https://www.youtube.com/channel/UCh1byVR71-7NppEvZETaXCw

Natrag

Dokumenta CIA

Kako je rat u Jugoslaviji zatekao najveću američku obaveštajnu agenciju (3)

DO ZAPADA, PREKO RASPADA

Pod oznakom D. C. 20505, američka Centralna informativna agencija (CIA), tačnije, njena Direkcija za obaveštajne informacije, dana 21. jula 1989. godine, dala je „Rezime stanja i perspektive" u sumrak jugoslovenske države, i iz tog „rezimea" jedva je mogao da se nasluti predstojeći ratni sukob, krvavi raspad južnoslovenskog društva, zajednice koja je u vremenu „hladnog rata" bila ključne veza između Istoka i Zapada. Prilično umerenim tonovima agenti CIA izveštavaju svoju „bazu" o stanju u Jugoslaviji uoči njenog raspada. Vidi se uverenje tih agenata da Jugoslavija ima „fleksibilan sistem", ali i da je podložan ekonomskim turbulencijama. Niko ne pominje rat, niti pripreme za njega. Paradoksalno, agenti CIA su verovali da je Mihail Gorbačov, prvi čovek Kremlja u to vreme, posmatran kao garant stabilnosti u Jugoslaviji. Magazin Tabloid će u narednih nekoliko nastavaka objaviti sve protivrečne stavove CIA o raspadu Jugoslavije i onome što je usledilo u vezi sa tim.

***

Sjedinjene Američke Države će raspolagati nedovoljnim kapacitetom da obezbede jedinstvo Jugoslavije, bez obzira na uticaj koji su tu imale u prošlosti.

Lideri jugoslovenskih republika tražiće od SAD da podrže njihove partijske ciljeve. Federalni i srpski lideri će naglašavati američke izjave o očuvanju teritorijalnog integriteta, a Slovenci, Hrvati i stanovnici Kosova one o poboljšanju standarda ljudskih prava i prava na samoopredeljenje. Vašington će biti uvučen u uzavreli međunacionalni sukob i od njega će se očekivati da odgovori na različite zahteve svih strana u sukobu. Sovjetski Savez će imati samo indirektan uticaj na ishod događaja u Jugoslaviji. Evropljani će imati izvestan uticaj, ali oni ga neće upotrebiti da očuvaju Jugoslaviju. Većina evropskih zemalja uključujući i Nemačku, na rečima će biti za ideju jugoslovenskog integriteta, dok će prikriveno prihvatiti raspad federalne države. Centralizovaće se srpska država, predvođena bivšom komunističkom partijom Slobodana Miloševića, sa kojom će Crna Gora verovatno ući u novu federaciju. Makedonska država, kojom će verovatno dominirati delovi komunističke partije sa različitim pogledima na poželjnost demokratizacije i tržišnih reformi, ali podložna srpskom uticaju, izraženom u kontroli nad manjinskim albanskim stanovništvom.

Hrvatska i slovenačka država na severozapadu, orijentisane ka zapadnoj Evropi i verovatno povezane konfederalnim ugovorom, sa ili bez Bosne i Hercegovine. Odlaskom Slovenije i Hrvatske jugoslovenski sistem će prestati da funkcioniše. Napori da se stvori konfederalna alternativa verovatno neće uspeti.

Jugoslovenska narodna armija (JNA), koja se snažno identifikuje sa partijom i koju većina u zemlji smatra institucijom pod srpskom dominacijom, izgubila je znatan deo uticaja kao čuvar jugoslovenske ideje. Iako će vojska možda jednostrano pokušati da održi federaciju, njeno vođstvo shvata da armija to ne može da učini sama i verovatno veruje da bi svaki pokušaj u tom pravcu vodio raspadu armije po etničkim šavovima. Raspad zemlje u takvim uslovima će dovesti do toga da Hrvatska i Slovenija hitno preuzmu najveću moguću kontrolu nad vojnim dobrima na svojim teritorijama, a preostali resursi JNA biće preneti na srpske ili druge državne oružane snage.

Nacionalni ponos, ekonomske težnje, podsticanje etnički zasnovane verske i kulturne identifikacije nastaviće da guraju Sloveniju i Hrvatsku ka nezavisnosti. Secesionistički sentimenti su snažno stimulisani srpskim pokušajima dominacije nad federalnim političkim procesima. Raspad zemlje je dostigao tačku eksplicitnih zahteva i praktičnih mera, koji su nespojivi sa saveznim ustavom.

Secesionistički proces podrazumeva korake objavljivanja suverenosti, nezavisne spoljnopolitičke ciljeve, pojavu republičkih paravojnih formacija, planiranje republičkih vojnih snaga i zahteve za ekskluzivnom kontrolom nad nacionalnim resursima.

Srpski predsednik Milošević dokopao se vlasti na talasu populizma i etničke afirmacije. Njegovim sledbenicima će ove teme ostati privlačne, jer ideja komunizma erodira, a ostale republike se protive nametanju srpske kontrole. Miloševićev lični stil - dramatični gestovi, spremnost na rizik i vođstvo pojačava primamljivost njegove politike kod srpskih masa. Iako je njegova snaga bila na vrhuncu na poslednjem (verovatno zaista poslednjem) kongresu SKJ, on ima solidnu budućnost u Srbiji.

U oktobru 1989. osvojio je mandat sa 80% podrške da vlada Srbijom još četiri godine. Biće ponovo izabran u decembru 1990, podjednako nelegitimnom pobedom kao što je ona iz prošle godine. Opozicione stranke u Srbiji zastupaju podjednako nacionalističku retoriku, ili još ekstremniju kada je reč o Kosovu i Hrvatskoj. Milošević više nije gospodar tog nacionalizma, tvrdokorne nacionalističke partije potkopavaju Miloševićevu taktičku poziciju otvaranjem sukoba sa nacionalnim manjinama u Sandžaku, Bosni i Vojvodini. U periodu trajanja ovog izveštaja, bilo koji vladar Srbije bi verovatno takođe odbio da prihvati minimalni paket uslova Slovenije i Hrvatske za očuvanje jugoslovenske države.

Srpska represija na Kosovu, mahom naseljenom Albancima, učiniće da se albanski mirni otpor i zalaganje za nezavisnost unutar Jugoslavije transformišu u vojnu pobunu i secesionistički pokret.

U uslovima gerilskog rata protiv Srba, Albanci će tražiti materijalnu podršku, ali ne i formalno ujedinjenje sa Albanijom. Gubitak Kosova biće gorak poraz srpskog nacionalnog identiteta; ono je tradicionalna kolevka srpstva i Beograd će upotrebiti sva sredstva da zadrži Kosovo. Posledica ove odluke biće dugi konflikt praćen velikim gubicima u životima i imovini.

Situacija u Bosni i Hercegovini predstavlja najveću opasnost da se glavna etnička podela u Jugoslaviji, na Srbe i Hrvate, pretvori u nasilje. Etnička mešavina u ovoj republici koju čine Muslimani (više od 40%), Srbi (32%) i Hrvati (18%) oduvek je bila potencijalni izvor sukoba. Izbori krajem novembra u BiH će povećati mogućnost intervencije Srbije i Hrvatske.

Nacionalističke sukobe u Jugoslaviji pospešuje nedavni spektakularni porast makedonskog nacionalizma. On je pre svega bio odgovor na dezintegraciju federacije, ali i na ono što se doživljava kao pretnja Srbije integritetu Makedonije. Makedonski nacionalizam sada poprima transnacionalnu dimenziju, pokušavajući da obuhvati srodnike u Grčkoj i Bugarskoj. Budući da Srbi, Grci i Bugari odbijaju ideju o posebnoj makedonskoj naciji, primetan je potencijal za međunarodnu krizu.

Titova jugoslovenska verzija komunističke ideologije, zasnovana na sili i ratnom drugarstvu partizanske elite, zaustavila je međusobni rat koji je odneo više od milion života tokom Drugog svetskog rata. Bratstvo partizana nije uspelo da prenese svoju svejugoslovensku viziju na mlađu generaciju. Umesto toga, kao i ranije u prošlosti, isplivao je zapaljivi nacionalizam.

Spoljni faktori takođe razdvajaju Jugoslaviju. Prestanak sovjetske intervencionističke pretnje u istočnoj Evropi bio je znak Jugoslovenima da je bezbedno nastaviti stare svađe. Uz primamljivost pridruženog članstva Savetu Evrope i drugim oblicima integracije sa Zapadom, to je takođe doprinelo podrivanju politike nesvrstanosti Titove glavne spoljnopolitičke zaostavštine. U međuvremenu, Slovenija i Hrvatska su zaključile da su im šanse za ulazak u Evropu veće kao autonomnim jedinicama, nego u društvu zaostalijih delova jugoslovenske države.

Postoje snage koje se zalažu za jedinstvo Jugoslavije, ali su one slabe i sve ih je manje.

Markovićeva ekonomska reforma je doživela uspeh i možda je pomogla da se nacionalni kolaps odloži, ali teško je zamislivo da se Slovenija i Hrvatska prepuste federalnoj vladi, koja je Markoviću neophodna kako bi pokrenuo sledeću fazu reformi.

Nedavni svetski skok cene nafte ima za posledicu nepredviđenu nestašicu jugoslovenskih deviznih rezervi. Markovićev odgovor je bio smanjenje poreza na maloprodajnu cenu nafte. Uz sve druge probleme, ovo će dovesti do napuštanja nedavno uspostavljenog i hvaljenog kursa dinara vezanog za nemačku marku. Bez ove centralne tačke reforme, monetarni zvaničnici će izgubiti motivaciju da sprovode čvrste mere.

Državna uprava, vojska i neke bezbednosne službe, možda će neko vreme biti odane simbolima i institucijama jugoslovenske države.

U Srbiji će postkomunistička ideologija biti usklađena sa snažnom nacionalističkom i verskom tradicijom u regionu, kojima će u izvesnoj meri biti suprotstavljene ideje parlamentarne demokratije, političkog kompromisa i tržišno orijentisanih reformi, koje se vezuju za četrdesetpetogodišnji mir i prosperitet na zapadu. Koji će uticaj prevagnuti ostaje veliko pitanje za Srbiju i sva druga postjugoslovenska društva.

U Hrvatskoj i Sloveniji razviće se političko-ideološki spektar sličan onome u zapadnoj Evropi, od socijaldemokratije na levici da demohrišćana - pa čak i fašista - na desnici. Prema sada raspoloživim podacima, slovenačka politička elita će biti najuspešnija u razvijanju održivih političkih institucija. Izgledi za Hrvatsku su takođe pozitivni, iako manje sigurni i na nižem nivou.

Sposobnost obeju republika da prevaziđu uski šovinizam iz doba pre Drugog svetskog rata mnogo će zavisiti od stepena saradnje - kulturne i ekonomske - sa razvijenim industrijskim demokratskim državama zapada, posebno sa Evropskom zajednicom.

Osim na Kosovu, organizovani rat kao posledica ovog konflikta nije verovatan tokom dvogodišnjeg perioda ove procene, ali sukobi raznih vrsta između zajednica će se nastaviti, bez obzira na ishod ove krize. U Beogradu vlada sve veći strah od međuetničkih sukoba u republikama, sa nepredvidivim posledicama. Tu je tradicionalna etnička netrpeljivost često povezana sa nepomirljivim teritorijalnim pretenzijama.

Kao i uvek kada dođe do razvoda braka, i u Jugoslaviji će najveće pitanje biti čije su nekretnine. Teritorijalna pitanja će u naredne dve godine biti najverovatniji izvor konflikata između republika. Prvi takav sukob, bez obzira na uzroke, biće prilika za testiranje mehanizma za rešavanje konflikta koji se sada razmatra u OEBS-u.

U malo verovatnom slučaju da Srbija pokuša da oblikuje proces secesije vojnom silom, ona bi morala da prevlada odlučan otpor odvojenih republika i da se osloni isključivo na srpsku vojsku. Na duži rok, ponovno pripajanje Slovenije i Hrvatske jedinstvenoj federativnoj državi vojnom silom izvan je mogućnosti Srbije, posebno kada se uzme u obzir njena preokupiranost Kosovom. Slovenija i Hrvatska bi u ratu sa Srbijom mogle da odbrane svoj suverenitet i veći deo teritorijalnog integriteta, ali uz velike gubitke svojih ograničenih rezervi, ljudstva i materijala. Javno mnenje u Evropi bi u tom slučaju bilo šokirano i revoltirano, što bi za posledicu imalo negativan efekat na i onako loše izglede Srbije za ekonomsku i kulturnu saradnju sa Evropom nakon razdvajanja. Većina učesnika mogućeg ratnog sukoba dobili bi vrlo malo, a izgubili mnogo.

Najverovatniji scenario za međurepubličko nasilje je onaj po kojem bi Srbija, potpomognuta buntovnim srpskim manjinama u drugim republikama, pokušala da reinkorporira sporne teritorije u veliku Srbiju, uz istovremeno krvavo preseljenje stanovništva. Iskušenja da se Srbija upusti u takvu avanturu će rasti u periodu koji pokriva ova procena. U pokušaju da preuzme kontrolu nad Makedonijom Srbiju će sprečiti nemogućnost kontrole nad manjinama u samoj Srbiji i opravdani strah od intervencije susednih balkanskih sila, posebno Bugarske i Grčke.

Terorizam predstavlja ozbiljnu pretnju u Bosni i Hercegovini, na Kosovu, u Hrvatskoj i Makedoniji. On se takođe može preliti i na pogranična područja same Srbije, kao i Grčke i Bugarske. Unutar same Jugoslavije, on se može degenerisati u kaznene akcije i reakcije i dovesti do masovnog nasilja.

Kapacitet Sjedinjenih država da očuvaju jedinstvo Jugoslavije, bez obzira na uticaj koji su na nju imale u prošlosti, je ograničen. Sve izjave zvaničnika SAD-a koje podržavaju teritorijalni integritet stare federacije, republički lideri će shvatiti kao sprečavanje pokušaja republika da ustanove svoju samostalnost. Izjave zvaničnika SAD-a koje podržavaju nacionalno samoopredeljenje, republički lideri će citirati van konteksta i upotrebiti za dobijanje podrške svojih naroda. Albanski lideri na Kosovu će isticati opaske američkih zvaničnika po pitanju ljudskih prava. Sve strane će od Sjedinjenih država verovatno tražiti materijalnu pomoć i kritikovati ih ako ta podrška izostane.

Evropske sile će na rečima biti za ideju jugoslovenskog integriteta, dok će prikriveno prihvatiti raspad federativne države. Vlade zapadnoevropskih država dele nadu Vašingtona da će transformacija Jugoslavije biti obavljena mirno, ali ne žele da u tome učestvuju pružanjem bilo kakve finansijske pomoći. Austrijski zvaničnici se boje mogućih posledica raspada Jugoslavije, ali svejedno kažu da više drže do demokratije i samoopredeljenja nego do jedinstva.

Bon, čiji je regionalni uticaj ojačan ujedinjenjem dve Nemačke, negovaće odnose između nemačkih vlada i novih država naslednica Jugoslavije.

Italijanska „pentagonalna inicijativa" za promociju ekonomske i političke saradnje sa Austrijom, Mađarskom, Čehoslovačkom i Jugoslavijom poslužiće kao zgodan okvir susednim severnim državama da prilagode odnose sa transformisanom Jugoslavijom, u šta god da se ona pretvori.

Sovjetski Savez će imati samo posredan uticaj na ishod u Jugoslaviji, na primer, kroz multilateralni forum. Geografska odvojenost, odustajanje od hegemonije u istočnoj Evropi i unutrašnja preokupiranost centrifugalnim tendencijama sličnim onima u Jugoslaviji, stvoriće od njega posmatrača, a ne učesnika u jugoslovenskim događanjima. U najboljem slučaju, Moskva će se uključiti u evropske pokušaje, verovatno u okviru OEBS-a, u rešavanju problema unutrašnjeg nasilja u Jugoslaviji.

Slabljenje centralne vlasti u Beogradu probudilo bi iredentistička osećanja među nekima od jugoslovenskih suseda. Pojedini od njih polažu zasad neaktivno, ali snažno pravo na susedne teritorije i stanovništvo. Tu je interesovanje Tirane za Kosovo najmanje izraženo, ali je najjače. Postkomunistička Albanija je neodoljivo privlačna za kosovske Albance.

U međuvremenu, već glasno izraženo pravo Bugarske na deo makedonske teritorije postaće još snažnije. Ovi problemi Srbije daju prednost Hrvatskoj i Sloveniji u rešavanju raznih zahteva i protivzahteva u njihovim odnosima sa Srbima. I oni imaju sopstvene pogranične probleme, ali oni nisu ni približno značajni i urgentni kao oni sa kojima se suočava Srbija.

Srpska nacionalna vlada u Beogradu, oslobođena ograničenja koja su do tada nametale hrvatska i slovenačka strana, biće žestoka u odbrani svojih interesa na jugu. Pri tome će Srbija po običaju gledati na sever i istok, tražeći razumevanje i podršku. Rumunija, tradicionalni saveznik Srbije u balkanskim nadmetanjima, neće biti pretnja Srbiji. Bugarska će u najboljem slučaju zadržati svoj tradicionalno uzdržan stav, koji će postati preteći samo ako makedonska situacija ne bude rešena na zadovoljavajući način. Pozicija Rusije zavisiće od toga kako posthladnoratovska Moskva bude shvatila prioritetne bezbednosne aranžmane na Balkanu. Ukratko, istočni i zapadni delovi izmenjene Jugoslavije moraće, svaki u različitom kontekstu, da se pomire sa posthladnoratovskom arhitekturom Evrope.

Sredinom šezdesetih Tito je popustio unutrašnju policijsku kontrolu i otpočeo administrativnu reformu prepuštajući znatan autoritet republičkoj upravi. Međutim, kada se u republikama pojavila posleratna generacija nacionalističkih lidera, najvidljivije u Hrvatskoj, pokazalo se da Tito nije u stanju da prihvati političke posledice oslabljene federacije i partije.

Krajem 1971. izvršio je čistku u hrvatskoj partiji, žestoko se okomio na „nacionalističke ekstremiste", kao i na liberale u Srbiji, Sloveniji i Makedoniji. Time je eliminisao mlađe, dinamične i nacionalistički nastrojene pripadnike partijske elite. Oni su možda mogli da postignu dugoročni, izvodljivi kompromis između suprotstavljenih nacionalnih težnji i federalnih struktura.

U konačnom ishodu pokazalo se da Tito nije umeo da se na konstruktivan način izbori sa nacionalnim težnjama južnoslovenskih naroda. Umesto toga on ih je potiskivao pod partijskim sloganom „bratstva i jedinstva". Tako je posle njegove smrti Titova višenacionalna jugoslovenska država postala izazovima nacionalizma.

Albansko-srpsko neprijateljstvo potiče iz vremena otomanske imperije, kada je veliki broj Albanaca prešao u islam i tako zadobio uticaj u turskom carstvu, koje je bilo represivno prema svojim hrišćanskim srpskim podanicima.

Albanski odmetnici su 1915. napadali Srbe koji su se povlačili preko njihove teritorije. Italijani i Nemci su 1941. u Albancima našli dobrovoljne saveznike. Pojedine naoružane albanske antikomunističke jedinice ostale su netaknute do 1948. Te godine Tito je svom šefu bezbednosti Aleksandru Rankoviću dao odrešene ruke da pokrene kampanju protiv albanskih gerilaca, koja je bila okrutna čak i po balkanskim merilima (jedva pomenuta epizoda u jugoslovenskim udžbenicima istorije). Tri puta od tada, 1968, 1981. i 1989-1990, jedinice redovne armije slate su da uguše pobune Albanaca na Kosovu.

Albanska populacija na Kosovu dramatično se uvećala posle Drugog svetskog rata. Uz najveću stopu nataliteta u zemlji i egzodus Srba i Crnogoraca, albansko stanovništvo na Kosovu se uvećalo sa 65% po popisu iz 1971. na 77% po poslednjem popisu iz 1981. Veruje se da oni danas čine preko 90% stanovnika Kosova. Srbi tvrde da su Albanci sistematski proterivali Srbe i Crnogorce iz pokrajine, navodeći razne primere zastrašivanja. Srbi takođe tvrde da postoji zavera Albanaca da se Jugoslavija rasparča tako što bi se Kosovo pripojilo Albaniji, što je izdaja koju oni imaju pravo i dužnost da spreče. Međutim, još nisu predstavljeni pouzdani dokazi o takvoj izdajničkoj zaveri.

Raniji pokušaji Beograda da kooptira albanske lidere pokazali su se uspešnima samo kratkoročno; ovakve lokalne predstavnike Albanci su doživljavali kao marionete Beograda. Danas ne postoji nijedno albansko rukovodstvo na strani Beograda koje uživa poverenje Albanaca. Uprkos masovnom prisustvu srpske policije i strogim sudskim procesima prema svakom Albancu koji se javno zalaže za autonomiju, razvila se „alternativna" albanska politička organizacija koja deluje sve definisanije. Moguće je da su te tajne aktivnosti opsežnije nego što nam se čini.

Srpska represija na Kosovu poslednjih meseci stalno raste. Posebno su teško pogođene male privatne albanske radnje: one koji su vlasnici zatvorili u znak protesta zbog srpskog ugnjetavanja srpska policija je zapečatila i sada im ne dozvoljava da ih ponovo otvore. Demokratski savez Kosova, najveća partija u pokrajini, naglašava nenasilje kao svoj princip, ali sve češće ističe da će, ukoliko Srbija ne prekine sa represijom, biti primorana da se tog principa odrekne.

Odluka da se Kosovo proglasi republikom u okviru Jugoslavije i da se donese njen ustav, doneta na tajnom sastanku raspuštene skupštine Kosova 07.09.1990. predstavlja direktan izazov Srbima i dovodi međunacionalne odnose na ivicu pucanja.

Ključno pitanje za Srbiju je "sudbina" Srba koji ostaju van granica Srbije. To je pitanje od najvećeg psihološkog značaja za Srbiju i nijedno beogradsko rukovodstvo ne može lako da prihvati odgovornost za cepanje jedinstva srpskog naroda, cilj za koji Srbi veruju da su se borili - i ostvarili ga - u četiri krvava rata u XX veku. Konfederalni kompromis bi u Srbiji bio doživljen kao fragmentacija srpskog naroda i "gubitak" srpskog narodnog jedinstva.

Može se desiti i da Srbija odbije da pregovara o konfederaciji, što bi bio uvod u raspad države.

Ukratko, Srbija može da sačuva jedinstvo srpskog naroda samo uz rizik građanskog rata. Čak i ako Srbija izađe kao "pobednik", ona će biti međunarodno diskreditovana, bankrotirana, u situaciji da silom nameće svoju volju jednom ili više neprijateljski nastrojenih naroda i izolovana kada su u pitanju problemi Kosova i Makedonije.

Jugoslovenski program stabilizacije trenutno je presekao inflaciju, ali nije doneo strukturne ekonomske promene potrebne za tržišnu ekonomiju. Ekonomski indikatori i dalje su u padu. Inflacija ponovo preti. Nekoliko „dostignuća" koje jugoslovenski lideri često pominju, porast izvoza i povećanje deviznih rezervi, uglavnom su iluzija.

Uprkos nešto većoj efikasnosti jugoslovenske „samoupravne" privrede u odnosu na plansku privredu, zemlja nema jedinstveno domaće tržište robe, kapitala i radne snage.

Prema konzervativnim jugoslovenskim procenama, jedna trećina privrednih subjekata ne bi imala opravdanje za poslovanje pod tržišnim uslovima. Od kada je Marković postao premijer, nijedna velika firma nije zatvorena zbog bankrotstva, uprkos navodno strogim novim zakonima. Nenaplaćeni dugovi ili knjiženje fiktivnih sredstava, znatno su porasli tokom 1990.

Privatizacija društvenog sektora deljenjem deonica radnicima kao dela plate nije zainteresovalo, već je razbesnelo radnike. Da bi se ovaj program dovršio, čak i da je efikasan, bilo bi potrebno 10 godina.

Narodna banka ima pravo da zabrani rad komercijalnim bankama koje ne poštuju proceduru. U prvoj reviziji 1990. Narodna banka je otkrila da komercijalne banke imaju 10 milijardi dolara fiktivnih sredstava. Samo je jedna banka od tada izgubila dozvolu za rad, uprkos javnim priznanjima visokih vladinih zvaničnika da se mnoge banke ponašaju isto kao i ranije, odobravaju zajmove na političkoj, etničkoj, regionalnoj ili personalnoj osnovi ne vodeći računa o sposobnosti da dug bude vraćen. Nova tržišta deonica i obveznica praktično nemaju čime da trguju, a novo tržište novca jedva da funkcioniše. Tržište rada karakteriše prekomerno zapošljavanje i nedostatak socijalne sigurnosti. Većina jugoslovenskih ekonomista veruje da je 20-30% radne snage u društvenom sektoru višak.

I Slovenija i Hrvatska odbijaju da i dalje ulažu u razvojni fond, čekajući ishod pregovora o konfederativnom sporazumu, po kojem bi, kako tvrde, oni određivali kako se njihovi prilozi troše. Jedino Srbi mogu da otvore vrata konfederalnoj Jugoslaviji, a lider Srbije Slobodan Milošević jedini ima ključ. Neki posmatrači tvrde da je on izložen pritiscima da to pokuša. Ako to ne bude uradio, njegovi protivnici će dobiti priliku da ga smene. Posledice neuspelog kompromisa su prevelike da bi narodi i lideri Jugoslavije lako odustali od svakog pokušaja da se dogovore.

(Nastavak u sledećem broju)

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane