(P)likovi

Ko će koga žrtvovati - Oni Vučića, ili on najbliže saradnike

Od ničeg stvoreni

Teško je biti američki neprijatelj, a saveznik - fatalno, tvrdio je Henri Kisindžer. Mudro upozorenje slavnog diplomate nisu shvatili ni mnogo pametniji i sposobniji srpski političari od Aleksandra Vučića. Na njegovu žalost, Vučić će se u to uveriti na teži način, na ličnom primeru. Šta će ga snaći Vučić je definitivno shvatio 24. oktobra 2017, kad mu je Brajan Hojt Ji doneo spisak precizno oročenih zadataka. Ne ostavljajući prostor za diskusiju, Amerikanac je izneo zahteve i objasnio s kakvim će se posledicama Vučić suočiti ukoliko ih ne ispuni. Da bi naglasio ozbiljnost situacije, Ji nije hteo ni da se pojavi na konferenciji za medije. U nervnom rastrojstvu, Vučić je pet sati tihovao u tami svog kabineta. Sad, posle svega što se desilo u međuvremenu, može s nostalgijom da se priseća tog susreta. Istovremeno, Amerikanci su političke pritiske podržali konkretnim akcijama, udarajući tamo gde Vučića najviše boli, po džepu.

Predrag Popović

Za političke ucene, Vučić ne brine. Amerika traži priznanje Kosova? Nema problema, on već 25 godina trguje Kosovom, jednako uspešno i iskreno kao radikalski, velikosrpski nacionalista, kao i sad, kad uživa u pozi evroatlantskog fanatika. Kao naprednjak, obećavao je da će pocepati sve dokumente koje su potpisali Boris Tadić i Borko Stefanović, a koji se tiču Kosova i Metohije. Insistirao da se rešavanje tog problema vrati u Ujedinjene nacije i da se prvo reši status Kosova, a onda tehnička pitanja. „...Ako je Kosovo nezavisno, odnosno albansko, a ne srpsko, zašto bi Srbija učestvovala u njegovom uređenju. Neka to rade sami. Mi ćemo našu južnu pokrajinu proglasiti okupiranim delom teritorije i mirnim putem, diplomatskim sredstvima, nastaviti da branimo naše pravo na teritorijalnu celovitost i suverenitet", lagao je Vučić. Čim je došao na vlast, potpisao je Briselski sporazum, kojim je albanskoj novoj državi dao sve što mu je traženo. Zauzvrat, dobio je priču o Zajednici srpskih opština, smokvin list kojim prikriva izdaju srpskih nacionalnih i državnih interesa.

- Mislim da naš narod na KiM ima razlog za zadovoljstvo, postigli smo dobre sporazume. Večeras se uspostavlja Zajednica srpskih opština - napisao je Vučić na Tviteru krajem avgusta 2015.

Tri godine kasnije, opterećen svim drugim diplomatskim porazima, i dalje vrti mantru o spasonosnom rešenju - ZSO. Albancima je dao sve državne institucije, uključujući i pravosuđe, zemljište, preduzeća, telekomunikacijski i infrastrukturalni sistem, međunarodnu granicu, sve...S druge strane, kao fantastičan uspeh predstavlja ZSO, čija ovlašćenja nisu veća od onih koje imaju sve nevladine organizacije. Zajednica srpskih opština ustanoviće se, jednog lepog dana, u skladu sa zakonima Kosova, na osnovu Prvog briselskog sporazuma i odluke vlade u Prištini. U njenoj nadležnosti biće jačanje lokalne demokratije, obavljanje nadzora u oblasti lokalne privrede, obrazovanja i sekundarne zdravstvene zaštite, zatim promovisanje i zalaganje za pitanja od zajedničkog interesa svojih članica pred vlastima u Prištini i slično. Samo Vučić može da tako šta predstavlja kao diplomatsku pobedu koja će omogućiti normalan život Srba na Kosovu i Metohiji. Naravno, ne radi to zato što je glup, nego opet pokušava da realizuje političku prevaru, najveću do sada.

Po običaju, sakriva se iza patriotskih i nacionalističkih oblandi. Zabranio je juniorskim reprezentativkama Srbije da se takmiče protiv vršnjakinja s Kosova. „...Neka se deca igraju na livadi, to nema veze s međunarodnim odnosim", rekao je Vučić, isti onaj koji je pristao da u Briselu igra fudbal s Hašimom Tačijem. Neki briselski genije procenio je da bi bilo marketinški upotrebljivo da političari iz bivših jugoslovenskih republika, okupljeni u istom timu, odigraju prijateljsku utakmicu protiv selekcije Evropske unije.

Vučić je zadužio dres s brojem 11 u ekipi „Futura EU", u kojoj su nastupili Aleksandar Antić, Tači, Igor Lukšić, Igor Crndak, Nikola Poposki i Goran Svilanović, a Ivica Dačić je dobio ulogu sudije. Vučića je bolest sprečila da se zablista u tandemu s Tačijem, pa je izostanak s terena opravdao činjenicom da ne ume da igra fudbal („da je turnir u šahu, igrao bih"). U oba slučaja ostvario je politički profit. U Briselu je evropskim diplomatama dokazao spremnost da izigrava klovna, a sada se, u Beogradu, predstavio kao veliki patriota koji zabranjuje tamičenje devojčica iz države za čije stvaranje je zaslužan podjednako kao Tači i ostalo društvo iz OVK.

Kao što se on sprda sa srpskim interesima, tako se i albanski lideri sprdaju s njim. Dok Vučić iz sveg glasa vapi za Zajednicom srpskih opština, njegov koalicioni partner i aktuelni kosovski premijer Ramuš Haradinaj opušteno odbacuje tu temu s agende tvrdnjom da „još nije ni pročitao Briselski sporazum". Naravno, svima je jasno da Haradinaj to nikad ne bi rekao da nema dozvolu stranih mentora, on samo zeva, glas je Mičelov. S tom porukom Vučiću se daje do znanja da priču o ZSO može da koristi samo za propagandne svrhe na domaćem terenu, ne i za odlaganje izvršenja davno preuzetih obaveza.

Što se Vučića tiče, lako i brzo bi obavio prljavi posao, potpisao famozni „sporazum o dobrosusedskim odnosima" i trajno rešio kosovsko pitanje. Kad bi tražili, svojim političkim i poslovnim partnerima Tačiju i Haradinaju dao bi Bujanovac i Preševo, pa i Niš. Bez griže savesti, dao bi sve što nije njegovo, samo kad bi mu obećali da će ostati na vlasti.

Od toga nema ništa. Uz Amerikance, problem mu pravi i Ivica Dačić, koji predlaže da povuče potpis s Briselskog sporazuma.

I Dačić zna da Vučić nema hrabrosti za tako ozbiljan potez, zato ga i provocira. Umesto da razmišlja u tom smeru, Vučić sve češće pominje mogućnost da sporni sporazum s Kosovom potpiše bez dugo najavljivanih ustavnih promena. Vlada Srbije ima ingerencije da sklapa međudržavne ugovore, a u Skupštini bi većina bez problema ratifikovala sve što Vučić zatraži. Na taj način, izbegao bi opasnost od referendumskog neuspeha, a priču o promeni Ustava mogao bi da iskoristi za kupovinu vremena.

Kojim putem će krenuti zavisi isključivo od njegove trenutne procene šta mu je korisnije za opstanak na tronu. Zna, kad dođe vreme za pad, moraće da se svedu računi. To zna i njegov zvanični otac Anđelko, koji ga moli da ne potpisuje nikakav sporazum s Kosovom, da podnese ostavku i beži. Diktator, na opštu žalost, nije u mogućnosti da posluša brižni roditeljski savet. Sujeta mu ne dozvoljava ni da pomišlja na ostavku, a ne bi imao ni gde da beži. Azil ne bi dobio ni na Kosovu.

Bolje od Anđelka poznaju ga profajleri iz Lenglija. Zato ga udaraju gde najviše boli, po onome što najviše voli. Pustili su ga da očerupa Srbiju, da napuni sefove i bankarske račune, zgrne ogromnu imovinu i postane vanknjižni vlasnik cele države. Sad, kad je igri došao kraj, počeli su da mu seku tokove novca. Prvo su zaustavili mehanizam za pranje para preko kompanija iz Ujedinjenih Arapskih Emirata, što je dovelo do zastoja u izgradnji „Beograda na vodi". Pošto nije shvatio lekciju, omča se dodatno stegla u Parizu, 23. februara ove godine, kad je Međunarodna grupa za borbu protiv pranja para (FATF - Financial Action Task Force) stavila Srbiju na crnu listu država koje podržavaju te kriminalne aktivnosti. Na sastanku FATF-a, predstavnici Amerike podneli su zahtev da se na crnu listu stave Srbija i Pakistan. Svih 35 država članica FATF-a, među kojima se nalaze Rusija i Kina, pristale su da sankcionišu Srbiju, ali ne i Pakistan.

Udar na Srbiju, jedinu evropsku državu osumnjičenu za pranje para i podršku međunarodnom terorizmu, Vučić je lako podneo. Mnogo veća muka ga je snašla kad su se otvorile korupcionaške afere u kojima glavne uloge imaju Siniša Mali i Ana Brnabić.

Gradonačelniku Beograda je pronađeno 45 bankarskih računa širom sveta. Samo u jednoj transakciji, iz svoje kompanije, registrovane na Devičanskim Ostrvima, na privatni račun prebacio je 525.000 evra. Plagirani doktorat, apartmani u Bugarskoj, porodično nasilje u Beogradu, zločin u Savamali, najskuplja novogodišnja jelka na svetu i sve ostale njegove afere padaju u senku pred finansijskim malverzacijama, bar kad su u pitanju američki istražni organi koji se bore protiv pranja para.

„Malteški papiri" otkrili su brojne sporne pojedinosti iz posla američke kompanije Kontinentan Vind Srbija, koja pravi vetropark „Čibuk" u Banatu. I pre nego što je projekat završen, zahvaljujući, između ostalih, Ani Brnabić, ta kompanija je sa Elektroprivredom Srbije napravila ugovor po kome će u sledećih 12 godina dobiti 523 miliona evra. Naravno, na štetu građana Srbije, čijim novcem se subvencioniše strani investitor, koji će im prodavati električnu energiju po većoj ceni. Taj međunarodni skandal raskrinkao je hrvatski nedeljnik „Nacional", a preneo „Magazin Tabloid". Srpska vlast, kao i njeni mediji, uspešno ignorišu aferu, ali niko ne može da sakrije paniku u koju je upala Brnabićka.

- Neko će da pomisli da sam mafijaš, da imam 400.000 evra u džepu. Neko će da otme moje dete - zakukala je premijerka, zaboravljajući da nema decu.

Naravno, Vučiću nije stalo do Brnabićke i Malog, ali zabrinuo se jer je shvatio da se omča steže oko njega. Američke službe su dokazale da raspolažu podacima koji kompromituju srpske državne institucije i najviše režimske funkcionere. Sledeći nivo optužbi, logično, biće podignut na vrh piramide kriminala, do Vučića.

Otud strah na dvoru. Mali Alek se brine samo za sebe. Pomalo i za batu Andreja, koga je kriminalizovao i pre nego što su došli na vlast. Od „Asomakuma" i napada na pripadnike Žandarmerije, pa do afera s „Franšom", „Bosom" i „Klubom književnika", sav negativni imidž Andrej može da zahvali starijem bratu. Uvezani skoro svim članovima Krivičnog zakonika, braća neće moći da izbegnu suočenje s pravdom.

Što je bilo daleko, stiglo je blizu. Aleksandar i Andrej Vučić još pre tri godine su zabeleženi u američkom Kongresu kao kriminogeni apsolutisti koji su monopolizovali srpske medije, telekomunikacije i tržište energentima. Nekad sporadične, optužbe na njihov račun sve su češće i žešće. U američkim i evropskim medijima svakodnevno se kritikuje njihova zloupotreba pravosuđa i gaženje ljudskih prava. Prema tim ocenama, podrška srpskoj „stabilokratiji" ugrozila je osnovne civilizacijske vrednosti na kojima se zasniva Evropska unija.

Etiketiran kao diktator, Vučić sad sa strepnjom čeka dan kad će u nekom britanskom, hrvatskom ili ko zna čijem listu da se pojavi spisak njegove imovine, tajnih računa i saradnika u finansijskim malverzacijama. Toga je svestan i Goran Veselinović, kum i nezvanični čuvar riznice Aleksandra Vučića.

Sav svoj privatni biznis, pre svega marketinški i medijski, Vučić je vodio preko Veselinovića. Za tridesetak godina poznanstva i saradnje stvoreno je krajnje uzajamno poverenje. Sve vreme Vučić je, pametno, Veselinovića čuvao ispod medijskog radara, dalje od javnosti. Na njegovo ime otvorio je svoju prvu firmu, „Profajler Tim", a kasnije i niz agencija u koje je slivao pare iz poslova otetih Draganu Đilasu. U istom stilu razvio je i advokatsku kancelariju Goranove supruge Nevene Veselinović. Spisak njenih klijenata predstavlja svojevrsni leksikon savremene srpske korupcije i kriminala. Na njemu se nalaze Miroslav Bogićević, vlasnik „Farmakoma", koji je osumnjičen da je oštetio državu za 3,9 milijardi dinara; zatim Zvonimir Nikezić, koji je bio uhapšen pod sumnjom da je nezakonito stekao 4,5 miliona evra; Željko Žunić, Dragoljub Zbiljić, pa i Svetlana Ražnatović, koja iskreno priznaje da ju je sunce ogrejalo kad se rešila Gorana Petronijevića i angažovala Nevenu Veselinović.

Svestan šta mu se sprema, Goran Veslinović više i ne krije strah. Pred svedocima priznaje kako planira da, čim ovde dođe stani-pani, pobegne u Monte Karlo ili Atinu, gde je, navodno, već kupio kuću.

- Nisam lud da ovde čekam šta će me snaći, neću da prođem kao veverica - priča Veselinović, aludirajući na „šalu" svoje supruge.

Kad su je novinari pitali koliki su godišnji prihodi njene kancelarije, Nevena im se narugala: „Upravo sam saznala da mi je uginula omiljena veverica. Mnogo sam tužna. Da li mogu da vam odgovorim kad izađem iz žalosti?" Šta je prava žalost saznaće kad na svojoj koži oseti bes Aleksandra Vučića, koji će učiniti sve što može kako bi sa sobom na dno povukao sve saradnike za koje misli da ih je on, kako voli da govori, „od ničega stvorio".

Dok Veselinović drhti od straha, Vučićev najuticajniji kum Nikola Petrović tera po starom. Poslovnu hobotnicu počeo je da gradi u vreme vlasti Demokratske stranke, oslonjen na Đilasovog partnera Nenada Kovača, zvanog Neša Roming. Naprednjački režim ispunio je sve snove kuma Nikole. Gde god je poželeo, gradio je mini hidroelektrane. Uzalud su se bunili stručnjaci, ekolozi i obični građani, zakoni i propisi prilagođavani su njegovim interesima. Elektroprivreda Srbije godišnje isplati oko dva miliona evra firmama povezanim s Petrovićem. Dok je Vučić na vlasti, niko ne može da ga zaustavi.

Krajem prošle godine Ministarstvo ekologije odobrilo je izgradnju mini hidroelektrane „Pakleštica" na reci Visočici u zaštićenom Parku prirode „Stara Planina" kod Pirota. Republička revizorna komisija omogućila je ekološku katastrofu, ignorišući Uredbu o utvrđivanju prostornog plana Parka prirode u kome ne samo da se ne pominje mogućnost izgradnje elektroprivrednih objekata, već se ističe zabrana njihove izgradnje. Na tu odluku reagovao je prof. dr Ratko Ristić, dekan Šumarskog fakulteta u Beogradu, koji je nadležnim organima uputio pismo u kome upozorava na štetu koju će izazvati „epidemija" gradnje malih hidroelektrana na Staroj planini.

- Izgradnja čak 58 novih elektroprivrednih objekata, kako je planirano, dovešće do destrukcije hidrografske mreže Stare planine, sa katastrofalnim nepovratnim posledicama po životnu sredinu, bez ikakvih koristi za lokalno stanovništvo. Izgradnja tih elektrana potpuno će poremetiti režim vodotoka, degradiraće prirodni ambijen, a jedinu korist imaće pojedinci i interesne grupe, investitori - smatra prof. dr Ristić.

Nikolu Petrovića ne zanima ekologija, nego samo zarada. Ne zanima ga ni sudbina kuma Vučića. Uostalom, poznato je da je Petrović 5. oktobra 2000. bio među istaknutijim demonstrantima, koji su učestvovali u obaranju režima Slobodana Miloševića, čiji je Vučić tada bio ministar informisanja. Sada, verovatno, Petrović neće jurišati na policiju i naprednjačke batinaše, ali neće ni suzu pustiti za Vučićem. Naprotiv, on već zbija šale, s elementima crnog humora, na račun svog bivšeg kuma.

- Ne bavim se politikom, politika ubija. U bivšem režimu glavnu ulogu nisu imali Tadić i Koštunica, nego Miki Rakić i Aleksandar Nikitović. Zna se kako su prošli, a bili su najmoćniji ljudi u zemlji. Sad je najmoćniji Vučić, a i on je bolešljiv. Ako i on ode na isti način, u znak pijeteta jednu hidroelektranu nazvaću po njemu - šali se Petrović, uveren da će njegova poslovna imperija preživeti i sledeću promenu vlasti.

Vučić radi sve što može kako bi odložio pad. Na beogradskim izborima ostvario je stari san, uništio je Demokratsku stranku i kao lidera opozicije nametnuo svog starog ortaka Đilasa. Plan mu je uspeo i već mu se obija o glavu. S političke scene najurio je kompromitovanog, inertnog i slabog Dragana Šutanovca, a dobio je dvojicu žestokih protivnika, Sašu Jankovića i Vuka Jeremića. Oni ne nameravaju da doveka ostanu u Đilasovoj senci i da zavise od njegove dobre volje, već pokušavaju da se što bolje pozicioniraju na političkoj sceni. Uticaj u opoziciji mogu da steknu samo tvrdom kritikom vlasti. Janković je to dobro razumeo, zato zaoštrava retoriku s kojom se obraća Vučiću. Bez uvijanja, javno predviđa da će ga zadesiti sudbina rumunskog diktatora Nikolaja Čaušeskua, čiju eru je okončao plotun streljačkog voda. Vuk Jeremić svakodnevno koristi prostor na televiziji Naša da vrši vivisekciju Vučićevih političkih promašaja i kriminalnih aktivnosti. Rezultati se već vide. Jeremićeva Narodna stranka je na prvom izbornom testu, na lokalnim izborima u Smederevskoj Palanci, preskočila cenzus. U manipulatorskom zanosu, uveren da je najpametniji, Aleksandar Vučić je uradio ono što je izgledalo nemoguće, podstakao je opoziciju da se ozbiljno angažuje u borbi za oslobođenje Srbije od naprednjačkog kartela.

- Greške su za početnike, ja sam iskusan, pravim samo katastrofe - rekao je jednom prilikom Vučić, pokušavajući da bude duhovit.

Na opštu žalost, bio je u pravu. Od Srbije je napravio katastrofalan feud, bez granica, privrede i budućnosti. U njegovoj državi blokirani su računi više od 30 zdravstvenih ustanova, izvršitelji plene imovinu bolnica, a starleta Soraja se u režimskim medijima hvali kako kupuje stan za 250.000 evra, u kešu. Između tih krajnosti smestila se dijagnoza Vučićevih mentalnih poremećaja, od kojih pate svi građani Srbije. Pre nego što bude kasno, treba primeniti terapiju za izlečenje. Ne njegovo, za njega je kasno, već za sve žrtve njegovih politikantskih i kriminogenih avantura. Treba iskoristiti sve demokratske načine za njegovu smenu s vlasti i pokretanje sudskog postupka, koji bi doveo do presude, koja će zatvoriti Vučića i osloboditi Srbiju.

A 1. Kupovina ruske podrške

Kad god ga pritisnu vašingtonski i briselski poverioci, Aleksandar Vučić se okrene ka Rusiji. Posle svih prevara - od odnosa prema sukobu u Ukrajini do nerešenog statusa humanitarnog centra u Nišu - Vučić ne može da računa na političku podršku Rusa, ali može da ih odobrovolji trgovinom, kupujući sve što ponude.

Poslednju takvu igru priredio je nedavno, kad je preko svojih medija plasirao dramatičnu priču o tome kako „avion s Vučićem, premijerkom i ministrima može da se sruši", pa je zato „povučen sa svih letova". „Državni vrh rizikuje život svaki put kad mora da leti Vladinim avionom Falkon 50, starim čak 37 godina", saznao je „Kurir". S druge strane, „Magazin Tabloid" je saznao da Vučić takvim napisima priprema javnost za kupovinu Suhoja superdžet 100. Prilikom poslednje Vučićeve posete Moskvi, na aerodromu Vnuhovo prezentovan mu je taj model aviona, namenjen za prevoz VIP ličnosti, koji košta 34,1 milion evra, bez dodatne opreme. Zbog sankcija zapadnih zemalja, smanjena je proizvodnja SSJ 100, pa bi Vučićeva kupovina obradovala Ruse. A, on bi dokazao da je galantan kad troši pare građana Srbije.