Otimanje
Bivše
srpske cementare danas prave multimilionske prihode stranim vlasnicima
Najbolje
su nam oteli najgori
Tri
najveće srpske cementare, Beočin, Popovac i Kosjerić, prodate su još 2002.
godine, na samom početku ekonomskog sunovrata i uvođenje divljačke
privatizacije. U vreme kad su ondašnje vlasti DOS-a prodavale ovo privredno
blago, ove cementare su zapošljavale 5.171 radnika. Danas ih ima samo još
1.049. Tako je slika privatizacije na srpski način dobila oblik najstrašnije
inkvizicije: radnici tumaraju ulicama gladni i bez posla a strane gazde zavode robovlasničke
metode eksploatacije. Danas ove tri cementare ostvaruju enormne zarade dok
srpsko građevinarstvo, a posebno putarska privreda, grcaju u gubicima. Krivci
za ovakvo ubijanje države nikada nisu izvedeni pred sud.
Najveće
srpske cementare (Beočin, Popovac i Kosjerić) prodate su 2002. godine, kao prva
društvena preduzeća, odmah po stupanju novog Zakona o privatizaciji koji je
donela nova DOS-ovska vlast.
Beočinska
cementara prodata je kompaniji Lafarge iz Francuske
za 59.890.000 dolara, uz obavezu investiranja od 27,46 miliona dolara i
tada je zapošljavala 2.040 radnika. Cementara Popovac je prodat kupcu Holcem
LTD, Švajcarska, za 52,5 miliona dolara, uz obavezu investiranja od,
čak, 83,9 miliona dolara i tada je zapošljavala 2.474 radnika. Cementara u
Kosjeriću je prodata kupcu Titan S.A. iz Grčke za 35,5
miliona dolara, uz obavezu investiranja od 26,98 miliona dolara i tada je
zapošljavala 657 radnika. Sve tri cementare pre privatizacije imale su 5.171
zaposlenog, a danas imaju samo 1.049 zaposlenih, što je manje za 4.122 radnika.
Automatizacija
i drugi vidovi modernizacije poslovnih procesa, a i primena novih socijalnih
programa, koji su prekinuli lanac zapošljavanja iz socijalnih razloga, uticali
su da ogroman broj do tada zaposlenih ode na Zavod za zapošljavanje ili u
penziju, tako da su ova tri grada dobila armiju ljudi bez posla i time dala
ozbiljan doprinos stopi nezaposlenosti u Republici Srbiji. Tamo gde su nekada
na hiljade ljudi živeli od proizvodnje i prodaje cementa, zavladala je najcrnja
ekonomska beda. Samo je novim vlasnicima svanulo. Nigde nisu tako jeftino
prošli i tako dobro zaradili kao u Srbiji. Činjenice govore za sebe...
Ukupna
kupoprodajna cena plaćena za ove tri cementare je 147,89 miliona američkih
dolara, uz obavezu investiranja još 138,34 miliona američkih dolara.
Ugovori
o prodaji zaključeni su 30. januara 2002. godine za Cementaru Popovac, a
sledećeg dana za druge dve cementare.
Sve
tri cementare imaju u protekle četiri godine ujednačene ukupne prihode, ali je
neto dobit bila najveća u 2010. godini, kada je kod Beočina iznosila 31,90
odsto ukupnog prihoda, kod Popovca 23,96 odsto i kod Kosjerića čak 44,15 odsto.
Te stope neto dobiti nisu se mogle ostvariti da na tržištu postoji konkurencija
- svaka današnja cementara pokriva po jedan deo teritorije Republike i kao
takva može se ponašati kao jedini učesnik na tom delu tržišta.
Naše
grosističke organizacije i uvoznici nemaju finansijskih sredstava da ovim monopolistima
konkurišu uvozom iz okolnih zemalja, pa građevinska privreda, posebno putarska
preduzeća, moraju da plaćaju koliko proizvođač traži, i to, po pravilu,
avansno. Dok naše građevinarstvo, a posebno putarska privreda, grcaju u
gubicima ova tri proizvođača ostvaruju enormne zarade.
Smanjenje
broja zaposlenih posledica je i loših kupoprodajnih ugovora koje je Agencija za
privatizaciju zaključila sa ovim inostranim kupcima, jer je ugovorima bilo
predviđeno samo da se zaposlenima koji se proglase kao višak isplati
otpremnina, a ne i Zavodu za tržište rada posebna nadoknada. Bar da je
postojala klauzula da ko naplati dobru otpremninu mora svoj radni status da
rešava u privatnom biznisu, ili samozapošljavanju, a ne da kupuje putnička
vozila i belu tehniku, pa problem zapošljavanja traži da reši država.
Jasno
je da su sa 21,7 milijardi dinara neto dobiti ostvarene samo u protekle četiri
godine kupci ove tri cementare povratili uloženo u kupoprodajnu cenu i obavezno
investiranje od 286,23 miliona američkih dolara. Poseban promašaj je učinila
Agencija za privatizaciju što je sve tri cementare izložila prodaji inostranim
firmama. To nije slučaj samo sa cementarama, brojni su i drugi primeri. Ali, u
ovoj zemlji niko ne snosi odgovornost, pa ni političari i ekonomisti koji su
smislili ovakvu privatizaciju, pa makar i samo odgovornost svojih strukovnih
udruženja.
Ako
se ima u vidu da je od prodaje svih dve hiljade i više društvenih preduzeća
Agencija za privatizaciju u ime države Srbije naplatila 3,5 milijardi evra, a u
međuvremenu samo državu Srbiju, preko javnog duga zadužila za više od 19
milijardi evra (koliko je u rebalansu budžeta za 2013. projeciran javni dug do
kraja godine), ne računajući u to dug građana i privrede, jasno je kakva je
bila naša vlast u poslednjih 12 godina.