Feljton

Pravoslavni jeretik (1)

Kritika ispravnosti pričešća i crkve

Šta je jeres? Najjednostavnije rečeno to je pobuna protiv dogme. Nemački pastor i filozofski mislilac Valter Nig napisao je knjigu „Knjiga o jereticima" u kojoj iznosi jeretičku misao da su u stvari jeretici spasili crkvu od učmalosti. On smatra da se hrišćanske vrednosti moraju preispitati. Za Niga je Isus Hristos prvi veliki jeretik. Isus je prema Starom zavetu zauzeo stav jeretika, odbacio jevrejsku isključivost i internacionalizovao svoje učenje. Njegova pobuna je opšte čovečanska. Svi su ljudi Božja deca, braća u Hristu. Isus se vatreno obraća predstavnicima jevrejske crkve: "Teško vama književnici i fariseji, licemeri, što zatvarate carstvo nebesko od ljudi, jer vi ne ulazite niti date da ulaze koji bi hteli." Čovek ne može da čita saslušanje Isusa optuženog za bogohuljenje a da u tome ne vidi prototip svih suđenja jereticima. Taj Isus nagoveštava buntovnički odnos prema jevrejskoj okoštaloj tradiciji. Samo takav Isus je uspeo da osvoji dobar deo čovečanstva i stvori najmoćniju religiju ljudske istorije.

Ivan Ivanović

Veliki pisac Lav Nikolajevič Tolstoj je bio najveći jeretik u istočnoj crkvi.

Valter Nig na grčko-pravoslavnu crkvu u Rusiji gleda iz dva aspekta: s jedne strane, crkva je odigrala veliku ulogu u vaspitanju ruskog naroda, s druge strane, nametnula mu je pokornost i ropsku trpeljivost vlasti.

"Pravoslavna crkva je obavila ogroman vaspitni rad u ruskom narodu, naučila je mužike da su poniznost i opraštanje hrišćanske dužnosti. Sve očaravajuće osobine ruskih ljudi vezane su za istočno hrišćanstvo." Nig dalje ističe da ruska crkva nije poznavala spaljivanje veštica, kao katolička. Bila je manje dogmatska. "Nema hrišćanskog oblika koji postavlja manje pravila od ruskog pravoslavlja", pisao je Berđajev. Pravoslavna crkva prihvata dogme, ali uči da su one stvar srca a ne razuma, stoga nema u njoj besmislenih rasprava o hrišćanstvu kao u katoličkoj crkvi. Nig zaključuje: "Nemoguće je ne primetiti hrišćansku lepotu grčko-pravoslavne crkve, koja je za Zapad, posle dugogodišnjeg nadmenog i pogrešnog sagledavanja, u poslednje vreme postala vidno privlačna".

Međutim, u istorijskom smislu, ruska crkva odigrala je konzervativnu ulogu, jer je držala ruskog čoveka u pokornosti. "Istočna crkva je uspostavila izuzetno blisku vezu sa carizmom, spremno blagosiljajući sve poteze apsolutističke države. Veoma se retko ograđivala od naredaba države, a još ređe protestovala od njene bezobzirnosti. U najtešnjoj vezi sa carističkim sistemom izvršavala je sve njegove naloge kao bespogovorni sluga." Time se ruska crkva u znatnoj meri udaljila od Hrista, jer Isus nije bio na strani cara nego čoveka. To je došlo otuda što se ova crkva malo brinula o zemaljskom životu svojih vernika, pa je bila potpuno ravnodušna prema bedi radnih masa.

Protiv takve birokratizacije Istočne crkve u Rusiji bilo je više buntovnih pokreta, koje je crkva proglašavala jeretičkim i oštro se sa njima obračunavala. I u svetoj Rusiji gorele su lomače za jeretike, a prva je zapaljena 1504. godine za protopopa Avakuma, na koga je bačena kletva vaseljenskog sabora. Avakum je bio pravi Hristov učenik i stradao je za ideju svog učitelja. Čak i na zapaljenoj lomači ovaj mučenik je govorio da je ruska zemlja natopljena krvlju mučenika za Hristovu veru. "Vatrom, batinom i vešalima hoće da učvrste svoju crkvu. Koji su ih apostoli tome podučavali? Ja ih ne poznajem. Jer, moj Hristos nikada nije zapovedao apostolima da ljude treba podučavati i privoditi veri vatrom, batinama i vešalima."

Četiri veka kasnije u ulozi protopopa Avakuma našao se veliki ruski pisac Lav Tolstoj, za koga je s pravom Gorki rekao da "svojom epskom snagom deluje kao vaskrsli Homer". Dela ovog velikog umetnika "ne samo da su psihološki nego su i realistički istinita" i poseduju "prepoznatljiv etički sadržaj, koji im daje trajnu vrednost". Ozbiljno moralno poljuljana crkva i socijalno nagriženi caristički sistem nisu za grofa Tolstoja spremili lomaču, možda zato što više nisu imali srednjovekovnu snagu u očekivanju Lenjina, ali su ga ekskomunicirali iz zemaljskog i božjeg carstva. Ova ekskomunikacija važi do današnjeg dana.

Da pogledamo genezu Tolstojeve pobune. Valter Nig uzima Tolstojevu pripovetku iz zaostavštine "Beleške umobolnog" kao ključ za razumevanje jereze pisca "Rata i mira". Slično misli i Lav Šestov, kad kaže da je ova pripovetka "prikrivena autobiografija" i može se uzeti kao ključ Tolstojevog stvaralaštva. Po ovim autorima umobolnik opisan u Tolstojevoj noveli u dobroj meri odslikava njenog autora.

Ovoj noveli Nig pridodaje beleške pod naslovom "Ispovesti" u kojima se odslikava ludilo u koje je zapao pisac u srednjoj dobi svog života. (Protestantski paroh zanemaruje literarnu transpoziciju Tolstojevih novela i čita ih bukvalno.) "Prema ovim delima, mladi Tolstoj se odmetnuo od očinske pravoslavne vere i odao raskalašnom životu". (...) "Tolstoj je u to vreme vodio površan i neodgovoran život ruskog plemića, prepuštajući se bez razmišljanja animalnim životnim nagonima."

Ovome treba dodati i strah od smrti, "taj strašni osećaj koji je Tolstoj majstorski opisao u noveli "Smrt Ivana Iljiča". Svi ovi argumenti treba da kažu samo jedno: da je pisac "Ane Karenjine" bio u osnovi istočnjački mistik i da je svet koji je opisao u svojim velikim romanima bio orijentalna građevina sa zapadnjačkom fasadom. Valter Nig se oštro suprotstavlja tvrdnji svog zemljaka Osvalda Špenglera, inače levičarskog ateiste, zasad neuspelog prognozera propasti Zapada, koji je rekao da je Tolstoj bio "veliki prosvećeni um koji je govorio o Hristu, a mislio zapravo na Marksa". Za Niga je autor "Rata i mira" svojim "celim bićem bio pre svega ruski lik, vezan za slovenski prostor i izrazito naklonjen orijentalnom". Nig ističe Tolstojevo interesovanje u mladosti za sektaške pokrete kakvi su bili raskolnici i duhoborci, a zanemaruje njegovo interesovanje za zapadnjačku laičku prosvećenost. Tolstojevi junaci, plemići, su prozapadno nastrojeni, govore francuski, čitaju klasike, uvažavaju Turgenjeva. Među njegovim junacima gotovo da nema mističara, to nije Pjer Bezuhov.

Činjenica je da je Tolstoj, autor "Rata i mira" i "Ane Karenjine", u zrelim godinama zapao u životnu krizu, koja je rezultirala odbacivanjem literature i vezivanjem za veru. Valter Nig s pravom smatra da Tolstojeva kriza nije bila samo njegova, da je to "životna kriza modernog čoveka". "U njegovoj ličnoj sudbini upozoravajuće se odslikava sudbina čovečanstva." Tolstoja nije mogao da zadovolji nekritički pozitivizam njegovog vremena, shvatio je da mora nešto više da uradi od pisanja literature. Međutim, njegova naučna i školska reforma je propala, što je samo uvećalo njegovu unutarnju pometnju - "osećao se kao ptić koji je ispao iz gnezda".

U toj vremenom sve dubljoj krizi Tolstoj je počeo da obraća pažnju na "radni narod", koga je i ranije duboko simpatisao. U "Ratu i miru" Pjer Bezuhov izlazi iz životne krize usvajajući prostu seljačku filozofiju Platona Karatajeva. U "Ani Karenjinoj" Konstantin Ljevin živi na selu jer je ubeđen da se do istine može doći samo u dodiru sa zemljom. "Tolstoj je osećao protivurečnosti između načina života dobrostojećeg društvenog sloja i strašne bede seljačkih koliba. Mučila ga je pomisao da seljaci gladuju, dok bogati sviraju Betovena."

Tako je grof Tolstoj odbacio aroganciju svoje plemićke klase i sišao u narod, među seljake, ne da bi ih poučavao nego da bi od njih učio. Plemić, uz to još oficir, prihvatio je život seljaka i obučen u kaftan i čizme orao zemlju u Jasnoj poljani. "Na ovom velikom piscu nema ni traga od onog literarnog estete, već se čini kao da pripada drugom svetu." (...) "Mužik je postao metafizički putokaz za Tolstoja, koga je potresla teška životna kriza. Ruski seljak je izvršio presudan uticaj na Tolstoja, što je imalo dalekosežne posledice po ovog pisca."

Tolstoj nije mogao a da se ne zapita kako je mužik uopšte mogao da opstane i zaključio je da mu je u tome pomogla hrišćanska vera. Tu veru je Toslstoj kao mladić odbacio, kao i većina prosvećenih ljudi njegovog doba. Da se ne bi ugušio u bezvazdušnom prostoru nihilizma (kao Turgenjevljevi junaci), Tolstoju nije ništa drugo preostalo nego da se vrati pravoslavnoj crkvi svog detinjstva. Nije ni slutio da će mu iskreni povratak hrišćanskoj veri doneti u starosti toliko razočaranja i sukoba sa crkvom, koji će se završiti ekskomunikacijom.

Tolstoj je u početku vraćanje crkvi doživeo kao radostan događaj. "Pričinjavalo mi je zadovoljstvo da se pred duhovnikom, jednim prostim i stidljivim sveštenikom, ponizim i pokorim, da istresem svu prljavštinu svoje duše, da pokajem grehe i da se radosno stopim sa poniznošću otaca." Čak je Tolstoj pripovetku "Otac Sergej", sa značajnim autobiografskim elementima, posvetio toj novoj orijentaciji.

Ali ljubav između Tolstoja i crkve nije bila dugog veka. Problem je bio u tome što je ovaj realistički pisac, tragajući za smislom života u Rusiji, ubrzo shvatio da je ruska pravoslavna crkva duboko licemerna. U početku su Tolstoja od crkve odbijala čisto etička pitanja: Zašto crkva pokazuje toliku netrpeljivost prema drugačijem mišljenju i proglašava ga jeresi?; Zašto crkva odobrava smrtnu kaznu i na taj način povlađuje carističkom režimu, punom krvi od Ivana Groznog, preko Petra Velikog, do poslednjeg Romanova, Nikolaja Drugog, čiji je Tolstoj bio savremenik; Zašto pravoslavna crkva blagosilja ratove i pogrome? Tragajući za odogovorima na ova pitanja, Tolstoj je pao u novu skepsu i obuzelo ga je duboko razočaranje; umesto, kao što je isprva poverovao, dopro do Boga, uvideo je da je zagazio u prljavu močvaru ruske pravoslavne crkve.

Sve više se uveravao da su u pravoslavnom hrušćanstvu, kao i katoličkom, istina i zabluda neraskidivo povezane. Sve više je postajao jeretik, zastupajući tezu da je "teologija pomračila hrišćansku istinu". Kao svaki radikalni Rus, Tolstoj se svom silinom svog dara okrenuo protiv crkvene organizacije. Iako nije pripadao revolucionarnom pokretu, proisteklom iz Dekabrističke pobune protiv carizma 1825. godine (kao mladi Dostojevski), Tolstoj ušao u rat sa crkvom i ubrzo raščistio sa njom. Prihvatio je ulogu jeretika, postao je najveći religiozni buntovnik koga je iznedrilo istočno hrišćanstvo savremenog doba.

Tolstoj se nije libio da u nizu članaka otvoreno stane protiv ruske crkve. Tako je u tekstu Kritika dogmatskog bogoslovlja pravoslavno učenje nazvao lažju. "Nekada sam čitao takozvana bezbožna dela Voltera i Hjuma, ali se nikad nisam susreo sa takvim odsustvom vere kao kod pisaca katehizama i teologija." Tolstoj je u članku sveštenika stavio na stub srama. Opisuje ga kao "zgalupljenog mladića, koji jedva zna da čita, a koga su upravo otpustili iz semeništa, ili kao pijanog starca, čija je jedina briga da zgrabi što više jaja ili kopejki". (Slično su prošli popovi u delima srpskih pisaca: pop Mićo u Njegoševom "Gorskom vijencu" jedva da zna da čita; fratri u Matavuljevom romanu "Bakonja fra Brne" su u potpunosti izopšteni iz života; seoski popovi u Sremčevom romanu "Pop Ćira i pop Spira" više su paori nego duhovnici.) Ukratko, sa ruskim nedostatkom mere, Tolstoj razara celo pravoslavno crkveno učenje, čineći tako, po Valteru Nigu, veliku uslugu kasnijem boljševičkom uništenju crkve.

U članku U čemu je moja volja Tolstoj je izložio radikalnoj kritici crkvu uopšte. "Sve crkve - katolička, pravoslavna i protestantska - nalik su čuvarima koji pažljivo nadziru zatvorenika, iako je on već odavno utekao, čak je među stražarima i bori se sa njima...

Život ide svojim putem, potpuno nezavisno od crkvenog učenja. A glas crkvenog učenja je toliko zaostao da gotovo više i ne dopire do ljudi. Tu zapravo i nema šta više da se čuje, jer crkva daje objašnjenja samo onih životnih ustanova koje je svet već odavno prerastao, bilo da više ne postoje ili se nezadrživo raspadaju."

Očigledno je da je razlaz između Tolstoja i pravoslavne crkve bio neminovan, ali pre nego ga dovedemo do kraja da vidimo kako se Tolstojeva jereza odrazila na njegovu literaturu. Tu se pre svega misli na treći Tolstojev veliki roman, "Vaskrsenje".

S pravom je rečeno da je "Vaskrsenje" najveći pokajnički roman koji je ikada napisan. U njemu je Tolstoj eksplicitno izrazio svoje poimanje hrišćanske filozofije, dok je u "Ratu i miru" i "Ani Karenjinoj" to uradio implicitno. Može se slobodno reći da je "Vaskrsenje" otvoreni napad na carizam i pravoslavlje.

Valter Nig, da bi prikazao Tolstojevu misao, uzima u analizu pripovetku Posle bala. U pripoveci se mladi oficir na jednom aristokratskom balu u Petrogradu divi devojci u beloj haljini sa ružičastom ešarpom, koja je bila na igranci sa ocem pukovnikom. Mladi oficir se zaljubljuje u devojku. Ali, kad u rano jutro posle bala išeta do kasarne, zatiče istog pukovnika kako naređuje bičevanje do smrti uhvaćenog tatarskog begunca.

U mladom oficiru se sve lomi, njegov život kreće u drugom pravcu. Tolstoj kroz ovu pripovetku prikazuje lice i naličje života. Lice života predočava čoveku onu stvarnost koja shvata istoriju kao bal na kojem se pleše mazurka i pije šampanjac. Naličje života predstavlja bičevanje u kasarni. Dalji životni put oficira sa bala biće njegova metamorfoza od obesnog nihilističkog plemića do duboko verujućeg hrišćanina. Razume se da je ova parabola, kao i čitava Tolstojeva literatura, proistekla iz biografije velikog pisca.

Tolstoj je u "Vaskrsenju" ovu priču doveo do pucanja. Mladi plemić Dimitrije Ivanovič Njehljudov kao kadet oficirske škole zavodi lepu sluškinju Jekaterinu Maslovu, na imanju svojih tetaka. Pošto Kaćuša ostane u drugom stanju, Njehljudov joj tutne jednu svotu novaca za porođaj i pobegne u prestonicu. On dalje živi raspusnim životom prestoničke aristokratije i ni na pamet mu ne pada šta se desilo sa Maslovom. Nekoliko godina kasnije Njehljudov, ugledni carski oficir, biva porotnik u sudu. Na sud dolazi Kaćuša Maslova, ona devojka koju je kadet zaveo.

Kad su tetke otkrile da je Maslova u drugom stanju, najurile su je sa imanja. Kaćuša rodi mrtvo Njehljudovljevo dete i jedva ostane živa. Boreći se za hleb i opstanak, Kaćuša se odaje prostituciji i zbog jedne afere dospeva na sud. Onaj koji joj je uništio život sad joj sudi! Nevešt suđenju, Njehljudov čak ne ume ni da zaštiti Maslovu, nego pomogne da ona bude kažnjena i prognana u Sibir. Kad to shvati, u Njehljudovu se sve lomi. Potajno nezadovoljan praznim životom plemića, on prolazi kroz katarzu i odluči da odbaci svoj raniji život i da krene sa Maslovom u Sibir, ne bi li se iskupio pred Bogom. Ukratko, Njehljudov otkriva u sebi Boga, što je kvintensencija Tolstojeve filozofije.

Nas ovde interesuje Tolstojeva kritika pravoslavne crkve. Nesrećne kažnjenike pre transporta u progonstvo pričešćuje sveštenik. Tolstoj postavlja pitanje ispravnosti tog pričešća. Vlasti nateruju zatvorenike da ljube krst i sveštenikovu ruku, što predstavlja "hrišćansko bogosluženje koje se vrši radi utehe i pouke zabludele braće".

Tolstoj osporava autentičnost tog čina. "Nikome nije padalo na pamet da je onaj isti Isus, čije je ime šišteći bezbroj puta ponavljao sveštenik, pa ga svojim čudnim rečima veličao, zabranio baš sve to što se ovde činilo, zabranio je ne samo onu besmislenu blagoglagoljivost i bogohulno vračanje sveštenika - učitelja nad hlebom i vinom, već kategorički zabranio da se jedni ljudi nazivaju učiteljima drugih ljudi.

Zabranio je molitve u hramovima, a zapovedio je da se svaki moli u samoći, zabranio je same hramove, rekavši da je došao da ih poruši i da je potrebno moliti se ne u hramovima, veću duhu i istini; a na prvom mestu je zabranio ne samo suditi ljudima i držati ih u zatočenju, mučiti ih, sramotiti, pogubljivati kao što se to ovde čini, već je zabranio svako nasilje nad ljudima rekavši da je došao da pusti sužnje na slobodu." Tolstoj pričest vidi kao "najveće bogohuljenje i ismejavanje onog istog Hrista u čije ime se to činilo".

Tako je mogao da piše samo pravoslavni jeretik. Tolstoj se narugava svešteniku ispovedniku robijaša. On je "verovao u to da je potrebno verovati u tu veru". Za izvršenje obreda ove vere dobijao je već osamnaest godina prihode, izdržavao svoju porodicu, sina u gimnaziji, kćerku u duhovnoj školi. Svi su verovali da je "obavezno potrebno verovati u tu veru, zato što viši pretpostavljeni, i sam car, veruju u nju". Samo mali broj zatvorenika je shvatao da je taj obred prevara i da ima za cilj da ih učini pokornim. Jeretik Tolstoj je doveo u sumnju to verovanje.

Slučaj Maslove je u potpunosti izmenio Njehljudova; on postaje otpadnik od svoje klase i priklanja se ruskom seljaku; plemić postaje reformator. Tako odlučuje da svoj ogromni zemljišni posed besplatno podeli seljacima. "Na osnovu učenja Henrija Džordža, odlučuje da očevinu preda seljacima, smatrajući zemljoposedništvo isto takvim grehom u naše vreme, kao što je bilo posedovanje kreposnih pre pedeset godina." (Sličnu ideju je imao svm Tolstoj.) Ali reforma Njehljudova propada: plemstvo je dočekuje na nož, a seljaci sa nepoverenjem. "Ne može zemlja da bude predmet vlasništva", razmišlja Njehljudov, "ne može ona da bude predmet kupovine i prodaje kao ni voda, vazduh, sunčani zraci. Svi imaju jednako pravo na zemlju i na sva preimućstva koja ona daje ljudima.

Zemlju ne treba da poseduje onaj koji je ne obrađuje i svako ima pravo da koristi zemlju." Tolstoj ovaj projekt svog junaka naziva komunističkim.

U skladu sa svojim novim pogledom na svet, Njehljudov odlučuje da zastupa prava poniženih pred vlastima. On se bori svim pravnim sredstvima ne samo za poništenje presude Maslovoj, nego za sve zatvorenike, naročito za sektaše koji su veru tumačili drugačije od sveštenstva i koji su proterani na Kavkaz zato što su čitali i tumačili Jevanđelje. "Vidim da ste postali točir, grlić kroz koji se izlivaju sve zatvorske žalbe", kaže mu ugledni petrogradski advokat.

Problem Njehljudova je bio u tome što za pomoć Maslovoj i svima onima koji pate mora da se obrati birokratiji u Petrogradu i Moskvi. A tu vlast on više ne samo da nije poštovao, već je ona u njemu izazivala samo ogorčenje i prezir. Tolstoj opisuje jednog visokog državnog činovnika, ministra, kome se Njehljudov obraća za pravdu, kao Karenjina u "Ani Karenjinoj": "On je svake godine dobijao delimično u obliku penzije, delimično kao nagrade za članstvo u visokoj državnoj ustanovi i za predsedništva u raznim komisijama i komitetima, nekoliko desetina hiljada rubalja i povrh toga svake godine nova prava da stavlja nove širite na svoja ramena ili pantalone, ili da okači na fraku nove trake i emajlirane zvezdice, što je on visoko cenio." Tolstoj ovako opisuje Petrograd u kome Njehljudov traži pravdu za Maslovu i sibirske zatočenike: "Uopšte Peterburg, u kome davno nije bio, ostavljao je na njega svoj uobičajeni utisak koji ga je fizički bodrio, a moralno zatupljivao: sve je tako čisto, udobno, uređeno, a što je glavno - ljudi postavljaju tako malo moralnih zahteva da se život čini naročito lak". Njehljudov zaključuje da su najviši državni činovnici duboko korumpirani i nesrećan je što se ne nalaze u zatvoru već u predsedničkim foteljama u raznim ustanovama.

Pošto je Njehljudov u Petrogradu propao, odnosno nije mogao da se izbori za reviziju procesa Maslovoj, odlučuje da devojku prati u Sibir. Važan momenat u daljem preobražaju Njehljudova predstavlja otkriće političkih zatvorenika. "Njehljudovu neobično jasno sinu misao o tome da su sve te ljude hvatali, zatvarali i proterivali uopšte ne zato što su ti ljudi kršili pravičnost, ili pak vršili bezakonje, već samo zato što su oni smetali činovnicima i bogatašima da vladaju onim bogatstvom koje su ubirali od naroda."

Tako Njehljudov od vernika postaje otpadnik od carizma, štaviše njegov neprijatelj. Sećao se reči američkog pisca Toroa, koji je u doba ropstva u Americi govorio da jedino mesto koje dolikuje poštenom građaninu u takvoj državi, u kojoj je uzakonjeno i zaštićeno ropstvo, jeste zatvor. "Da, jedino mesto koje dolikuje poštenom čoveku u Rusiji u naše doba jeste zatvor!"

Najviše što je mogao da uradi Njehljudov za Maslovu bilo je da je u transportu premesti u odeljenje političkih zatvorenika. U dodiru sa njima, u poimanju njihove politike, menja se ne samo Njehljudov, nego i Maslova. Više to nije izgubljena prostitutka koja prodaje svoje telo za goli opstanak, nego svesna pristalica političkih buntovnika.

Njehljudovljeva pobuna protiv carizma u sibirskom bespuću postaje radikalna. Shvatio je da u Rusiji nema pravde, a da je "samo administrativno oruđe za održavanje postojećeg poretka stvari". "Cilj suda je samo očuvanjenje društva u u sadašnjem stanju i radi toga on progoni i kažnjava, kako one koji se nalaze iznad opšteg nivoa i hoće da ga podignu, to su takozvani politički krivci, tako i one koji se nalaze ispod njega, takozvani zločinački tipovi."

Među političkim krivcima Njehljudov nalazi "moralne, čvrste" ljude koji su daleko iznad svojih sudija. Njehljudov ide dalje od napada na činovnički aparat, pa okrivljuje caristički sistem što je napustio Boga. "Svi ti ljudi, upravnik zatvora, sprovodnici, svi ti službenici koji su većim delom krotki, dobri ljudi, postali su zli samo zato što su u službi." (Tolstoj ih majstorski portretiše.) "Možda su potrebni ovi gubernatori, upravnici zatvora, redari, ali je strašno videti ljude lišene glavne ljudske osobine - ljubavi i sažaljenja jednoga prema drugome." Otkrivši političke zatvorenike, Njehljudov je "doživljavao osećanje radosti putnika koji je otkrio novi, nepoznati i divni svet".