Satira

Ko se boji Radoja Domanovića dobiće Aleksandra Vučića (4)

Mrtvo more

Ovo je moj poslednji beletristički rad. SATIRA. Sa satirom sam ušao u književnost („Crveni kralj"), sa satirom izlazim iz nje. Opšte je poznato kako je prošao prvi rad, zabranjen je od komunističkih vlasti. Očekujem da se to ne ponovi sa poslednjim, mada se sa vlašću nikad ne zna šta radi. Vampiri su najopasniji kad spavaju! U situaciji sam Juvenala, satiričara koji se plašio da ga ne uhvate. Stoga iznosim svoju poslednju odbranu iako nisam optužen, kao što je uradio i Drainac, moj prethodni književni junak. Politika je prolazna, umetnost je večna! Branio sam Drainca, branim Domanovića! Ne plašim se vampira, kao što ga se nije bojao Milovan Glišić.Inače, između ova dva rada je pola veka i 60 mojih naslova. Premnogo za prognanika iz zavičaja i države.

Ivan Ivanović

6.

Novela „Mrtvo more" iz 1902. godine, koja ne spada u prvu ligu Domanovićeve satire, u neku ruku je produžetak nedovršene „Stradije". I u njoj Domanović prikazuje opšte stanje u državi, ali ne tako ubedljivo kao u „Stradiji".

Međutim, početak priče je briljantan, spada u najbolju Domanovićevu prozu. To je priča o njegovoj strini koja se boji svega i svačega. „Domanovićeva strina" je ušla u pojmovnik srpskog jezika, i danas se za nekog plašljivog i zabrinutog čoveka kaže da je Domanovićeva strina.

Domanović se pita kako li bi ta strina, da nije pokojna, gledala na njegovu literaturu. „Da je živa jadnica, ona bi na svaki način, s iskrenim očajanjem našla hiljadama opasnosti u ovoj mojoj priči; u svakoj rečenici, u svakoj reči, u svakom slovu." Jer, „dotrči džandar, pa uapsi, začas!"

Stvar je u tome što Domanovićeva strina u stvari simbolizuje „našu milu i napaćenu zemlju", u njoj moraš od svega da strahuješ, sve može da ti se desi. Ljudi žive u opštem strahu još od škole, u kojoj se kažnjava za sve. Dete koje hoće da izbegne kaznu mora da bude ovakvo: „Dobra deca ne idu, ne trče, ne razgovaraju, ne penju se na drveće, ne jedu voće, ne piju hladnu vodu, ne izlaze u šumu, ne kupaju se... ko će sve to nabrojati."

U školi se deca kažnjavaju (Domanović nabraja kazne, dobro zna školu, jer je bio profesor) da bi od njih postali „dobri i poslušni građani". a sve se to radi da se „ideali moje pokojne, genijalne strine, potpuno ostvare u ovoj namučenoj majci Srbiji." U tu svrhu Domanović je napisao pravilnik, zakonik, kojeg moraju da se pridržavaju svi lojalni i dobri građani, od dece do staraca. Ni o čemu se ne sme misliti bez naročitog dopuštenja policijskog, jer mišljenje narušava sreću.

Ovde Domanović ponavlja iz „Stradije" stavove o vlasti i opoziciji, da ih ne ponovim i ja. Biti opozicionar znači biti sankcionisan od vlasti a prezren od naroda. Radoju naročito teško pada ovo drugo. Evo šta kaže jedan građanin o opozicionaru: „Lud čovek! Otac mu bio majstor, ali poslednji čovek, a on otišao u školu, mlatio se negde po svetu, pa došao natrag i započeo da mi priča: treba ovako, treba onako, pa ne znam uređenje, pa zakoni, pa ustav, pa građanska prava, pa sloboda zbora, pa izbori... Mani, molim te, vazda je on buncao koješta. (...) Nema hleba čestito da jede, a znam mu oca i familiju. I on da mi priča šta je ustav i sloboda? (...) Čita neke knjige, trči iz mesta u mesto, agituje nešto, skupio nekoliko njih, držali neke zborove. Hapsiše ga, kažnjavaše, proterivaše. A službu mu državnu ne dadu..."

No najveći neprijatelji države su umetnici! Njih država progoni, ignoriše, protiv njih huška građane. Domanović portretiše jednog pesnika, jednog naučnika, jednog slikara i jednog muzičara. Ljudi za odstrel!

„Mlad jedan čovek izda na javnost zbirku svojih pesama. Pesme su bile lepe, pune dubokog, iskrenog osećanja i ideala". Međutim, društvo dočekuje knjigu s negodovanjem. Niko je nije čitao, ali svi znaju da ne valja. „Kakve pesme?! Koješta!" Šta će Srbiji pesme, kome to treba? Ljudi neće da čitaju mladog pesnika jer pesme danas nikome ne trebaju! „I javno mnjenje okrete front prema mladome pesniku". Pronađoše odjednom kako je podlac, pijanica, kockar, nekarakteran čovek, špijun, luckast.

Da stvar po mladog pesnika bude gora, on je svoju knjigu posvetio svojoj verenici. Kad je njen otac čuo za to, bio je van sebe od ogorčenja što je u tu suludu stvar umešano ime njegove ćerke. Seo je i napisao pesniku preteće pismo, traži satisfakciju, da se pesnik odrekne od posvete, inače će ga „prebiti kao mačku".

Ništa bolje pesnik nije prošao ni u ustanovi u kojoj je radio, a bio je solidan činovnik. Kad je njegov pretpostavljeni čuo za zbirku pesama, obratio se nadležnom ministarstvu šta da radi sa ovim službenikom, koji „izdajući pesme kompromituje državnu službu". Pisati pesme je neozbiljan posao, „koji ne bi dolikovao ni piljaru, a kamoli jednom državnom činovniku". Ministar premesti pesnika u neko udaljeno mesto, ali loš glas o njemu stiže i tamo, pa lokalne vlasti, „da bi uduvoljile javnom mnjenju" i da bi sprečile „kompromitaciju državne službe", otpustiše čoveka ni kriva ni dužna iz državne službe.

Isto se to desilo sa mladim naučnikom koji je izdao svoje naučne spise. I protiv njega se diglo javno mnjenje, zar „Bekić da izdaje nekakve spise". To može da bude tamo u nekom stranom svetu, ali ovde „ne može da prođe". Da bi se stvar doterala do kraja, mnjenje za mladog naučnika, čiji su se spisi bavili poljoprivredom, izmisli da je za svoja naučna ispitivanja „pokrao od piljara kruške". Neki odoše još dalje, pa pustiše u javnost vest da se na njegovu nauku zgrozila i njegova sopstvena žena, pa mu razbila glavu! Mladi naučnik je trpeo sve to dokle je mogao, a kad više nije mogao da izdrži, izgubio se negde u „belom svetu", samo da ne bude Srbima pred očima.

Onda je javno mnjenje uzbudio jedan mladi slikar, koji je otvorio izložbu svojih slika. Ponovilo se isto ono što je bilo sa pesnikom i naučnikom, niko nije hteo da dođe na njegovu izložbu, ali su svi znali da slike ništa ne valjaju. „Slikar! Budalaštine! Ostavi, trice, molim te!... To kod nas ne može da bude!" I slikar je morao da se „ugasi", kao pesnik i naučnik.

No najgore je prošao muzičar, kompozitor koji je svojim kompozicijama „uznemirio javno mnjenje". No s njim je vlast brzo svršila, pronašla je da „te kompozicije draže narod na bunu" i mladi kompozitor zbog svog sviranja bi zatvoren kao revolucionar.

Domanović kaže: „Tako u ovom društvu prođe svaki koji god htede preduzeti kakav rad. I političar i ekonom i industrijalac, svaki je morao propasti." Srbi svakog, ako bi samo i pomislio da kakav posao preduzme, odmah proglase za budalu!

Radoje Domanović je na svojoj koži osetio kako u Srbiji prolaze satiričari. Vlasti su ga triput otpustale iz državne službe. A zna i pisac ovih redova, o tome ću na kraju ove povesti.

Domanović efektno završava „Mrtvo more": „Na mirnoj površini ustajale, smrdljive vodene mase, po kojoj se uhvatilo zelenilo, pojavilo se, iskočilo nekoliko talasića, žudeći da se otmu, da polete nekud više, ali se brzo vratiše masi, zelenilo opet sve pokri, i mirnu površinu ništa više ne uzdrma, nikakav se talas više ne podiže". Domanović oseća zadah ustajale vode i prosto vapi: „Vetra daj da krene nepomičnu trulu masu!" Ali dobro zna da vetrića nema niodkuda.

7.

Već sam rekao da novela „Kralj Aleksandar po drugi put među Srbima" ne spada u uspešan niz Domanovićevih satiričkiih alegorija. To je direktni napad na kralja Aleksandra Obrenovića i njegovu ženu kraljicu Dragu Mašin, pa ovu priču ne možemo drugačije tretirati nego kao pamflet.

No da najpre teorijski raščistimo kakva je razlika između alegorije i pamfleta. Šta kažu profesori o tome?

Šta je alegorija? U jednoj teoriji književnosti našao sam ovu odrednicu: „Alegorija je u stvari proširena metafora, tj. prošireno poređenje koje je ponekad preneto u celu priču. U priči se umesto onoga što se zapravo želelo reći, kazuje nešto drugo, ali tako da se ipak može razumeti šta je to drugo. Alegrijskom slikom se na skriven način izlažu podsmehu ljudske mane ili društvene pojave." Šta je pamflet? „Spis, letak, članak, brošura... uperen protiv neke ličnosti s namerom da je pred javnošću što više ocrne. Pamflet ima uvredljiv ton, ističe negativne osobine napadnute ličnosti s primetnim preterivanjima i netačnostima. Njime se često služe politički protivnici naročito uoči izbora. Pamflet obično nema književnu vrednost, izuzev u retkim prilikama kao što je to poetsko delo „Put" Branka Radičevića." (Interesantno je da profesor koji je napisao ovu odrednicu ne pominje novelu Radoja Domanovića.)

Već smo ustanovili da je Radoje Domanović bio tvorac satiričkog književnog žanra u nas, njegove alegorije nisu bežanje od stvarnosti nego stvaranje nove vrste stvarnosti. Stoga se ni u jednoj od analiziranih Domanovićevih pripovedaka ne pominju konkretna imena junaka, koji su u stvarnosti postojali, nego njihovi simboli, koji ih čine univerzalnim i trajnim. Dakle, Domanovićevi ljudi u „Dangi", koji pristaju na žig srama koji im udara vlast, iako su u stvarnosti Srbi, predstavljaju ljude uopšte koji vlast primaju kao smisao svog postojanja. Slepi vođa u „Vođi", koji narod vodi u propast, može da bude identifikovan kao Nikola Pašić, koga je Domanović video kao upropastitelja ideja Svetozara Markovića (neki smatraju da se aluzija pre odnosi na kralja Aleksandra), ali je više simbol pogrešnog narodnog predvodnika. Marko Kraljević u noveli „Kraljević Marko po drugi put među Srbima" samo je uslovno istorijska ličnost, a u stvari lakmus pomoću kojeg Domanović slika savremenu Srbiju. U noveli „Stradija" svi ministri su bili stvarni, ali Domanović nikog nije naveo po imenu. Njegov putnik povratnik ide od ministra do ministra, o svakom daje kroki, a čitaocu tog vremena ostavljena je dalja identifikacija. Naravno, danas su ti ministri nepostojeći, njihova imena ne kazuju ništa, ali u ono vreme to je bila književna pobuna protivu režima Obrenovića. A kako buntovnici prolaze, Domanović je osetio na svojoj koži, tri puta je otpuštan iz službe.

Nema sumnje da je u priči „Kralj Aleksandar po drugi put među Srbima" Domanović najdalje otišao u kritici autokratskog režima poslednjih Obrenovića, a profesor koji ovo piše stavlja Domanovićevu satiru ispred njegove pripovedne proze. Međutim, ova priča je isuviše konkretna, isuviše stvarna, da bi dobila simbolično značenje kao njegove prethodne novele koje smo analizirali. Nerado kažem, ali ova proza nije umetnička priča nego je politički pamflet, ciljano napisana da upropasti poslednjeg Obrenovića i to malo vremena posle njegove smrti.

Problem je u tome što je tu Domanović uneo politiku u književnost, stradala je književnost a ne politika.

Radoje Domanović je ovu novelu pisao u istom maniru kao i satiričke priče iz vremena od pre 29. maja 1903. godine, ali bez simboličkog diskrsa. To je direktni obračun sa ubijenim kraljem Aleksandrom Obrenovićem i njegovom ženom kraljicom Dragom Mašin, pa ja ne mogu drugačije da je označim nego kao politički pamflet. Već samom ovom formulacijom unizio sam joj vrednost. Paradoks je da se ja određujem protiv političkog pamfleta, iako sam zbog „sličnog" (sudska formulacija) u komunističkom periodu Srbije osuđen na robiju!

U Uvodu za satiru „Kralj Aleksandar po drugi put među Srbima" Domanović pravi izuzetnu persiflažu: kako protivnici majske revolucije vide Srbiju bez te revolucije.

Dakle: „Bio tako nekad jedan dobar vladar, koji se zvao Aleksandar. I danju i noću samo brinuo o napretku svoje zemlje, brinuo za dobro svoga vernog i poslušnog naroda. Za vreme njegove vladavine vladalo je blagostanje u zemlji, to je upravo bila idealna zemlja i ceo svet se toliko otimao da živi u toj zemlji Srbiji da se čak morala istaći krupno napisana objava svud na granici: "Zauzeta su sva mesta podanička u ovoj zemlji." I zamislite kako je bilo strancima koji žive u bednim i neuređenim zemljama, kao što je Engleska, Francuska, Švajcarska i ostale koje ne imadoše tu retku sreću da njima vladar bude mudri i pametni Aleksandar".

Tako je u Srbiju došla jedna deputacija francuskog naroda da umoli srpskog kralja da preuzme i Francusku. No Aleksandar je bio neumoljiv, voli Francusku ali Srbija mu je draža, on je zavetnik takovske ideje, ne može da udovolji francuskom narodu. „I zaplakaše gorko Francuzi, posuše glave pepelom i pogruženi odoše iz idealne zemlje Srbije da svojoj otadžbini odnesu crne glasove".

I zaista, u Srbiji beše zlatno doba pod mudrim i poštenim kraljem Aleksandrom Obrenovićem!

„Seljaci pevaju kud god idu, nude čak i veću porezu, jer ne znaju šta da čine sa silnim parama, činovnici osigurani na svojim položajima, plata se prima uredno, niko se ne otpušta iz službe, niko se ne goni, niko ne apsi na pravdi boga kao u drugom svetu, kralj poštuje zakletvu, ustav i zakone, vojska odevena kao cvet, a u kasarni kad ručaju naši vojnici mislio bi čovek da je to trpeza spremljena za engleske lordove."

Naravno, u stvarnosti je bilo sve obrnuto, ovo je Domanovićev crni humor.

Da pogledamo sadržinu ove Domanovićeve satire.

„Kralj Aleksandar..." je podeljen na tri čina, a radnja satire se dešava neposredno posle kraljeve i kraljičine smrti.

U prvom činu, dan posle atentata, dok iskasapljena tela ubijenih još nisu sahranjena, njihove duše lebde u nekakvom oblaku na nebu i čekaju Božje suđenje. Po njih je došao sveti Aranđeo „s izrazom večite pravde na licu i plamenim mačem u ruci".

Aleksandar nikako ne može da shvati da su ga njegovi oficiri ubili, navikao je da cela zemlja pred njim drhti, da mu se svi klanjaju i povijaju, da menja ustav i vladu kad hoće, da njegova volja bude Božja volja. A sad taj božji vojvoda stoji nad njim kao kip i ne uvažava njegovo kraljevsko dostojanstvo. Za njega su svi ljudi jednaki pred Bogom, i „kraljevići i prosjaci" (Mark Tven, od koga je Domanović nesumnjivo dosta naučio). Srpski kralj traži od božjeg ministra da Bog promeni svoj ukaz o njegovoj smrti i smesta ga oživi, jer Srbija bez njega ne može da opstane. Čak se nudi Bogu da on sastavi taj ukaz, jer se u tim stvarima izveštio, neprekido je pisao razne ukaze i priređivao Srbima svakojaka iznenađenja.

Draga, koja se na zemlji šepurila u haljini carice Milice, veštije se drži od kralja, zna da je i na nebu moguć prevrat, treba udesiti kod Boga da izvrši nebeski udar i pohapsi sadašnje svoje ministre. Tu može da strada i Aranđeo koji se tu predstavlja kao božji izaslanik. Savetuje Sašu (tako su zvali Aleksandra u Srbiji) da smesta zatraži prijem kod Boga i optuži arhanđela. Ona će tu da odigra glavnu ulogu. Ali Aleksandar se koleba, šta ako ih Bog ne primi kao što ih nije primio ruski car?

Draga zna odgovor. Za sve su krive beogradske žene, koje joj zavide što je ona postala nova carica Milica! Nikako ne mogu da shvate da ona ne nosi više vodu sa Toskine česme nego kraljuje u dvoru. Ljudi ne vole kad se neko digne iznad njih, pogotovo to ne vole žene. Uvek su je ogovarale i smeštale joj razne intrige.

Aleksandar, opet, zna da su oni omiljeni u narodu, koje su samo deputacije dolazile da im čestitaju i svadbu, i ukidanje ustava, i kraljičino blagosloveno stanje. Koje su sve kolevke donete za budućeg kraljevića u dvor! Srpski narod ne može bez kralja i on mu je udovoljio kad se oženio ženom Srpkinjom, potomkinjom čuvenog Miloševog vojvode Nikole Lunjevice, koji je zaštitio kneginju Ljubicu kad je pala u nemilost kod Miloša pošto je ubila iz pištolja njegovu ljubavnicu. Tražiće od Boga da ukine uredbu o njihovoj smrti i vrati ih u Srbiju da se osvete zaverenicima i učvrste dinastiju Obrenovića.

Radoje Domanović drugačije vidi Aleksandrovo ubistvo i to u satiri kaže eksplicitno.

„Došlo je bilo vreme da narod progovori, došlo je bilo vreme, što veli Igo, da iz crnih oblaka nepravde i nasilja, što su se bili navukli nad zemljom Srbijom, pukne grom pravde božije. I taj grom je pukao i pogodio Aleksandra."

Radnju svoje satire u drugom činu Domanović smešta u nebesku čekaonicu, gde duše umrlih čekaju božju pravdu. Tu su prispele duše poslednjih Obrenovića.

Domanović kaže da se nebo u potpunosti razlikuje od zemlje. „Kako je sve drugačije na onom svetu. Nigde žandara, nema špijuna, Boga ne prati silna garda po nebesima. Nema traganja za antidinastičarima, nema proklamacija, nema iznenađenja, nema deputacija, nema ukidanja ustava. Jednim slovom, za Srbina veoma dosadno. Drugi narodi lako podnose tu monotoniju, ali Srbi nisu na to navikli."

Nebeska čekaonica je podeljena na odeljenja, svaki narod ima svoju čekaonicu. Mi pratimo razgovor u srpskoj čekaonici, gde su prispeli Aleksandar i Draga. Domanović od toga pravi bufoneriju, kakvu će u francuskoj književnosti napraviti Alfred Žari u „Kralju Ibiju".

Interesantno, kralj i kraljica najpre naleću na dušu predsednika Vlade generala Dimitrija Cincar Markovića. Tek na nebu general je shvatio šta je uradio na zemlji. „Mene je ovde dovela služba vama kao kralju, a ta služba bila je greh prema zemlji i narodu. Još na zemlji sam sve to počeo uviđati, ali me iznenadna smrt prepreči da se pokajem i da sa svoje duše skinem grehove koje počinih služeći takvom kralju."

U čekaonici umrli Srbi prave aluziju na Draginu lažnu trudnoću, na kolevke koje su za budućeg kraljevića pristizale iz cele Srbije, na silne deputacije koje su za svaki kraljev samovoljni čin dolazile da mu čestitaju. Isti narod koji je uzvikivao „Živeo Aleksandar" sad kralja proklinje za svoju zlu sudbinu.

Na istim pozicijama su i Srbi iz Vojvodine, iz Bosne i drugih krajeva, koji su u Kraljevini Srbiji gledali Pijemont za ujedinjenje svekolikog Srpstva. Bolje im je bilo pod Madžarima nego pod srpskim džandarima!

No meni je najinteresantnija sudbina jednog seljaka iz Šumadije, koji je na zemlji izdržao robiju od pet godina. Ovaj seljak je osuđen zato što se raspitivao ko je Aleksandrov deda. Kako to da se zna loza svih srpskih vladara a ne zna se ko je otac kralja Milana? „Svaki čovek, pa čak i mi prosti seljaci što nas zovu geaci i kaljogaže (nisam ranije sreo ovaj izraz) vodimo taj red, pa i poslednji nadničar i birov, pa čak i oni što kradu jalovice, znaju ko im je otac i ko im je deda". Aleksandar je zbunjen, kaže da mu to nisu objasnili u školi, ali će on to da prouči kad se vrati na zemlju. „Ja sam, kao nosilac takovske ideje, pod srećnom zvezdom mojih vrlih predaka poklonio svu svoju brigu i staranje oko boljitka mile nam Srbije, koja mi je bila preča od svega." Domanović se poigrava. „Ja ću energično i brzo doterati dotle da ću vam naskoro sa ovoga mesta u interesu otadžbine moći objaviti da ne znam ni ko sam ja, kralj vaš!" Pošto su ovog seljaka špijuni dojavili vlastima, dobio je debelu robiju.

Domanovićeva drama dobija vrhunac na pomenu imena Ranko Tajsić: Ranko, ide Ranko! Evo kako se čuveni radikal obratio kralju i kraljici.

Kralju: „Ama, ono znaš, vjere mi, gospoaru, davno se nismo ni viđali. Ti po dovletu o gospodstvu, a ja, gospodaru, po mukama. Ti gaziš po kadivi u dvoru, a ja po blatu dragačevskom; ti sa svojom besnom gospodstvu praviš igranke, a ja po apsama. Ti se širiš o Srbiji, a ni lečka to nisi zaslužio, a mene, pošto si polomio sve naše radikalske zakone i Ustav, ćeraš iz zemlje.".

Kraljici: „E, ti misliš to ti je Srbija pa da se cijela zemlja klanja tvojoj suknji; da se na račun golog i bosog naroda modiš i kinđuriš, da kupuješ belilo i rumenilo čak iz Vrancuske i Nemecke, a narod da jede koprive kao ćurad. Nas jadne seljake, radnike i živomučnike bije i golotinja i bosotinja; i kisne nam za vrat, i spavamo pod kolima ka psi, i žljička voda kroz pocepane opanke, a ti izmišljaš aljine kao u carice Milice.".

„Je li ovako, braćo gunjaši?", završava Ranko Tajsić i svi mu, i Srbijanci i prekorečani, odobravaju.