Feljton

Dokumenta CIA: kako je rat u Jugoslaviji zatekao najveću američku obaveštajnu agenciju (1)

OD MOGUĆEG MIRA, DO STVARNOG RATA

Pod oznakom D. C. 20505, američka Centralna informativna agencija (CIA), tačnije, njena Direkcija za obaveštajne informacije, dana 21. jula 1989. godine, dala je Rezime stanja i perspektive " u sumrak jugoslovenske države, i iz tog „rezimea" jedva je mogao da se nasluti predstojeći ratni sukob, krvavi raspad južnoslovenskog društva, zajednice koja je u vremenu „hladnog rata" bila ključne veza između Istoka i Zapada. Prilično umerenim tonovima agenti CIA izveštavaju svoju „bazu" o stanju u Jugoslaviji uoči njenog raspada. Vidi se uverenje tih agenata da Jugoslavija ima „fleksibilan sistem", ali i da je podložan ekonomskim turbulencijama. Niko ne pominje rat, niti pripreme za njega. Paradoksalno, agenti CIA su verovali da je Mihail Gorbačov, prvi čovek Kremlja u to vreme, posmatran kao garant stabilnosti u Jugoslaviji. Magazin Tabloid će u narednih nekoliko nastavaka objaviti sve protivrečne stavove CIA o raspadu Jugoslavije i onome što je usledilo u vezi sa tim.

***

Prema originalnoj dokumentaciji, agenti CIA došli su do sledećih zaključaka:

„Jugoslavija će se u narednih nekoliko godina suočiti sa rastućom nestabilnošću koja će oslabiti koheziju i efikasnost rukovodstva, umanjiti poverenje zapadnih kreditora i dovesti do povećanog kršenja ljudskih prava". U daljim analizama CIA konstatuje da najveću pretnju stabilnosti predstavljaju rastući etnički i politički sukobi, posebno oni izazvani težnjom srpskog lidera Slobodana Miloševića da ponovo uspostavi srpsku hegemoniju u zemlji sa samim sobom kao eminentnim liderom.

U pomenutoj dokumentaciji dalje piše:

„Ekonomija koja se pogoršava takođe pogoršava etničke i regionalne tenzije i povećava izglede za široko rasprostranjene nemire radnika i potrošača.

Treća pretnja stabilnosti su izolacionističke i secesionističke tendencije u Sloveniji, koje su zauzvrat podstaknute Miloševićevom agresivnom taktikom, neprijateljstvom južnih, pravoslavnih regija prema potezima Slovenije.

Ove procene dala je Kancelarija CIA, (prim.red) za sovjetsku analizu.

Za njegovu pripremu korišćene su informacije dostupne od 19. juna 1989. godine. Komentari i upiti su dobrodošli i mogu se uputiti glavnom odeljenju za Istočnu Evropu.

Verovatnoća da će doći do jednog ili više ovakvih ishoda bi porasla ako Milošević dobije podršku u nekoliko ključnih regiona, Slovenija brže pređe na separatizam ili višepartijski sistem, ekonomija se još brže pogoršava ili Gorbačova zameni ortodoksniji lider".

pretnjama stabilnosti i jedinstvu, izveštaji CIA iz tog vremena kažu: „Jugoslavija se suočava sa najvećim testom svoje stabilnosti i jedinstva od raskida sa Moskvom 1948. godine. Velike su šanse da će se držati zajedno i razvijati na načine koji su pozitivni za američke interese.

Međutim, ona će se verovatno suočiti sa periodičnim krizama u narednih nekoliko godina koje će omesti nacionalne lidere i usporiti ili privremeno preokrenuti neke od tih pozitivnih kretanja, uključujući veću zaštitu ljudskih prava i implementaciju ekonomskih reformi.

Najveća pretnja stabilnosti je rastući etnički i politički sukobi u nekoliko regiona zemlje.

Potencijalno je najverovatnija nastojanja srpskog lidera Slobodana Miloševića da iskoristi srpski nacionalizam da vrati srpsku hegemoniju u zemlji, gde bi on bio istaknuti vođa.

U proteklih godinu dana, pro-Miloševićeve snage proširile su uticaj Srbije u federaciji zamenom vlada vojvođanske i kosovske pokrajine sa podređenijim rukovodstvima i iskorišćavanjem promene u rukovodstvu Republike Crne Gore u cilju jačanja pro-srpskih interesa u toj zemlji. Većina drugih regiona i etničkih grupa strahuje od srpske dominacije i priseća se nestabilnosti i represije koja ju je pratila između dva svetska rata. Miloševićeva politika već je izazvala dve runde velikih albanskih demonstracija na Kosovu, što je rezultiralo vojnom intervencijom i stanjem virtuelnog vanrednog stanja. Oni su takođe značajno zaoštrili tenzije između Srbije i liberalnijih, zapadnih, severnih republika Slovenije i Hrvatske.

Milošević će verovatno konsolidovati svoj dobitak, ali neće uspeti da poremeti sistem regionalnih ravnoteže koje je, uz sve svoje nedostatke, pomažu da se zemlja održi na okupu.

Grupa drugih jugoslovenskih republika, pre svega Slovenija, Hrvatska i Bosna -- uz podršku vojnih lidera verovatno će ga ograničiti. Uprkos tome, oni nemaju jedinstvo, moralni autoritet i rešenost da spreče Miloševića da više puta osporava postojeći poredak političkim konfrontacijama i novim masovnim demonstracijama njegovih sledbenika.

Druga najveća pretnja stabilnosti je pogoršana ekonomija, koja pogoršava etničke i regionalne tenzije i povećava izglede za rasprostranjene nemire radnika i potrošača. Štrajkovi i drugi poremećaji rada postali su sve veći, dobro organizovaniji i usmereni na vladu, a ne samo na politiku preduzeća. Nezadovoljstvo naroda zbog lošeg upravljanja ekonomskim problemima i opadanja životnog standarda pomoglo je da se sruši vlada premijera Mikulića (Branka, prim. red), prošlog decembra.

Srpski predsednik Milošević takođe je iskoristio radničke nemire u Srbiji da okupi javnost iza svog nacionalističkog programa i pokušao je da ga iskoristi u Republici Crnoj Gori da zbaci svoju uglavnom svoje protivnike.

Ekonomski nemiri verovatno neće evoluirati u anti-režimski pokret širom zemlje, kao u Poljskoj, uglavnom zato što etničke grupe u zemlji imaju suprotstavljene interese i malo je verovatno da će adekvatno sarađivati na obaranju sistema.

Međutim, nezadovoljna * Jugoslavija je savezna država sastavljena od šest republika, Srbije, Hrvatske, Slovenije, Bosne i Hercegovine, Makedonije i Crne Gore i dve autonomne pokrajine (Kosovo i Vojvodina) unutar Republike Srbije. Te republike imaju znatna ovlašćenja u odnosu na svoje unutrašnje poslove, a sporazum među njima obično je potreban za usvajanje i sprovođenje politike na nacionalnom nivou, naročito na siromašnijem jugu.

Treća pretnja stabilnosti su izolacionističke i secesionističke tendencije u Sloveniji, koje su zauzvrat podstaknute Miloševićevom agresivnom taktikom, neprijateljstvom ortodoksnijih južnih regiona prema potezima Slovenije ka političkom pluralizmu i povećanim zahtevima ovih siromašnijih regiona na slovenačke ekonomske resurse.

Slovenija će gotovo sigurno ostati u federaciji, a njeni lideri pokazali su svoju sposobnost da balansiraju između oprečnih pritisaka Beograda i sopstvene javnosti. Uprkos tome, lideri narastajućih nezavisnih političkih grupa mogli bi da postaju sve prkosnije. U najgorem slučaju, Beograd bi naredio u vojsci intervenciju, ako bi se zaključilo da slovenački lideri nisu u stanju ili nisu voljni da kontrolišu ozbiljne masovne demonstracije usmerene na secesiju.

Mada će te etničke i ekonomske tenzije predstavljati dodatne izazove stabilnosti Jugoslavije u narednih nekoliko godina, faktori koji rade u korist jedinstva i teritorijalnog integriteta zemlje verovatno će ostati jači.

Među njima su: verovanje većine jugoslovenskih lidera i etničkih grupa da ne postoje bolje alternative jugoslovenskoj državi; volja i sposobnost vojske da se umeša kako bi održala red, najverovatnije po nalogu civilnih vlasti, ali ako je potrebno sama; izuzetna sposobnost Jugoslavije da izdrži ekonomske teškoće, loše rukovodstvo i brojne druge probleme bez pribegavanja organizovanom nasilju.

I pored toga, zemlja će nastaviti da trpi periodične krize zbog: ekonomskih teškoća izazvanih i trenutnim neefikasnim ekonomskim sistemom i velikim reformama potrebnim za njegovu reorganizaciju.

Slabo centralno rukovodstvo koje omogućava svakom regionu veliku autonomiju i remeti efikasno prigušivanje među-regionalnih sukoba i sprovođenje potrebnih ekonomskih mera.

Nedostatak jasno uočene strane pretnje koja je u prošlosti bila Sovjetski Savez. Većina jugoslovenskih regionalnih lidera danas vidi manju opasnost u Gorbačovljevom SSSR-u, što im omogućava da slobodnije teže parohijskim, podeljenim interesima.

Neki napredak po političkoj liberalizaciji i ljudskim pravima Jugoslavije poslednjih godina je značajno napredovao ka političkoj liberalizaciji i zaštiti ljudskih prava i verovatno će nastaviti to da radi, uz nekoliko zapaženih izuzetaka, ako pretnje stabilnosti ostanu suzbijene.

Savez komunista Jugoslavije (Komunistička partija) izgubio je znatan uticaj na politički sistem i javni život; uloga takvih nestranačkih tela kao što su Skupština, kabinet i državno predsedništvo je porasla; unutar stranke, pluralizam i regionalizam su procvetali; skoro zapadna štampa razvila se u mnogim regionima; nezavisne nekomunističke političke grupe su se pojavile, posebno u Sloveniji; i većina regiona je ublažila implementaciju nekih zakona protiv raznih političkih aktivnosti.

Glavni razlozi tog napretka bila je erozija centralne vlasti i discipline koju je obezbedio Tito; odlazak partizanske generacije iz Drugog svetskog rata i uspon mlađih, pragmatičnijih lidera; rastući uticaj zapadnoevropske kulture i političkih ideja; i u izvesnoj meri ublažavanje sovjetskih pritisaka za ideološki konformizam od kada je Gorbačov preuzeo vlast.

Ovaj pozitivan trend je međutim poremećen sa dva ključna događaja: sve većim kršenjem ljudskih prava Albanaca u pokrajini Kosovo i Republici Makedoniji. Na tim prostorima, lokalni Srbi i Makedonci strahuju da Albanci sa svojim visokim natalitetom sve više ugrožavaju njihovu kontrolu i uticaj.

Na Kosovu, posebno od nedavnog uvođenja stanja kvazi-vanrednog stanja, Albanci su izveli talas slobode okupljanja i govora i samoopredeljenju, nezamisliv među drugim etničkim grupama u zemlji.

Povrede albanskih prava u Makedoniji još su očiglednije i uključuju uništavanje imovine i kulturnih i verskih ograničenja.

Osnivanjem autoritarnog Miloševićevog režima, koji je sada veoma popularan u Srbiji, potkopapana je nekada liberalna srpska štammpa. Milošević je pokrenuo klevetničke kampanje za smenu protivnika i potčinio većinu srpskih političkih institucija njegovoj ličnoj kontroli.

Ako, kao što očekujemo, Miloševićev uticaj ostane u velikoj meri ograničen na Srbiju i njene dve autonomne pokrajine, verujemo da će nacionalne institucije i druge republike nastaviti da liberalizuju i unapređuju svoj učinak u oblasti ljudskih prava pa je primćen istinski politički pluralizam u Sloveniji.

Takođe, očekujemo proglašenje izmenjenog nacionalnog Ustava kojim se daje dalji obim nekomunističkim političkim grupama i institucijama. Istovremeno, ljudska prava lokalnih Albanaca verovatno će trpeti dodatne prekršaje, a autoritarizam će se nastaviti u Srbiji sve dok Milošević ima kontrolu. Ekonomske reforme i otplata duga Beograd se suočava sa ekonomskim izazovima u pokušaju da preokrene deceniju ekonomskog pada. Ekonomija sada trpi godišnju stopu inflacije od 1.000 procenata, opada životni standard, otprilike 15 procenata nezaposlenosti i povećava disparitete u bogatstvu i ekonomskom razvoju između relativno prosperitetnih severnih republika i siromašnijih južnih regiona. Opterećena spoljnim dugom od 20 milijardi dolara, Jugoslavija je od početka osamdesetih godina držana solventna samo nizom preraspodela duga i novim kreditnim paketima sa zapadnim kreditorima i MMF-om.

Ozbiljni nemiri oko ekonomskih pitanja u velikoj meri su nagovešteni pristupom mnogih u Jugoslaviji relativno velikom sivom tržištu, prilivom zarada u tvrdoj valuti od gostujućih radnika u inostranstvu i povlačenjem lične ušteđevine

Pod pritiskom MMF-a i zapadnih kreditora, Beograd je u maju 1988. posebnom Programom pozvao na šire uvođenje tržišnih mera i ukidanje većeg dela subvencija i beneficija koje pruža tradicionalni sistem "socijalizma, samoupravljanja radnika".

Od Beograda se tražilo da sprovede reforme kako bi aktivirao novi jednogodišnji stend-baj program MMF-a i oslobodio put drugim kreditorima za rasterećenje duga i finansiranje.

Implementacija reformskih mera do sada je bila spora uprkos širokim proglašenjima zvanične posvećenosti reformama, a tržišne mere odobrili su državno predsedništvo, Federalna skupština i vlade šest konstitutivnih republika.

Javnost, međutim, nije raspoložena za dalje stezanje kaiša. Kroz rasprostranjene štrajkove i proteste potrošača, vlada je primorala vladu da ublaži određena ograničenja u odnosu na plate i javne troškove, delimično doći i do obustave stend-baj programa MMF-a krajem prošle godine. Uprkos tome, vlada je insistirala i, uprkos dugim odlaganjim a i prijavljenim kompromisima, usvojila niz ustavnih amandmana i ekonomskih zakona kojima se podržavaju reforme. Međutim, jugoslovenski ekonomski učinak prošle godine pokazuje poteškoće sa kojima se zemlja suočava u pokušaju da unapredi svoj spoljni platni bilans, istovremeno pomerajući svoju visoko iskrivljenu ekonomiju u veću tržišnu orijentaciju.

Realne devalvacije dinara i devizni kurs utvrđen na tržišta, dakle, recepti za politiku MMF-a, pomogli su Jugoslaviji da prepolovi trgovinski deficit čvrste valute, ostvari rekordan suficit tekućeg računa i poveća na najveću visinu svih vremena.

Ta poboljšanja su se, međutim, dogodila po ceni rekordne inflacije i pada industrijske proizvodnje. Veća nezaposlenost, pad potrošnje i sve veći disparitet prihoda delimično su bile cene koje treba platiti za sprovođenje mera za koje se zalažu zapadni poverioci -- dekontroliranje cena, podizanje kamatnih stopa iznad stope inflacije, smanjenje uvoznih ograničenja i ukidanje kontrole plata.

Uprkos iščašenju reformi, nova vlada premijera Ante Markovića verovatno će pogurati ekonomske promene energičnije nego prošle jugoslovenske vlade i napraviti ograničeni napredak ka tržišno orijentisanoj ekonomiji.

Beograd će nastaviti korake za smanjenje administrativnih kontrola (na primer, u trgovini i deviznom poslovanju) i verovatno će sprovesti liberalizaciju mera kojima se nameće malo ili manje direktna štednja u odnosu na aktivnost u privatnom sektoru, šira prava na strane investicije, nezavisniji bankarski sistem, stvaranje tržišta kapitala, povećanje individualnih podsticaja i promene računovodstvenih i poreskih zakona. Reforme će biti najočiglednije na razvijenijem severu.

Verujemo, međutim, da Markovićeva vlada neće biti u stanju i nespremna da preduzme, ili bar održi, program širih sistemskih promena potrebnih za ekonomski oporavak. Pokušaji da se to učini naići će na snažan otpor radnika i republika koji bi snosili najteže troškove, što bi na kraju primoralo vladu da nazaduje u odnosu na velike reforme.

Marković se suočava sa istim ogromnim preprekama za ozakonjenje i sprovođenje reformi sa kojima su se prethodni režimi susreli, ukorenjenom birokratijom, parohijskim regionalnim interesima i javnošću koja se protivi merama štednje.

Nijedna jugoslovenska vlada, uprkos svojoj retorici, nije spremna da rizikuje ozbiljnu nestabilnost koja će verovatno biti rezultat značajnog otvaranja ekonomije i puštanja tržišta da u potpunosti odredi cene, plate, kamatne stope, investicije i čvrstu održivost.

Posebno, nijedan režim neće tolerisati veliko zatvaranje neefikasnih elektrana, oštro ograničavanje rasta plata i povećanje nezaposlenosti. Mali, zaustavni pristup Beograda reformama verovatno će nastaviti ciklični obrazac ekonomskog rasta koji je kucao Jugoslaviju skoro dve decenije. Poboljšanje spoljnih računa koji su rezultat štednje i pada proizvodnje biće praćeno porastom proizvodnje i potrošnje koji proizvode rastući dug. Rast će ostati neujednačen, a razvijeniji severni regioni daleko su bolji od siromašnijih, preopterećenih jugom.

U nedostatku održivog ekonomskog oporavka Jugoslavija će ostati zavisna od zapadne finansijske pomoći. Politika zapadnih kreditora, banaka, vlada i multilateralnih finansijskih institucija, tako će biti važni faktori koji utiču na reforme. Beograd će međutim pokušati da ograniči uticaj Zapada tokom i posle pregovora o olakšavanju duga. Ona će se verovatno odupreti zahtevima za detaljnim reformskim merama sa specifičnim vremenskim okvirima i odredbama kojima se poveriocima omogućava da pažljivo prate pridržavanje Beograda.

Beograd verovatno veruje da će MMF i zapadni kreditori, kao i u okviru ranijih stend-baj programa, dozvoliti određena nazadovanja suočena sa nemirima čak i nakon postizanja novog sporazuma. Pored toga, Jugoslavija verovatno veruje da je njena neposredna pregovaračka pozicija podstaknuta prošlogodišnjim rekordnim suficitom platnog bilansa i deviznim rezervama, kao i manjim uslovima za preraspoređujući dug u bliskom periodu.

Održavanje nezavisne moskovske Jugoslavije u narednih nekoliko godina gotovo sigurno će održati nezavisnost od Sovjeta. Ona će nastaviti da teži snažnim odnosima sa Sjedinjenim Državama i zapadnom Evropom, sa kojom ima sve bliskije ekonomske, kulturne, političke i druge veze. Takođe će preuzeti predsedavanje Pokretom nesvrstanih ove jeseni u naredne tri godine. Uprkos tome, Beograd će raditi na unapređivanju veza sa SSSR-om, koji je, pod Gorbačovim, dostigao svoj najtoprisniji nivo u poslednjih nekoliko decenija. Moskva je, sa svoje strane, gotovo sigurno odustala od bilo kakvih očekivanja od ponovog uvlačenja Beograda u Uniju, ali se verovatno nada da će poboljšani odnosi usporiti politički i ekonomski nanos Jugoslavije ka Zapadu.

Gorbačov je do sada bio spreman da napravi dramatične gestove, kao što je njegovo potpuno priznanje sovjetske odgovornosti za raskol 1948-- kako bi se odnos pomerio napred. Njegov program unutrašnjih reformi, prihvatanje tradicionalne jugoslovenske doktrine "odvojenih puteva ka socijalizmu" i "novo razmišljanje" u međunarodnim poslovima, štaviše, doveli su mnoge sovjetske politike više u sklad sa dugogodišnjim jugoslovenskim stavovima.

Kada je reč o unutrašnjoj jugoslovenskoj politici, Moskva smatra da njene bezbednosne interese najbolje služi stabilna, ujedinjena, socijalistička Jugoslavija i gotovo zvaničnim bilateralnim razgovorima, naporima saveznih lidera da održe kontrolu i obuzdaju nemire.

Kremlj, koji je upotrebio silu da uguši etnička uznemiravanja u nekim svojim konstitutivnim republikama, čak je saosećajno posmatrao neke represivne mere; na primer, njime je dat povoljan javni tretman kvazi-vanrednom pravu uvedenom ranije ove godine na Kosovu.

Međutim, Sovjeti će i dalje paziti da izbegnu pojavu mešanja, uprkos njihovoj zabrinutosti Kontrola Komunističke partije i pretnje jugoslovenskoj stabilnosti. Moskva, štaviše, gotovo sigurno ne bi tražila "poseban odnos" ni sa jednom etničkom grupom ili liderom. Sovjeti bi, uprkos tome, verovatno pokušali da iskoriste bilo kakve zategnutosti u američko-jugoslovenskim odnosima oko ljudskih prava kako bi povećali sopstveni uticaj u Beogradu.

Na ekonomskom planu, bilateralni odnosi će i dalje biti zategnuti zbog jugoslovenskog trgovinskog suficita od 2 milijarde dolara, jedinog velikog iritantnog problema između dve zemlje, ali je malo verovatno da će Moskva napraviti značajne ekonomske ustupke, kao što su povećane isporuke nafte i sirovina, kako bi pomogla da se ona smanji.

Istovremeno, Sovjeti će ohrabriti Jugoslaje da sprovedu svoj program ekonomskih reformi u nadi da će manje problematična ekonomija umanjeti izglede za nestabilnost.

Neki pokret u pravcu američkih interesa Beograd će verovatno nastaviti da sprovodi, kao što su borba protiv terorizma i kontrola transfera tehnologije sve dok veruje da je Zapad spreman da do izvesne mere uslovi svoju podršku jugoslovenskim performansama na tim prostorima. Kada je u pitanju terorizam, Beograd je pokazao određenu odziv na njega još od sredine osamdesetih godina. Reč je o distanciranju (donekle) od veza sa radikalnim palestinskim teroristima i grupama i o proterivanju zvaničnika Al Fataha, Hawarija, nakon ponovljenih američkih demarša.

Beograd očigledno smanjuje zvanično prisustvo Severne Koreje zbog nezadovoljstva zbog Pjongjangove zloupotrebe jugoslovenske teritorije u bombardovanju južnokorejskog putničkog aviona u novembru 1987. godine.

(Nastavak u sledećem broju)