(P)likovi

Oko braće Vučić američke službe bezbednosti stežu obruč

Ulovio ih softver kojim su oni druge prisluškivali

Aleksandar Vučić je na velikim mukama, stislo ga sa svih strana. Amerikanci ga jure zbog kriminala, evropske birokrate s podsmehom gledaju kako trči prema provaliji, stranački saučenici u zločinu nad Srbijom beže od odgovornosti, opozicija mu ljulja tron. Do juče, bio je uveren da je svemoćan, da će vladati večno. Sada, suočen s realnošću, može samo da peva hit čipuljićkih čobana: "Majko, širi noge obadvije, da se vratim đe sam bio prije". O kriminalnom klupku u koje se umrsio diktator piše zamenik urednika Magazina Tabloid Predrag Popović, bivši urednik u Dnevnom telegrafu, Nacionalu i Pravdi, nekada blizak Vučićev saradnik i prijatelj.

Predrag Popović

Kad su ga napala gladna čudovišta, Homer Simpson ih je molio za milost: "Nemojte me pojesti, imam ženu i troje dece, pojedite njih!" Jednako hrabar i moralan, Aleksandar Vučić na isti način moli svoje protivnike da ga poštede, da apetit zadovolje proždiranjem ostalih zlikovaca iz naprednjačkog kartela.

Homer Vučić ima mnogo razloga za strah. Prvo je lagao da je najpametniji, najjači i najhrabriji. Kad je poverovao u te budalaštine, organizovao je kriminalnu grupu i krenuo u pljačkaški pohod.

Kukavičluk, dominantnu karakternu osobinu, kompenzovao je nasiljem nad političkim konkurentima, nezavisnim medijima, nezadovoljnim građanima, zakonima i državnim institucijama. Svidelo mu se ćutanje stranih gospodara, shvatio ga je kao dozvolu da zavede diktaturu. Još više se obradovao njihovom ignorisanju dokaza kriminalnih afera u kojima su glavne uloge imali on, brat Andrej, kumovi i ostali ortaci iz ganga.

Pametan kao Homer Simpson, mislio je da je trajno aboliran za pranje novca kroz "Beograd na vodi", šverc oružja i droge, kršenje sankcija prema Iranu i Kini, skrivanje i saradnju s bliskoistočnim teroristima i regionalnim banditima.

Otrežnjenje je počelo prošle godine, kad su američke obaveštajne službe, u okviru operacije "Familija", razbile kriminalni sistem za pranje novca preko fantomskih firmi. Ugašena su preduzeća u Italiji, Austriji, Makedoniji i Hrvatskoj. Uhapšeno je oko 200 operativaca iz tog lanca, među kojima su i državljani Srbije, za koje se sumnja da su povezani s vrhom Srpske napredne stranke i Bezbednosno-informativne agencije.

Naprednjački kartel je težak poraz doživeo zaplenom 50-tak tona kokaina iz Latinske Amerike, a potom i režimske plantaže za proizvodnju marihuane "Jovanjica".

Te rane još nisu zarasle, iz Sjedinjenih Američkih Država je stigao novi udarac. Početkom ove godine FBI je u Ljubljani formirao specijalnu grupu za istragu spornih poslovnih i političkih odnosa republika bivše Jugoslavije s Iranom. Prva faza istrage bila je usmerena prema "Novoj ljubljanskoj banci". Agenti FBI su na raport pozvali i predstavnike srpskog MUP-a, odnosno Uprave za međunarodnu operativnu saradnju.

Srpski policajci su održali prezentaciju uspeha u borbi protiv kriminala i korupcije, nahvalili su Vladu Srbije za dostignuća u reformama u bezbednosnom sektoru i istakli presudan doprinos predsednika Vučića. Falsifikovana statistika o smanjenju broja krivičnih dela ne bi fascinirala ni Žiku Šarenicu, a kamoli majstore iz FBI-a. Umesto aplauza, pripadnici srpskog MUP-a dobili su konkretan zadatak.

U plavoj fascikli s logom FBI-a nalazili su se USB s kompletnom dokumentacijom, kopija dva pasoša i list papira na kome je, ispod memoranduma, u tri rečenice od MUP-a Srbije zatraženo da utvrdi ko je, kada, gde i po kojoj ceni falsifikovao priložene putne isprave dvoje iranskih državljana.

Američke obaveštajne službe su mesec dana pratili grupu Iranaca. koji su se iz Južne Amerike uputili u SAD. Kad su Iranci promenili plan, na zahtev CIA i FBI uhapsila ih je ekvadorska policija. Kod dvoje iranskih državljana pronađeni su izraelski pasoši za koje se, prema prvim saznanjima iz istrage, osnovano sumnja da su falsifikovani u Srbiji.

Mnogo je razloga za sumnju, a svi upućuju na Vučića. Američke obaveštajne službe raspolažu informacijama o njegovim kontaktima s iranskim MOIS-om, pa i nedavno ubijenim Kasemom Solejmanijem, komandantom Revolucionarne garde. Čak su i američki mediji pre dve godine optuživali vrh srpske vlasti da tajno pravi pasoše i ostale dokumente za Irance, ali i još neke bliskoistočne sumnjive mušterije.

Iranac Hamid Reza Džafari bio je vođa međunarodnog tima falsifikatora, koji je godinama snabdevao Bliski istok lažnim dokumentima. Veruje se da je Džafari, poznat pod nadimkom Doktor, izradio nekoliko desetina hiljada lažnih pasoša, zbog čega je bio tražen u SAD, Australiji, Britaniji, Francuskoj i Nemačkoj.

Posle terorističkog napada u Parizu, u novembru 2015, kad je ubijeno 150 ljudi, francuska policija je otkrila da su napadači koristili i dokumente koje je izradio Doktor. Tri meseca kasnije, on je uhapšen na Tajlandu. Kod Džafarija su pronađena 173 pasoša i oprema za falsifikovanje. Istraga je utvrdila da je deo opreme proizveden u Nemačkoj, a deo u Srbiji.

To je samo jedan od razloga za sumnju američkih obaveštajaca da su u Srbiji falsifikovani izraelski pasoši koji su pronađeni kod dvoje iranskih državljana, nedavno uhapšenih u Ekvadoru. Sad je istraga usmerena prema Srbiji, odnosno prema Aleksandru Vučiću, a samim tim i prema njegovom bratu Andreju, koji radi u Kovnici novca, jedinoj instituciji koja raspolaže opremom koja je neophodna za proizvodnju službenih isprava.

Nije ni bitno kakvo će biti zvanično saopštenje srpskog MUP-a, kojim će vlast pokušati da izbegne odgovornost.

Vučiću je jasno da Amerikanci stežu obruč oko njega, otvaraju jedan po jedan kriminalni i korupcionaški slučaj u kome on ima zapaženu ulogu. Veću brigu mu zadaje sumnja da je neko iz Ministarstva unutrašnjih poslova dao FBI-u precizne podatke o "izraelskim pasošima". Naravno, sumnja je pala na ministra Nebojšu Stefanovića.

Iako to ne može da dokaže, Vučić je svestan da se sa Stefanovićem takmiči u igri "ko će prvi pasti, bata ili tata". Odnosno, njegov bata Andrej ili Stefanovićev tata Branko. U poslednje vreme tope se šanse braće Vučić, a taj trend ne može da se zaustavi.

Davno, tek što je došao na vlast, prilikom jednog od Vučićevih napada histerije, dobru lekciju mu je dao kum Aleksandar Nikolić, zvani Foto Toni. Mudriji nego što izgleda, Nikolić mu je rekao da se više čuva ljudi iz svog okruženja, nego otvorenih protivnika.

Prirodno je da se za vlast brine samo vladar i da sve saradnike doživljava kao prave ili potencijalne zaverenike. Vučić je shvatio da u tim rečima ima mnogo istine. Prihvatio je savet i odmah najurio Nikolića, za svaki slučaj. Šta će mu neko pametniji od njega, ne može da izađe na kraj ni s primatima kojima je okružen.

Ministar Stefanović slaže pazle, koje mu pripremaju američke službe. Kad kompletira sliku, na njoj će se videti braća Vučić u prugastom odelu, sa bukagijama na nogama. U ratu ta dva klana nema primirja, ni zarobljenika, ide se do kraja, do istrebljenja.

Postupajući po uputstvima mentora iz CIA i FBI, Stefanović širi front prema Vučićima. Otvaranjem afera, protiv diktatora usmerava i svoje stranačke i poslovne neprijatelje, kao što je Zorana Mihajlović.

Potpredsednica Vlade i ministarka za saobraćaj i infrastrukturu nema načina da se zaštiti. Nema podršku u stranci, pravosuđu i medijima, a naročito ne među kolegama u Vladi Srbije.

U poslednje četiri godine, tužilaštvo i sudovi pokrenuli su 55 postupaka protiv njenih saradnika. To ne pokazuje samo koliki je nivo kriminala u Ministarstvu saobraćaja, nego i da gospođa ministarka nema dovoljno autoriteta da zaštiti svoje ljude, a samim tim ni sebe. Uzalud Mihajlovićka plasira priče o tome kako ima status štićenice američke ambasade. Amerikanci, poznato je, štite samo svoje interese, a srpske politikante tretiraju kao potrošna sredstva.

No, to ne znači da je Mihajlovićka laka meta. Kroz njene ruke prošli su svi dokazi kriminala i korupcije u infrastrukturalnim poslovima. Da nije kopirala i sačuvala bogatu dokumentaciju i snimke, već bi bila na dijeti u pritvorskoj jedinici Centralnog zatvora. Nije isključeno da se i to neće uskoro desiti. Ako ne ona, u ćeliji bi mogao da se nađe njen tzv. suprug Vlada Ada Atanacković. Na tome radi ministar Stefanović.

Na taj način gura Mihajlovićku protiv Vučića, koga ona smatra odgovornim za sve neprijatnosti s kojima se suočava. U samoodbrani, ako ne želi da preuzme krivicu za sve sporne poslove u kojima je najviše profitirao Vučić, ona će morati da udari na šefa. Mihajlovićka zna da joj o glavi radi Stefanović, zato javno priča da neće ostati u Srpskoj naprednoj stranci ako on bude izabran za predsednika.

Spletku, kojom svađa svoje neprijatelje, Stefanović reprizira i na primeru Jorgovanke Tabaković. Krajem prošle godine odlučio je da stegne omču oko guvernerke. U medijima je osvežio priče o njenom bahaćenju, a saradnicima u MUP-u je naredio da pokrenu istragu o nestanku 45 tona zlata iz državnih rezervi.

U Bazelu je bilo pohranjeno 46 tona srpskog zlata, a u izveštaju Narodne banke Srbije za 2015. godinu navodi se da je ostalo samo 1,1 tona. U avgustu 2016, na prezentaciji "Izveštaja o inflaciji", na pitanje gde je nestalo 45 tona zlata, Tabakovićka je, u Vučićevom stilu, odgovorila da ukupne rezerve u zlatu iznose 18,3 tona i da NBS intervencijama na međubankarskom deviznom tržištu ne utiče na smanjenje prometa deviza. Besmislen odgovor je zadovoljio prostitutke iz režimskih medija, ali ne i šefa policije.

Uzalud je Tabakovićka pokušavala da tu temu prikrije i spinuje najavama da će NBS kupiti novu zalihu zlatnih rezervi. Ministarstvo policije je pokrenulo istragu o zlatu iz Bazela. Naravno, finansijska forenzika je lako istragu usmerila prema guvernerki.

Svesna da je samo pitanje dana kad će se neslavno završiti idila na mestu guvernera, Tabakovićka je zatražila zaštitu od Vučića. Agresivna i iritantna, kakva je, uspela je samo da ga iznervira. Jednako skičavim tonom, Vučić joj je skresao da ne može i ne želi da čisti njene brljotine. Nije joj se svideo taj odgovor. Kad je shvatila da će, čim dođe stani-pani, biti prepuštena samoj sebi, izokola je zapretila vođi napomenom da joj "ne pada na pamet da strada zbog tuđih lopovluka".

S obzirom na njenu paniku, neće biti iznenađenje ako joj sledeći potez bude aplikacija za status svedoka saradnika.

Kako god bilo, Stefanović je uspeo u nameri da bes Zorane Mihajlović i Jorgovanke Tabaković usmeri prema Vučiću. Zavadio ih je, ali još ne vlada, mora još da se potrudi. Uz pomoć saveznika iz SAD-a to mu nije ni teško.

Po ustaljenom običaju, Vučić je frustracije istresao na Bratislava Gašića, odlazećeg šefa BIA. Kako i ne bi, od BIA ne dobija potrebnu logističku pomoć u unutarstranačkim obračunima. Većinu informacija, značajnih za njegove intrigantske kombinacije, Vučić dobija sa zakašnjenjem ili za njih, što je još gore, saznaje posredno, kroz čaršijske glasine.

Patološki nepoverljiv prema svima, Vučić je veći deo resursa BIA nije koristio samo za špijuniranje opozicionara i nepodobnih novinara, nego i za prikupljanje informacije o tajkunima i kriminalcima iz svog okruženja.

Dok je obavljao funkciju predsednika Vlade, za te potrebe nabavio je izraelski softver FinFisher. Prvi sistem, koji koristi BIA, kupljen je u Nemačkoj, u minhenskoj kompaniji Gamma International GmbH, filijali izraelske kompanije Lench IT Solutions. Softver FinFisher koristi se za nadzor elektronske komunikacije, a koliko je efikasan vidi se po zahtevima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava da se zabrani njegova upotreba.

Osnovna licenca za pokretanje tog sistema plaćena je samo 320.000 evra, a nije poznata konačna cena. Vučiću se naročito svidela poslovna politika Lench IT Solutionsa, koja ne dozvoljava otkrivanje podataka o krajnjem korisniku. Po sličnoj ceni, ali preko britanske kompanije Gamma International Ltd, nabavio je licencu za isti paket FinFisher, kako bi mogao sam, u miru jajinačkog podruma, da presreće razgovore i poštu svih sumnjivih lica.

Strast prema trkeljanju po tuđem đubretu obila mu se o glavu. Tek pre neki dan shvatio je ozbiljnost greške koju je napravio kupovinom špijunskog softvera. Izraelska kompanija, što je i logično, u slobodnu prodaju pušta programe koji su prevaziđeni, posle kojih su razvijene bar dve-tri generacije. Sistem je podešen tako da kopira sve prikupljene podatke i, bez znanja i kontrole korisnika, prosleđuje ih na server Lench IT Solutionsa. Kasnije, te informacije završe kod mušterija koje su spremne da ih plate.

Kako to funkcioniše, javnost je saznala kad je objavljen izveštaj u kome se navodi da su američka CIA i nemački BND zajedno posedovali kompaniju "Crypto AG" u Švajcarskoj, preko koje su špijunirali političare, kriminalce i bogataše u više od 120 država. "Crypto" je prodavao prislušne uređaje u koje je ugrađen sistem "Trojanskog konja", koji je omogućavao i kontrolu komunikacije korisnika. Taj sistem je bio operativan sve do 2018. godine, a po tom modelu, za istu namenu, razvijeni su drugi programi, među kojima je i FinFisher.

Upotrebom "trojanca" američki obaveštajci došli su do informacija o Vučićevim kontaktima s ruskim, kineskim i iranskim bezbednosnim službama. Iz istog izvora procurela su saznanja o trgovini oružjem i narkoticima, kao i o pranju novca stečenog kriminalom. S druge strane, zahvaljujući FinFisheru Vučić je nedavno otkrio da strani obaveštajci raspolažu informacijama o njegovim vezama s kriminalnim grupama iz Crne Gore i Srbije. Iz presretnutih sadržaja Vučić je shvatio da nije opserviran samo on, nego i njegov brat, pa i sin Danilo.

U nekim izveštajima naglašeno je da su "predsednik Vučić i njegova porodica u bliskim odnosima s jednom od kriminalnih grupa iz Crne Gore". Kao dokaz te saradnje ističe se veza Danila Vučića s kriminogenim navijačima iz grupe "Janjičari", za koju se tvrdi da predstavlja beogradsku filijalu tzv. Kavačkog klana.

Posle raspada Šarićevog kartela, biznis s narkoticima preuzeo je kotorski Škaljarski klan, koji se kasnije, usled problema oko podele plena, pocepao na Škaljarski i Kavački. U ratu koji traje već godinama, obe strane su doživele ozbiljne gubitke u ljudstvu. Uz kriminalce stradali su i civili, članovi njihovih porodica, pa i policajci.

Vučić je dobio nervni slom kad je saznao da je njegov sin identifikovan kao veza s kavačkim mafijašima. Tročasovni izliv besa pretrpeli su Bratislav Gašić, Nikola Selaković i Aleksandar Vulin. U nešto kraćoj verziji, ali s istom količinom histerije, Vučić je vrištao i na konferenciji za medije.

- Lažu protiv mene! Ne rade to zato što mrze mene ili moju decu. Rade to zato što mrze Srbiju, sram ih bilo! - urlao je predsednik SNS-a.

Dodatnu dozu panike uneli su mu postupci i izjave lidera Saveza za Srbiju. Rešenost Dragana Đilasa, Vuka Jeremića, Zorana Lutovca i Boška Obradovića da istraju u bojkotu predstavlja najveću i najozbiljniju pretnju Vučićevom opstanku na vlasti. Na krnjim izborima naprednjački kartel ostaće bez legitimiteta, a takva vlada i Skupština neće imati politički kapacitet koji bi mogle i htele da podrže vašingtonski i briselski centri moći. Kad izgubi podršku stranaca, Vučić će krenuti putem bez povratka.

Šta ga čeka može da nasluti iz javnih nastupa lidera opozicije, a još više iz izveštaja o njihovim privatnim razgovorima. Svaki put kad Đilas nekome poruči da je rešen da tera do kraja i da "dok je živ neće dopustiti da Vučić i njegovi saradnici mirno spavaju", diktatoru se zapale svi neuroni. Iste pretnje stižu i od Jeremića, koji ne propušta priliku da istakne uverenje da mentalno poremećenom Vučiću nije mesto na slobodi.

Pritisak na Vučićev nejaki nervni sistem daje rezultate. Kad zlostavlja političke protivnike, sudski i medijski, Vučić voli da se pohvali i naruga: "Tako se to radi, magare se jebe dok su mu noge u blatu". Sad, kad se uvalio u blato do guše, samo skiči i njače. U takvom stanju, povlači pogrešne poteze. Za početak, povukao je Šešelja.

Demokratska stranka je u svakoj postpetooktobarskoj izbornoj kampanji koristila Vojislava Šešelja i radikale kao strašilo, kojim je plašila birače, ali još više strane diplomate.

S porukom "evo kakvi primitivci i zlikovci će doći na vlast ako ne dobijemo podršku", DS je dugo uspevala da eksploatiše negativni imidž radikala. Po tom receptu, Vučić sada istura Šešelja, iako je jasno da SRS teško može da preskoči i cenzus od tri odsto, a kamoli da bude alternativa svojoj otpadničkoj grupi iz SNS-a.

To ne znači da Šešelj nema upotrebnu vrednost, bar za obavljanje prljavog posla. Brutalnim uvredama i neskrivenim pretnjama, Šešelj pomaže Vučiću da se predstavi kao normalnija, civilizovanija verzija istovrsnog patriotskog modela. U toj ulozi, Vučić će otupeti oštricu kritike stranaca i domaćih samozvanih evropejaca i građanista. Računa, to mu je dovoljno dobar mamac da navuče izlaznost preko 50 odsto, što mu je neophodno za stvaranje utiska o propasti bojkota.

Odlukom da bojkotuje izbornu prevaru u režiji diktatora, Savez za Srbiju je već obavio značajan deo posla. Izvršena je diferencijacija na političkoj sceni. Svi politički i parapolitički akteri pokazali su ko su i kakvi su.

Uzaludna je Vučićeva namera da u parlament ubaci svoju privatnu opoziciju, koju predvode Šešelj, Nenad Čanak, Čedomir Jovanović, Tatjana Macura, Miloš Jovanović, Aleksandar Šapić, plus paraudbaški divljaci poput Miše Vacića i Pavla Bihalija. Pomoću njih, Vučić će napuniti glasački listić, ali neće uspeti da stranim gazdama dokaže da Narodna skupština realno oslikava volju birača. Ne može bez Saveza za Srbiju.

Diktator nije uspeo ni da SzS razbije rovarenjem u Demokratskoj stranci. Dragoljub Mićunović, Dragan Šutanovac, Balša Božović i ostali junaci iz napredne frakcije DS-a dobili su zavidnu promociju u režimskim medijima, ali džabe. Najgore je prošla Gordana Čomić, zvana Brka, koja je prekršila odluku DS-a o bojkotu rada Skupštine. S objašnjenjem da joj je "zaštita prava žena" važnija od stava stranke u kojoj parazitira već 20 godina, Čomićka je u Skupštini branila predlog zakona kojim se definišu kvote o učešću žena u javnim institucijama.

kakvoj farsi je reč najjasnije se vidi iz podatka da u aktuelnom skupštinskom sazivu ima 37,5 odsto žena, a Čomićka je predložila da se to poveća na 40 odsto. Naravno, nije joj palo na pamet da prava žena brani insistiranjem na pravednom suđenju Jutki ili Zoranu Babiću, kao i na zaštiti svih žena koje su izložene Šešeljevim i Vacićevim pretnjama silovanjem i ubistvom.

Veću štetu Savezu za Srbiju naneo je Nebojša Zelenović, gradonačelnik Šapca. U septembru je podržao odluku o bojkotu, a sad, kad su se izbori približili, kaže da će pitati Šapčane šta oni misle, ne sme da ih izneveri i prepusti naprednjačkoj vlasti.

S istim argumentima nastupa i Saša Paunović, gradonačelnik Paraćina. Izborna avantura, u koju žele da se upuste, neće imati hepiend. U najboljem slučaju, po njih najboljem, završiće kao Boško Ničić, gospodar Zaječara. Kritikom naprednjačkog kartela osvojiće određen broj odborničkih mandata, ali nedovoljno da sami naprave vlast, pa će morati da se brukaju saradnjom sa SNS-om. Takva strategija, bez obzira na motive, donekle slabi pozicije Saveza za Srbiju, ali ne može da anulira efekat bojkota.

To znaju i briselski komesari. Iako ne odustaju od pohvala na račun naprednjačkih nepostojećih reformi i pozivaju opoziciju da učestvuje na izborima, šta zaista misle vidi se u brojkama i novcu. Po indeksu uspešnosti u ispunjavanju uslova za pridruživanje Evropskoj uniji Srbija se, s ocenom 2,38, nalazi iza Albanije i Severne Makedonije (3,13), Crne Gore (2,88), pa i lažne albanske republike Kosovo (3,00). Na osnovu tih rezultata, Evropska komisija je Makedoniju nagradila sa 50 miliona evra, Albaniju sa 28 miliona evra, a Vučićeva Srbija je dobila kiseo osmeh.

Pritisnut sa svih strana, Vučić nema šanse da se izvuče iz problema koje je sam stvorio. Iako postoji mogućnost da, kao svaka kukavica, u kritičnom trenu primeni nasilje, to ga neće održati na vlasti. A, kad padne, pašće duboko, među noge obadvije, đe je bio prije.