Razaranja

Kako je umesto zaboravljanja ono malo bruke izveden svečani zalazak Mirjane Menković

PTIČICA JE ULETELA U KAVEZ U ZABELI

Kako je propala svečana rehabilitacija osuđene kriminalke Mirjane Menković? Kakva je sličnost Mirjane Menković i Živke Ministarke? Ko su sve bili učesnici ovog kapitalnog skandala i šta je bio povod za to? Kakva je međusobna veza proslave nepostojećeg Pokreta Nesvrsihodnih sa Etnografskim muzejom? Kakva je kapitalna pseudokulturna manifestacija priređena o državnom trošku? Za šta je Menkovićka primala platu od 2005. godine? Koji su njeni najveći strahovi, i u kakvom se društvu sada nalazi?

Stanislav Živkov

Najbolja komedija Branislava Nušića "Gospođa Ministarka" završava se kratkim monologom Živke Ministarke koja govori "Ne zaboravite da sad nisam ministarka pa ne moram više da budem otmena, i onda neka vam ne bude krivo ako raspalim jezikom po vama! 'Ajde idite kući, idite, nećete valjda do kraja da mi stajete na muku. Idite i nemojte đavo da vas odnese da me ogovarate, jer, ko zna, danas-sutra mogu ja opet biti ministarka. Samo dok se zaboravi ovo nešto malo bruke, evo mene opet, pa posle da ne budete: što nam nisi kazala...

Na žalost pseudokulturna dešavanja tokom prošle godine su na najgori mogući način pokazala da se to malo bruke očito namerno zaboravilo pa je tako na sve moguće načine pokušano pranje biografije osuđene bivše direktorke ostataka Etnografskog muzeja Mirjane Menković i to preko nastavka Nušićeve drame za koji bi najbolji naslov glasio „Buđenje Mrtvaca iliti povratak Živke Ministarke", što je po SPS liniji pomno pripremljeno kao deo većeg idiotskog projekta pod imenom „proslava 60 godina Pokreta Nesvrsishodnih"!

A o tome da je tzv Pokret nesvrsishodnih odavno pluskvamperfekt najbolje se vidi iz činjenice da su za tu tako svečanu proslavu jubileja nepostojeće organizacije organizatori, u nedostatku iole pametnije ideje doslovce od govana pravili tortu u vidu pričice o krpetinama Jovanke Broz koja je potom svečano prodata poput muda za bubrege i magle lakovernoj javnosti koja se na svaku budalaštinu zalepi poput svinje na masnu krpu, a kapitalnu ulogu rehabilitatora Menkovićke odigrala je oblajhana kič novinarka u cvetu osamdesetih po imenu Mira Adanja Polak, inače i sama poodavno zrela da postane nekakav eksponat!

Pošto ni to očito nije vredelo, ožalošćena porodica oličena u kosovarskim strukturama poput SPS-a i ostalih levaka započela je sa novim idiotskim poduhvatom, a sve sa ciljem kako bi se sirota Menkovićka rešila zatvorskih i drugih muka od kojih je sigurno najviše žiži fakat da mora odnekuda na vrati deset miliončića koje je maznula, što je takođe utvrđeno pravosnažnom presudom Apelacionog suda, te se tako na najgori mogući način pokazalo da od dna ima još niže mesto.

Naime, pre dosta godina, jedna gospođa je na vest da joj je bratanica sa venčanja pobegla sa venčanim kumom, samo rekla : dno, samo dno i tri metra niže i tako na najlepši mogući način opisala novonastali porodični skandal. Nakon toliko godina, ova definicija je ponovno postala veoma aktuelna pošto se pokazalo da još neki takođe spadaju u istu tu kategoriju ljudskog i moralnog dna.

Naime brojni muzealci kao i mnogi drugi nisu znali da li da se smeju ili da plaču kada su preko muzejske mreže dobili skaredan dopis, odnosno molbu za pomilovanje pravosnažno osuđene lopuže, odnosno smenjene direktorke Etnografskog muzeja Mirjane Menković koju je ona sama sebi sročila u trećem licu i lepo podmetnula drugim kolegama da je potpišu i pošalju, i to svega za dva dana a sve to u očajničkom pokušaju ne da toliko izbegne godinu ipo dana robije, već da izbegne vraćanje desetak miliona dinara nakradenih para na šta je obavezana pravosudnom presudom Apelacionog suda.

Ovaj skaredni apel upućen je ni manje ni više predsedniku Vučiću, a u njemu nema šta nema, ispade maltene pravi panagirik, a sirota ona otrpilke nekakvo nevinašce nevina poput francuske sobarice koja izigrava sveticu Genovevu, a čak je napravila i spisak kolega za koje je Menkovićka očekivala da ovu svinjariju potpišu!

Pa tako recimo tamo piše sledeće: Mi, prijatelji, bliske kolege, dugogodišnji saradnici i saborci dr Mirjane Menković, oglašene krivom po presudi Apelacionog suda Kž1 Po1 26/21 od 30. juna 2022. godine, (očito bi po Menkovićki bilo sasvim normalno da se kolege javno kompromituju samo kako bi spasili njenu debelu guzicu zaslužene robije) savršeno poznajuući veličinu značaj i vrednost njenog doprinosa zaštiti očuvanju tumačenju i predstavljanju javnosti srpske nacionalne baštine pri čemu se namerno prećutkuje da je jedino čime se ova spodoba baktala od 2005. godine bilo sve osim etnologije pošto joj je najvažnije bilo decenijsko baktanje sa krpetinama i kožura Mirjane Marić i zapošljavanje njene sekretarice u Etnografskom muzeju te pravljenje skaredne izložbe krpetina Jovanke Broz i neuspeo pokušaj uvaljivanja isti h krpetina i trulih haljina u Muzej Primenjene umetnosti pa u Muzej istorije Jugoslavije što je na njenu veliku žalost propalo pa su krpetine završile u nekakvoj iznajmljenoj garaži!

A Menkovićka je zamislila da ima i neke velike zasluge u organizovanju i naglom unapređivanju stručnog rada Etnografskog muzeja posle niza godina tavorenja, a sve se na kraju svelo na to da je njen jedini muzeološki doprinos bilo sistematsko uništavanje zbirke zlatoveza kojom je rukovodila, zatim nabavka i pokušaj prodaje buđavog sira i bajatih peglanih kobasica u sklopu samog muzeja, odnosno Manakove Kuće koja je temeljno urnisana, te neuspeo pokušaj otvaranja još jedne birtije u samom muzeju (predsedavajuća hipopotam udruženja i smenjena drugarica direktorka sada se već nazire, bivšeg Etnografskog muzeja u Beogradu Mirjana Menković, svojevremeno je donela odluku da ponovo otvori kafanu u podrumu zgrade na Studentskom trgu 13., koju je trebao da vodi njen najodaniji i najintimniji saradnik konzervator Nebojša Jeremić koji je istovremeno trebao biti i glavni kuvar jerbo je Menkovićka izjavila da niko ne kuva tako dobro njeno omiljeno jelo pasulj sa rebarcima kao on, što ni najmanje ne čudi jer se svinje najbolje tove pomijama, te je pomenuto jelo trebalo služiti ne samo na meniju, nego i u posebnim prilikama).

Kao gosti kafane očekivani su mnogobrojni studenti, muzičari filharmonije, pa i glumci, ali su prvo morali da plate ulaz, pa tek onda da pređu na konkretno tamanjenje krkanluka. Iako je već u široj javnosti uveliko iščekivano svečano presecanje užeta crvene boje prilikom svečanog otvaranja kafane Kod Gice Prasice, iako je cenovnik svega pasuljskog i svinjskog očekivan posle objavljivanja cene ulaza u ovaj gastrosvinjski vilajet, verovatno objavom u Službenom glasniku, iako je kao šefica sale u podrumu trebala biti poslužiteljka Sultanija Hurem Dušković, koja godinama špijunira sve i svakoga u muzeju do ovako kapitalne muzeološke manifestacije nikada nije došlo.

Poseban razlog za pomilovanje ove lopurde svakako je bilo i navodno privlačenje sposobnih, energičnih i talentovanih mladih stručnjaka i njihovo vezivanje za Etnografski muzej, koji se nikada nisu vezali za muzej pošto su ili dobili pedalu ili su pobegli glavom bez obzira nakon seksualnog uznemiravanja od strane same Menkovićke o čemu najbolje svedoči svojevremena prijava protiv dotične zbog pokušaja gušenja u liftu simentalskim sisurinama od po 20 kg! doduše mladi su a neki način ušli, ali sve sami kapitalci recimo bivši poslanik i u to vreme novokomponovani advokat Miloš Aligrudić koji je daleko poznatiji po svom ocu nego po propaloj DSS političkoj karijeri, zatim kum njenog sina Nemanja Štula koji je nakon Menkovićkinog hapšenja pothitno pobegao iz zemlje a tu je osvanuo i nekakav Bojan Karaklić koji je toliko uspešno realizovao sve Menkovićkine mahinacije da je takođe pobegao glavom bez obzira u pravobranilaštvo.

Ipak najbolje od svega je deo gde se spominju njeni navodni podvizi gde treba posebno ceniti lično učešće i organizovanje utvrđivanja i obelodanjivanja gubitaka i šteta nanetih srpskim spomenicima i celom kulturnom nasleđu na Kosovu i Metohiji od 1999. nadalje, te osnivanje i rukovođenje Centrom Mnemosyne kojim je uspela da, kad niko drugi nije smeo ni umeo, jedina uspostavi veze sa međunarodnim organizacijama za zaštitu kulturnog, umetničkog i istorijskog nasleđa, što je najbolji dokaz Menkovićkinog totalnog ludila i činjenice da nije svesna svoje nesvesti jer što se baštine Kosova i Metohije tiče, stvari stoje sasvim drugačije i zapravo su najidealniji primer hohštapleraja i lopovluka tim pre pošto je u celu mahinaciju i višedecenijsku pljačku i pronevere podjednako sa Menkovičkom umešan i njen dugogodišnjji ljubavnik, inače dvostruki robijaš Branko Jokić direktor nepostojećeg muzeja u Prištini, a opet taj nepostojeći muzej u Prištini je, kao i sve ostale izmeštene institucije sa Kosova prava fatamorgana koja traje već 23 godine!

Malo je poznato da je nakon ukidanja autonomije Kosova i raspuštanja tamošnje skupštine, na sednici Narodne skupštine Srbije od 26. maja 1994. godine doneta odluka o osnivanju Muzeja u Prištini, pri čemu se zaboravilo da su do tada postojali Muzej Kosova i Metohije i Muzej revolucije Kosova čija su sredstva i zgradu lepo prebacili novoizmišljenom muzeju na dalje korišćenje. A pošto je ovo bila jedna od brojnih brljotina SPS režima, po svaku cenu trebalo je pronaći i odgovarajućeg direktora, po sistemu spram sveca i tropar. A pravi čovek pronađen je ni manje ni više nego u Mariboru gde je živeo bivši dvostruki robijaš po imenu Branko Jokić. U međuvremenu, Jokić je postao direktor i kada se srela sa Jokićem zafrcale su varnice sa obe strane i ispala je to ljubav na prvi pogled a za njime došla je i Menkovićka i poput krpelja se zalepila za njega. Svi su se sablaznili jer su znali da je oženjen, a ona se ponižavala do dna, služila kao robinja i sva egzaltirana obletala oko njega dok je pred starijom generacijom kustosa izigravao Sulejmana Veličanstvenog sedeći u crvenom salonu u Muzeju, pio kafu a ostali ćuteći slušali njegove budalaštine o zatvoru.

A da se takve stvari još više pročuju, svakako su uticali čudni događaji koji su se godinama potom dešavali u Etnografskom muzeju u šta su se, osim zaposlenih, često imali prilike da se uvere i muzejski gosti smešteni u gostinjsku sobu u međuspratu koji su, prema izjavama nekih od njih, opravdano najpre pomislili da muzejem rajzuju duhovi, pošto su se stalno čuli izbezumljeni ženski krici i urlici, pretnje, lomljava i razbijanje!

Inače, MNEMOSYNE je bila uspešan servis za pranje para a ugašena je nakon hapšenja Mirjane Menković i svih događaja koji su potom usledili, ali zato, iako je Mnemosyne ugašena, očito da neki u Ministarstvu kulture to ne znaju pa se na sajtu Ministarstva kao elektronska adresa navodilo mnemosyneŽopen.telekom.rs kao i web sajt .

Tokom istrage protiv Menkovićke je utvrđeno i da su umešani i Branko Jokić, Sanja Stanković, rođaka Branka Jokića i Veljko Alvadžić, tadašnji sekretar Muzeja i rođak istog Branka Jokića. A bilo bi jako zanimljivo dokle se došlo sa istragom protiv Menkovićke i Jokića koji do sada nisu odgovarali za brutalno pljačkanje Muzeja Kosova u Prištini 1999. godine, kada je deo neolitskih figurina prodavan Albancima za 80.000 maraka po figurini dok su u Beogradu pričali da im karabinjeri navodno nisu dali da evakuišu predmete Muzeja u Prištini. Inače još 2002. godine je u Prištinu vraćena sedeća figurina sa lokaliteta Predionica kraj Prištine.

Posebno je zanimljivo pitanje šta čini nepostojeći fundus nepostojećeg muzeja iz Prištine, pošto su odande doneli samo dva - tri sanduka predmeta, konkretno 676 arheoloških i oko 570 etnoloških eksponata što naravno ne čini jedan muzej, a pogotovu ne zahteva jedanaestoro zaposlenih, a sva je verovatnoća da u dogledno vreme neće biti potreban ni jedan jedini jer će kad-tad ta dva tri sanduka sa predmetima ionako morati biti vraćeni u sedište Muzeja na adresi ulica Nazim Gafurri bb. 10.000 Priština.

A Jokić se zaista „proslavio" direktorujući u Prištini, recimo besplatnom kafom svima koji dođu do 7.30 na posao, mešao se u stvari o kojima pojma nije imao, muvao sa dodelom stanova, a posebno je dobijao napade paranoje zbog čega ga je jako nerviralo svako okupljanje zaposlenih u kancelarijama pošto je očito već imao maniju gonjenja a iako se rat približavao odbijao je evakuaciju predmeta iz Prištine!

Za razliku od Jokića, crkvene vlasti su bile dalekovidnije pa su recimo riznicu Pećke Patrijaršije blagovremeno evakuisali u Studenicu a tek pri samom kraju rata Jokiću i Menkovićki je palo na pamet da bi nešto trebalo napokon preduzeti pa su nekako utovarili par sanduka u kamion ali pri pokušaju izlaska iz dvorišta Muzeja Kosova, Albanci su ih sprečili da idu dalje i tek na intervenciju KFOR-a su se nekako ispetljali i tih par sanduka privremeno ostavili u Prokuplju da bi se kasnije po njih vratili a Jokiću je sve to bilo toliko normalno i uobičajeno da većini zaposlenih uopšte nije izneo radne knjižice i personalne dosijee što je barem moglo da stane u veću akten tašnu.Posebna su priča knjige ulaza muzejskog materijala i kartoni muzejskih predmeta koje do sada niko nije video! Pošto su u međuvremenu svi putevi bili zatvoreni zbog borbi u kojima se ginulo pa se zbog toga nije moglo vratiti u Prištinu, pronađen je „solomonski" izgovor da se više ne vraća u Prištinu jer su iz nje Srbi izbegli!!!!

Uglavnom, Jokić se iz Prištine vratio sa sve Mirjanom Menković i službenom Mazdom 323 kojom se dovezao u Beograd, a nekoliko godina kasnije javnost je saznala da je Mazda zamalo otišla kao prebijanje za neplaćene dugove za štampu nekakvih knjiga što pak ni najmanje nije zasmetalo zaljubljenim golupčićima da zajedno dočekaju Novu Godinu u Budvi gde su viđeni kako sa ostalim gostima igraju Šotu! A da se takve stvari još više pročuju, svakako su uticali čudni događaji koji su se godinama potom dešavali u Etnografskom muzeju u šta su se, osim zaposlenih, često imali prilike da se uvere i muzejski gosti smešteni u gostinjsku sobu u međuspratu koji su, prema izjavama nekih od njih, opravdano najpre pomislili da muzejem rajzuju duhovi pošto su se stalno čuli izbezumljeni ženski krici i urlici, pretnje, lomljava i razbijanje!

Doduše ta gostinjska soba nije jedina lokacija za hopa-cupa u zgradi muzeja jer su ovi moralno i etički zreli i savesni ljudi, takve stvari radili i rade u depou, liftu, naravno u Jokićevoj direktorskoj kancelariji na šestom spratu, zbog čega Menkovićka nakon postavljenja za v.d. direktora pola godine nije htela da siđe na drugi sprat muzeja, kako bi Jokića imala na uzici u svakom trenutku... Otuda krici i jauci i verovatno jahanje po aulama i hodnicima uz korbač i druge rekvizite i one polomljene preslice pošto je on služio nju pa kad drekne: "Branko, rekla sam ti da ćutiš!" svi se smrznu čak i u Kinoteci preko puta ulice što očito znači da on više nema lovu, te ga je zato pustila niz vodu jer je "došlo moje vreme", sad sam ja direktor a ti nisi. A auto mu je zdipio njen sin Stefan. Ko veli, kad već nema taj Muzej u Prištini, mogu ja voziti njihov auto. A to se radi tako što se putni nalog za kola nepostojećeg muzeja u Prištini napiše na ime Nemanje Štule koji onda lepo ključeve da Stefanu Menkoviću!

Apel se završava paneririkom predsedniku države, i koliko je poznato niko iz muzejske mreže nije bio lud da tako nešto potpiše, tim pre jer Menkovićka nikada nije dostavila pravosnažnu presudu što su joj tražili ali se zato zna da su danima u Etnografski muzej dolazili raznorazni bizarni likovi sa Filozofskog fakulteta kako bi potpisali skarednan apel ali zato je sasvim jasno sledeće: svi koji su potpisali Molbu za pomilovanje, sasvim sigurno su dobili opljačkan keš, na ime nekog nepostojećeg projekta, koji, takođe, sasvim sigurno, nije realizovan.

Među prvim saborcima je Miroslav Mitrović, glavni saborac među svim saborcima, pravi pravcijati muzejski barjaktar koji je u međuvremenu onako uvošten i sam postao muzejski eksponat pa još u penziji. Koga pak u trci za saborca godine kolje penzionisani pandur Milan Žilović, kome smo u ovoj priči dodelili drugo mesto, zato što nije tako dobar stručnjak kao Miroslav Mitrović, mada je od Monstruma Menkovic dobio veći keš, jer sudeći po izveštajima državnih revizorskih institucija. dotični se ogrebao za kosku preko JD produkcije, priprema za "Kolo" tradicionalnih igara Srbije i za izradu vektorskih etnomapa koje su koštale više od miliončeta, a što je uplaćeno firmi "GSC Systems" d.o.o. Žilović se inače angazovao sa svojim rođacima kao fizičko-tehničko obezbeđenje preko firme "Semiotik" d.o.o. Beograd za tri miliona. Naravno, bez pravnog osnova.

Treći saborac je Marina Cvetković, koja se sa izložbom ćilima koje je nosila u Delhi ogrebala na lažnim ugovorima o autorskom delu. Kako je sama izjavila, Monstrum Menković, još 27.07.2015. godine Odeljenju za budžetsku inspekciju Ministarstva finansija, je "da u datom momentu nije bila svesna da je metodologija isplate preko Ranke Dedović, na način kako je isplaćeno, čitaj opljačkano, nepravilna, već je toga postala svesna tek u trenutku razgovora sa budžetskom inspekcijom.

Njena namera je bila da se dodeli nagrada za samoprekoran rad zaposlenih, a ne da se na bilo koji način nanese šteta Muzeju ili budžetu, za šta je najbolji dokaz da je, zvanično, na sednici Upravnog odbora Muzeja, sa ovom okolnošću, otvoreno, upoznala taj Upravni odbor; smatrajući da ovakav način postupanja nije ni u čemu pogrešan nakon čega je mrtva hladna izjavila da je spremna da preduzme sve mere koje su neophodne da bi se navedena nepravilnost otklonila i ispravile sve, eventualne, negativne posledice"!

Najlepše u svemu je činjenica da je to rečeno još 2015. Odeljenju za budžetsku inspekciju, a već tada je samo u 2014. godini ustanovljena pljačka od najmanje 10 miliona dinara i to u vreme v.d. direktorovanja Miroslava Tasića koji je angažovao penzionisane pandure pošto su muzejski noćni čuvari obijali okolne prodavnice, a Menkovićka je nastavila u istom stilu proneverom najmanje 6 miliona, da bi se sve završilo tkao što je Muzej platio po 150.000 dinara prekršajnu kaznu za Tasića i Menkovićku da bi već 2016.

Izveštaj Revizorske komisije Ministarstva kulture obelodanio ponovo istu pljačku, samo jačeg intenziteta, da bi ista dostigla svoj vrhunac u 2017. godini, kada će, hvala Bogu, doći Odeljenje za borbu protiv korupcije MUP-a Republike Srbije, i otkriti istu pljačku treći put za redom, kontinuirano ponavljajuci, uprkos prijavama iz 2015 I 2016 godine, zbog čega će biti konačno uhapšena, zajedno sa Rankom Dedović, Šapićevom ujnicom i Ljubinkom Terzić, lažnim finansijskim direktorom Muzeja Jugoslovenske kinoteke sa diplomom računovođe neke više škole iz unutrašnjosti, koju je dobila tik pred penziju.

Sa Ljubinkicom će Monstrum pljačkati preko nekoliko firmi. Jedna je "Moj Tender" iz Sremske Kamenice, a druga je "Home Art ZM", vlasnika Željka Markovića,. Ljubinkica će zajedno sa Monstrumom i Rankom Dedović biti uhapšena, s tim što je odmah i puštena, nakon čega je ekspresno bez nanogice zbrisala u penziju! Nažalost, Odeljenje za borbu protiv korupcije je otkrilo samo dve tri karike ukupne korupcije koju je nezadrživo sprovodila Monstrum Menkovićka i sto će biti predmet istraživanja Tužilaštva za organizovani kriminal, na osnovu koje će biti i doneta ova presuda sa pravdom u najmanjem paketu, jer nije otkriveno bar jos tri stotine takvih firmi, preko kojih je nezadrživo, sa neverovatnim intenzitetom, kao na pokretnoj traci, pljačkala i pljačkala.

Na primer, neće biti predmet istraživanja Tužilaštva za organizovani kriminal privatna kanc. Miloš Aligrudić i Dragan Mijailović, kao i Bojan Karaklić, pripravnik iste kancelarije, koji su zajedno u paketu s njom, došli da otvoreno pljačkaju iako Muzej ima sistematizovano radno mesto "Sekretar Muzeja", i iako poslove pravobranilaštva za zaštitu imovinskih prava i interesa RS, u slučaju kad je sekretaru nakon 30 god dala otkaz, obavlja Državno pravobranilaštvo.

Takođe, neće biti predmet istraživanja ni izvesni "Dizajn studio Popović", kome je na osnovu Ugovora od 2017., čiji je predmet dizajn obrada fotografija, prelom i priprema za štampu knjiga "Kultura ženstvenosti u Srbiji XX veka - Odabrana ženska štampa i moda" i "Kultura ženstvenosti u Srbiji XX veka - Savremena žena i moderno doba", koje se nikada nisu pojavile, a kontinuirano je uplaćivala dotičnom Popoviću, užurbano, kao da je predosećala da će biti uhapšena. Takođe, milionče za projektovanje izložbe koju nikada nije realizovala, pa još pripreme za štampu za ilustrovanu izložbu, pa konzervacija panoa i banera za istu izložbu, pa konzervacija panoa i banera, flajera, plakata i pozivnica, štampa kataloga, pa štampa panoa i legendi, sve čega se setila za nepostojeću izložbu, a što je mogla da navede ne bi li opravdala milionče, a što nije bilo predmet policijske istrage i spora koji se vodio. Ova molba i ne bi bila toliko smešna, da predsednik RS Aleksandar Vučić, nije bio kontinuirano obaveštavan o nemilim događajima u Etnografskom muzeju od strane uzbunjivača, koji su mu svake godine dostavljali izveštaje državnih revizorskih institucija koji nedvosmisleno govore o otvorenoj korupciji.

Dakle, predsedniku Aleksandru Vučiću, nakon svih dostavljenih izveštaja u kojima je zabeležena pljačka neviđenih razmera na bar 500 strana, trebala je da stigne Molba za pomilovanje Mirjane Menković, koja je očekivala milosrđe od predsednika zbog toga što je pljačkala punih 30 godina, kako preko svoje firme Mnemozine, tako preko nepostojećeg Muzeja u Prištini, i naravno, preko Etnografskog muzeja, gde je pljačka dostigla vrhunac u 2017. godini a koju će obelodaniti Državna revizorska institucija, izbacivši izveštaj na 200 strana.

Pored izveštaja, uzbunjivači su predsedniku slali i telegrame, obaveštavajući ga o eskalaciji sukoba u Etnografskom muzeju, usled čega je ona davala otkaze zaposlenima koji nisu sarađivali u pljačkanju. Pored pljačkanja ona je vršila sistematsko i kontinuirano zlostavljanje, davala otkaze, naravno, najpre uzbunjivačima u vidu odmazde, koji su ovo nesvakidašnje nekulturno ponašanje prijavljivali svim mogućim medijima i institucijama, tražeći zaštitu od Monstruma, koja je nanosila duševne bolove mnogim zaposlenima, maltretirajući na taj način i članove njihovih porodica.

A vidi se kako je unapredila sam Muzej koji je postao javna sramota. Uglavnom, na kraju od apela nije bilo ništa a relativno nedavno Mirjana Menković je napokon završila iza rešetaka u ženskom zatvoru u Zabeli gde ju je dovezao rođeni sin, ne znamo još uvek da li u službenom vozilu Muzeja u Prištini. Sve u svemu njen bivši muž se sada sigurno pita „šta li radi ona moja kurva među čedomorkama i ubicama", ali u svakom slučaju će imati godinu ipo dana da na miru razmeni iskustva sa koleginicama na robiji. A možda će je posećivati i Branko Jokić!!!!