Do koske

Kako je Vučić zapalio "svoj Rajshtag", sa ciljem da optuži "unutrašnjeg neprijatelja" za sva zla koja je on počinio

Upotreba haosa

U Srbiji je diktatura odavno uvedena. Vlast ne poštuje ni zakone, a ni sam Ustav, za nju ništa nije obavezujuće osim onoga što joj narede zapadni mentori. Čeka se još samo da se diktatura i vlast jednog čoveka formalno obznane i nema sumnje da će se to desiti u najskorije vreme.

Igor Milanović

Ubrzo pošto je 1933. postao nemački kancelar Adolf Hitler je, pod izgovorom da čuva stabilnost države, iskoristio paljenje skupštinskog zdanja, Rajhstaga (za koje mnogi veruju da ga je lično inscenirao), kako bi zaveo diktaturu koja se okončala tek njegovim samoubistvom 12 godina kasnije. U Srbiji se još samo čeka ovakav neki događaj da bi se postojeća diktatura i ozvaničila.

Postoji više nego dovoljno dokaza da se u Srbiji već sprovodi diktatura. Nedostatak pravne sigurnosti, odnosno samovlašće su jasni pokazatelji odsustva demokratije. U Srbiji je vlast izvan i iznad zakona i njoj je sve dozvoljeno. Ustavni sud je nedavno delove Briselskog sporazuma proglasio neustavnim, ali se niko iz Vlade nije na to ni osvrnuo. Odluke Ustavnog suda za ovu vlast nisu obavezujuće, kao ni odluke bilo kog drugog domaćeg suda.

Gradska vlast Beograda je običnom uredbom izmenila republički Zakon o saobraćaju, po kome jedino saobraćajna policija ima pravo da kontroliše i kažnjava učesnike u saobraćaju, pa to pravo sada ima i za to neosposobljena i neobučena komunalna policija. Takođe je gradskom uredbom, dakle podzakonskim aktom, proširen republički Zakon o prekršaju tako što je vožnja bez karte u gradskom prevozu proglašena za prekršaj.

Niko se u Srbiji više ne obazire ni na ukidanje medija i kažnjavanje neposlušnih novinara. Gorko su se razočarali i oni koji su do sada slepo verovali u to da će Zapad da insistira na vladavini zakona u Srbiji i očuvanju bar do sada dosegnutog nivoa ljudskih prava.

Predsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić je čak dva puta u poslednjih sedam dana telefonom razgovarao sa američkim potpredsednikom Džozefom Bajdenom. Tema prvog razgovora bila je tada još predstojeća poseta Vladimira Putina Beogradu, dok je u drugom razgovoru američki potpredsednik tražio da se incident sa utakmice Srbija - Albanija ne iskoristi kao povod za zahlađenje u odnosima dve zemlje.

Portparolka Evropske komisije Maja Kocijančić je na poslednjoj konferenciji za štampu o Srbiji govorila samo u tom kontekstu kako je neophodno da se i ona pridruži evropskim sankcijama Rusiji.

Ni Bajden, ni Kocijančićka, niti bilo koji drugi zvaničnik Zapada nije ni jednu jedinu reč potrošio na pitanje ljudskih prava u Srbiji ili na očigledno gušenje medijskih sloboda. Za Zapad je jedino važno da Srbija prihvati (makar prećutno) nezavisnost Kosova i da se odrekne prijateljstva sa Rusijom. Kako njeni građani žive nikoga tamo u suštini ni ne interesuje.

Zbog toga ne treba očekivati ni da isti taj Zapad reaguje na Vučićevu verziju „paljenja Rajhstaga".

I sam Zapad se već izverzirao u prikrivenom zavođenju diktature i gaženju ljudskih prava i sloboda. U svom novom bestseleru „Kupljeni novinari" nemački autor Udo Ulfkote iznosi veliki broj primera gde su američke obaveštajne službe potplaćivale novinare i tako ih primoravale da pišu samo o onome što je u interesu tih službi.

Nije nedostajalo u poslednje vreme ni prilika da se proglasi vanredno stanje u Srbiji koje je u suštini već na snazi.

Tokom poslednje gej parade, u zapanjujuće mirnom Beogradu, jedini incident je izazvao bahati premijerov brat Andrej Vučić koji je pokušao da probije policijski kordon, pa kada mu to nije pošlo za rukom flašom gađao jednog žandarma i tako izazvao policijsku intervenciju, koju je snimila „sasvim slučajno" prisutna televizijska ekipa i to upravo televizije koja očekuje da u narednom krugu dobije nacionalnu frekvenciju. Umesto da urazumi brata, Aleksandar Vučić je odlučio da kazni žandarmeriju i nastavi već započete čistke u policiji.

Potom je usledila utakmica Srbija - Albanija i skandiranje „Vučiću, pederu" koje je u direktnom prenosu emitovala nacionalna televizija. Ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović je jedino osudio ovo uzvikivanje, dok mu albanske provokacije nisu zapale za oko.

Ali, dizanje u vazduh pekara po Vojvodini, taj ministar nije nazvao nedopustivim, ne zato što osuđuje njihove vlasnike (Albance ili Gorance), već zato što se nada da će neki od tih slučajeva postati naprednjačka verzija paljenja Rajshstaga, odnosno da će pasivnošću državnih organa etničke tenzije dosegnuti nivo kada će država morati da uvede vanredno stanje kako bi situaciju stavila pod kontrolu.

Generalnu probu incidenta koji bi bio inicijalna kapisla za obelodanjivanje diktature predstavljao je saobraćajni udes koji je izazvao vozač Vlade Srbije uletevši kolima u kolonu automobila iz pratnje predsednika Vlade.

Nezaposlenost je ogromna. Broj zaposlenih u proizvodnji iznosi samo petinu onih od pre dvadeset godina. Svako peto dete u Srbiji je na ivici gladi, a tek se svako sedmo dete ispravno hrani, više se godišnje zatvara nego otvara novih preduzeća, a ionako male penzije se dodatno smanjuju. Od svega toga je za kontrolisane medije važnije šta se, navodno, desilo predsedniku Vlade (pretukli mu brata, njega vređali, uleteli automobilom u njegovu kolonu...). Niko se više ni ne pita šta još očekuje ovaj unesrećeni narod.