(P)likovi

Lažni opozicionari su dali veštačko disanje lipsalom diktatoru

Vučićeva ergela trojanaca

Kako je Srpska napredna stranka zadržala vlast u Beogradu, iako je u dva poslednja izborna ciklusa izgubila više od sto hiljada glasača? Kako je Branimir Nestorović od Dragana Đilasa preuzeo ulogu glavnog "trojanskog konja" i postao najbolja Vučićeva investicija? Da li je Đilas uzeo 40 miliona evra za bojkot ili Miroslav Aleksić 25 miliona evra za izlazak na izbore? Kako su "Hilovi opozicionari" Radomir Lazović i Dobrica Veselinović uništili Zeleno-levi front? Odgovore na ta i neka druga pitanja nudi zamenik glavnog urednika Magazina Tabloid Predrag Popović, bivši urednik u Dnevnom telegrafu, Nacionalu i Pravdi, nekada blizak prijatelj i saradnik Aleksandra Vučića.

Predrag Popović

U najtežem trenutku, dok je pritisnuta svim mogućim političkim i ekonomskim problemima, Srbija ima najgoru vlast i najgoru opoziciju. U zajedničkom zločinačkom poduhvatu protiv države i naroda, vladajući kartel i lažni ili nesposobni opozicionari otimaju se za svoje parče plena, čerupajući javne resurse i tuđu privatnu imovinu.

Pod vlašću Srpske napredne stranke formirana je kasta milionera i milijardera, primitivnih skorojevića koji su kriminalom i endemskom korupcijom postali vlasnici poslovnih imperija, luksuznih vila, vinarija, aviona, automobila i svega ostalog. Istovremeno, zaslugom iste stranke i njenog vođe formirano je društvo u kome više od milion ljudi živi ispod granice apsolutnog siromaštva, sa mesečnim prihodima manjim od sto evra.

Naprednjački kartel je, za ovih 12 godina, javni dug Srbije podigao na 4.423.384.749.467 dinara. Ne postoji nijedan ministar u aktuelnoj ili bivšim vladama koji bez mucanja može i zna da pročita ovu cifru. Taj novac su razgrabili pripadnici dvorske svite, njima bliski tajkuni i ostali kriminalci, a građani su gurnuti u dužničko ropstvo. Kad se zna da i privatni dug (u šta se računaju dugovanja građana i preduzeća) iznosi koliko i javni, oko 38 milijardi evra, jasno je da su država i narod bankrotirali.

Pred vlašću SNS-a iz Srbije je pobeglo oko milion mladih i obrazovanih, radno sposobnih ljudi. Profesor Miodrag Zec taj proces naziva „krvoliptanjem", koje nanosi trajnu i nenadoknadivu štetu. Uporedo sa egzodusom u inostranstvo, raste i stopa smrtnosti.

Srbija ovolike gubitke u ljudstvu i materijalnim resursima nije pretrpela ni za 400 godina turske okupacije. Takođe, nikad se nije dobrovoljno, odlukom svojih političara, odrekla Kosova i Metohije. Po nalogu vladara, Srpska pravoslavna crkva je otcepljenoj makedonskoj crkvi prepustila 800 hramova i manastira, koji su podignuti u vreme Nemanjića.

Za uništenje države i naroda najodgovorniji je Aleksandar Vučić. Nakon što je doveden na vlast, Vučić je zaveo diktaturu. S uverenjem da je iznad Ustava i zakona, zloupotrebom uticaja preuzeo je kontrolu nad državnim institucijama. U službu ličnih interesa stavio je vojsku, policiju, tužilaštvo, sudove i naročito medije. Na ključna mesta postavio je marionete bez ugleda, bez profesionalnih i moralnih kvaliteta, zainteresovanih samo za to da dobiju što više mrvica sa diktatorovog stola.

Po toj šemi, Vučić je napravio i opoziciju. Prvo je zaustavio proces demokratizacije društva, a onda se upustio u kreiranje opozicine scene u skladu sa svojim interesima. Sa lakoćom je rasturio Demokratsku stranku, koja mu je presudno pomogla u vreme puča u Srpskoj radikalnoj stranci i formiranju SNS-a. Serijom sabotaža stimulisao je haos u "žutom preduzeću". Iz DS-a je izbačen Vuk Jeremić, a onda i Boris Tadić. Potrošen je i Bojan Pajtić. U tom poslu značajnu ulogu je odigrao Dragan Đilas.

Posle smene sa mesta gradonačelnika Beograda i neuspeha na parlamentarnim izborima 2014. godine, Đilas je napustio DS i politiku. Vratio se tri godine kasnije, da bi podržao Sašu Jankovića na predsedničkim izborima. Pod njegovim uticajem, DS na tim izborima nije imala svog kandidata već je i ona podržala Jankovića. Sledeće godine, na beogradskim izborima Đilas se kandidovao za gradonačelnika. Osvojio je 154.600 glasova (18,95 odsto), a pobedila je Vučićeva lista sa 366.871. glasom (44,96 odsto).

Od njihovih rezultata, koji su se znali unapred, za srpsku političku scenu je mnogo važniji bio krah DS-a, na čijem čelu se tada nalazio Dragan Šutanovac. Osvojenih 2,24 odsto glasova nisu samo gurnuli DS ispod cenzusa, prvi put od obnove višestranačja, nego su zakucali poslednji ekser u žuti mrtvački kovčeg.

Eliminacijom DS-a i njenih minijaturnih derivata, Đilas je stekao status lidera opozicije. Taj imidž su pumpali Vučićevi mediji, koji su ga demonizovali prljavom kampanjom i, istovremeno, predstavljali kao najvećeg protivnika naprednjačkog režima. Naslovi sa nekoliko hiljada stranica Vučićevih biltena, u kojima je Đilas optuživan da je opljačkao 619 miliona evra dok je bio na vlasti, postali su obavezni refren u medijskim i skupštinskim nastupima svih funkcionera SNS-a.

Međutim, i takav, "žuti lopov" imao je upotrebnu vrednost u najvažnijim Vučićevim prevarama. Đilas je podržao Briselski sporazum, korupcionaški projekat "Beograd na vodi", pa i eksploataciju litijuma u Jadarskoj dolini.

Iako su se, kao kečeri, rvali u medijskom ringu, Đilas i Vučić su ponekad razmenjivali teške udarce. Jedan takav, Đilas je zadao 2020. godine, kad je predvodio bojkot montiranih izbora u vreme pandemije korona virusa. Svestan da bojkot nije rešenje, nego samo prvi korak u pritisku na diktatora, Đilas je akciju usmerio prema Vučićevim gazdama iz Sjednjenih Američkih Država i Evropske unije. Najavio je da će, odmah posle izbora, on i njegovi koalicioni saradnici otići u Brisel, gde će, pred zgradom EU, početi štrajk glađu, "pa neka evropske tehnokrate objašnjavaju medijima iz svojih država zašto tamo neki političari iz Srbije štrajkuju glađu".

U tom trenutku, to bi bio ozbiljan problem za evropske i američke mešetare, kao i za njihovog abonenta Vučića. Da ne bi ugrozili Vučića, pošto tada još nije obavio prljavi posao oko predaje Kosmeta, stranci su Đilasu pokazali štap i šargarepu. Zapretili su mu izolacijom i diskvalifikacijom iz svih planova za učešće u nekoj budućoj vlasti. S druge strane, obećali su mu da će uskoro biti održani novi izbori. Đilas je popustio i zaboravio na štrajk glađu. Umesto njega, gladovali su njegovi koalicioni partneri, koji su, zbog bojkota, ostali bez novca iz državne kase.

Maske su pale posle izbora 2022. godine. Vučićeva lista je osvojila 348.345 glasova. Zajedno sa SPS-om, vladajuća većina u Beogradu je dobacila tek do 412.395 glasova, odnosno do 45,01 odsto. Nasuprot njima, opozicione stranke, koje su prešle cenzus, osvojile su 415.100 glasova, tj. 45,30 odsto. Za potpunu pobedu opozicije bilo je potrebno samo da lista Borisa Tadića i Duška Vujoševića dobije još nekoliko stotina glasova na biračkim mestima gde je ponovljeno glasanje. Međutim, pre toga, Đilas je odlučio da ode kod Vučića na kanabe s obrazloženjem da se "zalaže za smirivanje tenzije". Uspeo je.

Tenzije su pale, baš kao i Tadićeva lista, kao i cela opozicija. Vučić je opstao na vlasti u Beogradu, iako je većina građana glasala protiv njega, a Đilasov bivši pomoćnik Aleksandar Šapić postao je gradonačelnik.

Umesto etikete "žutog lopova", Vučić je tada, ritualno i karikaturalno, počeo da Đilasa naziva "gospodinom". Idilu su pokvarili mediji, i to strani. Radio Slobodna Evropa je objavila informacije o analizi, koju su napravile evropske obaveštajne agencije, u kojoj se navodi da "postoje indicije o zakulisnoj saradnji Dragana Đilasa sa Aleksandrom Vučićem". U zaključku tog izveštaja istaknuta je tvrdnja da Đilas ima ulogu "trojanskog konja koji izazva razdor i slabi opoziciju".

Stranka slobode i pravde je odmah saopštila da je kontaktirala pojedine predstavnike Evropske unije "koji nisu ni potvrdili, ali ni demantovali postojanje dokumenta u kome se na negativan način opisuju Dragan Đilas i SSP". Đilas je te optužbe demantovao tvrdnjom da nije trojanski konj, ali da se oseća kao magarac.

- Vučić vlada autokratski, mi više nemamo institucije. Ja sam čovek najnapadaniji u javnosti, koji je prošao pakao i krajnje je vreme da pokušamo da vratimo ovu zemlju u normalu, da se prestane sa takvim načinom komunikacije. I ako neko treba da povuče prvi potez, ja sam smatrao da je to moja obaveza kao čoveka koji je najviše satanizovan, dehumanizovan.

Ja sam preuzeo tu odgovornost, otišao sam kod Vučića. Ja se ne osećam kao trojanski konj, ali se ponekad osećam kao magarac, kada vidim šta sam sve uradio i šta smo žrtvovali da bi sada o nama tako govorili. Mogu da kažem i da je magarac tvrdoglava životinja, i pametna, može mnogo da nauči. Ja sam mnogo naučio i videćete kako izgleda ta nauka koju sam stekao - rekao je Đilas.

Zaista, videlo se pre i posle beogradskih izbora u decembru prošle godine. Sa vraćenim statusom lidera opozicije, Đilas je napravio jedinstvenu listu "Srbija protiv nasilja". Do ujedinjenja građanske, tzv. prozapadne opozicije došlo je u vreme protesta posle masakra u osnovnoj školi "Vladislav Ribnikar" i mladenovačkim selima Dubona i Malo Orašje. Ipak, generator ujedinjenja nije bio Đilas, nego američki ambasador Kristofer Hil.

Ujedinjena pod Hilovim šatorom, opozicija je prinudila Vučića na najbrutalniju izbornu prevaru. Uz tradicionalne načine ucenjivanja i podmićivanja glasača, organizovao je tzv. izborni turizam. Iz gradova u Srbiji, gde nisu održavani lokalni izbori, kao i iz Bosne i Hercegovine prebacio je oko 40.000 ljudi u Beograd, gde im je obezbedio lažne potvrde o prebivalištu. Arena je poslužila kao sabirni centar za fantomske glasače. Na tu kampanju je, prema zvaničnim podacima, SNS potrošila 534 miliona dinara, odnosno 4,5 miliona evra.

Uzalud. SNS je osvojila 367.239 glasova. Sa glasovima SPS-a (44.671), Vučićeva vladajuća većina je ukupno dobila poverenje 411.910 birača. S druge strane, koalicija Srbija protiv nasilja je za osvajanje 325.429 glasova potrošila 9,1 milion dinara, tj. 78.000 evra. Kad se u taj opozicioni korpus glasova ubroje oni koje su dobili Nova Demokratska stranka Srbije (56.415) i pokret Branimira Nestorovića (50.535), vidi se da su opozicione stranke, koje su preskočile cenzus, dobile 20.469 glasova više od Vučićeve koalicije. Uz to, još 49.309 glasova dobile su opozicione stranke i koalicije koje nisu prešle cenzus, dok je samo 6.862 otišlo Vučićevim satelitima Miši Vaciću, Čedomiru Jovanoviću i Zukorliću junioru. Dakle, Beograđani su jasno, s razlikom od 62.916 glasova, pokazali da ne žele vladavinu naprednjčakog kartela.

Uzalud. Kao što je Vučić uzalud krao glasova, tako je i opozicija uzalud „pobedila". Volju građana je prekrojio Vučićev novi trojanski konj - prof. dr Branimir Nestorović.

Vučić je tri godine formatirao Nestorovićev imidž srpskog patriote, tvrdog rusofila i antiglobaliste. U vreme pandemije, Nestorović je u režimskim i alternativnim medijima predstavljen kao simbol slobode. Kritikom odluka Svetske zdravstvene organizacije i srpskog Kriznog štaba stekao je popularnost koja je mogla da ugrozi i Vučića. Da se to ne bi desilo, Vučić je zabranio Dačiću da Nestorovića kandiduje na predsedničkim izborima 2022. godine. Umesto toga, pred sam kraj kampanje za parlamentarne izbore, Vučić je Nestorovića pozajmio Bošku Obradoviću, čije Dveri su, prema tadašnjim istraživanjima, potonule duboko ispod cenzusa. Obradović je sa bilborda skinuo Putinovu i stavio Nestorovićevu sliku. Dovoljno za cenzus.

Nestorović je na prošlogodišnjim decembarskim izborima dokazao da je najbolja Vučićeva investicija, neuporedivo značajnija od Milice Zavetnice, Obradovića, Šešelja, Vacića i ostalih potkalibarskih zrna s patriotskog pola pseudo-opozicione scene. I ne samo to. Nestorović ima mnogo veću upotrebnu vrednost nego Đilas. Dok je njega, opozicija neće moći da osvoji vlast u Beogradu. Bez obzira koliko glasova osvoje građanske i nacionalne opozicione stranke, odluka o vlasti zavisiće od Vučićevog trojanca Nestorovića.

Za svaki slučaj, Vučić i Hil su pred ponovljene beogradske izbore razbili koaliciju "Srbija protiv nasilja". Uhvaćen u krađi decembarskih izbora, Vučić se našao pod pritiskom domaće javnosti i evropskih institucija. Za rezoluciju, kojom su ti izbori označeni kao neregularni, glasalo je 92 odsto evropskih parlamentaraca, a evropska organizacija ODIHR napravila je spisak od 25 preporuka, koje bi trebalo da poprave izborne uslove.

Vučić se suprotstavio spoljnim i unutrašnjim pritiscima. Vašingtonu i Briselu je ponudio ono što im treba kako bi učvrstili državnost lažne albanske republike Kosovo. Dozvolio je vozilima sa "kosovskim" tablicama da prolaze kroz Srbiju, a potom je popustio pred odlukom vlasti u Prištini da proteraju dinar sa severa Kosova. Vučić je dobro procenio da je njegovim i opozicionim stranim gazdama važnije Kosovo od demokratije. Takav scenario je podržao ambasador Hil, koji je iskoristio uticaj na nekoliko lidera stranaka iz koalicije "Srbija protiv nasilja".

Iako su svi potpisali deklaraciju, koju je ponudila inicijativa "ProGlas", u kojoj je istaknuto da opozicija neće učestvovati na izbori pre nego što se ispune osnove preporuke ODIHR-a, kao što su sređivanje biračkog spiska, ukidanje funkcionerske kampanje i zabrana davanja socijalne pomoći pre i tokom izborne kampanje. Pored toga, značajan zahtev bilo je i pomeranje ponovljenih izbora za septembar, do kada bi mogli da se implementiraju najvažnije preporuke.

Pod pritiskom, Vučić je odustao od namere da ponovljene izbore u Beogradu održi 28. aprila. Podvijenog repa, pomerio je termin na 2. jun. Opozicija je i to odbila. Međutim, nakon što su izbori ipak raspisani, nekoliko stranaka iz "Srbija protiv nasilja" pristalo je da na njima učestvuje. Iako su 9. marta tvrdili da ne postoje uslovi za fer i poštene izbore, 18. aprila su promenili mišljenje.

Tobože, poverovali su obećanjima Ane Brnabić, nove predsednice Narodne skupštine, da će tokom izborne kampanje popraviti uslove. Naprednjačka većina i otpadnički deo SPN-a zajedno su promenili zakon, kako bi se ozvaničila mogućnost da se izbori održe istovremeno i u 80-tak ostalih lokalnih samouprava, svi 2. juna.

Svi su sve lagali, uvek u njihovom interesu, a na štetu građana. Miroslav Aleksić, Radomir Lazović, Dobrica Veselinović i ostali Hilovi lažni opozicionari hvalili su se uspehom u pregovorima s vlastima. "Uspeh opozicije! Postignut dogovor o unapređenju izbornih uslova i čišćenju fantomskih birača i spiska" - tvrdili su nakon formiranja tzv. Radne grupe. Naravno, Radna grupa do izbora nije održala nijedan sastanak, jer se predstavnici SNS-a nisu pojavljivali, pa nije bilo kvoruma.

Pod sloganom "Biramo borbu", optuživali su Đilasa i Zdravka Ponoša, a i Miloša Jovanovića, da bojkotom, odnosno neizlaskom na izbore pomažu Vučiću da pobedi na izborima. Tvrdili su da je svaki bojkot, kao što se videlo 2020, osuđen na propast, da je to poguban način političke borbe, koji njima nije prihvatljiv. Tu mantru su odbacili kad su opštinske izborne komisije odbacile nekoliko njihovih listi. Iako su sami insistirali na zabrani glasanja svima koji su promenili prebivalište u poslednjih 11 meseci pre izbora, kandidovali su nekoliko desetina svojih funkcionera, koji su uradili baš to. Najglasnije su zakukali predstavnici Zeleno-levog fronta, bivšeg pokreta "Ne davimo Beograd".

- Postojao je dogovor između vlasti i opozicije da se Zakon o jedinstvenom biračkom spisku ne odnosi na kandidate - priznala je Biljana Đorđević, kopredsednica ZLF-a.

Dakle, vajni opozicionari su se sa režimom dogovorili da za njih lično ne važi isti zakon, koji važi za normalne građane! Njima je važno da osvoje odborničke mandate, a zakon neka poštuje ko mora. Taj stav su prezentovali i kroz poruke u kojima su iznosili procene izbornih rezultata.

- Sada možemo da osvojimo pet, na sledećim izborima deset, pa onda 15 opština. Tako ćemo napraviti infrastrukturu, koja će dovesti do promena vlasti u republici - rekao je Radomir Lazović.

Vučiću se svidela ta ideja, tom dinamikom sigurno bi na vlasti ostao još desetak godina. Normalni ljudi, za razliku od Vučića i Lazovića, nemaju vremena da čekaju toliko, oni se svakodnevno bore za golu egzistenciju, koju im ugrožava naprednjački kartel i njemu podobna opozicija.

Rezultati izbora od 2. juna pokazali su svu uzaludnost političkog inženjeringa. Da, najviše glasova (366.345) osvojila je lista Aleksandra Vučića. U koaliciji sa Dačićem, Šešeljem i Đurđević Stamenkovski, Vučić je na ovim izborima dobio hiljadu glasova manje, nego šest meseci ranije, bez njih. Usled 12,25 odsto smanjene izlaznosti, Vučićeva lista je dobila dovoljno mandata da samostalno formira vlast.

Šta građani misle o "Hilovoj opoziciji" vidi se i po njihovom izbornom rezultatu. U decembru 2023, jedinstvena "Srbija protiv nasilja" osvojila je 325.345, a u junu 2024. njeni restl je dobio samo 84.337. glasova. S obzirom da su Lazović i Veselinović na beogradskim izborima 2022. dobili 99.078 glasova, a sada, sve na gomili sa Miroslavom Aleksićem, Zoranom Lutovcem i ostalima, 15.000 manje, očigledno je da su pogrešili time što su slušali Hila, a ne Beograđane.No, briga njih. Izvršili su nalog, sad im ostaje samo da se nadaju da će, kad-tad, dobiti nagradu za poslušnost i lojalnost.

Dok čekaju, moraju da kukaju na bojkotaše, predvođene Đilasom, ali i da hvali svoj "uspeh". U tim budalaštima prednjači prof. dr Svetislav Kostić, još jedan genije iz ZLF-a, koji tvrdi da hiljadu osvojenih odborničkih mandata predstavlja dobar temelj za demokratske promene.

I da je opozicija osvojila 10.000 odborničkih mesta, bez pada SNS-a sa svih nivoa vlasti, promene nisu moguće. Ovako, hiljadu lažnih opozicionara legalizovalo je još jednu izbornu prevaru, a zauzvrat dobiće skromnu finansijsku apanažu. Odbornici u beogradskoj Gradskoj skupštini dobijaće honorar od 40.000 dinara, a na lokalu i po duplo manje.

Ipak, cenovnik nije isti za sve. I u vrhu koalicije "Biramo borbu" došlo je do trvenja kad su se pronele glasine da je Aleksić dobio 25 miliona evra za učešće na izborima. Lazović i Veselinović nisu sportski prihvatili činjenicu da Aleksić ima mnogo veću cenu nego oni. Iz tih izbora plasirana je priča da je Đilas nagrađen sa 40 miliona evra da ne izađe na izbore. U nedostatku dokaza šta je od toga tačno i ko je koliko profitirao do zaključka može da dovede samo zdrav razum.

Da je kompletna "Srbija protiv nasilja" bojkotovala ove izbore, Vučićeva "većina" ne bi imala legitimitet. Iako bi i u takvim okolnostima na izbore izašao Nestorović, ni taj smokvin list ne bi mogao da pokrije režimsku sramotu. Osim toga, da je opozicija bila jedinstvena u nameri da insistira na ORIHR-ovim preporukama pre raspisivanja ponovljenih beogradskih izbora, Hil ne bi kandidovao svog novog miljenika Savu Manojlovića.

Predstavljen kao "novo lice na političkoj sceni", dr Manojloviću su pripisane sve predispozicije za ulogu lidera opozicije. Kao izuzetna aktivistička dostignuća opisuju se njegove "pobede" u odbrani jednog parka na Banovom brdu i blokada "Gazele" krajem 2021. godine, tokom protesta protiv litijuma. Zanemaruje se činjenica da je Manojlović proteste prekinuo posle jednog Vučićevog telefonskog poziva. Lider pokreta "Kreni-promeni" tada je Vučić, kako je sam priznao, dao "besu" da više neće blokirati saobraćaj ako se povuku dva sporna zakona, od kojih je jedan omogućavao lakšu i bržu eksproprijaciju zemljišta na koje se nameračio Rio Tinto. Manojlović se i danas drži "bese", iako Vučić i Rio Tinto ubrzano privode kraju pripreme za početak iskopavanja litijuma u Jadru.

Pod patronatom ambasadora Hila i svog ličnog gurua, vladike Grigorija, Manojlović je u kampanji pokazao da, iako je doktor pravnih nauka, ne zna izbornu proceduru, pa mu je oboreno nekoliko opštinskih lista, dok za centralnu beogradsku opštinu Stari grad nije uspeo da sakupi potpise za overu liste. Iako je u kampanji, često opravdano, više kritikovao Đilasa nego Vučića, Manojlović je osvojio čak 17,71 odsto (122.898) glasova.

Uveren da je zaista postao lider opozicije, čim su izbori završeni predložio je kolegama da bojkotuju rad gradske i opštinskih skupština. Naravno, od toga nije bilo i neće biti ništa.

Opozicija nije imala šanse na pobedu u Beogradu, a potrudila se da smanji šanse u Novom Sadu i Nišu. U Novom Sadu je ujedinjena opozicija (svih stranaka iz koalicije "Srbija protiv nasilja", uključujući i Đilasovu i Ponoševu) kao frontmena isturila Borislava Novakovića i kadrove Nenada Čanka, pa nema prostora za čuđenje što je doživela totalni fijasko. Miroslav Aleksić je, preko svog zamenika Đorđa Stankovića, zabranio ulazak Đilasove stranke na izbornu listu.

Na kraju, Vučić je pokrao i ove izbore, a Hil je svojim abonentima zabranio da to javno kažu. Niko, uključujući i niškog "pobednika" dr Dragana Milića, ne sme da pomene da je bilo krađe izbora. Inače, Milić ima iste stavove kao Vučić: Kosovo ga ne zanima, zalaže se za ulazak Srbije u NATO, podržava Ukrajinu u ratu protiv Rusije, a u Nišu se bori protiv lokalnih naprednjaka. Kao osnivač Kluba srpsko-američkog prijateljstva, dr Milić ne kritikuje stavove američkog ambasadora. Kako i bi, kad je mister Hil ocenio da su izbori bili fer i pošteni.

- U decembru je gospodin Hil ćutao o krađi glasova, pritiscima na birače, ogromnom broju glasača sa lažnim prebivalištem. Izjavljivao je da se raduje nastavku saradnje sa Aleksandrom Vučićem i poručivao opoziciji da odustane od borbe i da sedi kod kuće. Naredne mesece je potrošio da ubedi deo opozicije da izađe na unapred pokradene ponovljene izbore u Beogradu. Sada nije video onolikog Milorada Dodika, stanovnika Laktaša, kako glasa na lokalnim izborima u Beogradu, pa izjavljuje da su migracije birača zaustavljene. Čovek glasao u njegovom komšiluku, slikao se, dao izjavu za televiziju, a Hil nema pojma o tome. Jedino objašnjenje je da nema televizor u ambasadi. Ako je tako, predlažem da se obrati svom prijatelju Vučiću. Njegova stranka za glas poklanja televizore. Njemu će pokloniti bar pet. On nema pravo glasa u Srbiji, ali njegov sigurni glas, kad god se oglasi, Vučiću puno vredi - rekao je Đilas.

Hilov glas puno vredi Vučiću, ali i mnogim opozicionarima. Vladimir Gajić, aktuelni predsednik Narodne stranke, javno je svedočio da mu je Miroslav Aleksić rekao da svi moraju da slušaju američkog ambasadora, jer će biti kako on kaže.

Zasad, u Srbiji je onako kako hoće ambasador Hil. To odgovara Vučiću i trojanskim i ostalim konjima iz njegove opozicione ergele. Ne zna se ko će biti srpski Herakle, ali vreme je da se očisti politička scena, koja liči na Augijeve štale. Poslednji je čas da se Srbija oslobodi i ove vlasti i ove opozicije, koji je uništavaju zajedničkim snagama.