Do
koske
Nevidljivi ljudi, svugde oko nas
Hitler se hvalio,
ovi se prave slepi
Država bi po sili Ustava morala
da zna za
svakog svog građanina. Nju, međutim, ne zanima od koga može da otme,
zanima je samo kome treba da da. Da
ne bi dala
Ivan Molotok
Racionalno
gledajući, veća je verovatnoća da ćete, u 21. veku, na ulici
sresti vanzemaljca, biće koje nije poteklo
sa Zemlje, pa s njom administrativno i nema neke
naročite veze, nego čoveka u, na primer, sedamdesetim godinama (neka je rođen posle Drugog
svetskog rata) koji ne poseduje, niti je ikada posedovao neki identifikacioni dokument, ili čak bilo koji
drugi dokument na osnovu kojeg
bi se moglo utvrditi da pomenuta osoba
uopšte postoji
i da je ikada
postojala. Administrativno,
naravno, ako se materijalna opipljivost prihvati kao nesumnjiv
dokaz postojanja.
Ako
biste dodatno utvrdili, ličnim svedočenjem "vanzemaljca"
(a kako drugačije) da je rođen u širem centru Beograda,
Novog Sada ili Niša, a ne u nekoj pustari u koju civilizacija dolazi sa sto godina
zakašnjenja, svakako biste pomislili
da je ipak posredi skrivena kamera i u dalju
problematiku takvog čuda ne biste se upuštali, ostavljajući je stručnjacima za onostrano i
druge zone sumraka.
Takve
zone sumraka objektivna su stvarnost u, na primer, nekim diplomatskim i konzularnim predstavništvima u zemljama bivše Jugoslavije u koje su do pre dvadesetak godina, i ranije, ljudi
iz ovih krajeva
(čitaj: današnje administrativne Srbije) odlazili bez prepreka, granica
i - ikakvih dokumenata. Danas se pojavljuju u
diplomatsko-konzularnim predstavništvima Srbije tražeći od države
Srbije ono što od njih traži
nova država - dokaze o identitetu, državljanstvu, prijavama, odjavama i koječemu drugom,
a jedini dokaz da sa Srbijom
imaju ikakve veze je njihova reč, svedočenje i logika.
Potraga za identitetom po matičnim službama u Srbiji ne daje nikakve rezultate. Ne samo da ne postoji
administrativni trag o postojanju tih ljudi, o njihovom nastanku i o njihovom
životu, nego, po logici administrativne
bizarnosti, takvih tragova nema, ili
uglavnom nema, ni za njihovu
decu. Dete rođeno u, na primer, Hrvatskoj, dočeka tamo osamnaestu godinu, ne zna maltene ni da
postoje druge države niti je mrdnulo iz naselja
u kojem je rođeno, a onda mu donesu rešenje o izgonu u Srbiju, jer se na osnovu svedočenja
roditelja, pretpostavlja da mu je to matična država. U komplikovanim i najčešće nadrealnim
procedurama, i uz angažovanje humanitarnih organizacija i kojekakvih drugih
političko-pravnih linija, tek u eklatantnim slučajevima osobi se priznaje da uopšte postoji i
retroaktivno joj se priznaje nekakvo pravo na identitet
i na život
koji mu je i doslovno odredila sudbina. Priče iz ove "oblasti"
gotovo da su neprepričljive.
Dok se srpski
diplomati u regionu sa ovim susreću
gotovo svakodnevno, i to kao sa
tragičnim i skoro nerešivim
socijalnim, političkim i konzularnim slučajevima,
nadležni u Srbiji smatraju da to kao problem uopšte ne postoji. A oni koji ih
na ovaj ili
onaj način u državi Srbiji opslužuju,
kod kojih ovi dolaze po
nešto i zbog nečega kad više nemaju kud, smatraju
da takvih "pravno nevidljivih građana", van sistema obrazovanja,
zdravstvene i socijalne zaštite, konačno bilo kakve zaštite,
pa najčešće i van svake državne evidencije - ima oko 2.000. Iole detaljnija elaboracija ovog pitanja
dolazi, međutim, do desetak puta većeg broja ljudi, čiju
smrt država ne bi ni zapazila jer za nju nikada nisu ni postojali. Iako po pravilu
pripadaju najbednijem sloju društva, kao "nepostojeći"
nemaju pravo čak ni na narodne kuhinje, a državu apsolutno ne interesuje ni vlastiti
Ustav koji svakom građaninu Srbije garantuje pravni subjektivitet. Da je interesuje, ništa
je ne bi sprečilo da makar prisilno svakog ko se rodi na njenoj teritoriji "uvede u
knjige", baš kao što to danas pod pritiskom Evrope pokušava da učini
i čini sa svakim psom, ovcom ili kravom, dajući im čak
i čipovane putne isprave. Čak i da državi
"promakne" da se neko rodio u njoj i da je inkognito, nezapaženo,
nevidljivo proživeo u njoj deset, dvadeset ili pedeset "privilegovanih" godina,
ništa je ne bi smelo sprečiti da takve nepostojeće
ljude naknadno upiše u matičnu knjigu rođenih, makar nemala dovoljno podataka, makar ni nevidljiva osoba ne znala ko
su joj roditelji, pogotovo ne podatke o njima, i makar ta osoba živela na ulici
bez ikakvog starateljstva i minimalnog interesovanja države za njeno
postojanje.
Tri su osnovne grupacije iz kojih se u Srbiji regrutuju "nevidljivi
ljudi", doduše sa različitim manifestacijama ili dometima svog nepostojanja za državu
- invalidna lica, odnosno ljudi sa posebnim potrebama, izbeglice (pogotovo one
sa Kosova) i Romi.
Smatra se da realno čak tri četvrtine Roma koji su naše komšije, koje faktički
svakodnevno viđamo, za državu administrativno ne postoje, što takođe
faktički znači da njihov (možda i celih sto hiljada ljudi) faktički nestanak (kao u nekoj
srpskoj zoni sumraka) država uopšte ne bi zapazila. Razlika između srpskih vlasti i Hitlera
bila bi u tom slučaju samo u tome što se Hitler time hvalio, a ovi naši se prave slepi. U tom
kontekstu, treba reći da Roma ima u svim državama Balkana i svugde žive
teško, ali su baš u Srbiji "najnevidljiviji". I sve ih je više jer nevidljivi roditelji rađaju decu koja takođe
nemaju nikakav dokaz o postojanju. Ako takvoj deci darežljive
vlasti omoguće da nekako i sednu u školske klupe, kasnije im ne daju svedočanstvo,
jer šta će to nevidljivoj, nepostojećoj deci.
Ima pravno nevidljivih ljudi u većini zemalja sveta, međutim,
prema merilima Evropske unije, baš kod nas ih ima rekordno mnogo. I sa novim
petooktobarskim vlastima njihov broj se nije smanjio nego povećao.
Po mnogo čemu, već ta činjenica govori o karakteru države i režima i njegovom odnosu prema svojim
građanima. Jer, iako to zvuči kao preterivanje ili karikatura, i
pravna logika polazi od toga da su pravno nevidljivi ljudi oni ljudi koje
država može neprimetno, nekontrolisano i nekažnjeno da ubija. A onda se ne radi
o državi nego o zločinačkoj mašini, koja nikakav drugačiji tretman ni od međunarodne
zajednice ne može da ima.
Nisu odavde
Na to kakva je, Srbiji je i
povodom "nevidljivih ljudi" trebalo da ukaže Evropska unija, skrećući
joj pažnju u izveštajima o napretku u procesu pristupanja Srbije EU za 2009. i
2010. godinu. I u aktuelnom Upitniku postoje pitanja u vezi s tim, ali nadležno
Ministarstvo (za državnu upravu i lokalnu samoupravu) nema pojma o čemu se radi.