Preko pune linije

Godišnjica jedne lažne zakletve: razmere i posledice Vučićevih prevara i patriotskih podvala

PAKT SA ĐAVOLOM

Kad je Aleksandar Vučić 31. maja 2022. godine po drugi put stavio ruku na Ustav Srbije i Miroslavljevo jevanđelje, i kad se lažno zakleo da će biti predsednik svih građana, neko mu je možda i poverovao. Držao je govor sat vremena, pred čitavim čoporom sličnih sebi. Dve godine kasnije, 22. maja 2024., ovaj providni prevarant i dalje jaše na grbači građana Srbije, mada ih je doveo do najniže granice ljudskog dostojanstva, opljačkao, prodao i izdao. Njegov kriminalni „legat" biće teško breme narednih generacija. Ne bude li iz korena iščupana hronična bolest radikalskog klerošovinizma, mržnje, amorala, primitivizma i siledžijske „kulture", duh raznih Vučića, pojavljivaće se periodično, sve dok se ne ostvari Orvelova „Životinjska farma".

Nikola Vlahović

Da je Aleksandar Vučić već godinama nedodirljiva društvena institucija koja diktira kretanje kapitala i raspodelu vrednosti, tvrdi i jedan slavni ekonomista, a, istovremeno, i najvažnije svetske organizacije za zaštitu ljudskih prava, smatraju Vučićevu paradržavnu tvorevinu zatvorenim društvom, tako reći tamnicu, čije ključeve ima samo on.

Ali, kome je on zaista verno služio tokom protekle decenije, to neće pisati ni u jednoj od salonskih analiza postojeće diktature u Srbiji.

Međutim, običnim nabrajanjem usluga koje je ovaj tiranin za vreme svog mandata učinio takozvanoj zapadnoj demokratiji, može se videti da je on verno „službovao" samo njihovim interesima. I, uglavnom, direktno protiv vitalnih interesa države Srbije i njenih građana.

Potpisao je brojna državna akta kojima je suspendovao suverenitet, a uveo nadležnost angloameričkih javnih i tajnih službi.

Vojsku Srbije je praktično stavio u službu NATO pakta, spoljnu politiku podredio potpunom diktatu američko-britanskih spoljnopolitičkih ciljeva, razvalio je bezbednosni sektor Srbije i u njega uveo strane obaveštajne službe koje danas u Srbiji imaju status „domaćina".

Likvidirao je domaću proizvodnju, a umesto nje uveo strane strane korporacije i stavio radno sposobno stanovništvo u robovski položaj, bez ikakvih sindikalnih, a često i osnovnih ljudskih prava.

Da bi sve ove „usluge" obavio kako treba, stvorio je stoprocentno kontrolisani sistem informacija, ravan onome u Severnoj Koreji, zaveo brutalnu diktaturu, opremio i naoružao specijalne jedinice za odbranu svog režima od narodnog gneva, pozvao čitavu državu na slepu poslušnost i zapretio odmazdom svakome ko mu se usprotivi. I, sve je to u praksi realizovao uz saglasnost najvećih sila Zapada.

U međuvremenu je sklopio niz lažnih saveza sa Rusijom, ali, nijedan dogovor, nijednu potpisanu zajedničku strategiju, nije ispunio. Umesto toga, otvoreno se okrenuo protiv vlade u Moskvi, izvozio je (i dalje izvozi) oružje, municiju i vojnu opremu režimu u Kijevu a srpsku vojnu industriju priključio takozvanom „zapadnom odbrambenom savezu".

Konačno, potpisao je „najviši stepen zajedničkih ciljeva" sa Kinom, čiji detalji još nisu poznati, ali je prema upućenim izvorima, reč o najopasnijem udarcu koji je Srbija do sada dobila, nožem u leđa, podmuklo, veleizdajnički. Jer, „najviši stepen zajedničkih ciljeva" znači da ovaj režim uvodi Kinu u sve srpske institucije, svaku delatnost, od privrede do kulture, od finansija do vojske, od policije, školstva i zdravstva, do poljoprivrede i rudarstva.

Takva Srbija, nakon Vučićeve decenije, izgledaće u geostrateškom smislu kao Adenski zaliv u Crvenom moru, gde su poslednjih godina (u međunarodnim vodama) stacionirane flote ratnih mornarica najvećih svetskih sila, zbog kontrole transporta energenata. Svi su spremni za rat i svi iz neposredne blizine gledaju jedni na druge.

U Srbiji je sa „uvođenjem" Kine, završen proces udaljavanja Rusije, a uspostavljena okupaciona zona Zapada „u prisustvu Kine". Te dve strane će u Srbiji ubuduće „paziti" jedna na drugu i upravljati ovom balkanskom državom.

Sve izvan ove formulacije je predstava za domaću javnost, neupućenu i opterećenu svakodnevnom borbom za preživljavanje.

U predugačkom nizu kriminalnih i otvoreno veleizdajničkih poslova koje je Aleksandar Vučić zajedno sa bliskom rodbinom, kumovima i sledbenicima izvodio proteklih godina, najviše mesto zauzima Kosovo i Metohija. Tačnije, način na koji je kosovsko-metohijske Albance praktično „uveo u posed", omogućio im da ostvare i one separatističke ciljeve za koje ni oni nisu verovali da su ostvarivi.

Od prvog dana samostalne vladavine životom u Srbiji, A. Vučić je predano radio da se „otarasi" Kosova, a potpisom na takozvani Briselski a kasnije i Ohridski sporazum, otvoreno je i priznao tu paradržavnu tvorevinu kao stvarnu državu, sa kojom će uskoro (prema tim sporazumima) razmeniti i diplomatske predstavnike. Neka vrsta te „diplomatije" već postoji i zovu se „oficiri za vezu" u Beogradu i Prištini.

Da bi ubrzao ovaj proces inscenirao je (24.09.2023) napad grupe Milana Radoičića u Banjskoj (koji je zapravo pokušao da „podigne ustanak" u odbranu svoje kriminalne enklave koju je stvorio na severu Kosova, a za interese A. Vučića i uz pomoć njegovih Službi).

Događaj je imao efekta, širom sveta je ta vest dobila značajno mesto, a „regularnim" albanskim vlastima na Kosovu omogućeno je da se ponovo predstave kao međunarodno priznata država sa parlamentarnom demokratijom i Ustavom, koja je „na udaru mafijaške i proruske Srbije".

Ni to nije bilo dovoljno, pa je 15. maja ove 2024. godine, policija samoproglašenog Kosova navodno „pronašla" naoružanje, municiju i opremu „pripremljene za srpske terorističke napade", koja je negde bila sakrivena, tačnije, kako izvori ovog magazina kažu: podmetnuta od strane Vučićevih Službi, kako bi vlastima u Prištini dali još „argumentacije" da su ugroženi i da im je „država" napadnuta.

Ko poznaje podmuklu narav Aleksandra Vučića, svakako će lako razumeti da je ovim činom istovremeno „pustio niz vodu" i Milana Radoičića, koji mu je verno služio i delio narko-profit sa njim. I to na zadovoljstvo američkog Ministarstva pravde.

A, kao na loše režiranim filmu, na vanrednoj konferenciji za novinare u prostorijama Regionalne policijske uprave Severna Mitrovica, ministar unutrašnjih poslova Kosova se pohvalio kako je „naoružanje pronađeno na osnovu informacija nekih građana i Kosovske obaveštajne agencije".

Navodno, „pronađeno naoružanje terorističke grupe planirale su da koriste za napade na kosovske institucije, pre svega na pripadnike Kosovske policije".

I, da bude sasvim precizan, nadležni ministar je pojasnio: "Ovaj arsenal naoružanja je ostatak naoružanja terorističkih grupa vođenih od Milana Radojčića, finansiranih, dirigovanih i podržanih od predsednika Srbije Aleksandra Vučića. Ovo je peti depo tokom godinu dana koje smo otkrili i to je još jedan dokaz direktne uključenosti države Srbije u tendenciju da se destabilizuje Kosovo sa ciljem njegove reokupacije ili njegovih delova".

Cilj je bio da se „kosovske institucije" predstave čitavom svetu kao regularne, a ne kao institucije stvorene otimačinom države teritorije Republike Srbije.

Ovakve i slične predstave, gde A. Vučić sebe predstavlja kao žrtvu, a svoje mafijaške prijatelje sa Kosova i Metohije kao heroje, godinama su vodile ka učvršćivanju ove paradržave i njeno pozicioniranje u najvažnijim globalnim institucijama. I, neće biti nikakvo iznenađenja kad se bude saznalo da je sve to radio za američko-britanske obaveštajne službe.

Šta je moglo bolje da se desi direktoru Kosovske policije, Gazmendu Hodži, nego „pronalazak" 1.588 komada municije, deset dugih cevi, od kojih je šest K-47, dva laka mitraljeza, jedna poluautomatska puška Šatgan, 62 komada šok bombi, 1,5 kilograma plastičnog eksploziva, durbin, 4 radio veze, jedan zagušivač, rezervna oprema za radio vezu, 33 puna šaržera, osam praznih šaržera, sedam maski, jedna gas maska, jedan pancir, dve ploče protiv metaka, jedna uniforma srpske vojske i deset uniformi kosovske policije, deo uniforme, jedan šator, oprema za dron i rezervna oprema za oružje...

I sve to, navodno, uz pomoć „bivšeg radnika Kosovske policije, inače Srbina po nacionalnosti".

Decembra prošle godine, Međunarodna policijska agencija (INTERPOL) je na zahtev Kosova izdala nalog za hapšenje Milana Radoičića. A, ko će uhapsiti Aleksandra Vučića, još nije poznato.

Istine radi, ovde treba reći da je znatno ranije obaveštajna služba Švajcarske konfederacije, dobila zadatak od strane evroatlantskih službi, da obavi nekoliko diskretnih sastanaka između predstavnika Albanaca sa Kosova i Srbije, navodno u nastojanju da se „smire tenzije u regionu Balkana".

Posao je preuzelo specijalno odeljenje švajcarskog ministarstva spoljnih poslova a detalji tih sastanaka ni do danas nisu objavljeni. Razloga ima dosta, pre svega zbog vojno-obaveštajnih interesa SAD koje ovu teritoriju žele da zadrže trajno kao „nedovršen državni projekat".

Još od 1999. godine, Švajcarska je uključena u NATO-ovu međunarodnu mirovnu misiju za stvaranje Kosovskih snaga (KFOR) na Kosovu (danas tamo ima oko 200 švajcarskih vojnika), pa je otvaranje tih dokumenata rizično.

Ipak, poznato je (izvorima ovog magazina) da je švajcarski parlamentarac Franz Grüter, izvestio tom prilikom svoje nadređene da će „Srbija napasti Kosovo uz podršku Rusije, sa Vučićem ili bez njega". Poslednji deo rečenice („sa Vučićem ili bez njega"), postoji samo u originalnom izveštaju za potrebe američke vojno-obaveštajne službe ali ne i u izveštaju koji poseduje ministarstvo spoljnih poslova Švajcarske konfederacije.

Ovu nesmotrenu izjavu, diskreditovao je u potpunosti bivši švajcarski ambasador na Kosovu (2016-2020), Jean-Hubert Lebet, koji je u nekom neformalnom razgovoru sa diplomatskim korom EU rekao da je „kao ambasador, nekoliko puta doživeo ovakve srpske provokacije" i dodao je "bio blef svaki put i ne vidim zašto bi ovaj put bilo drugačije."

Naime, i ambasador Lebet je, dakle, shvatio da Vučić izigrava pred Rusijom velikog patriotu, a sve čini kako bi kosovski Albanci dobili što više argumenata u prilog svojoj propagandi o „pravu na državu".

Ali, šta u međuvremenu režim Aleksandra Vučića radi paralelno sa ovim događajima? Čime se on lično bavi dok u Srbiji „kuća gori"? Naime, prema više puta proverenim informacijama ovog magazina, „on se već duže vremena isprobava u poslu trgovine nekretninama", ali, naravno, tuđim novcem, jer taj nikad ništa pošteno u životu nije radio niti zaradio.

Prošle 2023. godine, na njegov lični zahtev, bez ikakve procedure, Vlada Srbije je uplatila 15 miliona dolara za kupovinu živopisne crkve u Njujorku, u ulici 114-124 E. 35th, koju su još davne 1859. godine podigli sledbenici švedskog verskog filozofa Emanuela Svedenborga.

Ova, odavno bivša crkva, koja ima atraktivnu prednju baštu, dopala se Aleksandru Vučiću, pa je odlučio da se ona „dovede u red" i u njoj smesti poslovni prostor misije Srbije pri Ujedinjenim nacijama.

Tristan Harper iz kompanije Daglasa Elimana, koji je zastupao kupce (Vučića i njegovu vladu), zaradio je oko milion dolara na ovoj transakciji. Crkvu je predstavljao izvesni Craig M. Dix iz Berkshire Hathaway Home Services, od koga je Njujork Post saznao da su svi drugi ponuđači na čudan način „odstupili". I to je koštalo, ali, Vučić ne pita „šta košta" kad se njemu nešto sviđa. Tu je budžet, Srbija plaća.

Na ovome se nije zaustavio. Na njegovu inicijativu, kupljen je u kratkom roku i „novi dom" za Stalnu misiju pri Ujedinjenim nacijama. Ne bilo gde nego u gradskoj kući na Marej Hilu koju je dizajnirao čuveni dizajner McKim (Mead & White) u kojoj se ranije nalazio Klub kolekcionara, raj za ljubitelje maraka.

Iz budžeta Srbije ova petospratna zgrada („deo istorije Njujorka") plaćena je osam miliona dolara, što je zavedeno u gradskoj imovinskoj evidenciji.

Ali, ako je ovde je reč o novcu države koji on nemilice troši na raskošne prostore za njegove režimske „delegate" u Njujorku, ne treba zaobići ni sve one privatne moderne vile i istorijska zdanja, koja je tim državnim novcem kupovao za lične potrebe njega i njegove „poslovne" mafije. A, ima ih, od Skandinavije do Delavera u Americi.

Nije štedeo Vučić na ovu neogruzijsku rezidenciju u Njujorku, poznatu kao „Kuća Tomasa i Fani Klark".

Ali, nekoliko blokova dalje, jedan od njegovih kumova kupio je za 22 miliona evra luksuzni stan koji se koristi „po potrebi" samo za njegove najbliže ljude. Taj „najbliži" je njemu „izvadio" je 22 miliona iz džepova građana Srbije da kupi pomenuto „nepokretno" zadovoljstvo. Takvih i sličnih širom sveta ima na desetine i vrednost im nije manja od par stotina miliona evra.

Kad je večito nezasitoj porodici Karađorđević, još 2015. godine zatrebao novac za sanaciju Belog dvora u Beogradu, Vučić ih je uputio na jednu drugu adresu. Naime, preporučio im je tada Hantera Bajdena, sina Džozefa Bajdena, tadašnjeg potpredsednika a sada predsednika SAD.

Istine radi, treba reći da Srbija daje milion evra godišnje za održavanje ovog zdanja u koje je britanskog oficira Aleksandra Karađorđevića i njegovu familiju, uselila britanska vojna obaveštajna odmah nakon prevrata 5. oktobra 2000.

U novembru 2015. A. Karađorđević, „bez oklevanja", pozvao je Hantera Bajdena, sina tadašnjeg potpredsednika a danas predsednika SAD, da mu „učini" jednu skupu uslugu.

U to vreme, njegov otac, Džozef Bajden u svojstvu potpredsednika, vodio je širok međunarodni portfolio (budžet) za razne investicije Bele kuće, koji je uključivao i Srbiju. Dva meseca pre poziva mlađi Bajden se sastao sa Aleksandrom Vučićem kad je ovaj došao u SAD. I samo devet meseci nakon Hanterovog razgovora sa članovima kraljevske porodice, Džo Bajden je bio u Srbiji na sastanku sa Vučićem i to privatno, u Belom dvoru na Dedinju.

Svemu ovome prethodilo je pismo A. Karađorđevića (kasnije je ta prepiska u SAD i objavljena), i ono glasi doslovno ovako:

„Imali smo problema sa državnim budžetom za Kraljevski kompleks koji se sastoji od dve palate koje je sagradio moj deda kralj Aleksandar I od Jugoslavije. Nadali smo se da bi Hanter mogao pomoći svom ocu da reši problem". Iz ovoga saznajemo da je Beli dvor u Beogradu „problem Džozefa Bajdena", tadašnjeg potpredsednika SAD! A, koliko je još državnih i privatnih (istorijskih) objekata u Beogradu i Srbiji u „nadležnosti" anglo-američkih kancelarija?

Sastanak Hantera Bidena i A. Karađorđevića, trajao je 30 minuta, prema zapisu u njegovom kalendaru (utvrđeno na njegovom suđenju). Erik Šverin, Hanterov dugogodišnji poslovni partner i predsednik njegove investicione kompanije Rosemont Seneka, takođe je prisustvovao sastanku. Navodno je Karađorđevića sa Hanterom Bajdenom (na predlog A. Vučića) upoznala Sali Painter, suosnivač lobističke kompanije DC Blue Star Strategies, koja uveliko radi za albanski lobi u američkom Kongresu i u Senatu takođe. I, naravno, strogo prati interese vlade SAD.

Ova lobistička kompanija bavila se i Aleksandrom Vučićem, na svaki način, pre svega preko njegovog marketing menadžera iz Izraela, Asafa Eisina, kako bi čitav cirkus koji je „zakuvao" na Kosovu i Metohiji, na radost albanskih separatista, bio predstavljen kao njegovo lično „mučeništvo" a ne ono što je stvarno bilo: stvaranje mafijaške bande sa jedne strane, i sa druge strane, kriminalizacija preostalih Srba.

Najveći problem sa kojim se ova američka fabrika laži suočila, bile su Vučićeve laži! Prema izvoru ovog magazina, način na koji američki lobisti „nijansiraju" stvarnost, u odnosu na njegove brutalne, providne laži, doveo je do „nerazumevanja" i prekida saradnje. Čak i za školovane prevarante iz SAD, njegove „lovačke priče" su bile previše degutantne!

Zbog ovih i mnogih drugih razloga, jedan opozicionar iz Srbije, uputio je otvoreno pismo francuskom prijatelju, uoči poslednje posete Aleksandra Vučića ovoj državi. U njemu doslovno piše:

"Red je da ti javim. U posetu vašem predsedniku dolazi predsednik moje Srbije - Aleksandar Vučić. Pišem ti jer znam da nemate ideju o tome ko vam zapravo dolazi u goste. Francuska policija, za razliku od francuske javnosti, mogla bi da zna dosta toga o Vučiću. Izvor im je prepiska balkanskih kriminalaca i predsednikovih najbližih saradnika iz policije (Stefanovića i Parezanovića), a koju su vaši stručnjaci dešifrovali. U toj prepisci pominje se i osoba sa nadimkom Oskar, za koju mnogi tvrde da je Vučić, što je predsednik moje zemlje posredno potvrdio".

U onom govoru od sat vremena, prilikom polaganja lažne zakletve 31. maja 2022. godine, odlazeći tiranin je između ostalog kazao i ovo: „Želim bolje odnose i sa Hrvatskom i sa Bosnom i Hercegovinom, i uvek ću biti protiv menjanja Dejtonskog sporazuma bez saglasnosti sva tri naroda".

Dve godine kasnije, entitetska drama u Bosni i Hercegovini ide u sve gorem pravcu. Zvanično, Milorad Dodik predsednik BiH entiteta pod imenom Republika Srpska, spreman je da proglasi otcepljenje. I na to ga godinama već podstiče Aleksandar Vučić, nezvanično. Zvanično, on je za jedinstvenu i nedeljivu Bosnu i Hercegovinu. Svuda u svim izjavama, na svakom mestu. Šta je njegov stvarni stav o tome?

Ne postoji javni dokument, ne postoji nijedan od više hiljada njegovih istupa u javnosti kad nešto nije slagao. Ili nekoga javno prevario.

Poslednji put je u Ujedinjenim nacijama (Generalna Skupština), pokušao da podvali predsedavajućoj sa Malte, koja ga je prekinula udarcem šake po stolu, što se nije desilo još od Nikite Hruščova i njegovog čuvenog lupanja izuvenom cipelom po klupi u istoj sali.

Jedini koga Vučić nikad nije prevario je jedan od dvojice njegovih glavnih propagandista, Željko Mitrović, kome je pomogao kad god je trebalo. Novcem iz budžeta Republike Srbije, iz džepova građana.

Tako će opet, uskoro. Jer, za potrebe svoje firme „Er Pink", Mitrović je podigao čak devet kredita čija je ukupna vrednost gotovo 36 miliona evra. Nakon direktive iz Evrope i prizemljenja njegovih aviona, „Er Pinku" su oduzete dozvole za avio-prevoz, a mora da isplati još oko 10 miliona evra preostalog duga. U zvaničnoj dokumentaciji, Mitrovićeva kompanija traži način da prevaziđe „krizu", odnosno nastavi poslovanje. I već ga je našao. Obećao mu je Vučić da će da zavuče ruku u državnu kasu a Pink će nastaviti da peva ode o njemu.

Ukoliko zauvek ne bude ugašena ova kuća srama na Dedinju, odmah nakon nestanka Aleksandra Vučića, onda je spasenje duše ovog naroda još daleko.

Jer, kad laže predsednik, laže Skupština, laže Vlada, lažu Vučićeve televizije, novine, laže načelnik Generalštaba, laže patrijarh, kome onda verovati i kojim putem u koju budućnost ići?