Postdemokratija

IGRA COCE MAJE I GOCE

Obe su iz Novoga Sada, generacijski bliske, tako da ne sumnjam da dobro znaju kako se igraju coce, što su i pokazale nameštajući jedna drugoj penale. Bilo bi glupo da DS isključi Goradanu Čomić iz stranke zbog toga što je išla u Skupštinu da obrazloži svoj zakonski predlog, podnet mnogo pre nego što je počeo bojkot Parlamenta, ali bi morala da se ozbiljno pozabavi njenim obrazloženjem i očiglednim domunđavanjem sa Majom Gojković. Trebalo je da brani svoju zakonsku inicijativu jer je u svakom pogledu starija od bojkota, ali je isto tako trebala da se ogradi od Majinih namera kada ju je stavila na dnevni red, a naročito od njene podrške i hvalospeva tim povodom. Pošto Čomićka to nije uradila jasno je da je u pitanju dogovor, a to dovodi u sumnju i njene namere i sve njene naredne poteze, tvrdi kolumnista Magazina Tabloid Mile Isakov, bivši potpredsednik u Đinđićevoj Vladi i ambasador Srbije u Tel Avivu

Piše: Mile Isakov

Kao što sam naslutio u prošlom broju, počeo je obračun kod DS korala. Nisam iznenađen što se prva isprsila Gordana Čomić, prekaljena u preživljavanju brojnih obračuna u Demokratskoj stranci, ali jeste me iznenadila tako prozirno šurovanje sa Majom Gojković.

Ni sad ne mislim da je to dokaz da je sasvim legla na rudu Vučićevom režimu, verujem da ju je Maja nasamarila, ali htela-ne htela jeste poslužila Naprednjacima da još jednom miniraju bojkot i da se pri tom predstave većim demokratama od Demokrata.

Nije Gojkovićka napamet baš sad uvrstila Čomićkin predlog u dnevni red Skupštine, bez saznanja da će ova doći na to zasedanje, čak verujem da je inicijativa potekla od Gordane a da ju je Maja prihvatila posle konsultacija sa Vučićem i temeljne procene moguće štete i koristi.

Njih dve se, inače, odavno dobro poznaju i ne retko su razmenjivale iskustva i informacije tokom tridesetogodišnje naizgled bespoštedne borbe za vlast. Ta vrsta domunđavanja, novosadjanima je poznata još iz detinjstva. Kada se dvoje udruže da rade jedan za drugoga, a na štetu ostalih učesnika u bilo kom dečijem takmičenju, svi novosadski klinci su ih podrugljivo optuživali da igraju coce. Naravno i to se često završavalo tako što bi jedan od partnera izigrao onog drugog.

Dakle, Čomićeva je očigledno želela da isprovocira Demokrate na raspravu o poltici stranke i bojkotu, gestom koji se lako da braniti jer sasvim je logično da ode u Skupštinu da obrazlaže svoj predlog opšteprihvatljivog zakona, bez obzira na bojkot koji je kasnije započeo i nije baš najpreciznije formulisan.

Nevolja je u tome što je to mogla da izvede samo ako se dogovori sa Majom Gojković da ga stavi na dnevni red, znajući da će i Naprednjaci u tome pronaći svoj interes. Prema tome, nije njena "etička dilemma" bila u izboru između dve politike svoje stranke, kao što pokušava da predstavi, jer te dve političke odluke Demokrata ne isključuju jedna drugu. Prava moralna dilema je oslanjanje na podršku nedemokratskog režima u borbi sa svojom Demokratskom strankom.

Da je pameti i DS bi trebalo da podrži Gocu Ćomić u tome da na jedan dan zanemari bojkot Skupštine i dovrši dobar posao, koji je u ime stranke započela pre nego što su se okolnosti promenile. Taj zakon o većem prisustvu žena u Parlamentu, strateško je opredeljenje DS, a bojkot samo taktički potez za jednokratnu upotrebu, tako da ne bi trebalo da bude problem da se u tom slučaju napravi izuzetak.

Naravno, kada bi taj dogovor bio napravljen sa Demokratskom strankom, a ne sa Majom Gojković, a preko nje i sa Vučićem. A da iza svega stoji Vučić, potvrdio je i on lično pohvalama na račun Čomićeve, a još više papagajske izjave Maje Gojković i Ane Brnabić, kako je hrabar gest Gordane Čomić za svako divljenje.

Mnogo veću grešku od ulaska u Skupštinu za tu priliku, Čomićka je napravila kada se ni jednom rečju nije ogradila od te i takve podrške, pa čak ni od Majinog poistovećivanje političkih karijera njih dve. To, ne samo da dovodi u pitanje njenu "etičku dilemu", nego otvara i novu, dokle je spremna da ide u toj prljavoj igri.

Poznavajući dobro svoju stranku, znala je Čomićeva da te pameti nema i da će to biti zgodan povod za obračun sa aktuelnim vođstvom svoje partije. Po cenu da bude isključena iz stranke, što je izgleda priželjkivala jer bi tako dobila izgovor za izlazak na izbore u nekoj drugoj kombinaciji.

Nije, međutim, razmišljala, a morala je, da će je oni sa kojima je šurovala zloupotrebiti, pa je kad se to dogodilo ispala smešna sa svojim opravdanjima. Zaista tu postoji moralna dilema u izboru između dve politike, ali ne unutar njene stranke, nego između demokratske i nedemokratske opcije. Svojom odlukom, pristala je da bude upotrebljena u korist one druge. Narod bi rekao, ko sa đavolom tikve sadi....

Moguće je da i deca iz Pokreta 1 od 5 miliona, igraju coce sa nekim, sa Đilasom ili sa Vučićem, ili možda sa EU, ali i to će se na vreme otkriti pa će tako i proći. A, dotle nisam spreman da ih unapred osuđujem i odbacim kao potencijal koji bi mogao doprineti da se nešto promeni.

Po cenu da ispadnem naivan, a ne bi mi bilo prvi put, pre sam za to da im se da šansa, pa i podrška, bar kao izraz dobre volje i tolerancije prema mladima u koje se svi kunemo. A to što ih ne razumemo ne mora biti njihov nedostatak, pre bi mogao biti naš.

Svi stalno govorimo kako su nam potrebnni novi mladi ljudi, sa novim idejama i energijom, a kad se pojave dobri su samo ako rade onako kao mi mislimo da valja, ako počnu nešto da izumevaju odmah se otpisuju zato što ne razumemo njihove poteze i objašnjenja. ž

Priznajem, ni ja nisam najbolje razumeo njihovu naprasnu odluku da izađu na izbore, a njihovi argumenti mi ne deluju ubedljivo, ali ne mislim da je to apriori neprihvatljivo, kao Olja Bećković, koja se sa svojim gostima u "Utisku nedelje", svojski upinjala da ih ubedi da im ne valja rabota. Još manje sam spreman da ih optužujem kao Vesna Pešić, koja je njihovu predstavnicu u toj emisiji, Valentinu Reković, proglasila glupom i pokvarenom.

Naprotiv, verujem da je dobar znak to što ih mi matorci ne razumemo, jer to bi moglo da znači da donose nešto novo i drugačije od naše pameti, sa kojom znamo kako smo prošli. A i ako ne budu umeli i mogli, nikakva šteta, s obzirom na ono što imamo.

Pošto ovi mladi ljudi podjenako oštro, sasvim opravdano i vrlo tačno, kritikuju i vlast i opoziciju, mislim da treba sačekati da se vidi koliko su iskreni i dati im priliku da pokažu šta su naumili i koliko mogu. Možda nešto i ispadne iz toga, a realno, mi nemamo šta da izgubimo ako se pokaže da je to samo još jedna manipulacija. Ako ni zbog čega drugog ono zbog mladosti i odlučnosti, koju su demonstrirali u protestima i blokadi Rektorata, mislim da zaslužuju šansu, a ako pokušaju da nas nasamare valjda smo dosad stekli dovoljno iskustva da ne nasedamo.

Ne bi oni bili ni prvi ni poslednji, ali za razliku od svih koji su dosad u tome uspevali, od njihovih eventualnih promašaja štetu će imati samo oni.

Ne vidim ni ja kako će skupiti potpise za kandidaturu, kako će finasirati svoju kampanju i kako razviti neophodnu infastrukturu da obezbede kontrolu na biračkim mestima, ali neka ih, neka probaju. Da vidimo i to čudo. Kako stvari stoje, ovde se samo čudom može nešto promeniti.

Svi znamo da bojkot nije najbolje rešenje, da zapravo nije nikakvo rešenje, samo sredstvo koje može, a i ne mora, da nas približi nekakvom rešenju. U tome su saglasni i oni koji bojkot zagovaraju, pa još nisu načisto da li ga se treba kruto držati i na lokalnim izborima. I oni kažu da je to iznuđen potez, otvoreno ili prećutno priznavajući da zapravo ne vide drugi izlaz. Prema tome zašto ne bismo pustili neke nove klince da pokušaju da pronađu rupu u sistemu, kad već misle da je vide i da imaju odgovor na iznudicu u kojoj tavori opozicija.

Bar dok se ne uverimo da je u pitanju prevara ili potpuna glupost. A do glasanja ima dosta vremena da se to pokaže, pa da im uskratimo podršku i tako održimo lekciju. Zašto mora odmah od starta da se napadne njihova ideja samo zato što je ne razumemo, tim pre što dosad nisu dali drugog povoda da se u njih sumnja.

Možda zaista igraju coce sa nekim nama iza leđa, a možda to samo fingiraju da bi došli u priliku da realizuju neke svoje ideje, koje mi ni ne naslućujemo, a koje ne smeju suviše ni da objašnjavaju da se ne bi pre vremena ofirali. Ako uopšte imaju neki plan. A pošto to ne znamo, hajde da sačekamo pa da vidimo. Neka i pogreše, možda će nešto naučiti.

Za činjenicu da je gest studenata dočekan na nož kod pristalica bojkota, jedino mogu da optužim ostrašćenost i osećaj izdaje koji iz te zaslepljenosti prirodno proizilazi. I nije to sasvim bez veze, jer ako bi izlazak na izbore grupe mladih od pet miliona, imao bilo kakvog uspeha, to bi pre svega bilo zahvaljujući bojkotu.

Bojkot najvećeg dela opozicije objektivno ide na ruku svima koji će izaći na izbore, pa i njima. Dakle, frustracija bojkotaša proističe iz osećanja da bi neko drugi mogao da se okoristi zahvaljujući njihovoj žrtvi. Ali upravo to je jedna od loših strana bojkota sa kojom su morali računati.

Posebno kada su preranim proglašavanjem bojkota dali previše vremena i vlasti i svim marginalcima da se pripreme i organizuju za odgovor na njega. Da probleme koje bi bojkot mogao da im stvori preokrenu u svoju korist. To pored protivnika i korumpiranih preletača, mogu da iskoriste i neki sa vaše strane, a to onda mnogo više boli.

Za to je možda najbolji primer inovacija svetskih razmera, koju je patentirao Vučić sa Srpskom listom na Kosovu, da stranka koja je u opoziciji ima dva ministra u vladi. Obrazloženje za taj salto mortale sve objašnjava: Uradili smo to, kaže Marko Đurić a ponavljaju takozvani lideri Srpske liste, zato što bi u slučaju da mi ne prihvatimo ta ministarska mesta, na njih došli neki drugi Srbi....

Dakle, neki drugi Srbi, Srbi sa drugačijim mišljenjem, veći su neprijatelji Vučićevom režimu od svih albanskih separatista, terorista i ratnih zločinca.