https://www.youtube.com/channel/UCh1byVR71-7NppEvZETaXCw

Natrag

Satira

Ko se boji Radoja Domanovića dobiće Aleksandra Vučića (8)

Rodoljubov san i java

Ovo je moj poslednji beletristički rad. SATIRA. Sa satirom sam ušao u književnost („Crveni kralj"), sa satirom izlazim iz nje. Opšte je poznato kako je prošao prvi rad, zabranjen je od komunističkih vlasti. Očekujem da se to ne ponovi sa poslednjim, mada se sa vlašću nikad ne zna šta radi. Vampiri su najopasniji kad spavaju! U situaciji sam Juvenala, satiričara koji se plašio da ga ne uhvate. Stoga iznosim svoju poslednju odbranu iako nisam optužen, kao što je uradio i Drainac, moj prethodni književni junak. Politika je prolazna, umetnost je večna! Branio sam Drainca, branim Domanovića! Ne plašim se vampira, kao što ga se nije bojao Milovan Glišić. Inače, između ova dva rada je pola veka i 60 mojih naslova. Premnogo za prognanika iz zavičaja i države.

Ivan Ivanović

U uvodu novele autor još kaže: „Tekst lično i direktno, osim Ivanu Ivanoviću, posvećujem studentima koji su se 68. borili protiv tiranije, studentima koji su se 90-ih borili protiv tiranije i budućim studentima koji, nadam se, neće morati da se bore protiv tiranije".

Kako ovo da razumemo? O ovome ću da pišem na kraju teksta, zasad da kažem da je Bogdanovo povezivanje „Crvenog kralja" sa studentskom pobunom 1968. možda prvo tačno čitanje mog romana. A moguće i Bogdanovo zakasnelo povezivanje sa ovim, svakako, najznačajnijim događajem u posleratnoj istoriji Jugoslavije. (Razume se da on nije mogao da sudi o ovom događaju kad se odigrao, imao je samo devet godina, ali ni Domanović nije učestvovao u Crvenom barjačetu, a ovaj događaj u Kragujevcu ga je kasnije formirao kao nepokolebivog kritičara režima toga vremena.)

U posveti, Bogdan Lukić je naveo tri moja romana, svakako je na osnovu njih zaključio da sam ja znao šta znači „živeti slobodno".

Izbor je karakterističan. „Crvenog kralja" sam napisao neposredno posle studentske bune, u kojoj takođe nisam učestvovao. (Bio sam diplomirao na fakultetu i u vreme događaja 1968. radio sam u Gimnaziji u Kuršumliji, a ovaj gradić je prvi osudio studente što se bune protiv „druga Tita". Roman sam napisao 1969. godine, bile su mi potrebne tri godine da nađem izdavača, „nezavisnog" izdavača Slobodana Mašića, koji je godinama bio jedini privatni izdavač u „komunističkoj" Jugoslaviji. Mašić je iskoristio međunardnu konvenciju o pravima autora, koju je SFRJ potpisala, pa je u stvari autor bio izdavač teksta a on izdavač korica. Bez obzira na ovo lukavstvo, Mašić je bio pravi izdavač, bez njega Nezavisna izdanja ne bi postojala. A kakav je on bio izdavač najbolje se vidi po tome što su mu čak četiri knjige bile zabranjene!

Da napravim poređenje sa Bogdanom Lukićem. I Bogdanova novela je samizdat, pola veka posle Mašića, četrdeset dve godine posle Tita i, kako stoje stvari, neće biti zabranjena. Stvar je u tome što su se nastavljači Titove diktature dosetili pa ne zabranjuju više umetničke knjige koje ionako ne proizvode nikakvo dejstvo (Mašićevo izdanje „Crvenog kralja" bilo je u 1000 primeraka, Bogdanov samizdat je u 100 primeraka, koliko da zadovolji krug najbližih prijatelja.) Ali, ni Domanović nije bio zabranjivan, niti hapšen, ali obrenovićevske vlasti su našle druge metode da ga unište, što im je pošlo za rukom u vidu stalnih progona, policijskog nadzora, gladovanja bez prihoda. Domanović je bio tri puta otpuštan iz državne službe, ja samo jednom, ali trajno. Tu se Bogdan Lukić ne uklapa u ovaj niz.

„Arizane" sam napisao takođe u Kuršumliji dok sam tražio izdavača za „Crvenog kralja", za njih izdavača nisam uspeo da pronađem punih deset godina, pa su oni bili zabranjeni dok nisu „upali" u državno preduzeće BIGZ, koje se osamdesetih godina liberalizovalo, kao i čitav sistem. Tema im je ratno i posleratno propadanje srpskog sela, to nije Bogdanova tema. Mada ima veze sa slobodom, svakako.

Ostalo mi je još da objasnim treću knjigu iz Bogdanove posvete, „Ukletog Srbijanca". Ovaj roman je protiv Miloševićevog militarizma, pa ga je Udba utamničila čim je odštampan. Junak romana odbija da učestvuje u građanskom ratu, radije bira smrt. Šekspir u „Hamletu" kaže da „slobodu možeš da daš sebi i golim nožićem". Jasno je da ja nisam za takvu slobodu, opredeljujem se za bunu, i onu iz 68. i iz 96. i iz 2000. Ne znam da li sam tu sa Bogdanom kompatibilan, ne učestujem u njegovim protestima, jer mi godine ne dozvoljavaju da hodam. Podržavam, ali me niko ne pita, još sam Poslednjem Mohikancu rekao da sam izbačen iz života.

2.

Da ukratko pogledamo Bogdanovu novelu.

Ono što začuđuje, to je da je „Rodoljubov san i java" napisan u duhu moderne, iako pisac nije direktno u književnosti. On kaže da nije priču izmislio, nego ju je komponovao prisluškivanjem kafanskih razgovora istočnog Beograda. Detaljno nabraja koga je sve skenirao. To je već moderna, realistička priča ima hronološku naraciju i jasno značenje, modernistička je haotička, sklapa se u celinu tek na kraju. Bogdanova priča, njen centralni deo, odvija se u bolničkoj komi junaka i stoga je nužno haotična, jer se služi tehnikom koja se u literaturi naziva tok svesti. Profesor književnosti u meni kaže da je to svakako legitimno, čak stanjem junaka utemeljeno. Problem je u tome što nije primereno satiričkom diskursu, koji je, bar kako sam ja pročitao novelu, Bogdanu primaran. Domanovićeva „Stradija" se zasniva na snu, ali je taj san potpuno realističan sa hronološkim prosedeom. Ja se u „Crvenom kralju" (i u drugim „stvarima") služim tehnikama modernog romana, ali su mi one sredstvo a ne cilj. Bojim se da tu Bogdan Lukić nije primenio pravu metodu, da je njegova satira zbog toga zamagljena. No ovo nije primarno, a profesor književnosti nije književni kritičar, pa mu ne priliči da presuđuje.

Naratora Rodoljuba sam već predstavio na javi, no njega su izujedale ose pa je postao Rodoljub Lažetić, alter ego prvog Rodoljuba.. Pisac ga karakteriše već prezimenom, nomen est omen, podsvesni Rodoljub (koji nije više profesor nego je političar) je prevejani lažov, što mu kaže samo prezime.

Novi narator na početku priča o svojim ženama, fiksiram prvu ženu Milevu koju je oženio u Šapcu. Mileva je Mačvanka, bila je treći razred hemijske škole. Lažetić je poreklom Topličanin (ima li to neke veze sa posvetom?), treći razred građevinske škole, dvaput je ponavljao. Mladenci napuštaju Šabac, preseljavaju se u Beograd. Mileva nalazi posao u nekoj laboratoriji, a Lažetić se zapošljava kao portir u nekoj trgovinskoj firmi. ilegališe u studentskom domu kod zemljaka Topličana. Lažetićevi su siromašni, žive na Sokolovici gde „medved nosi poštu", nema za šta „pas da ih ujede". Milevini iz Crne Bare su bogati, kupuju ćerki kućicu u Marinkovoj bari. Tu su se mladenci skućili.

Vremenom su došla deca Tihomir i Stela, koja su za razliku od rodielja htela da uče. Stela je podarila porodici ćerku Slobodu. Zašto ovo ime? „Sloboda kao princip i filozofija života. Sloboda kao ciganski život u kome su zemlja, točak i nebo svetinja. Sloboda kao život Srba na zemlji, sa stalnim prisilnim seobama i verom da su nebeski narod".

Lažetićeva unuka Sloboda je završila biologiju i sa dvadeset četiri godine doktorirala. Bogdan je uzima kao simbol, svetionik novog doba. Lažetić sa njom vodi političke razgovore. „Kad god smo polemisali oko politike, kao britka sablja je unevši mi se u lice, pljujući me od brzine priče, sekla rečima. Kada sa mnom polemmišeš moraš stalno da imaš na umu Bog, ja i sloboda. Ja jesam žena, ja jesam građanka, ja jesam vernik, ja jesam Srpkinja, ali to je sticaj životnih okolnosti, iznad svega ja sam Sloboda."

Sloboda nije trpela nepravdu, laž i foliranje. Stalno je govorila da intelektualci treba da brinu i usmeravaju narod. Često je ponavljala Ajnštajnove reči da intelektualca ne čini intelekt nego karakter. „Kada sam je pitao šta to znači, drsko bi mi odgovarala, to znači da nije intelektualac onaj ko je pročitao hiljadu knjiga, nego čovek koji ne odstupa od svojih principa. Intelektualac može da bude čistač ulice, prosjak, prostitutka. Svako ko je korektan i sa čvrstim karakterom". U Bogdanovoj priči Sloboda je važna jer ne dozvoljava Lažetiću da ga politika skroz pojede. Da li Sloboda simbolizuje generaciju 68., kojoj Bogdan takođe posvećuje knjigu?

No majka i ćerka se nisu nikako slagale u pogledu filozofije života (ćerka je hipik), pa je Mileva napustila porodicu i preselila se u Nemačku, u Ahen, gde je ostala do kraja života. Slobudu je napala opaka bolest i ona je „odletela na nebo" brzo posle doktoriranja

Neškolovani Lažetić bi samo tavorio u ciganskoj Marinkovoj bari da ga politički splet okolnosti nije „digao u nebo", kao Cigane koji lete u nebo.. Naime, kao većina političkih autsajdera, Lažetić se dokopao vlasti na izbornim listama pobednika. Devedesetih godina s našao na listi Milošvićevih socijalista, a 2012. godine na listi preimenovanih radikala, otcepljene Srpske napredne stranke i preko nje ušao u Skupštinu. Prava Bogdanova priča počinje u stvari tim događajem, to ga povezuje sa Domanovićem. Upoznajemo Rodoljuba Lažetića kao naprednjačkog narodnog poslanika. Ipak, dok je Domanović prema vlasti neumoljiv, Bogdan Lukić ima nešto razumevanja za svog junaka. Lažetić jeste „politička fukara" (naslov knjige Predraga Popovića o vođi naprednjaka Aleksandru Vučiću), ali u njemu, bar u podsvesti, živi unuka Sloboda.

Da pratimo poslaničke dane Rodoljuba Lažetića.

Vidimo ga kako ga šofer Prvul vozi oktavijom na za njega poslednje zasedanje Parlamenta. Skupština je raspuštena, na to je uticao strani faktor. Pošto je opozicija bojkotovala prethodne izbore, Parlament je postao jednopartijski, pa mu je strani faktor osporio legitimitet.To pogađa Lažetića, po zakonu o lustraciji nema prava da se ponovo kandiduje. (Ovo nisam razumeo. Zakon o lustraciji je izglasan još za vreme demokrta (posprdno žutih), ali nije primenjivan. Da je primenjen, većina sadašnjih poslanika ne bi mogla da sedi u skupštini. A zakon bi potkačio i predsednika Republike.) Po čemu se ovaj zakon odnosi na poslanika Rodoljuba Lažetića, zašto ne može ponovo ds se kandiduje?

Na stepenicama Doma skupštine dogodio se protest invalida Miloševićevih ratova. Naprednjaci na to ne obraćaju pažnju, prolaze pored njih kao pored „turskog groblja" Invalide podržavaju samo vanparlamentarne stranke Zelenih i Belih. Beli, Pokret sloboda Srbije, nose zastave sa likovima Svetozara Markovića i Dimitrija Tucovića. Ti Beli su stranka Lažetićeve unuke Slobode, koju smo predstavili. Jedna devojka u narodnoj nošnji nudi invalidima u kolicima flašice sa vodom, to je nova Kosovka devojka. Laza Lazarević, odnosno njegova čuvena pripovetka „Sve će to narod pozlatiti"! Šofer Prvul je učestvovao u Kosovskom ratu, priča o tome.

Lažetić u sali Skupštine sreće poslanika Mađarske nacionalne manjine Pištu Baća. Samo su poslanici nacionalnih manjina, njih 19, opozicija vladajućoj crno-crvenoj (Narednjaci i Socijalisti) koaliciji.

Pišta Bać drži izvanredan kritički govor. „Mi nismo političke kurve, sendviči, pedeset evra, vitamini, batinaši, demagogija." Na Baća ustaju pomenuti srpski nacionalisti, napadaju ga kao mađarskog fašistu, jer su mu preci iz Subotice bili na strani Hitlera. Najglasniji je poslanik koga Bogdan označava sa Ušati,nije u njemu teško prepoznati Uroša Martinovića, jer niko u skupštini nema tako velike uši kao ovaj vođa naprednjačke grupacije. Ovde poslanik Bać uzgred objašnjava fenomen trećeg srpskog diktatora Aleksandra Vučića, ne pominjući ga poimenice. Čak pokazuje izvesno razumevanje za njegovu diktaturu. „Svako ko vlada, u dubini duše, svesno ili nesvesno, želi da bude diktator i ako se dugo zadrži na vlasti to postane".

Protiv Pište Baća naročito je glasna premijerka, ne samo zbog njegove kritike Vlade, nego i zbog karikature njegovog brata, koji se potpisuje kao Bač. Karikaturista Bač u humrističkom listu na mađsrskom prikazuje premijerku sa brnjicom, valjda da ne bi mnogo riškala. U pameti mi je kako premijerku prikazuje Koraks, kao fikus koji njen poslodavac stalno poliva. To će reći, da premijerka nema svoje ja, nego radi samo ono što joj njen „polivač" naloži. U jednoj Koraksovoj karikaturi vidimo premijerku kao kučence koje šeta njegov gazda. (Likovi su jasni, kučkica nosi glavu premijerke Ane Brnabić, a njen šetač predsednika Aleksandra Vučića.) Onda kučkica kaki, a njen gazda skuplja to u đubravnik i baca u kontejner.

Takođe mi je u pameti izvanredna dosetka glumca Laneta Gutovića, koji je ovako komentarisao premijerkinu pripadnost gej populaciji: „Nije problem što je ona lezbejka, nego što je premijerka!" Satira je najmoćnije oruđe protiv vlasti, to je satara za vlastodršce!

3.

Inače, Lažetić je u politiku ušao kao socijalista, posle je preleteo u naprednjake. Meni je zanimljiv njegov komentar ubistva demokratskog premijera Srbije Zorana Đinđića. „Ubiše mi zemljaka, mog političkog neprijatelja, prema kome sam imao veliki respekt, ali nisam smeo da to kažem. Dođe sablja i vanredna situacija. I mi tih nekoliko meseci počesmo da živimo kao normalan svet. Nema tuča u kafanama, nema obračuna žestokih i nervoznih klinaca na ulicama, nema vandalizma tinejdžera, nema svađa i tuča. Idila. Trebalo je premijer da pogine da bi se ponašali normalno."

U Skupštini Lažetić je dobio priliku da drži svoj oproštajni govor. Bogdan Lukić daje priliku svom junaku da govori kao Domanovićev junak. Uradio je ono što ja nisam, doveo je Domanovića „po drugi put među Srbe".

Da pogledamo šta je sve poslanik Rodoljub Lažetić rekao u tom svom oproštajnom govoru.

Najpre je govorio o zavičaju. On je iz Toplice, ali ne ide u zavičaj jer je reka njegovog detinjstva danas najzagađenija reka u Srbiji!

Iz Toplice je ubijeni premijer Zoran Đinđić, šta se dešavalo posle njegovog ubistva. „Ubiše premijera i kola krenuše nizbrdo, ali volovi ostadoše na vrhu. Mi danas nemamo kola, raspala se, ali smo sačuvali volove! I tako opšta grabež, firme, opet isto kao devedesetih. Papiri putuju, roba u magacinima, a računi privatnih firmi žena, sestara, kumova, rođaka, tate, mame se goje. Narod plaća kredite, koji goje račune privatnih firmi. A novac ide na Devičanska i neka druga ostrva.." Opšta pljačka kao devedesetih, samo smo „zakone prilagodili"! Sve je po zakonu.

„Mi poslanici smo veleizdajnici. Naši zakoni su verifikovali ratne profitere, one koji su muljali. Neki što ministri, što tamburaši (ovo može da se odnosi na Mlađana Dinkića!) su nam uništili bankarski sistem i doveli strane banke, strane investitore". (...) Jedan poljski ili češki ekonomista je napisao da je sprovedna privatizacija, konkretno u Srbiji, najveća pljačka koja je zabeležena od Drugog svetskog rata. Da je tom privatizacijom trajno uništena država i stvoren protektorat, kolonija."

Lažetić ističe okretanje Srbije prema Istoku. „I krenusmo da se vozamo u političkom vozu bez voznog reda i bez kočnica. Udri, juriš, Srbiji se žuri! Pa se obnoviše započete veze sa Kinom na temeljima gospođe sa cvetom u kosi. (Aluzija na Miru Marković.) Da, ona nam je otkrila Kineze., Ruse, Arape, nesvrstane. I sad onaj što je nosio gajbu Jelen piva postade prvi potpredsednik Vlade. (Aluzija na Aleksandra Vučića.)"

Lažetić ukazuje na opštu devastaciju Srbije. Rio Tinto, Beograd na vodi, Tesla grad na mestu izvrišta Beograda. Borski rudnik, Smederevo, Majdanpek Kinezima, okruženje Beograda Arapima, naftna industrija Rusima... Kolonijalna Srbija!

Zatim prelazi na ličnost Aleksandra Vučića, ranije prvog potpredsednika Vlade, pa predsednika Vlade, sada predsednika Srbije.

„Što više laži to nam je broj jedan draži! Broj jedan spašava dete u mećavi, broj jedan nabavlja lekove, vakcine, respiratore. Broj jedan pravi bolnice, broj jdan pravi puteve, broj jedan otvara fabrike, broj jedan štroji neraste... Dvadeset pet sati radi dnevno, kao u Kolubari. Što je mnogo, mnogo je!"

Lažetić vidi sebe kao policajca (Aluzija na Ivicu Dačića). „Bio sam ministar policije, družim se sa ljudima iz policije. Topličanin sam, a Topličani su ili kriminalci, ili vojnici, ili policajci. Ja sam izrod, to je bio i Điki."

Za mene je, po zemljačkoj liniji, najinteresantniji prikaz protestnog zbora u Prokuplju, u sportskoj hali Zoran Đinđić. Ljudi su se ovde okupili da bi protestvovali što im je Vučićeva policija prebila decu koja su protestvovala ispred Doma skupštine.

Scenario tih dešavanja je Lažetiću ispričao njegov rođak, bezbednjak u Skupštini. On je bio koordinator, dobio je zadatak da kontroliše demonstracije iz Muzeja revolucije. Da ga prepričamo.

Tog dana je bio veliki protestni zbor naroda ipred Doma skupštine. Bilo je dve stotine hiljada ljudi (kao 5. oktobra 2000. godine). Armije nezadovoljnog sveta. Vojska i policija zatvorile glavni grad. Ispred Skupšine govorili lideri opozicije. Govorila je i Sloboda, Lažetićeva unuka. Vučićevi pretorijanci (predsednikovo lično obezbeđenje), koji su bili smešteni u samom Domu skupštie, naoružani palicama, noževima, batinama, u trenerkama i sa fantomkama, imali su zadatak da u pogodnom momentu izlete iz zgrade i naprave haos među demonstrantima. To su i učinili, bacili su suzavac, zapalili baklje. Regularna policija, koja je bila smeštena u Muzeju revolucije, u glavnoj pošti, u Domu sindikata, izjurila je da zavede navodno red, u stvari da rastera demonstrante. Da bi ih izazvali, po utvrđenom scenariju, pretorijanci su gađali policajce kamenicama, a onda se povukli u Skupštinu. Policajci su na blindiranim vozilima, oklopnim transporterima, sa vodenim topovima i suzavcem, rasterali demonstrante u Pionirski park i pohapsili koga su stigli. Uhapšena je i Sloboda Lažetić koja je držala govor.

Više ljudi je povređeno, a najgore je prošla grupa mladića i devojaka iz Toplice, koja nije ni učestvovala u neredu. Po razbijanju demnstracija, oni su sedeli u Pionirskom parku preko puta Skuštine, kad su policajci besomučno naleteli na njih. Tukli su ih palicama, oborili na zemlju, šutirali cokulama. Čak su premlatili i autističnog dečka u kolicima, koga je majka izvela u šetnju.Najveće batine je dobio momak iz Prokuplja po imenu Dragan. Njemu su polomili ruku, jedan policajac ga je šutnuo u mošnice.

Režimski mediji su za sve okrivili demonstrante, iste večeri su objavili vest kako su huliganski navijači pretukli policajce.

Zbor u Prokuplju u sportskoj hali Doktor Zoran Đinđić je zakazan povodom ovog događaja u Beogradu. Zboru je prisustvovao i narodni poslanik Toplice Rodoljub Lažetić. Evo kako on opisuje taj skup.

„Prilazi mi baba Paga, Draganova baka. Na glavi ima maramu, raščupana kosa joj viri, kao čistačica Nela Rržišnik iz komedije. Ali nije komično već tragično. Umesto metle ima kalašnjikov, a na uprtačima preko suknje joj se udaraju dve bombe." Nova Milunka Savić ili Rizna Radović. Baba izlazi za govornicu, njena priča je stravična. Sahranila je zeta i ćerku, zet joj je poginuo 99. na Kosovu, ćerka umrla na porođaju sa Draganom. Dragan posmrče, baba sačuvala i podigla „to bepče od kile mesa". Obraća se Lažetiću. „Ko mi je ubio zeta, arnaut ili tvoj Milošević koji ga je tamo poslao?"

Poslanik Lažetić je izgubljen, ne zna šta da kaže, baba Paga ga ozbiljno tereti. „Vi ste započeli ovaj rat, nas Topličane ste gurnuli u njega da izginemo. I sad prebijate mog Dragana zato što zna ko ste vi." Govori isto kao što je govorila njegova unuka Sloboda. U Toplici su beli i zeleni slabi, svi ih blate, piše u novinama da su strani plaćenici, zato što su protiv rata.

Kad ga baba Pagin sin pozove da govori, Lažetić izlazi na govornicu i drži „antidržavni" govor. „Šta da vam kažem, ja sam gore u skupštini i sve dobro i loše bolje vidim od vas." Mi smo odgovorni za sve što se dešava, ne vi. Političari su vodili ove ratove, ne narod. Podržava proteste, i ovaj u Prokuplju, i onaj u Beogradu i drugim gradovima. „Političari vas lažu, nemojte da im verujete. Priča se da napredujemo, ali to je sa tuđim parama. Zajmimo pa se rasipamo, galantni smo jer narodu dajemo dve tri mrvice., a svako će morati da vrati kamion hleba." Zatim govori o dugovima koje ja napravila ova vlast, žuti su ostavili dug od dvanaest milijardi evra, mi smo ga popeli na preko trideset milijardi. A tu je još preko šest milijardi kineskog duga. „Ranije se govorili dužan si kao Grčka. Sad može da se kaže dužan si kao Srbija!"

Lažetić zna da je sebe pokopao ovim govorom, ali spasio je svoju dušu. Govori poslanicima u oproštajnom govoru. „Kada sam krenuo u Prokuplje, hteo sam da kažem Topličanima: Šta, bre, vi hoćete, sprečili smo da ne pomrete od korone, otvaramo fabrike, pravimo puteve, dajemo vam i kapom i šakom, i penzionerima, i studentima, i mladim profesorima. Pa dokle više. Mi smo najbezbednija teritorija na svetu, jer smo stabilnost mira u ovom balkanskom buretu baruta. I sad ćete zato što su neki klinci dobili batine da dižete paniku. Hteo sam da slažem da se to preteruje, da to strani faktor nama mrsi konce.. Ali dok sam to spremao, našao sam u torbi jednu knjižicu, koja ima naslov „Uloga vlasti u Srbiji", valjda je to sastavila opozicija. Radoznalost je učinila da ne bacim to đubre, pročitao sam brošuru. Pa u ovom sranju piše sve što je tačno! Lažetić je shvatioda je taj proglas pisala njegova unuka Sloboda.

Onda je rekao Topličanima. „Drage moje sestre i braćo Topličani, sve što vi govorite je istina i to što vi hoćete je logično i kako treba." Slaže se sa narodom da ovu last treba srušiti, samo nije za nasilje. „Zar je potebno da opet udari brat na brata, otac na sina. Da opet se izubijamo i dođu neki novi koji će opet da nas lažu i mažu. Sve znamo, znamo i kako lažu i mažu. Znamo ih kao zlu paru. Znam, tukli su našu decu, dnosno tukli su baba Paginog unuka, polomili mu ruku, a našoj Milici polomili vilicu. Zamislite da neko tuče moju decu a ja da ćutim ko strina. Ja, čiji su dedvi ubijali za ržnu reč, za psovku. Ali..." Tu iz Lažetiće govori političar, narodni poslanik. Ne može da prihvati baba Pagin zahtev da se krene na Beograd, on jeste ze „pamet u glavu", ali nije za „metak u cev". (Slično je spinovala i govornica pre njega, poslanica Dačićeve Socijalističke partije drugarica Soka.) „Najveće ubistvo će biti ako izgube vlast, a i ja sa njima. Zarašće ruka i vilica, ali ne sme da se ponovi da neko mazi dečicu na televiziji, a da drugi ruše Sava malu, imaju Ritopek i batinaše."

To je Lažetić rekao u Prokuplju, a sad govori narodnim poslanicima u Skupštini. „Zlo se širi kada se dobri ljudi sklanjaju. Tog 16. marta ja sam bio i pilicajac, i sudija, i dželat, ja sam bio broj jedan. Mogao sam da odem u Muzej topličkog ustanka da uzmem ratnu zastavu Drugog pešadijskog puka Knjaz Mihajlo, našeg jedinog gvozdnog puka, i da sa dve hiljade naoružanih Topličana krenem za Beograd. Jesu oni kljakavi, jesu matori, ali su hrabri i za pravdu će svi da izginu. Da se zapamti da je potomke Gvozdenog puka pobio rođeni narod, zbog fukara, koji krčme srpsku zemlju neprijatljima koji su ubijali naše dedove."

Lažetić još kaže narodnim poslanicima da pestanu da za našu kakokratiju krive žute, oni su prošlost „A šta smo mi, nas 250, plus predsednik, ministri i premijerka, koji smo se zakleli da čuvamo Srbiju? Mi smo se zakleli za narod, za zemlju, a ne za Al Dahru. Mi smo veleizdajnici."

Svoj poslednji govor u Skupštini Rodoljub Lažetić je završio ovakvom filipikom: „Gospodo veleizdajnici i dame veleizzdajnice želim vam zdravlje i sreću, ko je a vama sarađivao ni pakao mu neće teško pasti. Ja rekoh istinu i okajah se velikog greha. To je sve."

Posebno sam se zadržao na zboru u Prokuplju, jer sam tu video sebe. Baba Paga je rekla da potomci onih protiv kojih su Topličani ratovali, i 1914. i 1917. godine, danas premlaćuju potomke Topličana iz Velikog rata i Topličkog ustanka. Moram da kažem da sam i sâm „premlaćen", istina ne fizički, jer na proteste ne mogu da idem pošto mi noge to ne dozvoljavaju, duhovno svakako.

Evo o čemu se radi. Ova vlast, koju Bogdan Lukić plastično opisuje, organizovala je dve velike proslave tih događaja, ne što do njih drži nego što pomoću njih učvršćuje svoju vlast. I treći srpski diktator i njegovi sateliti završavaju svoje govore sa Živela Srbija! Kič, ali to pali kod još uvek neempacipovanog srpskog juga. Oni me nisu pozvali na moje proslave jer su ih prisvojili, kao što su oteli tuđe kuće kad su sa šestom ličkom (figurativno) osvojili Srbiju. Stvar je u tome što sam ja, kao pisac čak četiri romana o toj prošlosti Srbije, „kvalifikovaniji" da domicinilno pripadam toj Srbiji, nego oni koji su je sa komunizmom oteli. Ako ne poštuju moju književnu umetnost (ne poštuju ničiju!), neka bar uvaže činjencu da su za tu Srbiju dali život oba moja deda: po majčinoj liniji moj deda Božidar Dinić je izgubio život na Ceru, u prvoj bitci Velikog rata, a po očevoj deda Stojan je ubijen od strane Bugara u Topličkom ustanku. Dok su moji preci ratovali za tu Srbiju, njihovi preci su bili u Poćorekovoj vojsci koja je napala Srbiju. Moj otac kapetan Boža Ivanović je uspeo da izbegne zarobljavanje i da se priključi pokretu otpora koji je na Ravnoj gori započeo pukovnik Draža Mihailović, koji je odbio da prihvati kapitulaciju Jugoslovenske vojske. I sad je moj otac izdajnik Srpstva, a oni su njegovi zaštitnici! A ja kao jedini kvalifikovani toplički pisac za taj period istorije čak nemam pristup njenim jubilejima.

Ja sam o ovome dovoljno govorio u svojim romanima, a ovo pitanje sam potegao da bih podržao baba Pagu. (Vidi moju novelu „Moja baba Natalija".) Kao i Bogdan Lukić, odnosno njegov junak Rodoljub Lažetić, znam da baba Paga ne može da povede Topličane na Beograd, jer bi je pretorijanci presreli već na Mečki, kao što su Turci to učinili sa prvim južnjačkim ustanikom nove srpske istorije, Ilijom Petrovićem Streljom. Ne dam da baba Paga visi na Mečki kao Strelja!

Šta onda da kažem baba Pagi? Kome ona može da se žali što su novi gospodari Srbije polomili ruku njenom unuku Draganu? Babo, žali se Radoju Domanoviću! Onom koga ja nisam doveo po drugi put među Srbe.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane