Kontranapad
Kako
rade i odakle deluju ovdašnji mafijaški kumovi u najmasovnijem sportu
Ko je smestio srpskom fudbalu?
Ako je policijska istraga koja je usledila nakon napada
nepoznatih lica bombom na kuću Dragana Stojkovića Piksija u Nišu, 23. februara
ove godine, dovela do Ace Bulića i njegovih saradnika u toj akciji, a drugi dan
nakon pompeznog saopštenja o njegovom hapšenju ustvrdila da Bulić nije naručio
napad, otvaraju se neka druga pitanja: da li je Dragan Bulić kriminalac, da li
je osuđivan i ako jeste zbog čega je osuđivan? Ove i neke druge dileme razmatra
Miroslav Vislavski, urednik Tabloidove
sportske rubrike
Miroslav Vislavski
U danima kada su punjene rubrike o "slučaju Ace Bulića" moglo
se čuti štošta iz fudbalskih kuloara, što stvara lošu sliku o
"uhapšenom" Buliću. Tako saznasmo, navodno iz policijskih izvora, da
su mogući motivi za bombaški napad nerasčišćeni odnosi u finansijskim
transakcijama prilikom transfera nekadašnjih fudbalera Crvene zvezde Milana
Biševca, Dušana Đokića, Aleksandra Pantića i Dušana Anđelkovića, koji su
prethodno bili igrači klubova koje je "kontrolisao" Aca Bulić i koje
je prodavao sa Draganom Stojkovićem Piksijem. Navodno je Piksi prevario Bulića
i uskratio mu pravo na njegov kolač, koji vredi 2.000.000 evra!
Saznasmo i da je Bulićev Železnik rasformiran zbog
sumnji UEFA u regularnost rezultata ovog kluba.
Navodno je zabranila nastup u Kupu UEFA, pošto je zvaničnik Evropske
kuće fudbala Marius Lefkaritis, u to vreme (2005) član Izvršnog komiteta UEFA,
izjavio da je Železnik nepoželjan u evropskim kupovima zato što je porodica Bulić vlasnik kladionice
"Lavovi", te da FSSCG na čijem je čelu Dragan Stojković Piksi, nađe
načina da klub ne zaigra u Evropi! Pominjane su utakmice sa rumunskom Steauom u
kojima je Železnik bio pobednik u Bukureštu (2:1), a u revanšu u Beogradu
gubitnik (2:4). Medijska halabuka u velikoj meri pomogla je da se podgreju
rezerve i predrasude javnosti o Draganu Aci Buliću kao čoveku koji je deo
kriminogenog miljea, čiji su poslovi na ivici ili s druge strane zakona, a on
pripadnik žestokih momaka. Ove i druge "istine" navode da u svemu
tome nisu čista posla i da su neraščišćene ostale one stvari koje mogu biti
uzrok raznih konflikta među zainteresovanim stranama...
Zašto se na sva zvona oglašava Bulićevo hapšenje zbog sumnje da je
organizovao bombaški napad na kuću nekadašnjeg proslavljenog fudbalera, kada se
dva dana potom tvrdi da on nema veze sa tim incidentom? Zašto je njegovo
hapšenje udarna vest na svim medijima, uključujući i nacionalni TV servis, i
zbog čega se to čini na takav način? Zašto se, pre nego se utvrdi da je počinio
delo, on pominje sa punim imenom i prezimenom, a u isto vreme ostali privedeni
sa inicijalima imena i prezimena, da bi trećeg dana javnost saznala njihova
puna imena i prezimena? Ko određuje pravila o saopštavanju punog imena i
prezimena privedenih? Koji su ciljevi i namere i čiji su interesi da se javnost
uznemiri i formira svest u javnom mnjenju da je "sumnjivi" Bulić
"konačno dolijao"? Ima li Aca Bulić pravo da bude slobodan građanin i
ravnopravan sudionik u borbi za poziciju u srpskom fudbalu i da li su mu
orkestriranom medijskom pompom o njegovom privođenju u policiju naneti ljaga i
duševni bol?
Mada nije želeo odmah
da komentariše hapšenje osumnjičenih za bombaški napad, nekadašnji predsednik
FS SCG i Crvene zvezde Dragan Piksi Stojković potvrdio je nekoliko dana kasnije
da je telefonom razgovarao sa Bulićem o transferima pomenutih igrača. Iz
njegovog obraćanja se naslućuje da postoje nerešena finansijska pitanja.
Indikativno je da je Bulić uhapšen koji dan nakon ovog razgovora...
Pitanje je kako i zašto
je Piksi pre nekoliko godina "bez pozdrava" otišao iz Srbije u Japan
i dugo se nije pojavljivao u zemlji. Informacije kažu da nije bio ni na sahrani
svoga oca, koji je u tom periodu preminuo. To se u fudbalskim krugovima
objašnjavalo time da je ostavio dosta prljavog za sobom u poslovima Zvezde,
zbog čega mu je bezbednost ugrožena. Fudbalskoj javnosti je poznato da je za
vreme njegovog mandata kao predsednika Crvene zvezde bilo mnogo fudbalera
kojima se trgovalo prilikom prodaje i dovođenja igrača. Izvori bliski klubu su tvrdili da je Piksi "lansirao" princip
prava i uspostavio praksu po kojoj se provizija uzimala i prilikom dovođenja
novih igrača, a ne samo prilikom prodaje. U Japanu je Piksi karijeru velikog fudbalera nastavio kao
trener, jačajući svoju poziciju, koja ga dovodi do fudbalskog boga na Dalekom
istoku. Ta pozicija i kultura naroda, njihovo poštovanje prema radu i rezultatima
rada, pogodovali su da Piksi svojim autoritetom Borisu Tadiću isposluje prijem
kod premijera Japana. Nakon Borisove
posete, Japan je zadesila najveća nesreća posle Hirošime i Nagasakija u Drugom
svetskom ratu. Cunami je odneo hiljade života i naneo ogromnu štetu svetskom
industrijskom gigantu. (Kakve li simbolike kada se radi o učinku doskorašnjeg
predsednika u njegovoj vladavini Srbijom!)
Prepošteni Tole, koga svi
vole...
Stojković je i u takvoj
katastrofi ostao u Japanu. Hroničari tvrde da su se stvari u Piksijevom statusu
u Srbiji promenile i poboljšale nakon usluge koju je učinio Borisu Tadiću,
posredujući mu zvaničnu posetu Japanu. Počeo je da dolazi u Srbiju. Da nije
zaboravljen njegov učinak u vladanju Zvezdom upozorile su ga "Delije",
kada su sprečile njegov dolazak na stadion. Da li je slučajnost da je na
roditeljsku kuću u Nišu bačena kašikara, ili se radi o novoj opomeni, istraga
će (možda) pokazati. Sigurno je samo da je Stojković uprkos ogromnom igračkom
učinku u istoriji Crvene zvezde, jugoslovenskog i srpskog fudbala, kao sportski
funkcioner u svojoj zemlji ostavio veliko smeće za sobom ili je postao deo
đubreta - kakav je fudbal u Srbiji u minulih četvrt veka.
Ako u ovim naknadnim
"istinama" koje nam "ogoljuju" motive bombaškog napada i
hapšenja Dragana Ace Bulića ima istine, ko je odgovoran i zašto se dozvolilo da
se tek sada o tome javno govori, nekoliko godina posle? Ako je istina da je u
ovakvom fudbalu, koji oličavaju njegovi lideri na čelu sa "čistuncem"
Tomislavom Karadžićem, Piksi Stojković prevario drugu stranu i konkretno Acu
Bulića (i ko zna koga još!), nije li trenutak i vreme da se o tome javno govori
u fudbalskim institucijama i dođe do istine. Zar Fudbalski savez u tom pogledu
nema interes da se stvari izvedu na čistinu?!
Treba li da ćuti, kao što to čini u svim
delikatnijim situacijama? Setimo se da do danas ne znamo epilog slučaja Dragana
Đorđevića, koji je osumnjičen i koji proveo neko vreme u pritvoru zbog sumnji
da je zloupotrebio položaj i dalje potpredsednik FSS. Ako jeste, što ga više
nema u javnosti kao kada je predstavljao udarnu i "moralnu" pesnicu
Tomislava Karadžića.
Da li ćutanje FSS o
Draganu Đorđeviću predstavlja model koji se primenjuje u sumnjivim poslovima
ljudi iz sveta fudbala o kojima čaršija zna, ali ne i forumi i nosioci funkcija
u FSS, što ih čini "nevinim" za prilike u našem fudbalu.
Hapšenje Ace Bulića je
moguća podvala i "sačekuša" kakve se montiraju kada postoje
"viši interesi". Fudbalska organizacija je na raskršću između raskida
sa metodama i ljudima "iz nevremena" kakva je protekla četvrtvekovna
istorija fudbala u Srbiji - i nove šanse koja bi je povela čestitim i
odgovornim putem. Ona je na pragu izbora, a koliko su izbori čestiti i pošteni,
koliko su proizvod volje birača, svedoče nam praksa i iskustvo države Srbije u
kojoj su njeni rasturači odlučni da nastave svoj krvoločni pir. Fudbal se često
poistovećuje sa nacionalnim pitanjem, indirektno sa državom. Kako onda
očekivati čiste i čestite izbore?
Aca Bulić je, ni kriv ni dužan, bio na vodećoj
funkciji u Zajednici superligaša Jugoslavije ili već neke države u kojoj smo
živeli. Nije uspevao da se domogne potpredsedničkog mesta u nacionalnom
fudbalskom savezu i bio je protivkandidat Tomislavu Karadžiću na izborima za
čelnika FSS na poslednjim izborima. Da li mu je zameriti na visokim ambicijama
za vodeće funkcije u organizaciji, veliko je pitanje. Kad je izabran za
predsednika Zajednice ligaša - nakon neuspele izborne trke 2001. godine koju su
vodili Svetlana Ražnatović, sa jedne, i Miodrag Kostić sa druge strane, kao
kompromisan predlog Zvezde i Partizana - nije znao ni sednicu da vodi, a ne da
je priprema ili planira!
Između države i mafije
Afirmiše se i odnos
(sprega) sa državnim funkcionerima, posebno je to bilo vidljivo na primeru
doskorašnje ministarke sporta. Navodno je veoma uspešna saradnja sa
predstavnicima UEFE koja nema pokriće u delima, sem u manifestacijama za
fortoreportere, kamere i javnost… Važno je "izlobirati" i glasačko
telo koje obrađuju (podmićuju,
ucenjuju, pritiskaju…) korumpirani i beskarakterni podanici diktatora
Tomislava.
U tome je i zla kob Dragana Ace Bulića... Najavljivana
je njegova, navodna namera da se kandiduje za mesto predsednika FSS. Trebalo ga
je osujetiti na bilo koji način! Ako je pola grama heroina koji mu je zaplenjen
(ili podmetnut) prilikom pretresa stana dovoljan razlog za njegovo hapšenje pod
"sumnjom da je organizovao bombaški napad", efekat je postignut.
Bulić je kompromitovan i verovatno za dugo izbačen iz konkurencije da ugrozi
Tomislava!Razume se da Bulića ne treba idealizovati i smatrati ga besprekornim
čistuncem i naivnim dečkom kome je natovaren teret porodične prošlosti. Ambijent
u kome je rastao i formirao se kao čovek, ne može biti bez uticaja. Ni poslovi
za koje se vezuje njegovo angažovanje oko kladionica nisu bezgrešni.
Ali sigurno je da ni
oni koji nose imena velikana, ili autoriteta poput Piksija Stojkovića ili
Tomislava Karadžića, nemaju pravo na preferencijale da ubuduće obavljaju javne
funkcije u fudbalu. Naprotiv, značilo bi mnogo kada bi svoje tajne o (ne)delima
koje su činili i ostavili za sobom, podelili sa državnim institucijama,
policijom i pravosuđem. Makar toliko koliko su omogućili Aci Buliću!
Dakle ako su
"čestiti i prepošteni" Tomislav Karadžić i njegovi izabranici odlučni
da raščiste sa kriminalnom prošlošću u fudbalskoj Srbiji, morali bi da se late
posla i pročešljaju istoriju, barem onu od kada živimo u skraćenoj državi ili
od kada smo sami. Kakve su nas pojave pratile i čije smo sudbine živeli. Neka
počne od onoga što oličava krug Dvojkom: Obilić, Železnik, Zvezdara, Bežanija,
Voždovac, pa do drugih međumesnih destinacija kakve su Veternik, Solunac,
Glogonj...
To treba da urade ili ovi sad ili oni posle
njih. Jednostavno zbog fudbala koji nikada neće doći sebi dok je sa balastom
kriminalaca koji su u nekom trenutku okrenuli sve što je vrednost fudbalskog
sporta koji je s razlogom bio nacionalni sport u nekadašnjoj Jugoslaviji. Treba
da se odgovori i na pitanje o predrasudama
kakve danas prate pojedince poput Ace Bulića, Butorovića, Džombe,
Binića, Pavlovića…