Manekeni laži

Prof. dr Milo Lompar u političkom eseju raskrinkava laži, koje su suštinsko obeležje Vučićevog režima (8)

Pod šatorom ambasadora Hila

Medijska hajka, koju vodi srpski predsednik, kao prvi cilj ima nameru da vlast prožme sve oblike javnosti: slobodu mišljenja, slobodu govora, slobodu okupljanja. Drugi cilj je da se džepovi otpora kriminalizuju. To je zlokobna kriminalizacija političkog protivljenja. Treći cilj je praktičan: treba onemogućiti bilo kakav otpor veleizdajničkim odlukama koje su sve bliže našim danima. Otud treba preplašiti sve učesnike u javnom životu. Ako se može govoriti o državnom udaru, kako je glasilo medijsko okrivljavanje uhapšenih ljudi, onda se to jedino odnosi na ponašanje srpskog predsednika. Aleksandar Vučić, naime, neprestano vrši državni udar, jer sa pozicije vlasti neprestano krši Ustav i zakone. On je pretvorio svakodnevni život u trajni državni udar. Tako je ukinuo svaku odgovornost i dostojanstvo same vlasti, jer ih je pretvorio u verbalno, mentalno i fizičko nasilj, navodi prof. dr Lompar u političkom eseju "Manekeni laži".Magazin Tabloid će u nekoliko nastavaka objaviti delove te knjige, u kojoj prof. dr Lompar kontekstualizuje svoje političko stanovište i razotkriva uzroke i posledi laži koje su ispunile srpsku javnost.

Milo Lompar

Premda svedeni na mete, čiji javni status se izlaže medijskom tamanjenju, još uvek ima takvih kritičara koji osuđuju istinsku poetiku Vučić-Brnabić režima: u čijem jezgru se razlistavaju razuđena značenja kriminalizma.

U paleti velikih ideologema XX veka - komunizma, nacizma, liberalizma - nijedna nije preživela neokrnjena do naših dana. Kao da su sve doživele krah u burnom veku koji je trajao od Oktobarske revolucije do pada Berlinskog zida. No, trodecenijski crnogorski i aktuelni srpski predsednik kao da su nehotično dali odgovor na izazov koji se ogledao u propasti ovih ideologema. Jer, obrazovali su sistem koji se ironično i metaforično najbolje može označiti rečju - kriminalizam.

Umesto da je od liberalizma usvojen pojam individualne slobode, oponaša se njegov radikalni individualizam. Umesto da je od komunizma usvojen pojam solidarnosti, pa da se primeni na različite sadržaje stvarnosti, kao klasna, nacionalna, religijska solidarnost, oponaša se njegov autoritarizam. Umesto da se od amerikanizma usvoji načelo efikasnosti, oponaša se njegov pragmatizam u odnosu na istinu i činjenice. Umesto da se od nacionalizma usvoji ljubav prema nacionalnoj individualnosti, oponaša se njegova retorička isključivost. Odlučivši da živimo bez samopoštovanja, da ne bismo bili robovi, postajemo i robovi. To je istorijska uloga Vučić-Brnabić režima. Oni koji su decenijama svakog optuživali za izdaju, spremno postaju izdajnici: po sopstvenim kriterijumima. Oni koji su tražili lustraciju zbog činjenja i, katkad, mišljenja u devedesetim godinama XX veka, postaju deo vlasti koju nose oni koje su osuđivali za zločine devedesetih.

To se odvija pod retoričkim osporavanjem promena koje simbolično obeležava 5. oktobar 2000. godine. Jer, sadašnji nosioci vlasti proglašavaju taj datum za kobni datum srpske istorije. No, oni sprovode najnegativnije posledice petooktobarske promene vlasti, dok istovremeno - po zakonima simulakruma - govore protiv te promene. Njihovo ogorčenje nije, dakle, posledica izgubljenih svojstava državne suverenosti, do kojih je došlo posle 5. oktobra 2000. godine, već je nastalo usled činjenice da su tada izgubili vlast. Vrativši se na vlast 2012. godine, u sasvim demokratskoj proceduri, oni ne pomišljaju na državnu suverenost, već pojačavaju društveno kretanje koje su zatekli. Da istinski misle o državnoj suverenosti, oni ne bi najjače moguće sprovodili ono što navodno osuđuju.

Sve to odobrava američki ambasador svojom teorijom „velikog šatora". Šta je to? Podržavši Televiziju Pink, kao udarnu iglu medijske dominacije Vučić-Brnabić režima, američki ambasador je rekao da ga ne interesuje njen prethodni život i učinak. Jer, američka koncepcija „velikog šatora" podrazumeva da ima mesta za sve, bez obzira na sve, ukoliko se slažu sa potpunom osudom Rusije. Ko god ispuni taj uslov, svakako je dobrodošao. Žigosanje srpskog naroda kao glavnog krivca za raspad titoističke Jugoslavije, stavljanje medijske i sudske hipoteke ratnih zločina, oglašavanje tadašnje vlasti za istorijskog krivca, nije u vezi sa saznanjem da je ona osnovala Televiziju Pink, da je sama televizija podržavala takvu vlast, da je vlasnik te televizije bio pod američkim sankcijama. Jer, odredivši se protiv Rusije, ušao je u „veliki šator". U tom trenutku je sva priča o ljudskim pravima i ratnim zločinima nestala sa horizonta. I nevladina inteligencija je to prihvatila bez protesta, njena moralna savest - zbog koje je decenijama „dekontaminirala" srpski narod - ostala je neuzburkana. Nisu, dakle, bitni ni sloboda ni zločini. Bitna je vlast: u odelu kapoa, tog šefa barake u logoru. Jer, jedna epoha je okončana i stupilo se u novo razdoblje koje simbolički dočarava reč - kriminalizam.

Kao opšte stanje, on se račva u više sekcija. U geostrateškoj sekciji kriminalizma, geostrategijskim razlozima - ruska politika, kineska ekonomija, uspon trećeg sveta, ekološki problemi, porast siromaštva, migrantska kriza - objašnjavaju se opravdanost stanja u našoj zemlji i, posledično, prećutkuje svaka odgovornost vlasti i srpskog predsednika. U književnoj sekciji, pisci koje odlikuje nedostatak talenta i nedostatak karaktera, u kombinaciji sa nedostatkom inteligencije, dobijaju nagrade, stiču priznanja, uticajna nameštenja, imaju bogate honorare. Jer, kriminalizam nagrađuje svoju klijentelu koja stvara privid njegove regularnosti i ugleda. U novinarskoj sekciji, raspredaju se najneobičnije priče ovog sveta, ubistva u egzotičnim područjima, orkani i tajfuni, požari u brazilskim šumama, rast argentinskih dugova, iščezavanje belih medveda i sibirskih tigrova: samo se nikad ne priča ono što se vidi kod nas. U dopisničkoj podsekciji, izveštava se o svemu, osim o akcijama u kojima naša vlast učestvuje na strani zapadnih (američkih) interesa: poput izvoza oružja u Ukrajinu.

U advokatskoj sekciji, objašnjavaju nam kako je uhapšen pogrešan čovek, a pušten na slobodu pravi čovek. U istoričarskoj sekciji, razgranavaju se sintetički i analitički sudovi koji idu u korist aktuelnih procena vlasti, bez obzira što postaju nepotvrđeni ili opovrgnuti nekoliko dana kasnije, jer vlast prati ringišpil simulakruma, u kojem odluke menjaju mesta, a ne činjenice prošlosti. U ekonomskoj sekciji, objašnjava se rast društvenog proizvoda, statistički dokazuje blagostanje koje se ne oseća u životu, važnost investicija i gradnje, bez osvrta na rast državnog duga. U bezbednosnoj sekciji, odvija se prelazak iz policijske države - kakvu je oblikovao komunizam, u mafijašku državu. Kako mafija nigde nije bila sposobna da stvori državu, jer ona poznaje samo plemensku ili regionalnu svest, dok joj opšta svest nije dostupna, na delu je pretvaranje policije, kao službe fiksirane za vlast, u službenika mafije: dok se neprestano govori o bezbednosnom jačanju države.

U univerzitetskoj sekciji, u skladu sa osetljivostima i kukavičlukom njenih članova, pojavljuju se skrivene podudarnosti. U Duhu samoporicanja sam naveo primer troje univerzitetskih profesora Filološkog fakulteta u Beogradu, koji su se na seminaru u Dubrovniku ponašali tako da je jedan od hrvatskih organizatora ustvrdio kako su odustali od tradicije po kojoj dubrovačka književnost ima svoje mesto i u srpskoj književnosti. Citirao sam ono što je NIN objavio i što nije opovrgnuto. Znajući da mogućnost manipulacije postoji, nisam naveo njihova imena, već sam ostavio da čitalac koga to bude zanimalo sam pročita u NIN-u (Milo Lompar, Duh samoporicanja, 2023, 201).

Ova smotrenost pokazala se kao nepotrebna. Jedan od njih, u želji za revanšom, napisao je: „Čak i Skerlićevi najoštriji, ultrakonzervativni negatori, kroz zube procede da se u Skerliću ?otkriva naporednost srpskog i jugoslovenskog stanovišta?. (Lompar, 2014: 194)" (Bojan Đorđević, "Skerlićev kulturni model i njegovi kritičari", u Srpski kulturni obrazac u svetlu srpske književne kritike, Institut za književnost i umetnost, Beograd, 2015, 208).Citat iz Duha samoporicanja, koji se donosi, ne odnosi se uopšte na Skerlića, već na okolnost da je Milan Ćurčin pozdravio novu seriju Srpskog književnog glasnika - reč je o 1920. godini, kada je Skerlić odavno mrtav - predlogom da se izostavi reč srpski u imenu časopisa. U tom se zahtevu - piše u mojoj rečenici - „otkriva naporednost srpskog i jugoslovenskog stanovišta u našoj javnoj svesti" (Milo Lompar, Duh samoporicanja, Evro-Giunti 2014,194). Dakle: u javnoj svesti 1920. godine postoji ta naporednost i zašto se ona - neistinitom rekonstrukcijom mog iskaza - vezuje za odavno umrlog Skerlića? Da nije reč ni o kakvom stisku zuba vidi se na istoj stranici, jer se tvrdi da opis Isidore Sekulić - posvećen istom slučaju - verno prenosi „kolebanje između srpskog i jugoslovenskog stanovišta".

Da ovo nije ni u kakvoj vezi sa Skerlićem, pokazuje činjenica da se Jovan Skerlić retko pominje u Duhu samoporicanja. Pominje se samo u vezi sa upućivanjem na Dositejev progon u Austriji (Milo Lompar, Duh samoporicanja, 2023, 85) i - sa pozivanjem na članak Jorja Tadića - u ilustraciji kontinuiteta hrvatskih ocena da je on bio srpski nacionalista: kod Krleže, u zagrebačkom Telegramu 1967. godine i u ustaškoj Spremnosti iz 1944. godine (Milo Lompar, Duh samoporicanja, 2023, 182). Ne samo da nijedno pominjanje nije u vezi sa jugoslovenstvom nego su oba afirmativna u odnosu na Skerlića. Zašto univerzitetski profesor krivotvori moj citat i pripisuje mu kontekst koji mu ne pripada? To je postupak čoveka obrazovanog u duhu reklame: on želi da se politički svrsta na stranu vlasti.

Tako je politička motivacija presudna u ovom zatomljavanju lične nedostojnosti i nesposobnosti da opovrgne mišljenje svog dubrovačkog domaćina koji se raduje što se „i u Srbiji artikulira doživljaj hrvatske književnosti kao celine, dakle da se konačno i ondje čuju glasovi koji neće tvrdoglavo inzistirati na odvajanju dubrovačke književnosti od matice hrvatske književnosti" (Milo Lompar, Duh samoporicanja, 2023, 201). To je tvrđenje da je dubrovačka književnost samo i isključivo - hrvatska. Ono je aksiom hrvatske kulturne politike. Umesto da njega demantuje u skladu sa srpskom književnoistorijskom tradicijom, koja mu je dodelila doktorat, on se ustremljuje na mene koji sam samo zabeležio još jedan simptom duha samoporicanja. Zar nije logično što se ovakav odličnik pojavio među onim univerzitetskim i akademskim osobama koje su javno podržale listu Aleksandra Vučića „Zato što volimo Beograd" 2018. godine? Zar nije logično što je pohitao da dometne svoje ime u spisak ljudi koji osuđuju Rusiju zbog krize u Ukrajini? (Vreme, Beograd, 3. mart 2022. godine.)

U tom hitanju, oglasio je - 2023. godine - poziv da se prekine nastava na Filološkom fakultetu zbog ljudi koje je srpska vlada postavila u Savet fakulteta. Zbog nezadovoljstva biografijom postavljenih ljudi ne samo da protestuje neko ko je podržao političku adresu koja ih je postavila nego odjednom baš on određuje normu koju treba svi da slede? Kako to da nije sporan Aleksandar Vučić, a sporne su odluke njegove vlasti? Kada je ta vlast poslala generalnog sekretara NATO-a da održi predavanje na Filološkom fakultetu, nijedan profesor osim mene nije protestovao. U licemerju naknadnog nezadovoljnika je moguće da nije sporna vlast koja šalje funkcionera NATO-a, niti je sporan dekan Filološkog fakulteta, kao gradski odbornik SNS-a koga naš nezadovoljnik beše podržao, koji je to omogućio, nego je sporan predstavnik te vlasti u Savetu fakulteta? Taj predstavnik jeste sporan, ali to saznanje nije moguće odvojiti od vlasti koja ga je postavila. A svakako je sporno da ultimativni poziv drugima upućuje čovek koji je javno pozivao da se glasa za takvu vlast. Jer, tu važi rečenica Marka Miljanova: „Tačno je to što veliš, ali nije na tebi da to kažeš."

U velikoj priči koju razastiru ovakve sekcije, prepoznaje se da je Vučić-Brnabić režim oblikovao svoju ideološku nadgradnju. Manekeni kriminalizma - u varijacijama jačina ili pravaca - kontrolišu i preusmeravaju mogući otpor i postavljaju lažne mete. To je suština jednog poretka u kojem traju rasprave o najspektakularnijim temama ideologije, teorije, nauke, književnosti, dok iza svega toga nesmetano odvija posao koji upropašćuje zemlju i narod, sa znanjem ovih manekena kriminalizma. Taj posao se ne odvija mimo njih, jer oni znaju šta se događa. Ali, odlučili su da to prećute i zamaskiraju, jer su vođeni ličnim koristima.

Da bi sve to bilo što manje opaženo, neophodno je razaranje javnosti. Upotreba prostačkog govora u javnom saobraćanju, sirovost gesta i bezobzirnost suda, neuljudnost, nagomilavanje očiglednih laži, njihovo naizmenično potvrđivanje i opovrgavanje, umnožavanje na bezbrojnim medijima, ponavljanje u ritmičnim vremenskim periodima, nisu slučajni. Cilj je da se izazove trenutni efekat skandalizovanja, zapanjenosti, neverice i paralize. Zašto? Da bi se izgubila moć rasuđivanja. Jer, „rezultat dosledne i potpune zamene činjeničke istine lažima nije u tome što će sada laži biti prihvaćene kao istina a istina biti oklevetana kao laž, već u tome što će biti razoren razum kojim se orijentišemo u stvarnom svetu" (Hana Arent, Istina i laž u politici, 58). Moć rasuđivanja, dakle, obezbeđuje da postoji svest o tome šta je dobro, a šta je loše. Zašto je potrebno njeno uklanjanje?

Da bi bio sproveden politički naum: u času kada se sprovodi Briselski sporazum, Vašingtonski sporazum, Francusko-nemački plan, čovek nema mogućnosti da se orijentiše. Jer, on više ne razlikuje šta jeste a šta nije, šta je stvarno a šta izmišljeno: postaje umorno pospan i okreće se surogatima virtuelnog zadovoljstva. Razaranje javnosti, do kog dolazi medijskim upravljanjem, ima ulogu najšireg konteksta u kojem sadašnja vlast sprovodi zapadnu (američku) političku agendu. U tom kontekstu postoji delotvorna podudarnost nevladine inteligencije i nacionalnih intelektualaca.

Taj proces je počeo između 2008. i 2012. godine: u režimu Demokratske stranke Borisa Tadića. Kao neko ko je kritički opisao njegova svojstva u Duhu samoporicanja, mogao bih da ustvrdim da je to bila inkubacija Vučić-Brnabić režima: rastući autoritarizam, personalizacija vlasti, ekonomsko pustošenje zemlje, pojačani ritam njenog zaduživanja, propagandno kanalisanje pojava i ljudi u medijima, pojačani impulsi desuverenizacije. Zanimljivo je da tadašnji akteri uopšte ne razumeju zašto su izgubili izbore 2012. godine. Naglašavajući da je odlučujuća bila podrška zapadnih (američkih) činilaca njihovim protivnicima, oni se ne pitaju kako je ta podrška bila moguća. Do nje je došlo usled tačnog uvida u raspoloženje koje se prepoznavalo u narodu. Kad je postignut dogovor sa protagonistima i kada su oni preuzeli obaveze u odnosu na zapadne (američke) činioce, odigrala se promena vlasti. Ona ne bi bila moguća bez dubinskog raspoloženja u narodu, koje je neminovna podloga svake manipulativne i medijske tehnike za dolazak na vlast.

Oni koji su izgubili 2012. godine odbijaju da vide koliko se behu udaljili od nacionalne politike, čije sadržaje su katkad obezvređivali i simbolički ponižavali, u meri da je to vređalo kolektivna osećanja i opšte mišljenje, tanjeći osnovu na kojoj behu postojali kao vlast i moć, u meri da su protiv sebe izazvali spajanje različitih ciljeva u jednom pravcu. Arogancijom su ostavljali jedan broj ljudi bez ikakvog izbora, umislivši da su predodređeni da vode, jer navodno vode u progres. Progresistička ideologija, koja je preneta iz komunizma na evropsku agendu, podarila im je uobraženje da su predodređeni da vode, jer su lepi, fini, pametni, dok su njihovi protivnici prljavi, ružni, zli. Lišeni samorefleksije, koja bi ih odvela preispitivanju i promeni ciljeva i sredstava u njihovoj politici, i kad bi se vratili na vlast, isto bi se ponašali. Na tom temelju izrasta Vučić-Brnabić režim.

Videvši kako su „retrogradni" namah postali avangardni, jer su vrlo upotrebljivi za zapadne (američke) činioce, oni su im se priključili: poput muzikantskog lekara. I tako se oni koji su čitav život proveli u preziru nižih društvenih slojeva, lišeni bilo kakvih duhovnih veza sa tradicijom i istorijom srpskog naroda, odjednom nude kao zaštitnici naroda koji istinski preziru, samo da bi ispunili demagoški i populistički pol agende vlasti i udovoljili trenutnom predsednikovom interesu i nalogu. U toj situaciji vidi se sva izopačenost, ali i snaga društvenog simulakruma u našem vremenu. Agenti-provokatori su najvidljiviji deo jednog raširenog društvenog kretanja. Oni koji se nisu priključili, koji su ostali građanska opozicija Vučić-Brnabić režimu, nisu ništa zaključili iz sopstvenog poraza. Ni iskustvenim sadržajem do njih nisu doprla značenja Eshilovog stiha: „Patnjama se pamet stiče." Jer, to bi ugrozilo pretpostavke njihovog samoproglašenog elitizma. On ih je činio idealnim protivnikom sa stanovišta režima koji se simulakrumom probio do značenja zaštitnika društveno nemoćnih. A mogli su sebi priznati da treba voditi politiku sa što većim uporištem u narodu. Tek ako se to postigne, stupaju u delotvorno dejstvo zapadni (američki) činioci, tajkuni i medijske manipulacije. Ali, sa tom podrškom takvo dejstvo se može i suzbiti.

Ključno pitanje za građansku opoziciju glasi: da li mogu pokrenuti proteste velikih razmera ukoliko nastupaju sa tako uske političke platforme? Teško. Potrebno je, dakle, da redefinišu svoje stanovište. Neophodno je da shvate da su devedesete godine XX veka odavno završene, da američki ambasador u našim danima podržava TV Pink koju je u devedesetim godinama osnovao JUL, da neprestani govori o Srebrenici, o ratovima, predstavljaju politiku krivice koja izaziva protivljenje ogromnog broja ljudi. Zašto okolnost da vide ko je na vlasti od 2012. godine, ko ga podržava, ne utiče na njih da shvate da takva politika krivice ne može dati pozitivan rezultat? Zato što su ideološki zarobljenici nevladine inteligencije. Dok god su to, teško da će postići neki veći cilj od ličnog i stranačkog. Neka nevladina (drugosrbijanska) inteligencija razmatra sva pitanja, ali neka građanska opozicija naglasi da je Ustav obavezujući, da je mišljenje većine građana i za nju merodavnije od stranih činilaca, da je sporazum na demokratskoj i nacionalnoj platformi moguć i opravdan, neka izdrži kritike koje će periodično doći, neka odlučno naglasi da su mere Vučić-Brnabić režima i antievropske, i nedemokratske, i antinacionalne, pa ćemo videti da li može pronaći saveznike na političkoj sceni. To je suviše složeno nastojanje za današnje mogućnosti njenih stranaka i vođa, ali je to jedino stanovište na kojem je moguće prevazići društveni rascep i zadržati prirodne razlike između ljudi. To zovem pozitivnom sintezom građanskog i nacionalnog i suprotstavljam negativnoj sintezi koju oličava Vučić-Brnabić režim.

Kao režim političke izdaje, Vučić-Brnabić režim je poguban za nacionalnu politiku, jer ciljano zloupotrebljava i ispražnjava od sadržaja i smisla nacionalne sadržaje: tako što ih upotrebljava u neprikladnim oblicima i u drastičnoj nesaglasnosti sa političkim postupcima. To je režim koji neprestano širi rastojanje između reči i dela u javnom prostoru. Na tom poslu mu ogromnu uslugu čini nacionalna inteligencija: svojim polovičnim postupcima, izostankom dejstva u presudnim trenucima, pristankom na koruptivno mišljenje, koje prestaje da bude mišljenje. I zato je važno naglasiti da Vučić-Brnabić režim nije nikakva nacionalna vlast, jer je vlast nacionalne laži. To je važno zbog posledica: osramotivši i obezvredivši srpska nacionalna prava, ovaj režim nudi lažno objašnjenje da je to učinila vlast srpskih nacionalista. Treba odlučno kazati da to nije tako. Kao što je politika lažnog radikalizma obezvređivala nacionalnu ideju u devedesetim godinama, tako je sadašnje simulakrum politika obezvređivala i sramotila kako nacionalnu tradiciju na koju se pozivala, tako i demokratsku agendu kojoj je navodno služila. Ovo je vlast nacionalne laži: u ime nacionalnih vrednosti i interesa čovek je dužan da joj se suprotstavi. Jer, u dejstvu je osmišljen sistem organizovanog laganja koje treba da parališe nacionalno biračko telo. Kako? Simulacijom kojom se blokira svaki nacionalni otpor.

Presudan učesnik u tom segmentu simulacije je nacionalna inteligencija. Svojim decenijskim trajanjem, Vučić-Brnabić režim je pokazao da sam bio u pravu kada sam - 2012. godine - ustvrdio kako nema nacionalne inteligencije kod nas (Milo Lompar, Povratak srpskom stanovištu", Catena mundi, Beograd, 2014, 166-167). Svi oni - gotovo svi - koji su bili ljuti kritičari režima od 2008. do 2012. godine - završili su kao istorijski saučesnici sadašnje političke i nacionalne izdaje: bilo kao otvoreni propagandisti vlasti, bilo kao njeni podržavaoci koji se skrivaju, bilo kao korisnici njenih usluga u materijalnom, intelektualnom, medijskom ili statusnom smislu. Da bi održali privid kritičnosti, oni nastavljaju kulturni rat protiv nevladine inteligencije, odbijajući da uoče kako vlast sprovodi njene naume, kao ono protiv čega se oni navodno bore. Umesto da kritikuju vlast koja ih sprovodi, da kritikuju činove koji proizvode posledice, oni kritikuju zahteve nevladine inteligencije, koja se oduvek zalaže za ono što je sadašnja vlast pristala da sprovodi. A trebalo je kritiku usmeriti na obe strane.

No, svaka kritika koju u svojim medijima iznose nacionalni intelektualci najčešće završava pre pominjanja presudnog činioca u sprovođenju onoga što se kritikuje: pre pominjanja srpskog predsednika. To deluje direktno komično: kada kritikuju zakon o rodnoj ravnopravnosti, nacionalni intelektualci kritikuju ministra, osobu koja je ranije bila potpredsednik Narodne skupštine i izrazito netolerantni i ratoborni ideološki čovek režima Demokratske stranke. Nikada ne postavljaju pitanje: ko je postavio tu osobu u vladu? Odakle ona? Direktora Muzeja genocida, koji se protestno pominje u njihovom apelu srpskoj javnosti u septembru 2023. godine, postavlja Vlada Srbije; Vladu Srbije postavlja skupštinska većina, u kojoj presudnu reč ima Srpska napredna stranka; u Srpskoj naprednoj stranci presudnu reč ima predsednik države. Trebalo je pisati njemu, zašto su to izbegli da napišu? Ako kažu da je predsednik republike kriv za Zakon o rodnoj ravnopravnosti, kao i za politiku Muzeja genocida, jer je on za to kriv, onda se suočavaju sa statusnim, medijskim, materijalnim posledicama. I oni to ne pomišljaju da kažu.

Da su ova tvrđenja tačna - i kada je reč o vlasti, i kada je reč o nacionalnoj inteligenciji - pokazuju događaji koji su usledili posle njih: na stranačkoj listi SNS-a, koju predvodi Aleksandar Vučić, u novembru 2023. godine, treće mesto je pripalo direktoru Muzeja genocida. I ko da nam kaže da politika relativizacije značenja genocida nije istinska politika Vučić-Brnabić režima? I ko da ospori da je svojom tolerancijom prema tom režimu nacionalna inteligencija išla na ruku ovakvim društvenim i nacionalnim posledicama?

(U sledećem broju: Sveta krava i marveni trgovci)