Dežurna

Država koju su pojeli monstrumi!

Naša propast je logička posledica velike nacionalne neodgovornosti i niza loših odluka koje smo donosili poslednjih nekoliko decenija. Jedan od glavnih razloga za donošenje tih loših odluka jeste nepogrešivi izbor pogrešnih ljudi kojima su poveravane strateški važne pozicije sa kojih su što zbog korumpiranosti što zbog nesposobnosti vodili društvo u ambis. Ne znam šta je razlog te nepogrešivosti u izboru loših scenarija, ali svakako važan doprinos tome dao je period samoupravnog socijalizma koji je u SFRJ promovisao Edvard Kardelj, siva eminencija tadašnje vlasti. U tom periodu je uspostavljena logika po kojoj se recimo za funkcionisanje Instituta za nuklearne nauke „Vinča“ podjednako pita doktor nuklearne fizike kao i spremačica sa osnovnom školom. Ono što je tada krenulo, danas je završilo u tome da ljudi sa kupljenim diplomama i bez bilo kakve radne biografije vladaju bukvalno svim procesima i da su poput raka metastazirali po čitavom društvenom tkivu. Šta je put izlečenja i imali nam uopšte spasa?!- pita se dr ing. Miroslav Parović, predsednik narodnog slobodarsklog pokreta

Miroslav Parović

Čisto podsećanja radi, samoupravni socijalizam je promovisan u periodu Titove vlasti kao određeni vid demokratizacije društva koje se ubrzanim koracima kretalo ka tadašnjem političkom zapadu. Umesto parlamentarne demokratije definisani su radnički saveti iz kojih je prositekao Socijalistički savez radnog naroda Jugoslavije (SSNRJ) čime je stvoren privid da pored Saveza komunista Jugoslavije u državi postoji i još neka društveno-politička snaga.

U okviru radničkih saveta i SSNRJ održavani su izbori kojima su predhodile kampanje, lobiranja i sve ono što je trebalo da krasi demokratski život neke države. Naravno, sve to je bilo zatvorenog tipa i kao takvo je u osnovi bila čista simulacija kako bi se lakše kontrolisao narod i kako bi se suzbila zdrava konkurencija i bilo kakva ideja političkog pluralizma.

Zanimljivo je spomenuti da su osnove socijalističkog samoupravljanja postavljene na Šestom kongresu Komunističke partije Jugoslavije. Ovaj kongres je pak obeležila jedna velika seks afera o kojoj je govorio šef Titovog kabineta, general Ljubodrag Đurić koji je sa govornice javno optužio Petra Stambolića jednog od komunističkih lidera Srbije da ima harem tuđih žena od kojih je jedna i njegova.

General Đurić je odmah uhapšen i lišen svih funkcija, a američka štampa je koristila sintagmu „sex congress“ kojom je dala izveštaj o dešavanjima među jugoslovenskim komunistima. Dakle, kako je socijalističko samoupravljanje krenulo tako se sve i završilo. Opštim haosom, ratom, sankcijama i zaostajanjem za razvijenim svetom. A upečatljivi spomenici koji nas danas podsećaju na postojanje radničkih saveta jesu Socijalistička partija Srbije koja je nastala transformacijom iz Socijalističkog savez radnog naroda Srbije, a za koju smo svedoci koliko je od samog početka brinula o radnicima i njihovim pravima i koliko su njeni funkcioneri oličenje radničke predanosti i nadasve skromnosti.

Drugi spomenik su tzv. krizni štabovi koji su nakon petoktobarskih promena pohrlili da navodno oslobode državna i društvena preduzeća, a ispostavilo se da su ih samo jače i brže gurnuli u proces pljačkaške privatizacije od koje se ni danas nismo oporavili. Upravo ta i takva privatizacija, koja je sprovedena u dobroj meri uz podršku i sadejstvo Socijalističke partije Srbije dovele su do toga da mi danas gotovo da i nemamo radničku klasu već pokorne robove spremne da se povijaju koliko god treba samo da bi sačuvali bilo kakav posao. Otuda kod nas nema demonstracija kakve ovih dana gledamo u Francuskoj u kojoj se stotine hiljada ljudi nedeljama buni zbog pomeranja starosne granice za odlazak u penziju sa 62 na 64 godine.

Uz sve ovo u amanet nam je od socijalističkog samoupravljanja ostala i uvrežena logika kako svako može da se bavi bilo kojim poslom i to bez obzira na obrazovanje, radno i generalno životno iskustvo. Rušenjem distance između doktora nuklearne fizike i čistačice u „Vinči“ otvorena je pandorina kutija iz koje su iskočile različite neznalice i hohštapleri koji nisu gubili vreme na učenje i usavršavanje već su krupnim koracima grabili ka društvenom vrhu.

Konačno, mogućnost kupovine diploma je tu bolumentu legalizovala. Na već izgrađen antisestem došao je Aleksanar Vučić i počeo da bira najgore među najgorima i da od njih pravi okosnicu svog režima. Vodeći se logikom da što izabere crnjeg i goreg to će postojati manja mogućnost da se taj okrene protiv njega, a ujedno uvek će moći da ga ucenjuje i primorava da radi najprljavije poslove. Tako mu je dugo godina desna ruka bio Nebojša Stefanović za koga ni Interpol ne može da utvrdi kako je uspeo da završi fakultet u Sava Centru.

Trenutni gradonačelnik Beograda, Aleksanar Šapić je doktorirao na privatnom fakultetu u Mladenovcu koji je okružen livadama i zarastao u šiblje i koji kao takav nije uspeo da ga nauči da ne postoji država Nambija. A sada smo dobili i slučaj da je dugogodišnji ministar finasija, Siniša Mali doktorirao pred komisijom Upravnog suda koji je poništio odluku Senata Univerziteta u Beogradu koji je nedvosmisleno utvrdio kako je Mali plagirao najveći deo svoje doktorske disertacije i da kao takav ne može da dobije titulu doktora nauka. Na ovaj način je Vučićev režim napisao veću komediju negoli što je to najš najbolji komediograf, Branislav Nušić mogao da smisli.

No, u moru živopisnih likova koje je Aleksanar Vučić pronašao i dao im značajne funkcije u poslednje vreme je počeo da se izdvaja ministar privrede, Rade Basta. Ovaj čovek je nakon završene srednje policijske škole upisao i završio DIF u Novom Sadu.

I zaista je bio vrhunski sportista, kik bokser i kao takav je u potpunosti potrefio zanimanje. Ali je Basta hteo mnogo više. Ušao je u politiku i tu je prvo postao stručnjak za lekove. Apotekarske ustanove Novi Sad, fabrike lekova Jugoremedija iz Zrenjanina kao i Srbolek iz Beograda su bile institucije u kojima je Basta ostavio značajan trag. Svesno kažem da su bile, jer sada kao takve više ne postoje.

Nakon što je završio posao sa lekovima, prešao je na mlekarstvo. Naime, tokom 2017. pa do 27.9.2018. sadašnji ministar privrede u Vladi Republike Srbije bio je direktor i odgovorno lice Sremske mlekare doo sa sedištem u Sremskoj Mitrovici. Inače, pomenuta mlekara nastala je tako što je 3. 2. 2016. firma Union-lek doo iz Sremske Mitrovice promenila naziv i šifru delatnosti sa trgovine lekovima na proizvodnju mleka i mlečnih proizvoda.

Ovde se jasno vidi i tačan trenutak prekvalifikacije sa farmacije na mlekarstvo, a vidi se i sva štedljivost jer umesto da se gasi jedna, a osniva druga firma i tako pravi dupli trošak, odlučeno je da se po ceni jednog dobije isti efekat. Tokom direktorovanja Radeta Baste, Sremska mlekara je kupila Duvansku industriju Bujanovac, a tadašnji premijer Aleksanar Vučić i njegov resorni ministar privrede, Goran Knežević nisu videli nikakav problem da ovu firmu prodaju mlekari koja je do tada bila prodavnica lekova.

Nakon ove transakcije Sremska mlekara je počela da se bavi poslom zbog kojeg je osnovana. Naime, početkom 2018. godine započinje veliki posao izvoza sira u Rusiju. Međutim, izbija velika afera kada je novembra meseca 2018. Ruska služba za veterinarski i fitosanitarni nadzor zvanično poslala državnim organima Srbije dokaz da je Sremska mlekara u periodu od januara do jula te godine u Rusiju iz Srbije izvezla 3815 tona sira (oko 4 miliona kilograma) predstavljajući ga kao srpski proizvod.

Međutim, istraga ruske službe je pokazala da je Sremska mlekara iz Ukrajine dobijala biljni sir koji se potom na deklaraciji prikazan kao srpski kravlji sir i kao takav se po povlašćenim uslovima izvozio u Rusiju. Zvanični odgovor institucija Republike Srbije dat Rusiji je da Sremska mlekara nije imala dozvolu za izvoz u Rusiju i da čak nije imala ni važeću dozvolu za promet mleka i mlečnih proizvoda ni u samoj Srbiji imajući u vidu da ne vrši otkup mleka niti ima bilo kakvu proizvodnju. U čitavom navedenom periodu u kojem se odigravao očigledan šverc robe i narušavanje trgovinskih sporazuma između Srbije i Rusije, Rade Basta je bio direktor i jedino odgovorno lice Sremske mlekare.

Umesto da pred zakonom odgovara Rade Basta septembra meseca 2018. biva imenovan za direktora JKP „Beogradske elektrane“, a potom oktobra 2022. dobija funkciju ministra privrede u Vladi Republike Srbije. Na sve ove funkcije dolazi na insitiranje Aleksandra Vučića lično. Uloga Radeta Baste je da bude neko ko u ime Vučića otvara važne strateške teme, pa je tako dok je bio direktor Beogradskih elektrana započeo javno zagovaranje da je potrebno izgraditi američke nuklearne elektrane u Srbiji.

Mesec dana nakon što je to javno rekao Basta, temu nuklearnih elektrana je preuzeo lično Vučić i sada je Srbija na korak od ukidanja moratorijuma na nuklearnu energiju i potpisivanju „123 Ugovora“ o transferu nuklearnih tehnologija iz SAD. Ovde dolazimo i do treće prekvalifikacije jer je posle fizičke kulture, farmacije i mlekarstva stigao i do stručnjaka za pitanje nuklearne energetike. Sa ministarskom funkcijom stigla je i nova prekvalifikacija, pa je tako Basta postao i stručnjak za spoljnu politiku i geopolitiku. Naime, u poslednje vreme postao je zvezda domaćih, ali i ruskih medija nakon javnog apela da Srbija treba da uvede sankcije Rusiji.

Očito da je na taj stav značajno uticalo i to što su ga Rusi provalili za onaj biljni sir iz Ukrajine, ali još mnogo više je uticao Vučić kojem je trebalo da ovo nepopularno pitanje u javnosti pokrene neko ko nije direktno povezan sa njegovom strankom i zato je izbor pao na Bastu koji je makar nominalno član Jedinstvene Srbije i koalicije SPS-JS.

Sve u svemu, vidimo da je logika uspostavljena na Šestom kongresu komunističke partije Jugoslavije održanom daleke 1952. godine i danas živa. Ovo znači da svaka politička odluka ima svoje dalekosežne efekte. Onda se postavlja pitanje, a kakve će efekte imati odluke koje se donose danas?! Recimo, u kom ambijentu će živeti naša deca i unuci nakon prihvatanja „francukso nemačkog sporazuma“ ili drugih svinjarija koje je Vučićev režim radio svih ovih godina unazad.

Kakvi će se novi monstrumi stvoriti i da li ćemo se na kraju sa nostalgijom sećati Malog i Baste?! Odgovor je da, osim ako se ne trgnemo i poslednjim atomima snage zaustavimo Vučićevu mašineriju. I za to ne treba čekati neke idealne prilike i neke idealne ljude. To se neće pojaviti. Treba raditi sa onima koji hoće i na način na koji se može.

To je kao u pesmi Banović Strahinja u kojoj on svoju čast i ugled kuće brani sa društvom odmetnika koje je negde usput prikupio. Narodni pesnik ovom epskom junaku posvećuje i jedan od najlepših stihova: „Strahinjiću bane ti sokole srpski; Svud su brodi đe god priđeš vodi.“ Zato kada konačno prelomimo i krenemo iskreno u borbu za odbranu časti i dostojanstva pojaviće se i putevi gde nismo ni sanjali da postoje.