Kosovo i Metohija

Kako su i pod kojim okolnostima srpske sudije položile zakletvu lažnoj državi na otetom Kosovu

U ime kog naroda?

Srbi na Kosovu i Metohiji sada su građani nad kojima njihova država više nema nadležnost, a i dalje se, na insistiranje Amerike i Evropske unije, radi na njihovoj integraciji u tvorevinu koja nije legalna, niti može to da bude, a takođe je pokazala da njenu "pravnu stabilnost" i opstanak obezbeđuje pre svega nestanak Srba ali sada strogo kontrolisanim procesom kako bi se zadržao privid regularnosti. Zapad sprovodi paket mera nad čitavim srpskim narodom paralelno sa vođenjem Briselskog dijaloga a u cilju promene svesti i prihvatanja gubitka Kosova i Metohije kakav bi bio nemoguć da nije onih koji će u njegovo ime staviti potpis na to. Posledica tog potpisa je i davanje zakletve srpskih sudija samozvanoj i nepriznatoj albanskoj paradržavi državi Kosovo

Ivan Maksimović (dopisnik iz Kosovske Mitrovice)

U savremenoj istoriji Srba ovaj se mesec naziva još i mesecom promena započetim 5. oktobra 2000. čije događaje mnogi porede sa padom Bastilje. Levak Danteovog pakla kao da se prosipa baš na Kosovu i Metohiji gde se poslednjih dana sa pažnjom osluškivalo hoće li Srbi, sudije i tužioci, položiti zakletvu pred onim koji je krvaveći ruke rušio baš njihov poredak, što je isprva je bilo zakazano za 17. oktobar. Neki su se prisetili da se ovo ne događa po prvi put, iako u sasvim drugačijem kontekstu.

Odličan poznavalac Ustavnog prava sa bogatim iskustvom u radu državnih organa, koji iz opreza pred progonom režima u ovom trenutku ne želi da istupi javno, rekao je ovih dana novinaru Magazina Tabloid: "...Skupština Srbije je, za potrebe sudova na Kosovu i Metohiji, devedesetih godina omogućila da 15 Albanaca bude imenovano za sudije. Bili su to zaista iskusni pravnici. Nisu smeli ili nisu hteli da dođu i shodno tome, ostali bez radnih mesta. Živeli su teško nakon toga, jedva sastavljali kraj s krajem i uglavnom se finansirali iz ilegalnih izvora, barem prema onome što se zna. Po okupaciji Kosova i Metohije 1999. godine, vratili su se u tada oformljeno pravosuđe pod upravom UNMIK-a. Međutim, to je bilo vreme haosa i nasilja kada je u pokrajini sve važilo više nego pravo i zakon. Nisu mogli da se pomire sa tim i prešli u advokate a neki i napustili Kosovo i Metohiju zauvek. Danas sudije sa severa pokrajine nisu otišle da polože zakletvu pred Hašimom Tačijem. Ovim je sačuvan srpski suverenitet na Kosovu i Metohiji po pitanju izuzetno važnog državnog atributa..."

Sagovornik Magazina Tabloid objašnjava: „...Zna se šta znači sudska funkcija jer je jedan od stubova državnosti. Verovatno je poznato ali da kažem da svaka država ima tri oblika vlasti: zakonodavnu: parlament u ime građana kojima pripada suverenost, izvršnu vlast: Vlada, ministarstva i drugi izvršni organi i sudsku: osnovni, viši i Vrhovni sud, tu je i tužilaštvo osnovno, više i državno. U ovom konkretnom slučaju sve njih bi obavezivali 'Ustav i Zakoni Kosova'...".

Upravo ti elementi bili su očekivana moralna i zakonska prepreka četrdesetorici Srba da ne pristupe ovom nečasnom činu, ali, desilo se suprotno.

Ovoj grupi srpskih pravnika, prvo je naloženo iz Vlade Srbije da ne pristupe polaganju zakletve u Prištini, jer se verovalo da bi takav čin umanjio ionako nepostojeću podršku Vučićevoj „Srpskoj listi" na lokalnim izborima. Ali, još istog dana, iz Vlade Srbije najavljen je novi datum polaganja zakletve, odmah po okončanju tih „izbora".

Tako se na Kosovu i Metohiji ipak dogodilo nešto za šta je, kako se ovde moglo čuti, neophodno izmisliti nove reči jer su svi poznati pojmovi prevaziđeni stepenom počinjene izdaje. Do sada su vekovi prolazili u snu o oslobođenju Kosova a zarad toga milioni Srba stradali. Aleksandar Vučić i njegova svita, kako je sam rekao, „za manje od 48 sati" predali su ga bez ikakve borbe.

„Mnogo me je pogodio ovakav čin. I kao čoveka i kao Srbina" kaže za Magazin Tabloid Zvonko Mihajlović sa ono malo reči do kojih može da dođe a čije je vreme nakon okupacije pokrajine obeleženo borbom za njegovo očuvanje u sastavu Srbije.

„...Da se objasni šta se dogodilo, može ali ne i da se razume zbog čega ovo neko radi!? Možda objašnjenje leži u činjenici da Srbiju vode ucenjene glave koje duguju uslugu Zapadu. Za Vučića se već sada može reći da je otačestvoubica..." objašnjava Mihajlović upravo onim što je vreme nalagalo, novom rečju.

Ovo je ne malo iznenadilo i docenta Međunarodnog prava Dejana Mirovića:

„...Uopšte je neverovatno da je to urađeno u mirnodopskim uslovima, bez pretnji sankcijama, ne daj Bože ratom, ili drugim opasnostima. Država odlučuje o povlačenju sa svoje teritorije jedino pod nekim jakim pritiscima, ovde ne vidimo ništa od toga. Ovde nema nikave prinude, naš Predsednik, Premijer i Ministar spoljnih poslova niti se žale niti kažu da su ih prisilili, da to moraju nego kažu kako je to dobro. To nije lako shvatiti...".

On polaganje zakletve tumači kao „...de fakto priznanje države koja ima svoje pravosuđe. U teoriji međunarodnog prava se smatra da je jedna država ima suverenost kada vrši pravosuđe na svojoj teritoriji. Ako jedna država vlastima u Prištini, koje su znamo pod kakvim optužbama, preda pravosuđe to onda defakto znači da je priznaje. To su standardi međunarodnog prava, čije je pravosuđe, taj ima suverenu vlast nad tom teritorijom, on je država. To što oni pričaju priče (o „pokrajinskim" organima) sve je to lepo ali kada neko presuđuje i vodi sudski postupak po svojim zakonima onda je jasno da je on de fakto priznat. Situacija je dosta teška zato što se to dešava od strane tri osobe koje imaju pravo da predaju ovlašćenja, vlasti i da potpisuju ugovore a to su Premijer, Predsednik i Ministar spoljnih poslova. Sa druge strane imate Skupštinu i većinu koja sve aminuje i da ne pominjem urlikanja, euforiju i 'pobede od 5:0'. Zbunjen sam, da vam iskreno kažem, šokiran..."

Razlog ovakve politike Zvonko Mihajlović vidi u već ranije sklopljenim dogovorima pod okriljem Evropske unije.

„...Sve je to proizašlo iz Briselskog sporazuma čije ćemo posledice tek da osetimo. Glavni razlozi su želja za vlast a vlast tim ljudima donosi moć, novac, uticaj... Vučić je ucenjen čovek i kao takav pristaje na sve vrste ucena na štetu sopstvenog naroda. Međutim, ključno je pitanje zašto je ne samo Vlada u Beogradu već čitav režim pristao na ovu vrstu kapitulacije" dilema je sa kojom se sasvim opravdano bori naš sagovornik i kaže da ovakvi pokušaji nisu novina ali se ranije na njima i završavalo, sve do dijaloga u Briselu.

Naš sagovornik iz oblasti Ustavnog prava kaže da je „trebalo na vreme imati hrabrosti i principijelnosti i čuvati suverenost. To treba i sada ali dali imaju hrabrosti da se zamere Zapadu i EU? Inače već, kao što znamo, Ustav Srbije se ne poštuje i sve ovake odluke su suprotne Ustavu. A tu je suština. Ustavni sud je izbegao da Briselski sporazum proglasi neustavnim pa ga ocenio političkim što poznavaoci prava prepoznaju kao neistinu. Nije politički jer proizvodi pravne posledice".

Bivši britanski diplomata sa tridesetogodišnjim stažom, Čarls Kraford koji inače podržava otimanje dela srpske teritorije, dotakao se Kosova i Metohije odgovarajući na jedno od pitanja o nezavisnosti Katalonije na svom sajtu gde kaže:

„...Kosovo je klasičan primer onoga što može postati pogrešno kada nema međunarodnog konsenzusa o priznanju. Kosovo je priznalo 111 država članica UN ali nisu mnoge ključne države (Rusija, Indija, Kina, Brazil itd.). Čak i u okviru EU, stavovi su podeljeni: Španija, Rumunija, Kipar i Slovačka nisu priznale nezavisnost Kosova" navodi Kraford koji u nastavku još eksplicitnije pojašnjava i dodaje: „...Slučaj Kosova pokazuje šta se dešava kada deo države pokušava da se oduzme u suprotnosti sa stavovima većine te države i njene legitimne vlade" kaže on pojašnjavajući da „niko ne voli presedan" jer to može da pokrene separatističke pokrete i u drugim zemljama.

Kraford ovde dolazi do momenta koji bi morao da bude ključna tačka i polazište u svesti pre svega srpskih političara ali i naroda.

„Međutim, ako Srbija konačno duboko uzdahne i na kraju prihvati Kosovo kao nezavisnog suseda, svi ostali uključujući Rusiju i Kinu, verovatno i ostale, prihvatiće to i dozvoliti Kosovu da postane član Ujedinjenih nacija. Ključni princip, da nezavisnost dolazi samo sporazumom, biće potvrđen" navodi Kraford koji nije jedini to rekao povodom krize u Španiji.

Da pravo na separatizam ne postoji podsetio je i nemački profesor međunarodnog prava Štefan Talmon.

„...Pravo naroda na samoopredeljenje pretpostavlja da postoji jedan narod koji na to pravo može da se pozove. Deo naroda u okviru nacionalne države, čak i da ima određeni identitet, u međunarodnopravnom smislu nije narod koji može da se pozove na pravo na samoopredeljenje" precizirao je Talmon ovog meseca u izjavi za Dojče Vele ističući da Albanci na Kosovu i Metohiji ne važe za narod u međunarodnom smislu. On je podsetio i na mišljenje Međunarodnog suda iz 2010. koje se, opet verovatno pod uticajem zapadnih finansijera na medijske redakcije u Srbiji, kod nas sasvim pogrešno predstavlja kao podrška albanskom separatizmu. Suprotno tome, Talmon objašnjava da sud nije definisao statusno pitanje i da je „potvrdio Rezoluciju 1244 koja garantuje suverenitet i teritorijalni integritet Savezne Republike Jugoslavije, čiji je pravni naslednik Srbija".

Tako da tvrdnje koje predstavnici vlasti upućuju domaćoj javnosti da se pitanje Kosova i Metohije mora što pre rešiti apsolutno je netačno jer, kaže dalje Talmon, „ne samo međunarodno već i evropsko pravo štiti status kvo".

Ne treba mnogo mudrosti da se iz ovoga izvuče odgovor na pitanje zašto vlast u Srbiji žuri sa rešavanjem pitanja koje osim dogovorom, u našem slučaju pristankom na kapitulaciju, ne može drugačije da se reši možda ni u našu korist ali svakako ne na našu štetu.

Zapad sprovodi paket mera nad čitavim srpskim narodom paralelno sa vođenjem Briselskog dijaloga a u cilju promene svesti i prihvatanja gubitka Kosova i Metohije kakav bi bio nemoguć da nije onih koji će u njegovo ime staviti potpis na to.

Jedan od mehanizama koji treba da nas ubedi da to prihvatimo kao jedini izlaz jeste i neprestano jadikovanje srpskih pregovarača na tretman koji trpe u Briselu. Mirović nije siguran da to može da bude prihvatljivo kao pritisak prema standardima međunarodnog prava.

„...Tačno je to, ali znate kako, pretnje su usmerene ka njima. Ako je tako strašno, ako nema nikakvih beneficija za njihove političke karijere onda ti ljudi ne moraju da se bave politikom, neka podnesu ostavku. Ali oni ne čine to već podnose pritiske i dalje i rade ono što se od njih zahteva. Zato meni ova situacija deluje potpuno neverovatno. Trpimo pritiske a ostajemo na vlasti..." a ostavljamo svoj narod na Kosovu. Setite se '99, setite se '91. i sankcija, rata i tako dalje... Ovde nemamo ništa slično nego jedan sasvim uobičajen proces pregovaranja. Od Briselskog sporazuma su prošle četiri godine i ništa ali ništa nije ostvareno u korist Srbije čak ni ta „Zajednica srpskih opština" niti bilo šta od njihovih obećanja a sam Predsednik kaže da čeka preko 1.600 dana da se ostvari ZSO ali je on u roku od 48 sati u stanju da ostvari predaju pravosuđa! Nešto tu nije u redu. Ako postoji odnos kome jedna strana poštuje sve dogovoreno a druga ništa, onda se takav odnos raskida" smatra sagovornik Magazina Tabloid.

Odgovarajući na prozivke iz EU i Hašima Tačija povodom odbijanja srpskih sudija i tužioca da polože zakletvu tzv. „republici Kosovo" da će se u radu držati njenog „Ustava" a odreći svoje države, Aleksandar Vučić je naznačio da nije proteklo ni 48 sati i dodao da su i Vlada Srbije i on kao predsednik dali odobrenje "da to može da ide" i da nema potrebe da se otimači srpske teritorije uznemiravaju.

"...Zbog manje od 48 sati, a 1.643 dan da ZSO kao suštinu Briselskog sporazuma više i ne pominju i neće ima pasti na pamet ni posle 2.000 dana da to sprovedu u delo. Niti će ovima koji su bili garanti tog sporazuma iz EU pasti na pamet da kažu da su oni krivi kao što brže bolje izdaju saopštenje da smo mi za ovo krivi - rekao je Vučić na jednom od redovnih dnevnih pojavljivanja u medijima.

Zajednica srpskih opština, zbog koje se Vučić žali jer nije osnovana a ostali predstavnici vlasti njome najavljuju zaštitu Srba na KiM, sporna je po mnogo čemu. Pre svega naziv koji koristimo služi za javnost, dok na sajtu Kancelarije za KiM precizno piše „Asocijacija opština sa srpkom većinom" što znači da su to opštine u kojoj većinu čine Srbi. Ona će biti uspostavljena po „zakonima Kosova" a „Vlada Kosova će usvojiti uredbu koja će se neposredno primenjivati i koju će razmotriti Ustavni sud (Kosova)", bez koga neće biti moguća nikakva izmena u statutu ove Asocijacije, dok će njeni zvanični simboli Asocijacije (grb i zastava) biti „u skladu sa zakonima Kosova". Ni takva Asocijacija, ni takve opštine nisu srpske!

Indikativno je da upravo direktor Kancelarije za KiM, Marko Đurić, ističe kako je on još 2012. „artikulisao Zajednicu srpskih opština" koja će postati tema Briselskog dijaloga tek godinu dana kasnije a oslanja se i prihvata odbačeni Ahtisarijev plan o „nezavisnosti Kosova"! U Đurićevoj biografiji se može naći i podatak da je „...svoju pravnopolitičku analizu predloženog Statuta Autonomne Pokrajine Vojvodine objavio 2008. godine" a najčešći gost na događajima i promotivnim skupovima „Srpske liste" koja sprovodi ciljeve albanskih separatista je upravo gradonačelnik Novog Sada, Miloš Vučević, svi članovi SNS od njenog osnivanja ili najranijih dana.

Osećaj tuge se javlja i kada vidite da su u svim zvaničnim dokumentima Vlade Srbije, dostupnim na sajtu Kancelarije za Kosovo i Metohiju, izbačeni srpski toponimi, nazivi naselja na KiM i zamenjeni albanskim poput „Mitrovica" (bez Kosovska) ili „Južna" i „Severna Mitrovica" što su opštine po sistemu „republike Kosovo".

Naš sagovornik, ekspert za Ustavno pravo, uzima kao pandan 1989. godinu kada se „...po amandmanima za krivična dela međunacinalnog karaktera moglo žaliti Vrhovnom sudu Srbije. Ta krivična dela su tačno nabrojana i ticala su se međunacionalnih sukoba radi zaštite od majorizacije. Sve ostalo se završavalo do Vrhovnog suda Kosova. Donošenjem novog Ustava Srbije formirano je odeljenje Vrhovnog suda Srbije u Novom Sadu i Prištini za predmete iz Pokrajina. Kasnije je donet novi Ustav pa je Sudska funkcija vezana za državu Srbiju i njene zakone. Polaganje zakletve znači da sudska funkcija potpuno ulazi u Ustavno pravni sistem Kosova i nema nikakve pravne veze sa Srbijom i njenim Ustavom. To su sudovi Kosova koji sude po zakonima Kosova. Kao i Skupština Kosova i Vlada Kosova - to su tri grane vlasti države. Ali eto, sada ima sudija Srba ne samo Albanaca..." rezignirano zaključuje.

Ni Mihajlović nema pozitivna očekivanja od integracije, odnosno predaje pravosuđa u ruke albanskih.

„...Zavladaće nova nesigurnost kod Srba, pre svega ona pravna. Neki od sudova u centralnoj Srbiji će biti nadležni za nas koji živimo na KiM, što znači da ćemo biti prinuđeni da odlazimo tamo (Raška, Kraljevo, Prokuplje, Vranje, Leskovac...) kako bismo završavali papirologiju. I to uglavnom onu banalnu poput ostavinskih postupaka, potvrde da neko lice nije pod istragom, overe dokumenata, ovlašćenja o zastupanju i slično. To će da proizvede dodatne troškove, gubljenje vremena i maltretiranje. Uslediće gašenje i preostalih institucija a status zaposlenih u njima biće rešavan po modelu policije i pravosuđa, a to znači integracija ili tzv. „posebna penzija". Sve to prouzrokovaće talas iseljavanja Srba sa Kosova i Metohije" uveren je Mihajlović.

Briselskim sporazumom u delu koji se odnosi na pravosuđe, između ostalog, predviđeno je da „glavni tužilac Osnovnog tužilaštva u Mitrovici" bude kosovski Albanac.

„...Predsednik suda je odgovoran za tehničku organizaciju rada o administraciji, finansijskim pitanjima da prati efikasnost suda i podnosi izveštaje većoj instanci. U konkretnim predmetima, ako je u sudećem veću, onda je samo sudija kao i svi drugi. Sudeća veća su po zakonu potpuno samostalna u donošenju odluka koje se donose većinom sudija tog veća. Presednik brine da sudije dobijaju predmete tačno po redosledu iz upisnika..." tvrdi naš sagovornik koji je želeo da ostane anoniman predočavajući sistem rada ove institucije u regularnim uslovima.

Međutim, na KiM ipak se ne može govoriti o„pravosuđu" jer je tek šematski ustanovljeno u okviru zajednice kosovskih Albanaca koji grcaju u siromaštvu vođeni mafijaškim bosovima, ratnim zločincima i vođama klanova u čijim su rukama sve sfere organizovanog kriminala. Šefovi ovih kriminalnih klanova najčešće se nalaze u samom vrhu vlasti na KiM poput Hašima Tačija ili Ramuša Haradinaja.

U bedi koja vlada na Kosovu i Metohiji cvetaju jedino novi primerci islamskih fundamendalista po kojima Albanci sa KiM prednjače u broju pripadnika u islamskim terorističkim organizacijama. Srbima ostaju jedino nesmetano gonjenje i odsustvo svake pravne zaštite. Protekle gotovo dve decenije svedoci smo visokog broja slučajeva koji su se protiv Srba vodili iz mnogo razloga osim osnovane ili dokazane sumnje da su počinili ma kakav zločin. Najčešće sa ciljem da se Srbi primoraju da preostala imanja napuste i prodaju lokalnom Albancu kome je ono „zapalo za oko" ili ga je već uzurpirao.

Čak i danas se takvi procesi vode pred albanskim „sudovima" poput slučaja Bogdana Mitrovića (75) uhapšenog avgusta meseca dok je sa grupom prognanih bio u jednodnevnoj poseti obilaska imanja u Mušutištu. Njega je prijavio upravo Albanac koji je uzurpirao imanje Mitrovića a očigledno iz straha da bi se mogli vratiti u svoje kuće. Pitanje je koliki će uticaj u takvom okruženju uopšte imati Srbi koji su položili zakletve.

"...Svaku odluku nižeg suda može poništiti Vrhovni sud kroz redovne i vanredne pravne lekove. Niži tužilac je dužan da postupi po nalogu višeg. tzv. 'Vrhovni sud Kosova' koji može svaku odluku nižih sudova ukinuti ili preinačiti po redovnim i vanrednim pravnim lekovima. Srbi će moći da donose presude ali po žalbi odlučuje 'Vrhovni sud' a ako je presuda pravosnažna mogu se uložiti vanredni pravni lekovi recimo Zahtev za zaštitu zakonitosti ili za vanredno preispitivanje odluke suda. I još glavni tužilac može izdati obavezno uputstvo po kome je dužan da postupa niži tužilac, ako po tome ne postupi može preuzeti sam gonjenje osumnjičenog. Tako da nije da baš neće imati nikakav uticaj ali se njihove odluke mogu obarati od tzv. Vrhovnog suda Kosova po žalbi ili po zahtevu za zaštitu zakonitosti..." navodi sagovornik Magazina Tabloid ipak aludirajući na jednostavnu činjenicu da Srbi u okviru samoproglašene albanske tvorevine na KiM moraju da budu pod kontrolom Albanaca a integracija u njihov sistem baš to predstavlja.

To nije jedini problem koji je na ovaj način stvoren jer Srbi, kao ni Albanci, sa teritoriji Kosova i Metohije ne mogu da budu gonjeni zbog prestupa koje počine nad srpskim, na primer, budžetom određenim za neku od institucija. Tako da su u neku ruku, s obzirom da Kosovo nije država, van regularnih tokova zakona jer pravno Srbija sada više nema instrumente.

Ako zloupotrebe sredstva Srbije, mogu da odgovaraju ako budu uhvaćeni na teritoriji centralne Srbiju ili ih albanski separatisti izruče, a to bi već bio viši stepen „međudržavnih" odnosa koji za sada nisu uspostavljeni. Zbog toga je i predviđeno formiranje ZSO koja bi u okviru sistema albanskih separatista, trebalo da bude neka vrsta krovne institucije za regulisanje životnih potreba Srba. Ipak, i ona bi bila farsa i fasada koja bi skrivala katastrofalan položaj srpskog naroda u koji ga je dovela njegova Vlada. Dovoljno je osvrnuti se na ranije tvrdnje da će uspostavljanjem integrisanih prelaza novac sa „carina" biti uplaćivan opštinama sa srpskom većinom na severu KiM do čega, u duhu tradicije pregovora sa Albancima, nikada nije došlo.

Trpeći zulum i, u novije vreme, i izdaju na Kosovu i Metohiji Srbi često posežu za krilaticama poput onih „ničija nije gorela do zore" ili „proći će i ta oluja"... Zora nikako da svane a koliko će oluja trajati nije bitno koliko kakvu će pustoš za sobom ostaviti a ova preti da ostavri najmračnije prognoze. Ko zna, Sultan je uzor Vučiću kome njegovi ne bi mogli ni skute da nose, pa se zarad boljih odnosa i mira u regionu ne može isključiti ni uvođenje novih zakonskih regulativa poput možda turskog „prava prve bračne noći" jer šta je još preostalo izdati i obeščastiti na Kosovu? Ali je srpski narod kroz vekove ropstva i održalo sećanje na Obilića koji je baš tog velikog stratega, u sred njegove silne vojske, preklao kao pile.