Do koske

Turska, loše izabran strateški partne za rešavanje sandžačkih problema

U Stambolu na Pešteru

Nova orijentalna politika predsednika Srbije Borisa Tadića, uskoro će dati rezultata. Vratićemo i ono što je Miloš Hatišerifom dobio od Turaka

Nikola Vlahović

 

Verovatno u panici zbog skorašnjeg povratka još 150.000 emigranata iz 29 zemalja Evropske unije, od kojih su najbrojniji Romi, Albanci i jedan broj Turaka, srpskih državljana izbeglih sa Kosova, Vlada Srbije, na inicijativu predsednika Tadića, pribegla je jednoj, slobodno govoreći, suludoj ideji, da naruči od turske vlade projekat za izgradnju čitavog grada u sklopu velike industrijske zone u mestu Leskova kod Tutina.

Naselje bi prema projektnoj dokumentaciji trebalo da ima oko 20.000 stanovnika, a tim povodom je na području Tutina već boravio turski ambasador Ali Riza Čolak.

Danas u naselju Leskova živi manje od 400 ljudi, ali, prema zamisli naručioca projekta, Vlade Srbije, ovde će, kad sve što je zamišljeno bude izgrađeno, biti zaposleno nekoliko hiljada radnika.

Prema dostupnim izvorima, vlada Turske je već spremila investiciju vrednu preko 30 miliona dolara za razvoj izvesnih privrednih delatnosti koje srpskoj Vladi još nisu sasvim poznate. Kako je u pitanju granično područje sa Crnom Gorom, i kako je u okviru Tadićevog dogovora sa ministrom inostranih poslova Turske Ahmetom Davutogluom i premijerom Turske Taipom Erdoganom, najavljena i gradnja puteva Novi Pazar - Sjenica, Novi Pazar - Tutin (što podrazumeva direktnu vezu sa planiranim auto-putem Beograd - Jadransko more), neočekivano je otvoreno nekoliko pitanja na koje još niko iz Vlade Srbije nije odgovorio, niti, izgleda, ima mandat da priča o onome što predsednik Tadić ugovara.

Naime, sadašnja turska vlada je nedavnim ustavnim promenama nedvosmisleno otvorila vrata takozvanim islamistima, gurnula za još jednu stepenicu niže tradicionalni sekularizam i umanjila uticaj vojske u politici, čime je stavila do znanja da se u budućnosti neće zamarati idejom evropske Turske.

Ako je to tako, a po svemu sudeći jeste, dovođenjem turskog kapitala, pa u vezi s tim i turskih interesa u Srbiju, stvoriće se nepremostiv problem u komunikacijama sa onim zemljama Evropske unije koje ne žele da vide nikakvu, pa ni neku "malu Tursku", u zemlji koja pošto-poto hoće da bude njena članica. Tu je pre svih Nemačka, koja smatra da je širenju zajednice došao kraj. 

Ako je sve to tako, šta to onda radi Boris Tadić sa Turcima u sred Srbije, koja je istakla pridruživanje Evropskoj uniji kao prioritet bez premca? Jer, ovaj najavljeni projekat od 30 miliona dolara nije samo puka privredna aktivnost dve zemlje.

 Mada nema nikakve sumnje da je zapošljavanje sandžačke sirotinje jedna nužnost, kao što je nužnost i razvoj siromašnih i zaboravljenih krajeva, ovde se postavlja jedno drugo pitanje: gradi li se to neki Merak-saraj za emigrante iz Evropske unije, za Turke sa Kosova i Rome, pa tek onda za nezaposlene u Tutinu, Sjenici i Novom Pazaru?

I koliko je novca iz evropskog programa o takozvanoj readmisiji (povratku emigranata), već potrošeno u Srbiji? Je li ova investicija Turske u Sandžaku na inicijativu predsednika Tadića ustvari pokušaj likvidacije jednog gorućeg problema, jer Srbija već ima postojećih 300.000 izbeglica, najviše u savremenoj Evropi?

Očigledno je, Vlada Srbije (Boris Tadić), šurujući sa turskom vladom koja ionako žarko želi povratak na Balkan, čini dobro samo ekstremistima u Novom Pazaru. Ako takva teorija zvuči neprikladno u novom milenijumu, treba čuti šta o tome misle vodeće političke ličnosti turske države. Oni, naime, govore isto što i novopazarski muftija Zukorlić, samo iz ugla moćnog i uticajnog rođaka.

Na žalost, i pojedini strani ambasadori odmah po dolasku u Srbiju kreću u "rešavanje bošnjačkog pitanja", pa su neki od njih, poput francuskog ambasadora Terala, svoj prvi radni dan proveli u Novom Pazaru.

Sa druge strane, kad treba uložiti novac u to područje, niko se od "zabrinutih" zemalja ne hvata za džep. Takvom politikom, korak po korak, dovedena je i Vlada Srbije (Boris Tadić) u poziciju da turskoj državi predloži gradnju nekog malog Stambola na Pešteru, koji će okupiti desetine hiljada emigranata romskog, albanskog, turskog i bošnjačkog porekla. Ne treba biti ksenofobičan da bi se izvukao zaključak šta na tom području u budućnosti treba očekivati.

U takvim okolnostima, svakim dolarom turskog kapitala uloženog u Sandžak, Srbije će biti za korak dalje od realnog suvereniteta na svojoj teritoriji.

Istina, taj suverenitet je već u izvesnoj meri izgubljen, jer politiku u Sandžaku više vodi reis Mustafa Cerić iz Sarajeva nego Vlada Srbije i njene institucije. Konačno, ne treba zaboraviti da je za dvadeset godina rođena i jedna generacija koja uopšte ne priznaje Srbiju kao svoju državu, o čemu svedoče eksplicitne izjave muftije Zukorlića i njegov otvoreni animozitet prema zemlji u kojoj živi i čije državljanstvo ima. 

Je li moguće da Vlada Srbije (Boris Tadić) nije mogla da nađe načina da nađe manje delikatnog investitora za projekte u Sandžaku nego što je Turska? Iz istorijskih razloga, ali i razloga koju su duboko skopčani sa sadašnjim položajem Srbije, ovaj izbor je najgori mogući. A ni posledice neće biti ništa bolje.