enigmu Ćićko! Ovako, realna je pretpostavka da nekima ne odgovara razrešenje ove zagonetke!

U Ćićkovim pismima iz Španije upoznajemo njihovog pisca pre svega kao komunističkog revolucionara. Stoga su ova pisma i mogla da budu politička lektira prokupačkim i leskovačkim đacima. U njima Ćićko objašnjava voljenoj devojci koji su motivi njegove borbe. „Ti znaš da smo mi ovde došli prelazeći preko svih ličnih, porodičnih i drugih prepreka.

To ne znači i bilo bi sasvim pogrešno misliti da znači, da nama nije stalo do majki, očeva, braće i sestara i do svih ostalih koji su nam mili i dragi. Naprotiv. Baš zato što ih volimo, mi sinovi radnika i seljaka, sinovi siromašnih roditelja, otišli smo u Španiju, da se borimo za hiljade i hiljade siromašnih i ugnjetenih porodica, hiljade i hiljade bednih i napuštenih majki."

A Ćićkova žrtva je zbilja velika: napustio je studije, batalio stipendiju, ostavio u Toplici siromašne majku i sestru, otišao od voljene devojke. Zašto je sve to uradio? Zato što se svi ti visoki ideali ne mogu ostvariti u buržoaskom društvu korupcije i nemorala. On ne želi da bude podmitljivi inteletkualac koji za „zlatnu monetu" prodaje svoje ideale.

Želi da gradi novo društvo u kojem „rad, jedinstvo kolektiva, opšta atmosfera koja vlada među ljudima, mogu da učine čoveka zadovoljnim i srećnim". Stoga su oni, komunisti, „odista i bez preterivanja graditelji novih odnosa, novoga društva, nove ljubavi kakve ne možeš videti u tom svetu zakržljalom u kandžama reakcije, fašizma i kapitalizma".

Da bi se to postiglo, da bi se stvorio novi, nužno je srušiti stari svet, reakciju koju čine oficiri, popovi, feudalci, krupni kapitalisti, najpre u Španiji, a potom u celom svetu. To se može samo oružanom borbom, revolucijom, diktaturom proletarijata, a ne kao što pogrešno smatra zapadnoevropska socijaldemokratija preko parlamenata, gde se sučeljavaju sve političke struje.