Druga strana

Kako i sa kim vlada SAD stvara svoj vojni poligon od zemalja Zapadnog Balkana

STARA TEMA UJKA SEMA

Početkom 2028. godine, ako svet bude čitav do tada, biće tačno 80 godina od kako je takozvanim „Maršalovim planom" vlada SAD trajno zarobila zemlje zapadne Evrope, a kasnije, nakon pada Berlinskog zida i čitav evropski kontinent. Kakvo novo zarobljavanje priprema ova imperija u padu, šta se stvarno govorilo na Samitu zemalja Zapadnog Balkana u Crnoj Gori (Kotor) 16. maja 2024. godine i sa kakvom „misijom" je tim događajem dirigovao američki diplomata Džejms O' Brajen.

Luka Mitrović

Već četvrti put od početka ove 2024. godine, američki diplomata Džejms O' Brajen, pomoćnik državnog sekretara SAD za Evropu i Evroaziju, dolazi u misiju podvođenja zemalja Zapadnog Balkana u nekakav „ekonomski savez" o čemu je već na stranicama ovog magazina bilo reči.

Ovom prilikom, održan je u Crnoj Gori (Kotor), 16. maja ove godine, Samit predsednika vlada i država Zapadnog Balkana pod nazivom „Jedan region, zajednička vizija", uz prisustvo nadležnog komesara za proširenje Evropske unije. Navodno je cilj skupa bio razmatranja takozvanog Plana rasta EU za Zapadni Balkan, koji uključuje šest milijardi evra bespovratne pomoći i kredita „za ubrzanje socio-ekonomskog približavanja Evropskoj uniji".

Ali, suština svega rečenog, imala je drugi sadržaj: vlada SAD ima sasvim druge planove sa Srbijom i drugim zemljama takozvanog Zapadnog Balkana. Cilj je gore pomenuti „ekonomski savez", zapravo, (u slobodnom prevodu ove fraze) u pitanju je stvaranje vojno industrijskog regiona, tačnije rečeno, najvećeg evropskog „hangara" u kome će biti smeštena sva logistika anglo-američkog vojnog saveza, a koji će činiti države Srbija, Severna Makedonija, Albanija i BiH u okolnostima mogućeg proširenog evropskog ali i eventualnog svetskog rata.

Mesto održavanja ovog sastanka (Crna Gora, Kotor) koje je na želju vlade SAD izabrano, pokazuje da vlada Džozefa Bajdena još jednom hoće da „gurne prst u oko" Evropskoj uniji, i pokaže joj ko je i dalje stvarni gazda na Starom kontinentu.

Reč je o tome da je Crna Gora više puta u poslednjih par godina pomenuta kao „najizgledniji" kandidat za ulazak u Evropsku uniju, tim pre što se sve do sada držala takozvanog Berlinskog procesa i što nikakve „regionalne integracije" koje bi ugrozile taj proces nisu razmatrane, osim povremenih glasova Vučićevih „portparola" u Podgorici, koji papagajski prenose svaku njegovu „mudrost", pa i onu o nekakvom Otvorenom Balkanu i slične velikoalbanske podvale.

Put Crne Gore u Evropsku uniju, ma koliko bio često tragikomičan kao „Dugo putovanje u Jevropu" iz čuvene komedije o Kralju Nikoli, već je „nacrtan" i on podrazumeva pre svega rad pravosuđa i čišćenje kriminalnih naslaga prethodnog režima, a paralelno sa tim i reformu čitavog društva. Niko nije obećao Crnoj Gori da će Evropska unija do tada opstati kao zajednica u sadašnjoj formi, niti da će na eventualno srećnom kraju tog puta ući u rajski vrt.

Ali, ni Crna Gora ni Srbija, ni druge zemlje takozvanog Zapadnog Balkana, nemaju „Plan B", osim saveza sa visoko rizičnim igrama sa Kinom i njenim transkontinentalnim igrama. Ruska federacija će, izvesno je, obaviti svoj projektovani cilj, tektonsku promenu globalne slike sveta, a decenije pred nama će pokazati ko će se naći sa kim u novom, multipolarnom svetu.

Jedno je sigurno, američka podvala sa „ekonomskim savezom" zemalja na ovom delu Balkana, znači samo jedno: US armija i NATO pakt žele te zemlje kao „servisne stanice" na putu prema sumanutoj ideji opšteg rata sa Rusijom.

Na ovaj način treba i tumačiti Samit u Kotoru od 16. maja 2024. godine, na kome je bio prisutan i komesar za proširenje Evropske unije, Oliver Varhelji, koji je pred Bajdenovim „poklisarom", Džejmsom O'Brajenom, izgledao kao poslušni đak.

Evo kakvo je naređenje O'Brajen izdao ovom prilikom predsednicima vlada i država takozvanog Zapadnog Balkana: "Ne zatvarajte granice, samo kontrolišite šta prolazi. Uradite sami svoj posao, ne pitajte drugoga da nešto uradi prvi, kako biste ga vi uradili!"

Ova izjava O'Brajena, i ono što proističe iz nje, potpuno je identična zahtevima koje je Slobodan Milošević dobio od strane vlade SAD u dvorcu Rambuje kod Pariza, 6. februara 1999. godine, a koji su predviđali da Srbija otvori i granice i puteve za nesmetan prolaz i stacioniranje američkih trupa i trupa NATO pakta, izgradnje svojih vojnih baza, i koje ne bi bile odgovorne civilnim vlastima već samo svojim vojnim sudovima.

Milošević je odbio takav predlog, a posledice su ubrzo stigle: Srbija i Crna Gora su bombardovane.

Danas Aleksandar Vučić tvrdi da Srbija neće ratovati, a naoružava Vojsku Srbije kao da hoće. I, ako je nekome promaklo: kompletno naoružanje i oprema koje koristi VS, usklađuju se sa standardima NATO pakta. Sudeći prema onome šta vlada Džozefa Bajdena želi, bilo bi za takvu Ameriku idealno da čitav Zapadni Balkan stane u jedan front protiv Rusije, da narod tog regiona gine kao što gine narod Ukrajine za interese nacifikovanog režima u Kijevu pod komandom NATO i SAD.

Smisao ove „milozvučne simfonije" koju nevešto izvodi američka diplomatija na Balkanu, vodi ka tome.

Nakon četiri dolaska O'Brajena na Balkan u samo pet meseci, i dva njegova susreta sa Aleksandrom Vučićem, postaje jasno zbog čega je ovaj „nemili glasnik" 25. januara 2024., u nemačkoj filijali „Maršalovog fonda", govoreći o„prioritetima SAD u regionu" počeo da hvali Aleksandra Vučića, i naglasio kako „prihod u Srbiji nastavlja da raste, rast ekonomije u Srbiji je sve veći, investicije idu u Srbiju", te da je „za izgradnju stabilnosti potrebno vreme". A, onda, uostatku ove skandalozne diskusije i pohvala srpskom diktaturu, O'Brajen „provlači" i rečenicu koju treba razumeti kao „nije sad vreme" (za odlazak Vučićevog režima koji im tako verno služi).

Na dan 31. marta 1948. godine, Kongres SAD usvojio je takozvani „Maršalov plan". Tim planom, nazvanim po njegovom tvorcu, američkom državnom sekretaru Džordžu Maršalu (George Marshall) dodeljena je pomoć od 15 milijardi ondašnjih dolara evropskim zemljama za obnovu posle Drugog svetskog rata. Tim novcem je vlada SAD kupila skoro ceo jedan vek diktata od koga Evropa ne može da se oslobodi. Izgrađene su najveće američke vojne baze poput „Ramštajna" (nedavno proširena) u Nemačkoj i mnogih drugih u svim delovima evropskog kontinenta.

Američko davljenje Evrope, nije se na tome završilo, jer je svaka vlada SAD do današnjih dana doslovno imala „zadnju reč" kad su u pitanju vojno-političke ili ekonomske odluke evropskih država. Poslednji veliki udarac, uoči rata u Ukrajini, Evropi je zadala vlada Baraka Obame u kojoj je Džozef Bajden bio potpredsednik.

Naime, Bajden je u tom svojstvu, u direktnoj saradnji sa CIA, diskreditovao „posao veka" Nemačke i Rusije, oko izgradnje gasnog koridora poznatog kao „Severni tok" koji je mogao trajno da reši evropsku energetsku krizu. Ali, to bi udaljilo SAD od superkontrole koju sprovode nad svakom evropskom vladom, što je otišlo toliko daleko da je i bivša nemačka kancelarka Angela Merkel bila na merama CIA (o čemu će više biti u njenim memoarima koji iz štame izlaze u novembru ove godine).

Da je diktat SAD nad Evropom i evropskim državama postao nepodnošljiv, govori i jedan skorašnji događaj....

Naime, oficir španskog Nacionalnog obaveštajnog centra i šef jedinice koja se bavila Rusijom, uhapšen je 5. marta ove 2024. godine, sa čvrstim dokazima da je zavrbovan od strane američke CIA. Sa njim je uhapšen još jedan agent iz istog centra.

Dokazano je da su prenosili poverljive informacije Amerikancima, jedan od uhapšenih bio je vrhunski analitičar sa velikim iskustvom u obaveštajnim delatnostima. On je i vodio tim koji je bio zadužen za informacije o Rusiji.

Sve ovo ne bi bila vest ako se uzme u obzir na višedecenijsku saradnju španske i američke obaveštajne službe. Ali, CIA je tražila „paralelne kanale" da sazna šta zaista Španija pregovara sa Rusijom, i ko se sve nalazi u ruskoj zajednici u Španiji koja danas ima oko 100 hiljada ljudi, mahom doseljenih nakon početka rata u Ukrajini.

Radi se uglavnom o najškolovanijim kadrovima, za koje je CIA, mimo znanja španskih kolega, „pretpostavila" da mogu biti „rizični za bezbednost Evrope".

Španske vlasti odmah su proterale iz zemlje tri agenta CIA koji su se nalazili u američkoj diplomatskoj misiji u Madridu i bili uključeni u posao vrbovanja španskih agenata.

Sa takvom Amerikom, koja radi suprotno interesima svojih saveznika, ne postoji mogućnost da se ostvari poverljiv odnos. I to moraju da nauče i svi balkanski poluinteligenti koji se nalaze na čelu svojih država.

Ovako česta „gostovanja" Bajdenovog diplomate O'Brajena na Balkan, njegovo „podržavanje" Aleksandra Vučića (koji je još davno procenjen kao zahvalna i korisna budala), njegova sprdnja sa evropskim komesarom Varheljijem, njegovo podsticanje da se zemlje bivše Jugoslavije (Srbija, BiH Crna Gora i S. Makedonija) „okupe oko Albanije" kao poligon za logistiku u zamišljenom ratu protiv Rusije, drskost je koja prevazilazi sve granice.

Pomenuti Samit u Crnoj Gori pod imenom „Jedan region zajednička vizija", zapravo je poziv na regrutaciju. Da se radno i vojno sposobni građani nabrojanih državica postroje ispred američke baze i prijave za prvu liniju fronta koju bi SAD da otvore daleko od svoje kuće.

I dok se američka vojna i civilna diplomatija bave vrbovanjem balkanskih plemena na nova izginuća, jedan događaj je svakako razveselio mnoge koji su pratili ovaj „časni skup".

Naime, u Kotoru na „Samitu", bio je i premijer samoproglašenog Kosova, Aljbin Kurti, koji je imao samo jednu želju i javno je saopštio:

„Tražim od Srbije da preda Milana Radoičića Kosovu, ali i njegovu paravojnu grupu koja je ubila našeg narednika Afrima Bunjakua u septembru prošle godine!".

Ali, s obzirom na „ugled" koji srpski diktator Aleksandar Vučić ima kod američke diplomatije, nema nikakve mogućnosti da se to desi. Zapravo, velika je verovatnoća da će ga izručiti vladi SAD, gde će odeljenje za borbu protiv narkotika, DEA, reći šta ima na tu temu.