Pad svakog diktatora uvek je najavljivan gušenjem slobode i povećanjem represije nad građanima. Tako i Aleksandar Vučić, u strahu od kazne koja ga čeka za izvršene zločine, pokušava da suzbije svaki otpor naroda. Okružen ubicama, švercerima droge i oružja, narkomanima, prostitutkama i agresivnim sociopatama, Vučić hapsi političke aktiviste, novinare, monahe i sve ostale normalne ljude, koji se suprotstavljaju njegovoj diktaturi. Ma koliko zla naneo, nikada nijedan diktator nije uspeo da ostane na tronu i slobodi, neće ni Vučić.
Predrag Popović
Ujutro 11.marta 2006. godine, nešto pre sedam sati Slobodan Milošević je, u dnu lista iz sveske, Miri Marković napisao „Čuvaj se, Maco, volim te". Papir je selotejpom nalepio na zid iznad kreveta u ševeningenskoj ćeliji, pored ostalih pisama supruzi, sinu Marku i ćerki Mariji. Kad se nagnuo da namesti posteljinu, osetio je slabost i bol u levoj ruci. Posle nekog vremena, oslanjajući se na zid, došao je do vrata i pozvao stražara. Nije se požalio na zdravstveno stanje, samo je zatražio flašu vode. Crnac iz Kanade mu je rekao da nema vode, kantina je zatvorena. „Ne", to je poslednja reč koju je Milošević čuo. U osam sati, prilikom redovne provere ćelija, Kanađanin je video mrtvo telo bivšeg predsednika Srbije, presamićeno preko ležaja.
Tako je aktuelni predsednik Srbije Aleksandar Vučić opisivao Miloševićev susret sa smrću. Vučić je tvrdio da je to saznao iz razgovora sa Mirom Marković, Miloradom Vučelićem i Hadži Draganom Antićem.
Još se ne zna kako će skončati Vučić, da li će pored sebe imati nekoga da mu doda čašu vode ili će ga pronaći u nekoj rupi ili šahti kao Sadama Huseina ili Moamera el Gadafija. Međutim, zna se da Vučić ide Miloševićevim stopama, gazi preko opljačkanih, poniženih i mrtvih.
Otkad je došao na vlast, iste političke i medijske trikove, kojima je Milošević lagao i varao narod. Na isti diktatorski način upravlja partijom i državnim institucijama, naročito policijom i pravosuđem. Takođe, na isti način se obračunava s nepodobnim opozicionarima, novinarima, advokatima, pa i običnim građanima. Isti postupci izazvali su iste posledice, razlika je samo u razmerama propasti. Vučić je, u tome, gori. Svojim političkim avanturama i kriminalnim akcijama stvorio je neuporedivo veću štetu po Srbiju i njene građane.
Milošević je vodio Srbiju u tri izgubljena rata. Svaki pod parolama o zaštiti vaskolikog srpstva, ispod kojih se, u realnosti, sve svodilo na ostvarenje političkih i lukrativnih ambicija. Po tom modelu postupa i Vučić. Kao što je Milošević, u jeku rata s Hrvatskom, zgrnuti novac čuvao na računima Dubrovačke banke, ali i austrijskim, francuskim i kiparskim bankama, tako je i Vučić svoj plen deponovao u američke, ruske i kineske banke.
Milijarde evra je oteo od najsiromašnijeg naroda u Evropi, koji svakodnevno hipnotiše lažima o blagostanju, zlatnom dobu, privrednim uspesima i najvećim platama i penzijama u istoriji Srbije. U nastupu patološke potrebe za samohvalisanjem, Vučić ističe da prosečne plate na beogradskoj opštini Vračar iznose 1.250 evra. Još više bi fascinirao konzumente svojih obmana kad bi priznao da vlasnici jednog vinskog podruma u Jajincima uzimaju po nekoliko miliona evra mesečno.
Milošević je vlast, moć i plen, kad je shvatio da mu se bliži pad s vlasti, branio silom. To radi i Vučić. Aktuelni diktator je svestan da mu nema spasa, da mu narod neće oprostiti izdaju, prodaju i predaju Kosova i Metohije, pa ni sankcije koje mora da uvede Rusiji.
- Nemoj da to radiš, nemoj da Albancima predaš Kosovo. Ako su pritisci preveliki, podnesi ostavku i napusti politiku - Anđelko Vučić je dobronamerno, kao sina, savetovao Aleksandra Vučića u junu 2014. godine.
Uzalud. Vučić, za vlast, ne bi dao samo Kosovo, nego i ostatak Srbije, plus Angelinu, Anđelka, Andreja, Danila i onaj hologram. Kosovo je već prodao i predao svojim političkim i poslovnim partnerima iz Prištine, Brisela i Vašingtona. Najsramniji poraz u srpskoj istoriji, prvi u mirnodopskim uslovima, Vučić sada predstavlja kao veliki uspeh, koji će omogućiti kriminalcima iz Srpske liste da vladaju u nekoliko kosovskih opština. Ko ne veruje u te laži, izložen je političkoj, policijskoj, pravosudnoj i medijskoj torturi.
Na udaru su se našli politikanti iz "pampur koalicije" Boško Obradović, Miloš Jovanović i Milica Đurđević Stamenkovski. Kad im je bila potrebna Vučićeva podrška, da ih pusti na režimske medije u predizbornoj kampanji, učestvovali su u njegovim igrokazima. Uz osmehe i vino, nazdravljali su jedni drugima, srećni što je gospodar njihovih sudbina pristao da im pomogne da uđu u parlament i uvale se u republički budžet.
Do tog koktela, Vučić je već utvrdio državnost albanskog Kosova, s koga je povukao sve srpske institucije, a dao mu kompletnu imovinu, saobraćajnu i telekomunikacijsku infrastrukturu, elektrodistribuciju, Gazivode i Valač, pravosuđe, marionete iz Srpske liste i sve ostalo. Bez obzira na to, ž
Obradović je obećao da "Vučića neće obarati po pitanju Kosova". Nije rekao koja pitanja su važnija od kosovskog. U znak zahvalnosti, Vučić mu je, kao predizborni poklon, dao dr Branimira Nestorovića, medijski vrhunski timarenog i pripremanog da povuče Dveri preko cenzusa.
Vučićeva konačna predaja Kosmeta nije poremetila odnose sa Obradovićem. Naprotiv, sad su potrebniji jedan drugome nego ikad pre. Za kečersku predstavu, u kojoj se, tobože, opasno sukobljavaju, Vučiću je potreban takav protivnik, lak za kompromitaciju i manipulaciju.
Naprednjački političari i mediji iznose poluinformacije o Obradovićevoj imovini. Ana Brnabić ga je u Narodnoj skupštini pitala otkud mu stan na Dedinju, ali nije dobila odgovor. Obradovića prozivaju i Vučićevi sateliti s oba pola političke scene. Vojislav Šešelj ga optužuje da dobija novac od režimskih tajkuna, a Dragan Đilas mu otvoreno preti da će objaviti ko ga je finansirao, i Dveri i njega lično, dok je, dve godine, bio van parlamenta.
Na Vučićevom udaru se nalazi i Miloš Jovanović, lider Nove demokratske stranke Srbije. I Jovanović je, sa desetak godina zakašnjenja, primetio da Vučić ne štiti srpske nacionalne interese, već da izvršava naloge stranaca, koji insistiraju na priznanju nezavisnosti albanskog Kosova. Vučić je i njega napao besmislenom optužbom da je 2001. godine oslobodio više od hiljadu albanskih terorista iz srpskih zatvora. Jovanović tada nije ni učestvovao u politici, ali jesu istaknuti konvertiti, koji su nikli ispod suknje Vojislava Koštunice, da bi se sad grejali pod Vučićevom: Petar Petković, Milenko Jovanov, Nebojša Bakarec, Dejan Mihajlov, Dragan Šormaz, Andreja Mladenović i mnogi drugi. Podjednako je besmislena optužba da Jovanović ima francuski pasoš. Vučić je poslednji koji na tome treba da prigovara, pošto je Hrvatici Ani Brnabić dao treći premijerski mandat, a na mesto gradonačelnika Beograda progurao Aleksandra Šapića, ponosnog vlasnika italijanskog pasoša.
Uz to, naprednjački mediji Milošu Francuzu, kao i Bošku Obradoviću, broje nekretnine i novac. Miloš i njegova supruga Leticija Erika Jovanović imaju nekoliko stanova u centru Beograda. Jovanović je priznao da je jedan stan na Vračaru, od 80 kvadrata, kupio 2007. godine za 98.000 evra. Drugi stan, od 71 kvadrata, u istoj zgradi, na istom spratu platio je 73.000 evra. Naprednjački mediji, odnosno njihov glavni urednik Vučić, otkrili su i da Jovanovićeva majka ima dvosoban stan na Vračaru, blizu Hrama Svetog Save, a njegova sestra pola stana u centralnoj beogradskoj opštini Stari grad. Prema podacima iz SNS, Miloš Francuz i Leticija Tajlanđanka nedavno su kupili stan od 50 kvadrata kod stare Železničke stanice, nedaleko "Beograda na vodi". Kampanja je potkrepljena informacijama o visini mesečnih prihoda Jovanovićeve supruge, koja zarađuje tačno 432.093,51 dinar.
Vučić zna da je narod siromašan, on ga opljačkao, pa Jovanovića pokušava da kompromituje pričama o "basnoslovnoj imovini". Tako je i od Dragana Đilasa nekad promovisao u lidera opozicije, tvrdnjama da je zgrnuo 619 miliona evra. Kao što je nekada Đilasov lik stavljao na plakate s natpisima "Tajkun" i "Đitler", tako je Vučić sada oblepio ceo Beograd, a i još nekoliko gradova, posterima na kojima se u centru nalazi "Miloš Francuz", a pored njega "Milica Lažljivica" i Boško Obradović sa albanskim kečetom na glavi.
Naprednjačka mašinerija za devastiranje političkih protivnika nema mnogo posla oko Milice Đurđević Stamenkovski, ona to radi sama.
Kad je odlučio da se osveti bivšem gazdi Šešelju, Vučić je izabrao Micu Zavetnicu, da preko nje ponizi crvenog vojvodu. Nisu mu uspela prva dva pokušaja da ubaci Zavetnike u parlament, ali jeste treći. Naprednjaci su skupljali i overavali potpise za kandidaturu tzv. Srpske stranke Zavetnici, dali im medijski i poslovni prostor, pa i kadrove.
Sad, kad je došlo vreme za zaplet u kome treba da glume da su ljuti protivnici, Vučić je javno osuo paljbu po Milici Đurđević Stamenkovski, a tajno je zapretio njenom suprugu Stefanu Stamenkovskom da će ga kompromitovati pričom o raznim porocima i bolestima zavisnosti, kao i da će mu pokvariti građevinske poslove u Pančevu i beogradskoj opštini Zvezdara.
Usput, dva narodna poslanika s liste Zavetnika, Dušan Stoiljković i Dragan Nikolić, nedavno su se učlanili u Srpsku naprednu stranku, kao i njihove kolege iz beogradske Skupštine Stefan Jovanović, Marija Vukmirović i Bojana Sladojević.
S tom vrstom opozicionara iz "pampur koalicije" Vučić nema problema, oni odrađuju sve zadatke baš kako njemu odgovara. Dan pred ohridske sramote, kad je Vučić obavezao Srbiju da realizuje sve što je potrebno da bi Kosovo i definitivno steklo sve atribute države, Dveri, DSS i Zavetnici su organizovali miting u Beogradu, pred zgradom Predsedništva.
ri sata su se smenjivali govornici, zamarali ljude izlizanim parolama o "svetoj srpskoj zemlji", "kolevci srpstva" i sličnim frazama iza kojih nema nikakve ideje o akciji koja bi mogla da spreči izdaju i predaju Kosova i Metohije. Dok su lideri recitovali "najskuplje srpske reči", narod je nudio rešenje. No, uzalud su se čuli povici i pozivi na ustanak. Kad je predstava završena, energija je potrošena, pa su se Vučićevi opozicionari mirno i opušteno razišli. Rekli su šta imaju, ništa nisu postigli, a Vučiću su dali povod da njih, kao i sve normalne građane koji se ne odriču Kosmeta, naziva ekstremistima koji pozivaju na rat kako bi dobrovoljno davali tuđu krv.
Kakvi god bili, i krivi i dužni, na poziv lidera "pampur koalicije" odazvalo se oko 10.000 Srba. Bilo bi ih i mnogo više da Vučić, kao nekad Milošević, nije zloupotrebio policiju i stranačke eskadrone za uterivanje straha, koji su blokirali prilaze Beogradu i zabranjivali vlasnicima autobusa da ih iznajme opoziciji. Oni su došli zbog Kosova, ne zbog organizatora protesta. A, to brine Vučića. On zna da na mitinge SNS-a ne bi došlo ni hiljadu ljudi bez prisile i podmićivanja. Ovi, koji su se odazvali pozivu Dveri, DSS-a i Zavetnika, sutra će opet izaći na ulicu da se suprotstave izdaji.
Za svaki slučaj, da bi ih držao na kratkom povocu, da im ne padne na pamet da zaista počnu da razmišljaju o ustanku i pobuni, Vučić liderima "patriotske opozicije" preti podizanjem cenzusa na pet odsto, kao što je bilo do 2020. godine. Pošto nijedna od tih stranaka neće moći da udvostruči rezultat sa prošlogodišnjih izbora razumljiv je njihov strah od gubitka poslaničkih mandata i novca iz budžeta. S nekoliko trikova i intriga, Vučić lako može da ih svede na realan nivo, blizu nule. Ipak, iako on preti u stilu Tarasa Buljbe - ja rodio, ja ubio - Vučiću ne pada na pamet da ih uništi. Potrebni su mu takvi, nesposobni i nezainteresovani za ozbiljan sukob na političkoj sceni, baš kao što su i njihovi evroatlantski građanski pandani poput Đilasa, Nebojše Zelenovića i sličnih.
Kao što je Milošević manipulisao tadašnjim opozicionarima, kojima je lični interes bio iznad državnih i nacionalnih, tako i Vučić računa da će uvek moći da kontroliše oba opoziciona bloka. Opet kao Milošević, i Vučić zna da mu prava opasnost preti od pojedinaca koji imaju obavezu prema svojoj savesti, a ne prema svojoj ili stranačkoj kasi.
Miloševićev režim nisu srušili DSS, DS, GSS ili SPO, nego odlučni pojedinci, studenti i građani, koji su 2000. ustali u odbranu prava na normalan život u slobodi. Požarevačka braća Veljković, Valjevac Maki Arsenijević, Subotičanin Branimir Nikolić i hiljade njima sličnih nekorumpiranih i nekompromitovanih pojedinaca digli su glas, a i motke u borbi za oslobođenje Srbije od diktature. Takvih se plaši Vučić, zato svake godine uhapsi i sudski progoni po nekoliko stotina korisnika Fejsbuka i Tvitera, koji ga psuju zbog zločina koje vrši. Zato je uhapsio Dejana Petra Zlatanovića, Damnjana Kneževića i monaha Antonija.
U Vučićevoj Srbiji u zatvoru se nalazi Zlatanović, urednik You Tube kanala Srbin Info, zato što je na protestu zbog izdaje Kosmeta rekao: "Ko potpiše, njega ubiše". Zbog verbalnog delikta, Zlatanović je u ćeliji, a Željko Mitrović na slobodi. U pritvoru se nalazi Knežević, vođa Narodnih patrola, ali ne i Zvonko Veselinović, vođa kosovskog klana. Iza rešetaka je bio i monah Antonije, pod optužbom da je kršio javni red i mir pesmom, koju je otpevao pred zgradom Predsedništva Srbije: "Vučiću Šiptaru, izdao si Srbiju, izađi Šiptaru, da bi primio platu za izdaju, hapsite Albance, policija prodana". Monaha Antonija hapsilo je 26 policajaca u uniformama i šestorica u civilu. Nijedan policajac nije ni pomislio da uhapsi Vučićeve kumove Nebojšu Stefanovića, Nikolu Petrovića, Slavišu Kokezu, kao ni mnoge funkcionere naprednjačkog kartela, ogrezle u kriminal i korupciju.
Vučić je svestan toga da policijskom i pravosudnom torturom ne može da uplaši Zlatanovića, Kneževića i monaha Antonija, ali njihovim primerom namerava da opomene ostale građane, koji odbijaju da mu se potčine. Ni u tome nema uspeha.
Bez obzira na medijski mrak, ima hrabrih pojedinaca koji ne dozvoljavaju da Srbija umre bez otpora, bez glasa. Prof. dr Dejan Mirović je, kao jedan od organizatora prvog protesta protiv Vučićeve izdaje i prodaje Kosmeta, pred tužiocem ponovio reči Dejana Zlatanovića i pozvao Vučića da i njega uhapsi. Osim kleveta na Pinku i u dnevnom listu Alo, Vučić ništa nije smeo da preduzme protiv Mirovića. Na sličan način je prošao prof. dr Milo Lompar, koji je javno optužio šefa naprednjačkog kartela da "stvara stanje trajnog državno udara".
- Ovo je četvrti autoritarno-diktatorski režim. Gori je od ličnog režima kralja Milana i od diktature kralja Aleksandra. Po učinku, najbliži je totalitarnom režimu Josipa Broza koji je, sa decenijskom američkom podrškom, stvorio uslove za poništavanje srpskih nacionalnih prava. Ponašanje srpskog predsednika je protivustavno u dužem periodu i u višestrukom povratu. Ono stvara stanje trajnog državnog udara, jer vlast donosi odluke na koje nema pravo. Da bi mogao da obmanjuje građane, Vučić je dao usmenu saglasnost na nemačko-francuski sporazum između Srbije i Kosova. Ta saglasnost je obavezujuća, ali oon se zaklanja iza okolnosti da ništa nije potpisao. Njegova potreba za neistinama pretvara se u sistem neistina koje proizvodi i prenosi ogroman broj medija pod njegovom neposrednom ili posrednom kontrolom. Tako lična patologija prerasta u društvenu patologiju. U demokratskom smislu, odvija se žigosanje svih koji se protive ovakvom ponašanju vlasti. Kriminalizuje se neslaganje s nosiocima vlasti, pa se ljudi poput Dejana Petra Zlatanovića i Damnjana Kneževića hapse i drže u zatvoru bez uverljivih i javno predočenih razloga. Takvo nedemokratsko stanje ima podršku građanske opozicije zato što srpski predsednik sprovodi drugosrbijansku politiku bez ostatka. To je nedemokratska politika s kolonijalno-okupacionim ciljevima. Aleksandar Vučić ima besprimernu podršku zapadnih činilaca, čiji je vodeći predstavnik američki ambasador. Ovako nedemokratska vlast, na čelu sa srpskim predsednikom, predstavlja kolonijalnu ispostavu kojom upravlja Kristofer Hil. Otpor Vučićevoj politici trebalo bi da nastane na univerzalnoj liniji zakonitosti i ustavnosti i na liniji odbrane srpskih nacionalnih prava. Čitavo društvo je, međutim, na sistematski način razoreno. Potopljeni u teškoće potrošačkog društva, uplašeni propagandom vlasti, ispunjeni hedonističkom kulturom, građani ne uspevaju da se orijentišu i kada shvataju razmere događaja čije posledice trpe. Ustanove nacionalnog značaja, SPC, SANU i Beogradski univerzitet, urušavaju se naočigled javnosti i zahvaljujući postupcima svojih članova, koji gube svaki ugled i dostojanstvo. Jedina vidljiva društvena snaga je nacionalna opozicija. Ovo je istorijski trenutak za političke stranke da osmisle miran i demokratski otpor protivustavnom ponašanju srpskog predsednika. Ako ikad, onda sad. Ako ne sad, onda nikad. Ukoliko se to ne desi, otpor će morati da nastane u neformalnim oblicima - rekao je prof. dr Lompar.
Kao što je i najavio, njegov poziv na odbranu Ustava, zakona i državnih i nacionalnih interesa, naprednjaci su shvatili kao pretnju Vučićevoj diktaturi, na šta su odgovorili uvredama. Prljav posao je pripao Nebojši Krstiću, drvenom advokatu svakog vladara, koji sad ima ulogu eha iz donjeg dela leđa Vučića, svog prirodnog staništa.
- Trenutačno najveće ideološko zlo u Srbiji, stožer okupljanja ekstremističkog taloga, kosovskih profitera i lažnopatriotskih baraba. I, naravno, prirodi saveznih "nezavisnih" Kurtijevih medija - napisao je Krstić na Tviteru ono što Vučić misli dok kreira napade na svakog slobodnog čoveka.
U svoj talog, Vučić je uključio Krstića, kosovske profitere Veselinovića, Jorgovanku Tabaković, braću Karić, Miliju Milosavljevića i mnoge druge lažnopatriotske barabe koji ne smeju da beknu protiv prodaje njihovog zavičaja kako ne bi naljutili gazdu od koga dobijaju funkcije, apanažu i unosne poslove na tenderima.
Uz mnoge sličnosti s Miloševićem, Vučića su zapale i određene razlike. Iako je prolazio kroz turbulentne odnose sa zapadnim centrima moći - nekad kao "faktor mira i stabilnosti na Balkanu, nekad kao "balkanski kasapin" - Milošević nikad nije bio prinuđen da udari na Rusiju. Vašingtonske i briselske gazde to traže od svog sluge Vučića. Od toga što će Srbija uvesti sankcije nikakvu korist neće imati ni Amerika, ni Evropska unija, a Rusija neće imati štetu. Insistiranje na sakcijama ima za cilj samo poniženje Srbije, ništa drugo. Vučić ne mari za to, niko ne može da ponizi Srbiju više nego što je on to već učinio. Što se njega tiče, sankcije bi bile uvedene još pre godinu dana, samo da mu više od 2,5 milijarde evra nije deponovano na računima u dve moskovske banke.
Da nije toga, da su mu pare na bezbednoj udaljenosti od Rusa, odavno bi Vučić prihvatio da "sledi spoljnu politiku Evropske unije". Ovako, predajom Kosova i drugim političkim ustupcima odlaže suočenje s tim evroatlantskim ultimatumom i uporno se zaklinje da neće skrenuti s evropskog puta. Vučić je dugo na tom putu, duže od svih srpskih politikanata.
Doduše, kao gorljivi radikal zalagao se za to da se Srbija što više približi Evropi kako bi tajnim Teslinim oružjem, koje im je doneo Vladimir Žirinovski, on i Šešelj što preciznije pogađali ciljeve u Beču, Parizu i Londonu.
Druga, za Vučića još bolnija, razlika u odnosu na Miloševića svodi se na činjenicu da su Srbi iskreno voleli Slobu. Bez obzira na svo zlo u koje je zavio Srbiju i Srbe, Milošević je i posle kataklizmičnih sankcija i inflacije, potom i NATO bombardovanja, u trenutku pada s vlasti dobio 1,8 miliona glasova. Vučić zna, ako bude padao na izborima, neće dobiti ni 18 glasova. Ako preživi pad s vlasti, Vučić, kao Milošević, pored sebe neće imati nikoga da mu doda čašu vode.
- Ako Vučić politički preživi krivokletstvo i veleizdaju, Srbija neće. I obrnuto - napisao je Branislav Matić pre pet godina.
Vučić je izvršio krivokletstvo i veleizdaju, pa se sad, lažima i nasiljem, unutrašnjom represijom bori za opstanak na političkoj sceni. Da li će uspeti da zadrži vlast, to ne zavisi od njega i zlikovaca iz njegovog kartela. Sudbinu Srbije odrediće narod, njegov najbolji deo, koji je spreman da se bori za slobodu.