Povodom

Kako je i zbog čega raskomadana i opljačkana imovina JP "Železnice Srbije"

Voz koji doći neće

Javno preduzeće "Železnice Srbije", prema procenama dobro upućenih u ovaj problem, biće na gubitku preko 300 miliona evra zbog izmeštanja saobraćaja koje mora da usledi zbog gradnje Vučićevih megalomanskih čardaka po imenu "Beograd na vodi". Pred "Železnicama" se nalaze i troškovi izmeštanje saobraćaja i postavljanje nove infrastrukture. Na pitanje koliko je priprema za izgradnju "Beograda na vodi" do sada koštala "Železnice Srbije", a koliko će tek koštati, javnost ni do danas nije dobila odgovor. Činjenica da "Železnice Srbije" još uvek koriste 95 odsto zemljišta na kome je predviđena izgradnja "Beograda na vodi", jasno govori ko je prva žrtva ovog suludog projekta. Istina je da je JP "Železnice Srbije" postalo veliki "gubitaš", ali njegova imovina teška barem dve i po milijarde evra.

Nikola Vlahović

Javno preduzeće "Železnice Srbije", nakon komadanja na više delova po ideji Međunarodnog monetarnog fonda (podeljeno je na tri preduzeća: "Srbija kargo" - za prevoz robe, "Srbija voz" - za prevoz putnika i "Infrastruktura"), ostalo je u međuvremenu i bez većeg dela svoje imovine, stalnim čerupanjem za račun raznih "reformi" iza kojih se uvek krila pljačka vladajućeg režima. Kad je 27. septembra 2015. godine, položen kamen temeljac za izgradnju kriminalnog projekta "Beograd na vodi", već unapred je bilo jasno da će "Železnice Srbije" prve postradati, i to ne samo u delu gde je planirana realizacija ovog suludog nauma.

Nepunih godinu dana kasnije, kad je već bilo vidljivo da će ostati bez ikakve nadoknade za zemljište koje je oteto za račun arapske kompanije "Eagle Hills", JP "Železnice Srbije" raspisalo je tender za procenu fer vrednosti svojih nekretnina. Međutim, nekoliko meseci pre toga, doneta je odluka o obustavi postupka jer nije dobijena nijedna zadovoljavajuća ponuda. Na konkurs su se javila dve firme, Adventis Real Estate Management i Coreside d.o.o, čije su ponude odbačene između ostalog i zato što prevazilaze predviđeni budžet za ovaj posao. Ideja onih koji su hteli da zaštite imovinu "Železnica" bila je ispravna, ali Vučićev režim podmetnuo im je dva preskupa procenitelja, kako do tog posla ne bi uopšte ni došlo.

Na spisku za prodaju našlo se 286 nepokretnosti, između ostalog lokali, magacini, prodavnice, objekti upravnih zgrada, hoteli, objekti u više gradova širom Srbije (u Beogradu, Nišu, Leskovcu, Boru, Zaječaru, Banji Koviljači, Vranjskoj Banji, Sremskoj Mitrovici, Rumi, Kraljevu, Lapovu, Vrnjačkoj Banji, Novom Sadu, Subotici, Somboru, Zrenjaninu, Čačku...)

Među atraktivnijim nepokretnostima u glavnom gradu našli su se hotel "Beograd" u Nemanjinoj (kasnije vraćen starim vlasnicima, pa preko žalbenog postupka ponovo postavljen na mesto "ni na nebu ni na zemlji"), lokali u Cvijićevoj, Krunskoj, Njegoševoj, kao i hotel "Železničar" u Vranjskoj Banji, koji se nalazi pored samog izvorišta lekovite vode i raspolaže sa 120 ležajeva i za koji je bila zainteresovana kineska firma Betec Resources. Na spisku za procenu vrednosti nalazila se i vila "Milinka" i hotel u Banji Koviljači, ali i jedan fudbalski stadion sa pratećim objektima u Zrenjaninu. Naravno, i još mnogo druge nepokretne imovine.

Bio je to prvi put put od kada postoje "Železnice Srbije" kao javno preduzeće da je njegova imovina popisana. Popis je bio neophodan da bi mogao da se obavi deobni bilans i da bi tri novoosnovane firme počele da funkcionišu kao posebna pravna lica. I tu je Vučić pokušao da što lakše obavi posao, ali nije sve išlo kako je planirao...

Ispostavilo se da je u pitanju knjigovodstvena vrednost od 16 milijardi dinara, ali tržišna vrednost (koja je znatno veća) nikad nije sasvim utvrđena. Tri člana Centralne popisne komisije bili su optuženi za podmetanje "fingiranih" izveštaja o vrednosti imovine (smatra se da "Železnice Srbije" i danas vrede oko dve i po milijarde evra!), te da su navodno "zaboravili" da popišu vagone, lokomotive, koloseke...U prijavi protiv popisivača pisalo je da su pokušali da obmanu Odbor direktora „Železnica Srbije" dostavljanjem netačnog i neispravnog popisa, i to mimo znanja tadašnjeg predsednika Centralne popisne komisije (CPK) Gorana Radića, koji je zbog svega toga odbio da potpiše takav izveštaj. Naime, Radić je obavestio Odbor direktora da su liste za stanove popunjavane hemijskom olovkom i da ih nisu potpisali popisivači, da nisu dobijeni popisi svih 16 popisnih komisija, kao i da su se pojedini popisivači žalili da su im rukovodioci pretili da overe stare popisne liste. Vučićeva "ekipa" uveliko je bila umešana u ovaj haos i doslovno komandovala razvojem događaja. Stradali su njihovi protivnici.

No, istina je kao i uvek negde na pola puta, pa se ispostavilo da je i Vučiću i njegovim planovima sa "Beogradom na vodi" (ali i brojnim drugim "investicijama" koje su naumili da realizuju on i njegovi prevaranti), jedna od glavnih smetnji bila upravo imovina JP "Železnice Srbije". Uglavnom se to ticalo železničkog zemljišta na izgradnji putnih koridora 10 i 11 (kako onda tako i danas), pa su pale razne "konverzije" i slične administrativne otimačine. Kao što je poznato, železnička infrastruktura, njena imovina, uvek je predstavljala "porodično blago", dakle, ono što niko ne sme da otuđi ni u slučaju najvećih nesreća. Ona je bila dokaz da država postoji, da je prisutna i kad sve drugo propada. Na tu svetinju je udarila naprednjačka mafija, pa se ono što je ostalo od "Železnica Srbije" danas više i ne može popisati, jer je oteto, rasparčano, prodato, uništeno ili poklonjeno.

U slučaju otimačine železničke imovine na delu savskog priobalja u Beogradu, koje je navodno dato u koncesiju arapskoj kompaniji iz Emirata, ispostavilo se da je Vučić doslovno poklonio na 99 godina najskuplje gradsko građevinsko zemljište na Balkanu. Naime, prema njegovoj "neposrednoj pogodbi", takozvani arapski partner nema nikakvih finansijskih obaveza prema Beogradu i Srbiji osim čiste eksploatacije najdužeg i najlepšeg savskog priobalja. Uprkos tome što je Srbija uložila blizu milijardu evra samo u vidu zemljišta i infrastrukture, ona nema nikakvo pravo odlučivanja o ovom projektu. Naime, kako je kompanije iz Emirata većinski vlasnik, ona jedina odlučuje o svemu.

Naravno, u ovoj drskoj, kriminalnoj otimačini, "Železnicama Srbije" nije pripalo ništa! Rušenje železničkog prilaza centru Beograda i svega što je "Železnicama" ikada pripadalo na ovom potezu, uključujući i centralnu železničku stanicu (koja će biti pretvorena u muzej), nastavilo se punom žestinom. JP "Železnice Srbije" od toga nisu niti će dobiti nijedan jedini evro ili dolar. I tu je početak ili kraj svake dalje rasprave oko toga kako su i zašto opljačkane i ponižene "Železnice Srbije".

Takođe i širom unutrašnjosti Srbije, rasturanje imovine JP "Železnice Srbije" u poslednjih nekoliko godina dobilo je sadističke dimenzije. Tako je, na primer, već pomenuti hotel "Železničar"" u Vrnjačkoj Banji, koji se nalazi u najboljoj zoni ovog turističkog mesta, radio do maja meseca 2015. godine u okviru preduzeća za Železničko ugostiteljstvo i turizam "Želturist" doo Beograd, a potom je pretvoren u mračnu olupinu o kojoj niko ne brine. Priče o kineskom investitoru koji će ga kupiti, bile su obična laž izašla iz Vučićevog kabineta.

Uzgred, treba podsetiti da je reč o legatu kralja Aleksandra Karađorđevića poklonjenog železničarima za odmor i rekreaciju, koji se nalazi pod statusom kulturno istorijskih objekata pod zaštitom države. Hotel je u najkraćem mogućem roku od njegovog zatvaranje (01.05.2015. godine), detaljno opljačkan i uništen do te mere da su ostali samo polomljeni inventari iz soba i ostalih delova hotela koji nisu uspeli lopovi da iznesu a narkomani koji su se u međuvremenu "uselili" od hotela pretvorili u svoj narkomanski tamni vilajet.

"Želturist", nekadašnja "ćerka" firma JP "Železnice Srbije", čiji je osnivač Vlada Srbije, propala je, a radnici su najureni uz bednu otpremninu sa neisplaćenih 17 plata za period od novembra meseca 2013. godine zaključno sa martom 2015. godine. Radnici su tužili "Želturist" i svi su do poslednjeg dobili sudske pravosnažne presude, koje još uvek većina njih ne mogu da naplate, dok su neki koji su bliži vlasti to učinili. Nisu bolje prošli ni radnici ostalih pripadajućih preduzeća.

Ne tako davno, 2014. godine, Aleksandar Vučić je nudio dvojici tajkuna (Miodragu Kostiću i Milanu Beku) da "preuzmu" JP "Železnice Srbije", da ga iskomadaju i privatizuju. Na ovo su reagovali najveći poverioci srpskog spoljnog duga (Svetska banka, MMF, EBRD), pa su "Železnice", umesto u ruke krupnih tajkuna, pale u ruke Vučićevih majstora za pljačku državne imovine.

Kad mu je predočeno da će se železnička infrastruktura u Srbiji naći među 100 strateški najvažnijih projekata, za koje bi u narednih sedam godina Srbija trebalo da utroši 200 miliona evra iz pretpristupnih IPA fondova EU, ni Kostić ni Beko niti bilo ko drugi nije više nije mogao da priđe poslovima oko JP "Železnice Srbije". Sve je palo u ruke Vučićevog klana. A, kako sada izgleda, malo šta će na šinama i pragovima ostati nakon njega.

Takozvana "fragmentacija" železničkog sistema, javno-privatna partnerstva, potpuna privatizacija njegovih određenih delova i skoro uništena železnička mreža, direktan su put u uništavanje "Železnica". Priča o navodnom povećanju konkurentnosti ove kompanije nije ništa drugo nego pad u Vučićevo kriminalno blato, ne samo ono pred Save i "Beograda na vodi", nego i uzduž i popreko železničke mreže u Srbiji. Nemačke železnice, koje Vučić pominje kao uzor, imaju samo na sporednim kolosecima brzinu iznad 160 kilometara na sat (na glavnim i duplo više). Istina, poređenje sa srpskim železnicama je neumesno, ali, tome je ozbiljno doprinela i njegova ideja o "reformi" i podeli železničkih preduzeća. Ukratko, slika i prilika Vođine politike: jedan korak napred, pa tri nazad!

A 1. Teške pare u teškim vozilima

Grupa radnika "Infrastrukture železnice Srbije", obratila se redakciji Magazina Tabloid povodom kriminalnih radnji prilikom sprovođenja javnih nabavki u pomenutom preduzeću i u kraćem pismu sa priloženom dokumentacijom koje u celosti objavljujemo, iznela činjenice kako rukovodstvo pomenutog društva namešta tendere za određenu proviziju od dobavljača.

.....

Rukovodstvo "Infrastrukture železnice Srbije" na čelu sa generalnim direktorom Miroljubom Jevtićem, je nedavno nabavilo 20 putničkih vozila marke FIAT 500 L, veći deo vozila je dodeljen direktorima u upravnoj zgradi, dok je manji deo poslat na teren za rad stručnih službi. Interesantno je to što se promovišu mere štednje kako u državi tako i u javnim preduzećima za funkcionere moraju se nabavljati novi automobili pri tom nameštajući tendere. Napominjem da je iz "Infrastrukture železnice Srbije" prošle godine na ulicu najureno oko 1.600 radnika. Tehnički uslovi u konkursnoj dokumentaciji su bili takvi da ih može ispuniti samo jedan ponuđač "Auto kuća Kole" iz Zemuna.

U prilogu je Konkursna dokumentacija Infrastrukture od 15.11.2017. god. i na 4 strani možete videti tehničke uslove koji su "crtani" za navedenog ponuđača, kao i Odluka o dodeli ugovora. Zanimljivo je i to što je Miroljub Jevtić, dok je bio na čelu "Srbija Karga", takođe nabavljao vozila, u dva navrata, i gle slučajnosti, opet isti tehnički uslovi i isti dobavljač "Auto kuća Kole". U prilogu su Konkursne dokumentacije i Odluke o zaključenim ugovorima.

- Srbija Kargo-Konkursna dokumentacija od 01.11.2016. god tehnički uslovi su na strani 5, kao i Odluka o zaključenom ugovoru sa "Auto kućom Kole".

- Srbija Kargo-Konkursna dokumentacija od 06.03.2017. god tehnički uslovi su na strani 5, kao i Odluka o dodeli ugovora sa "Auto kućom Kole". Ostaje pitanje dokle će se tolerisati kriminalne radnje pojedinaca na čelu sa Miroljubom Jevtićem, i kada će se nadležni organi pozabaviti "mućkama" u Železnicama i da li Jevtić uživa zaštitu određenih političkih partija. Namera nam je da ovim putem o svemu obavestimo najširu javnost u Srbiji.

A 2. Spavanje i zaračunavanje

Sa preporukom tate, poznatog aktiviste SNS-a i odbornikom u Grockoj, kao i ondašnjeg direktora JP „Železnice Srbije" Dragoljuba Simonovića (javno se hvali nameštanjem tendera za asfaltiranje), Goran Lugonjić, bez iskustva i škole dolazi za direktora hotela ,,Beograd" koji je tada poslovao u sastavu ,,Želturista". Na mala vrata, opet sa preporukom putara Simonovića i odlukom Skupštine akcionara, avanzuje u generalnog direktora „Želturista". Po preuzimanju vlasti, ekspeditivno, zatvara ugostiteljske objekte. Od oko 700 zaposlenih, kroz programe rešavanja viška, a metodom zastrašivanja stečajem, ostalo je oko stotinak radnika. Ni to nije dosta, treba oterati još pola, ali žilavi zaposleni neće milom da odu i onda moraju silom. Lugonjić odlučuje da od 7. februara 2018. počne sa otpuštanjem 58 zaposlenih kao tehnološkim viškom, bez kriterijuma, bez zakona, već svojevoljno. Mesec i po dana pre toga, njemu je istekao mandat, ali on nije „višak", već bi da bude doživotni, kao Tito.

On i njegov prijatelj Goran Čubrilo, zvani ,,Profesor", lepo su organizovali život. Proglase, pa uz pomoć korumpirane sudije Privrednog suda, otegnu pred-stečaj cele tri godine. Inače, po zakonu pred-stečaj traje 30 dana. Lugonjić ništa ne radi, mesečna plata mu je oko 100.000 dinara. Svakog meseca na takozvani zaštićeni račun, stižu milioni iz sva četiri železnička preduzeća, a za pružanje usluga smeštaja. Niko ne pita šta radi sa tim parama...

Čubrilo ima svoju malu firmu, ,,Fortnext"doo, pa s vremena na vreme „Želturistu" ispostavi fakturu za izradu Unapred pripremljenog plana reorganizacije (UPPR), procenu kapitala, nadzor i još po nešto. ,,Fortnext" je, inače, registrovan za usluge pripremanja i posluživanja pića?!? Direktna konkurencija ,,Želturistu", koji pored osnovne delatnosti u svom posedu ima i postrojenje mini pivare. Tu je i ,,Profesorova" prijateljska firma ,,Nordmed" doo, usluge konsaltinga u raznim oblastima, a ima predstavništvo i u Kopru.

I tako tri godine se piše UPPR, napisaše šest i svi budu odbačeni. Ali, mora da se plati. To je ozbiljan posao. Čubrilo je, inače, poznat po učešću u pokušaju ,,uspešne" privatizaciji ,,Azotare" Pančevo,.

Ostalo je sada oko 40 nemih saradnika, sve najuža rodbina, kumovi i prijatelji po sindikalnom udruživanju porodice Petrović. Porodice vrlo bliske Goranu i Goranu. Ekipa podobna za šverc opijatima, imigrantima i cigaretama sve pod strogim nadzorom kontrolora za praćenje prometa i predsednika ,,prijateljskog" sindikata Slaviše Stefanovića. Mladog i ambicioznog ali, na žalost, sa zabranom ulaska u zemlje EU. A direktor „Srbija Voza" ad, Jugoslav Jović, iako ima saznanja o svemu, ponaša se kao Zdravko Čolić u reklami za pivo... „ništa ja tu ne bi' diro".

Sekcija ,KSR - „Kola za spavanje i ručavanje", tačno 70 godina obavlja poslove pružanja usluga u vagon restoranima, bife kolima, spavaćim i kušet kolima na jugoslovenskim i srpskim železnicama. U Srbiji za te poslove, trenutno, nema prave konkurencije. U Lugonjićevom mandatu pojavljuju se firme njemu bliske, a koje imaju nameru da rade te poslove. U saradnji sa Jovićem, u julu 2017, umesto „Želturistu" odnosno ,,KSR"-u, posao se prepušta privatnoj firmi ,,A1 & Teo Corporation", čiji je vlasnik Ratko Jović. Firma ima celog jedmog zaposlenog i tradiciju od nekoliko meseci postojanja.

Jugoslav Jović u medijima iznosi sve poslovne i finansijske prednosti novog poslovnog poduhvata. Već u septembru 2017. od Ratka Jovića ni traga ni glasa, a jure ga i poreznici Savskog Venca. Trenutno poslove obavlja noćni klub „Stefan Braun" preko novootvorene ekspoziture. Konobari ove diskoteke poslužuju u vozovima. Ti vagon restorani i spavaća kola su baš interesantna priča u poslednje tri godine.

U ,,Želturistu" nikad gore, a to i sam direktor u zvaničnom dokumentu kaže: „Društvo je u blokadi sa prekidima, duži vremenski period. Poslednji ciklus blokade, sa prekidima tj. u diskontinuitetu traje od 2013.godine do dana izrade ovog izveštaja (2017.). Što se tiče strukture blokade najznačajniji poverilac je Poreska uprava, čiji je ukupni iznos potraživanja na kraju 2016.godine iznosio 597.876.000,00 dinara. Navedeni iznos se najvećim delom odnosi na obaveze za poreze i doprinose po osnovu zarada iz ranijeg perioda."

Inače, svi porezi po osnovu zarada su do 2011. godine bili uredno prijavljeni i izmireni.

Lugonjić sam donosi, usvaja i potpisuje završni račun, koji je pri tome još pokazatelj pozitivnog poslovanja?!? Nema ko to da potvrdi, jer je Skupštinu ubedio da u pred-stečaju nije nadležna. Krijući se iza značke SNS - a i trgujući uticajem (tvrdnjama da Aleksandar Vučić, lično, stoji iza njega) sprovodi sve sumnjive radnje vezane za „Želturist". Vrata železnice su mu bila širom otvorena i iz kancelarije direktora Jovića nije izbivao. Razlog je samo njima poznat.