Tik-tak

Fantastična Lica Fejsbuka

Ljubica J. Tinska

Ja živim u samom centru grada Beograda. Dobro, nemam apartman na vrhu "Politike", "Beograđanke" ili "Ruskog Cara", ali sam na deset minuta pešaka od Knez Mihajlove. Pre izvesnog vremena trebalo je da primim jedan važan faks iz inostranstva. Izašla sam iz kuće u potrazi za faks mašinom, a sneg je počinjao da pada. Sat i po kasnije jos uvek sam "gacala" po gradu. Foto radnja nije imala fax, u našoj maloj dorćolskoj pošti fax nije radio, u Mini - Maxiju su "odbili" moju ljubaznu molbu (pitam se zašto) iako je sigurno da sa svojim manirima, dvoje dece, ruskom šubarom i u bundi od nerca nisam izgledala kao neko ko će pokrasti (ili ko zna šta već) kancelariju najobičnije samoposluge. A i znala sam da će me odbiti, ali nisam mogla da odolim, a da ne postavim njihovom glupom zadrtom "menadžeru" do te mere "ekscentrično" pitanje, kao što je "da li mogu da primim veoma važan fax iz inostranstva na vašu cenjenu mašinu?" Na kraju sam se setila starog pravila da me mogu razumeti samo u okruženju koje mi je blisko i iz sitnih (i krupnijih) radnjica sa menadžerima provincijalcima (kome valjda ona košulja i pulover treba da pomognu da izgleda sofisticirano ili "evropski", ali majmun ogrnut čak i kraljevskim krznom neće ličiti na kralja, čak i da sedi na prestolu-neće moći da vlada, a čak i da vlada - vladaće kao majmun), uputila sam se pravo u najbliži hotel gde su mi naravno odmah ljubazno izašli u susret, još smo se i ogrejali, sedeći u udobnim foteljama, pijući čaj sa limunom i medom uz koje je naravno bio serviran i biskvit na veliku radost mog malog sina.
Jednom sam prilikom tako, sa nekim prijateljima iz Londona šetala gradom u potrazi za internet-kafeom i kao u priči i tada je na Beograd padao sneg. Ispostavilo se da su retki kao i faks mašine, da su mahom pozatvarani, valjda zato što svako u Beogradu (sem mene) ima kompjuter. Još istog dana dobila sam na poklon lap-top. Bilo je jednostavnije nego pronaći internet-cafe u Beogradu, pisalo je u posveti.
Pronašla sam pre neki dan, među starim stvarima na tavanu, kutiju prepunu starih pisama. Nisu ona bila starija od mene, bila su deset godina mlađa, a za još deset biće od mene mlađa dvadeset. Nikada neće ostariti, za razliku od mene. Sela sam da čitam, i za trenutak, to sam opet bila ona ista ja, od ranije.
Sećam se, nije bilo mnogo davno, eh, bilo je još u ovom životu, prijatelja koji su mi pisali pisma, prijatelja sa kojima sam se družila pre mobilnih telefona, pre interneta. Sa nekima od njih, danas, komunikacija "uživo" nije moguća bez "pomagala". A do juče smo bili u stanju da sedimo u kaficu bez lap-topa i da preživimo bez mobilnih telefona, fiksni nam je bio sasvim dovoljan. Sada ne samo da nas neizgovoreni zakoni društva nemilosrdno uslovljavaju da uvek na sebi imamo telefon, već nas primorava da se na isti uvek i javimo ako nas neko pozove. Ako se slučajno "ne javim" ili će se za mene zabrinuti ili će se uvrediti ili će besomučno zvati. Kada moj stariji sin nije sa mnom i ne javlja se na telefon strašne misli samo se nižu...
Nikad ne napuštam kuću bez "mobilnog" i nikad ga ne isključujem. Hej, sećate li se telefonskih sekretarica, sećate li se telegrama, pitam se da li još uvek postoje?
Internet nam je dao iluziju o blizini, a oduzeo nam je bliskost. Prvo smo pisma zamenili "mejlovima", a zatim "mejlove" - "mesindžerom". Možete zaboraviti nekada popularnu vruću poštu - vrhunac komunikacije današnjice jeste upravo Knjiga Lica poznatija pod pseudonimom Fejsbuk na kojoj je dovoljan samo "status" i "komentar".
Na "Fejsu" je svako ko je neko i svako ko je niko, jer i onaj što je niko na "Fejsu" je neko.
Svako može biti zvezda na Fejsbuku, ili svako ko se potrudi. Veoma je smešno i pomalo tužno. Neki se slikaju samo da bi fotke objavili na "Fejsu". Profi fotke, fotke snimljene u prolazu mobilnim telefonom, intimne fotke, seksi fotke (pomalo uznemiravajuće kada se radi o vršnjakinjama mog dvanaestogodišnjeg sina). Zamislite kakav raj za bolesne pedofile. Jedino što je potrebno jeste da se "vuci ogrnu jagnjećim krznom" i da imaju slobodan pristup fotografijama nafrakanih, natrćenih, napućenih, na pola koplja spuštenih kapaka na okicama-klinkicama. Na "Fejsu" će vam svako reći sve o sebi, jer on odiše "javnim" te ga, ljudski nam rod željan pažnje, lako brka sa "slavnim".
Preko datuma rođenja (ok, ima laganja ako ste maloletni, pa i ako želite na primer biti mlađi), broja telefona (eehej), do sitnica tipa "koliko tetovaža imate na telu". Svako pri tom (što je valjda prirodno, ali smešno kada nekog poznajete od ranije, je li, pre dana Fejsbuka) u svome "predstavljanju" oslikava ni po čemu manje nego fantastičnu ličnost. Svi su sjajni, svi su duhoviti, svi su lepi.
Ljudi, uživo je ipak bolje.
U međuvremenu, vidimo se na "Fejsu"!