Pariska depresija

Gasi se sunce slobode svuda gde mesečari postavljaju velike firme

 

Kada revolucija mirno teče i talog nauči da pliva

 

Uvek sam se pitao zbog čega se zemlje sa najžešćom diktaturom uvek nazivaju demokratskim republikama. Šta je tamo demokratsko osim ako nije reč o demokratskoj diktaturi, koju sam narod traži u ime nekog stokholmskog sindroma. Tek kada nestane diktaturu svi omrznu i počinju da se bore protiv fantoma koji su ostali

 

Mile Urošević,

dopisnik iz Pariza    

 

Ponekad me hvatala glavobolja od naprezanja misli povodom mnogih vera i ratovanja u ime raznih bogova kako bi dokazali da je njihov bog jači a vera ispravnija. Tako sam i primetio jednu anomaliju, koja oduvek važi kao zakon, i to ne samo u religiji već u svakodnevnom životu. Novopreobraćeni uvek je gori od najekstremnijeg. Kao što su bivši pušači najveći neprijatelji dima ili kao što ćelavi uvek mašta da ošiša do glave celo čovečanstvo.

  

O nama i svetu

 

Najgore za razmišljanja su aktuelnosti. Eto, tako me sada muči i pitanje zbog čega se gej parada i slične sramne egzibicije poroka nazivaju paradama ponosa. Šta je tu ponosno? Smeta mi reč ponos. Tolerantnost, OK. Suživot u nekom obostranom poštovanju, i to shvatam, ali ponos nikako. Ne, zaista ne vidim o kakvoj se gordosti i sreći ovde radi. Nije normalno da se homići zatvaraju pa čak i ubijaju zato što su nastrani. Takve ekscese treba suzbijati i odlučno stati na stranu individualne slobode svakog pojedinca. Ali ne treba biti slep i ne videti da više nije reč o depenalizaciji homoseksualnosti, već o jednoj indoktrinaciji političke vrednosti koja treba da odlučuje šta su bazične vrednosti naše civilizacije.

Zakon o homofobiji fabrikuje jedno paranoično društvo, gde se žrtva na kvarnjaka pretvara u građanina više vrednosti, koga treba zaštititi i dati mu specijalne zakonske povlastice samo zato što većina misli da nije normalan u odnosu na norme jedne familije ili crkve. Nikada Elton Džon ne može da bude isto što i sveti Sava. A oni upravo to tvrde. Zato je njihov ponos opasniji od marksizma i lenjinizma. Zaluđuje gore od krštene rakije ili neke teške opojne droge.

Možda sve to i nije tako, samo ga penzioneri tako vide. Ne valja biti zaludan i provoditi vreme razmišljajući. Tada čoveku mogu neke stvari da postanu jasne i onda je zauvek gotovo sa bezbrižnošću i srećom. Onaj ko uvidi u kakvom svetu živimo može lako da skrene s uma.

Evo, na primer, ona lepa Amerikanka koja je mnogo razmišljala i godinama se noću budila sva u znoju, ronila je gorke suze jer joj je na san dolazio - američki državni deficit. Na hiljade milijardi dolara duga je suviše veliki teret za jednu nežnu ženu. Na kraju je sam Gospod Bog morao da interveniše, lično. Došao je i rekao da dama batali kuvanje, peglanje i štrikanje i da se posveti politici. Pola Amerike veruje u priču. Sutra će možda Sara Palin biti izabrana za predsednika Sveta i vladati planetom, samo zato što Obama nije znao to da radi kako treba. Logično bi bilo da je prvi crni predsednik u istoriji SAD pomirio razne ljudske rase i socijalne klase.

Desilo se sasvim obrnuto. Nove partije kao što je Tea Party rodile su se i zamenile čuveni KKK upravo u vreme krize bankarskog sistema 2008. godine. Kao što je 11. septembar postao datum kada počinje svetska istorija, tako je krah bankarskog sistema ozakonio bezakonje sveta i postavio nove norme, gde su svi mali narodi svedeni na prosjački štap. Ukinuo civilizaciju.

 

O samoj Francuskoj

 

Francuska nije izbegla posledice postdemokratije i opšte mržnje koja je poslednje decenije zavladala svetom. Svi se ovde međusobno pomalo mrze, a svi zajedno mnogo su omrzli Nikolu Sarkozija.

Francuska Sara Palin se zove Martin Obri i ona hoće fotelju po svaku cenu. Mediji joj čine uslugu tako što su jednoglasno proglasili Sarkozija za najomraženijeg predsednika svih vremena i jednog od najmanje cenjenih ljudi Francuske, pogotovo nakon cigančenja sa Romima. Cela Evropa je tada skočila i jednoglasno proglasila malog Napoleona za novog Lepena. Ekstremna desnica opet tvrdi da je kopija uvek lošija od originala i da Lepenova kći tek sada ima šanse na sledećim izborima. A ti izbori su tek polovinom maja 2012, za godinu i po dana, ali to ovde nikome ne smeta da već sada započne sa predizbornom kampanjom.

Kandidata ima na desetine, a fotelja je samo jedna. Zato se i tvrdi da će borba za vlast biti nemilosrdna, gora nego ikada. Pljuvanje po Sarkoziju je dostiglo takav nivo da on pliva u pljuvačkama, pliva kraul i uživa. Da, tako srećan što ga mrze, i što mu je rejting popularnosti pao na dvadesetak procenata, jer je ukapirao prirodni sistem. Kao što posle kiše grane sunce, tako i posle preterane mržnje dolazi povratak bumeranga i obožavanje spaljenih na lomači. Sve što je preterano, bezvredno je, pa je tako i u ljudskoj psihi. Nešto što ni psiholozi ne znaju dobro da objasne. Jedino je Njegoš lepo opisao ovaj društveni lift i one "koji gore bijehu što dolje silaze", ili obrnuto.

 

O svemu pomalo

 

Tako se ovo naše doba poslednje, što ga trezveni ljudi s pravom nazivaju postdemokratijom, polako ali sigurno podvuklo pod našu kožu. Sada nas puni svojim kontradikcijama, koje zamenjuju logiku. Programira nas sa nebrojeno mnogo novih zakona koji zamenjuju i pamet i moral. Filuje nas strahom i rezignacijom, a kažnjava tako što udara ne po glavi već po džepu. Ovo je jedan tužan period ljudske istorije, kada novčane kazne, takse i porezi zamenjuju lance ropstva.

Ali nije tužan za sve. Povlašćeni ili izabrani su sve brojniji i sve silniji. Sve što je nekada bilo nemoguće, postalo im je lako izvodljivo i potpuno nekažnjivo. Za ostale su sve vrednosti promenile pol. Obrnule se kao neki izvrnut ćurak. Homoseksualci su postali elita i gospoda za primer na koju se treba ugledati. Svi bi trebalo da budu bar jedan dan homići. Deca u školama treba da uče takve stvari u okviru seksualnog obrazovanja. Ali to je beba-problem u odnosu na druge nelogične stvari današnjice.

Oni koji su nekada bili proganjani evo danas proganjaju najslabije i najbednije. Oni koji se kunu u ljudska prava i borbu protiv rasizma gaze sve to i proteruju Cigane ne zato što nemaju prava da budu tamo gde su, već zato što su odakle jesu. Najveći pobornici za poštovanje ljudskog ponosa, onog pravog, daju svake godine 20 milijardi evra Rumuniji da bi na silu sačuvala svoju sirotinju i da joj ne dozvoli da se šetka po bogatoj Evropi. Ne da se razvije i otvori, već da se podmiti i zatvori. Pitam se onda zbog čega su i primali Rumune ako ih ne žele u društvu.

Možda i Srbiju čeka slična sudbina. Ja u to ne sumnjam: kukaće mnogi za zlatnim dobom bez Evrope. Oni će i nas da prime jednosmerno. Doći će da pokupuju firme i zaposle sebe i svoje, koga god hoće, pa i strance. Već nam spremaju nove zakone i veće kazne, a zauzvrat zabrane sve drugo. Od prava na rad u svojoj zemlji, do korektne socijalne zaštite i prava na neki duži boravak ili zapošljavanje u bilo kojoj državi Zapada. Upravo onako kako je danas kod njih: da nam uguraju afričku bedu s kojom više ne znaju šta da rade i da im u ime jednakosti daju veća prava od domaćih građana. Da nas zatrpaju otpadima i zakolju dugovima ko Grke.

I tako, tragajući za temom ovonedeljnog dopisa iz zemlje ljudskih prava, naletim na zaključak da su sva ljudska prava u fazi istrebljenja, a svi mi kao neka ugrožena vrsta ribe ili ptice koja lagano nestaje. Gasi se sunce slobode svuda gde mesečari postavljaju velike firme, jake banke, organizovane lobije i gde hrli neodoljiva ljudska bujica afričke, azijske ili romske sirotinje. Teška su to saznanja kada čovek na Zapadu uvidi šta sve tamo ne valja i kako naivno oni to nevaljano nama prodaju ispod ruke, preko veza domaćih izdajnika i korumpiranih ljudi na vlasti.

Ništa nije tako hitno kao ulazak u Evropu, rasističku i umnogome već pomalo fašističku zajednicu dvadeset sedam nacionalističkih država. Jedno se priča u Briselu drugo se doživljava u Parizu, Amsterdamu, Stokholmu, Barseloni, Minhenu, Londonu, Rimu, Milanu ili Cirihu. Neka mi neko citira bar jedan evropski grad u kome su stranci dobrodošli ili koji nema problema sa strancima, uglavnom Arapima, muslimanima i crncima. Za neke rasističko-fašističke partije, ovo je prilika da se domognu malo vlasti.

U Švedskoj koja je bila dika socijalizma i tolerantnosti dara prevršila meru i reakcija je onakva kakva je. Za Dansku, Holandiju, Nemačku, Italiju ili Španiju da i ne pominjemo, dok su Francuska i Engleska na ivici građanskog rata, bar po mišljenju mnogih posmatrača. Jedini spas je proširenje Evrope i novo raspoređivanje sirotinje koja će zbog ekonomske ili meteorološke situacije nastaviti da ulazi u Evropu i to u bujicama. Od približno 700 miliona, koliko sada broji, Evropa će za koju deceniju pregurati cifru od milijardu i dvesta miliona duša, uglavnom siromašnih i većinom sa drugih kontinenata. Zato navalite na beli hleb, dok ga još ima.

 

 

 

 

 

Francuska nije izbegla posledice postdemokratije i opšte mržnje koja je poslednje decenije zavladala svetom. Svi se ovde međusobno pomalo mrze, a svi zajedno mnogo su omrzli Nikolu Sarkozija.

 

 

Ništa nije tako hitno kao ulazak u Evropu, rasističku i umnogome već pomalo fašističku zajednicu dvadeset sedam nacionalističkih država.