Feljton

Iz knjige Džon Dž. Loftusa: "Nacistička tajna Amerike" (3)

Stvaranje američkog Gestapoa

Knjiga nekadašnjeg višeg tužioca Džona Dž. Loftusa "Nacistička tajna Amerike", u kojoj on opisuje kako je Ministarstvo pravde Sjedinjenih Američkih Država onemogućavalo rad Kongresa, blokadom kongresne istrage u vezi sa slavnim američkim porodicama koje su finansirale Hitlera, Staljina i arapske teroriste, uvodi čitaoca u najstrožije čuvane tajne vlade u Vašingtonu. Reč je o necenzurisanoj verziji prvobitne knjige, "Beloruska tajna", čiji je originalni rukopis cenzurisala vlada SAD. Magazin Tabloid u nekoliko nastavaka objavljuje najinteresantnije delove iz ovog vanserijskog publicističkog dela

Džona Dž. Loftus

Američki obaveštajni sistem je bio gotovo jednako složen kao nacistički aparat, a međusobne borbe njegovih pripadnika jednako zamršene. Sve do Drugog svetskog rata, Sjedinjene Države nisu imale centralizovanu obaveštajnu agenciju. Postojao je vojni G-2, mornarički ONI, mali „istražni biro" Stejt departmenta, te Federalni biro za istrage koji je bio aktivan u domaćoj kontrašpijunaži. Razorni japanski napad na Perl Harbor ukazao je na nedostatak saradnje među tim agencijama i suštinsku potrebu za koordinacijom. Predsednik Ruzvelt je odobrio stvaranje Ureda za strateške službe (OSS) u tom cilju i postavio pukovnika Vilijama Dž. Donovana, heroja iz Prvog svetskog rata i starog kolege sa studija prava na Kolumbiji, na čelo te organizacije.

„Divlji Bil" Donovan je formirao OSS po sopstvenom liku. Bombastičan i smeo, on je regrutovao agente u firmama sa Volstrita, najboljim fakultetima i velikim korporacijama. Stare vojnoobaveštajne agencije sa prezirom su gledale na novu organizaciju i tvrdile kako njeni inicijali znače „O, tako otmeni".

Bez obzira na to, posle neizvesnog početka, OSS je postigao solidne rezultate u tajnom ratu protiv nacista i Japanaca. Impresioniran uspehom OSS-a, Ruzvelt je planirao, dok se rat bližio kraju, da stvori trajnu, centralizovanu obaveštajnu agenciju kojoj bi jezgro bila Donovanova agencija. Ali on nije računao na Dž. Edgara Huvera, koji je već dugo bio na čelu FBI-ja. Huver je smatrao da on, a ne Donovan, treba da vodi jedan takav obaveštajni aparat. Plan koji je Donovan pripremio predsedniku za razmatranje procureo je do žestoko antiruzveltovski nastrojenog Čikago tribjuna, koji je upozorio da FDR pokušava da stvori „Američki Gestapo". Posle Ruzveltove smrti, generali i admirali koji nisu podnosili Donovanovu moć, ubedili su predsednika Trumana da rasformira OSS od 1. oktobra 1945.

Preživele obaveštajne agencije počele su da se takmiče oko ostataka Donovanove organizacije. Ministarstvo rata je preuzelo kontraobaveštajni odsek OSS-a, koji je tamo pretvoren u Jedinicu za strateške službe pošto je celo njegovo osoblje zapretilo ostavkom ukoliko ih budu terali da rade za Huvera. Zahvaljujući tome, zadatak otkrivanja sovjetskih špijuna bio je podeljen između FBI-ja i vojske, a ta podela će kasnije imati tragične posledice Stejt department je sebi priključio politički obaveštajni odsek OSS-a, sa svim njegovim dosijeima.

Bivši general major Hitlerovog Vermahta, Rajnhard Gelen, imao je koristi od te borbe. Sve američke agencije žarko su želele njegove usluge, a on je zahtevao visoku cenu za njih. Gelen je sklopio pakt sa vladom SAD i vratio se u julu 1946. u Nemačku, gde mu je dozvoljeno da formira sopstveno obaveštajno carstvo. Imao je ugovor s Amerikancima po kom se podrazumevalo da će jednog dana, kad bude uspostavljena nemačka vlada, on doći na vlast. (1. aprila 1956., Gelen je postao šef Bundesnachtrichtendienst (BND), zvanične obaveštajne službe Savezne Republike; penzionisao se 1968.)

Vojska i Mornarica SAD, Stejt department i FBI dobijali su podatke koje je Gelen štancovao, ali pristup njegovim originalnim izvorima bio je strogo ograničen. Gelen je imao dosta razloga da bude obazriv. Morao je da spreči Amerikance da saznaju koliko je tokom rata njegova organizacija bila puna Sovjeta. Tačno, imao je on pristup Sovjetskom Savezu, ali proći će godine pre nego Saveznici saznaju da je taj pristup išao u oba smera.

Po povratku u Nemačku, Gelen je počeo da ponovo okuplja svoje osoblje analitičara obaveštajnih podataka u glavnom štabu u Oberurselu, blizu Frankfurta. Bivši pripadnici osoblja FHO-a iz američkih zatvora za ratne zarobljenike krišom su prepušteni Gelenu. Američki vojni zakon mu je branio da zapošljava ratne zločince i bivše pripadnike SS-a ili Gestapoa, koji su bili optuženi kao kriminalne organizacije na suđenjima u Nirnbergu, ali Gelen je smatrao da Amerikancima neće smetati ono što ne znaju. Ljudi sa crne liste bili su zapošljavani, dobijali druga imena i lažna lična dokumenta, tako da je on mogao da tvrdi kako nije ništa znao o njihovoj prošlosti.

Preostao je samo jedan problem: gde će Gelen pronaći dovoljno sirovih obaveštajnih podataka koju bi njegova mašina mogla da svari i preradi? Amerikanci su ga pritiskali željni momentalnih rezultata kako bi opravdali znatne sume novca, a pogotovo i rizika usled osnivanja Gelenove organizacije.

Gelen je imao rešenje za to. Dobrim delom rata, sedište FHO-a je bilo u Smolensku, na delu teritorije koju su nacisti nameravali da pripoje Belorusiji. Lider kolaboracionista u Smolensku bio je energični beloruski nacionalista po imenu Radoslav Astrovski, koji je impresionirao Gelena i komandovao mrežom tajnih doušnika koji su mogli da obezbede mnogo obaveštajnih podataka. Gelen je saznao da se Ostrovski krije u britanskoj zoni i predložio mu plan saradnje. U zamenu za informacije koja je prikupila mreža Ostrovskog u logorima za raseljena lica, Gelen mu je ponudio mogućnost zaštite od progona zbog ratnih zločina, oslanjajući se na svoje američke sponzore.

Doušnici plaćani robom

Gelen i Ostrovski su imali mnogo toga zajedničkog. Obojica su znali kako da prežive, i obojica su bili profesionalni konspiratori spremni da služe svakom gospodaru samo da bi postigli svoj cilj. A obojica su imali neverovatnu sreću. Njihov tajni savez je bio zacementiran u vreme kad su njihovi američki dobročinitelji donosili odluku o tome da se na zamašan način bave obaveštajnim poslom. Početkom 1946., predsednik Truman je shvatio da je pogrešio kad je razmontirao OSS i preduzeo je stvaranje Centralne obaveštajne agencije (CIA). „...Suprotstavljeni obaveštajni izveštaji koji su mi prolazili preko stola zbunjivali su me i razdraživali, tako da sam ostajao monumentalno neinformisan", požalio se on.

Prvi korak je bilo organizovanje Centralne obaveštajne grupe (CIG) radi regulacije informacija koje su prispevale u Belu kuću iz Stejt departmenta, vojnih službi, FBI, i brojnih drugih izvora. Predsednik je želeo obaveštajnu službu koja će mu govoriti šta Rusi spremaju. Ali Trumanov izbor čoveka za direktora Centralne obaveštajne grupe bio je krajnje pogrešan.

Iako je Truman zbog mnogo čega zaslužio divljenje, predsednik je mislio da dobro vlada ukoliko prijatelju poveri posao. Kontra-admiral Sidni V. Souers je bio jedan od Trumanovih pajtaša s pokera koji je bio vlasnik prodavnica Pigli Vigli u Memfisu, a onda je vodio kancelariju za osiguranje u Sent Luisu pre nego što je svoje ratne usluge ponudio Mornarici.

Dva dana pošto je Souers položio zakletvu priređen je prijem u Beloj kući na kojem je Truman u šali ovome poklonio crni šešir, plašt i drveni bodež. Souers nije mogao da se snađe i posle šest meseci ga je zamenio general potpukovnik Hojt S. Vandenberg, koji je komandovao Devetom vazduhoplovnom jedinicom u Africi i Evropi. Njemu sovjetski poslovi nisu bili strani, pošto je služio kao šef američke vazduhoplovne misije u Rusiji od 1943. do 1944. godine.

Vandenberg je video CIG kao odskočnu dasku za četvrtu zvezdicu i mesto šefa generalštaba Vazduhoplovnih snaga čim je ovaj stvoren, ali za godinu dana koliko je proveo na mestu direktora centralne obaveštajne agencije sagradio je špijunsko carstvo. Nije ga u tome ometala ni činjenica da je bio sestrić Artura H. Vandenberga, republikanskog predsednika senatskog Komiteta za međunarodne odnose. Kad su ađutanti predložili generalu da se osnuje istraživačko odeljenje sa osobljem koje bi brojalo osamdeset ljudi, on je to vratio s naređenjem da se smisli plan za osamsto zaposlenih.

Vandenbergova najvažnija akvizicija odnosila se na obaveštajne operacije OSS-a, koje su prebačene u Ministarstvo rata u vreme kad je razmontirana Donovanova agencija. Ime joj je promenjeno u Ured za specijalne operacije (OSO) i ona je donela osoblje od hiljadu ljudi. CIG je takođe delio nadzor, zajedno sa vojnoobaveštajnom službom G-2, nad Gelenovom organizacijom i plodovima njenih napora.

Gelen je bio oduševljen opsežnošću Vandenbergove vizije i predvideo je značajno povećanje u sopstvenom finansiranju i misiji. Izostavivši nacističku prošlost svojih regruta, Gelen je nove poslodavce izvestio o tome da postoji mreža Belorusa koji operišu u logorima za raseljena lica, i koji bi voleli da pomažu Saveznicima. U zamenu za priznanje njihovog antikomunističkog nacionalističkog pokreta, Belorusi će u potaji ciljati komunističke špijune koji rade u emigrantskoj zajednici. Ta ponuda je pobudila interesovanje, zato što je sovjetska špijunaža već neko vreme bila dramatično sve prisutnija među izgnanicima. Gelen je započeo Operaciju Duvan, plan da se beloruski doušnici iskoriste za pomoć vojnom kontraobaveštajnom korpusu za isterivanje sovjetskih agenata na videlo. On se nadao ne samo da će se integrisati sa CIG, već i da će neutralisati sve veći pritisak lovaca na naciste koji je dolazio iz CIC-a.

Gelen je preplavio Amerikance „autentičnim" dokumentima koje su mu obezbedili Belorusi. Veliki broj Gelenovih informacija odnosio se na same logore za raseljena lica. Stotine hiljada izbeglica i ljudi koji su preživeli nacističke brutalnosti živele su u tim logorima. Međunarodna organizacija za izbeglice se junački trudila da ih hrani i oblači dok se za njih ne pronađe rešenje. Za Gelena je bilo normalno da plaća doušnike robom koja je stizala preko američke vojne pošte, a ovi su to mogli da preprodaju sa značajnom zaradom. Čitave zajednice izbeglica u posleratnoj Nemačkoj prolazile su logorima za raseljene u potrazi za najmanjim glasinama koje bi Gelen mogao da preproda oduvek lakovernim Amerikancima.

Ali, u prvim posleratnim godinama, vojska je imala samo sumnje. Te sumnje su se pojačale kad je CIC natrapao ne neke od Gelenovih agenata u svojim pretragama sa ciljem denacifikacije. Niko normalan ne bi koristio izbeglog nacističkog kolaboracionistu kao špijuna: takav se previše lako mogao preobratiti ili uceniti. Iznova i iznova, agenti CIC-a su hapsili naciste koji su se krili u logorima za raseljena lica, samo da bi njihov osumnjičeni izvadio specijalnu karticu sa brojem telefona Gelenovog oficira za vezu u vojsci. Bez razlike, viši po činu naredili bi da CIC naciste pusti. Nije ništa vredelo što je CIC protestovao da su Gelenovi ljudi bivši nacisti za koje se sumnja da iste informacije prodaju Sovjetima. Tada je Vašington već bio navučen na Gelenove izveštaje, pa je on mogao da se hvali svojim uspesima.

Na primer, Gelenovo isleđivanje nemačkih vojnika koji su se dovukli kući iz ruskih zarobljeničkih logora povremeno je donosilo značajne obaveštajne podatke. Neki su radili u sovjetskim fabrikama i rudnicima, drugi na ponovnoj izgradnji brana i drumova. Krpljenjem delića informacija prikupljenih za vreme tih isleđivanja, Gelen je bio u stanju da dedukuje značajan deo sovjetskih planova za ponovnu izgradnju njihove vojne i ekonomske mašinerije. Jedan ratni zarobljenik je sa sobom doneo parče rude koja je izgledala krajnje obično, ali se ispostavilo da su to bili fragmenti minerala iz kog se mogao izvući uranijum, za koji su svi mislili da je u Sovjetskom Savezu nepoznat. Drugi je imao činiju za supu napravljenu od komada specijalnog metala za letelice, što je Gelenu omogućilo da precizno proceni stepen razvoja sovjetskih metalurških procesa. Ali takvi primeri korisnih obaveštajnih podataka bili su izuzetak, a ne pravilo. Beloruska brigada je uglavnom jednostavno fabrikovala svoje procene snage sovjetskih trupa i preuveličavala sovjetsku spremnost da napadnu zapadnu Evropu. Oni su lakovernim Amerikancima jednostavno govorili ono što su ovi želeli da čuju.

Borba protiv Rusa, uz pomoć Rusa

Za dve godine po nemačkoj predaji, beloruski nacisti su, uz Gelenovu pomoć, praktično prigrabili kontrolu nad logorima za raseljena lica u kojima su živeli. Bivši nacisti su upravljali obaveštajnim azilom. Najveći deo Beloruske brigade se ponovo okupio u Regensburgu i Mihelsdorfu, gde je Franc Kušel radio kao koordinator logora. Kušel je organizovao jedinice za vojnu obuku u logorima; da bi izbegao propise koji su zabranjivali takve organizacije, te jedinice je maskirao u izviđačke trupe i društvene klubove veterana. Stanislav Stankijevič je upravljao logorom Osterhofen.

Oni koji su se suprotstavljali njegovoj vlasti nisu dobijali sledovanja hrane. U Osterhofenu je bilo mnogo izbeglica koji nisu imali nikakve veze sa beloruskim podzemljem, i kad su se oni bunili pred američkim vlastima zbog brutalnosti Stankijevičevog režima, niko nije slušao njihove pritužbe. Neke od onih koji su protestovali prebili su Stankijevičevi zlikovci. Stankijevič nikad nije bio izabran za vođu logora, kako su zahtevala pravila IRO, ali onima koji su tražili slobodne izbore američki vojni predstavnik je govorio da nikakvih promena biti neće. Na kraju su disidenti prebačeni u druge logore.

Uspostavljen je dvojni logorski sistem - jedan za legitimne izbeglice, koje su jedva preživljavale, i drugi za one privilegovane, kao što su bili pripadnici Beloruske brigade. Pod maskom preuređenja lokacija za raseljena lica po etničkim linijama kako bi se olakšala uprava, beloruskim i ukrajinskim kolaboracionistima su povereni njihovi privatni logori. Logori u Baknangu, Mihelsdorfu, Osterhofenu i Ašafenburgu potpali su pod kontrolu ove ili one beloruske frakcije. Bivši nacistički kolaboracionisti koje je sada zapošljavala Gelenova organizacija postali su upravnici tih logora, a dobijali su poslove i kao učitelji, distributeri sledovanja, prevodioci i ćate. Prodaja tajni je bila glavna i industrija, i neki od njih nisu radili samo za Gelena, već i za druge obaveštajne službe.

Jedan od najneprijatnijih primera višestruke lojalnosti izbio je na površinu kad su Amerikanci došli na ideju da „repatriraju" sopstvene agente u sovjetsku zonu kako bi sakupljali obaveštajne podatke. Gelen je Amerikancima obezbedio usluge Jurija Bartiševica, čoveka koji je vodio belorusku operaciju falsifikovanja. Upravo je on obezbedio i lažna dokumenta kako bi omogućio nacistima da se kriju u američkoj zoni. Pošto je na kraju njegova varka provaljena, Amerikanci su zatražili da Bartiševic pripremi dovoljno dokumenata kako bi omogućio njihovim agentima koji su znali ruski da se slobodno kreću kroz sovjetsku zonu.

Preduzimljivi Bartiševic je odštampao po nekoliko duplikata svakog falsifikovanog dokumenta, da bi ih odmah preprodao voljnim kupcima, među kojima su bili i Sovjeti. Tako su sovjetski graničari dobili spisak lažnih identiteta koje su koristili američki špijuni, i hvatali ih čim bi prešli granicu u rusku zonu. Kad je otkrivena ta Bartiševiceva podlost, njega su otpustili, a u njegov dosije u centralnom registru CIC-a bio je uvršten žestok komentar u smislu da je Bartiševic lojalan samo onome ko ga plaća.

Borba protiv Rusa pomoću Rusa, bio je koncept koji je odavno već intrigirao američku vojnoobaveštajnu službu. Vojska se nadala da će stvoriti podzemne snage koje će osujećivati sovjetsko carstvo pred neumitni sukob između Istoka i Zapada. U pripremi za tu misiju Obaveštajna škola evropske komande (EUCOM G-2) prikupljala je stručnjake za Istočnu Evropu, pogotovo Ukrajince, kao jezgro takvih snaga. Ali, nedostajale su paravojne jedinice koje bi zaista mogle da vode tajni rat. Čak ni Gelen tu nije bio od pomoći, pošto ga je povelja ograničavala na prikupljanje i analizu podataka, umesto bavljenja tajnim vojnim aktivnostima...

Ključ sovjetskih tajni

Do raskrinkavanja je došlo otprilike u vreme kada je doktor Fridrih Buhart, tražen kao veliki ratni zločinac, izašao iz skrovišta sa ponudom smišljenom tako da ga spasi od pogubljenja. Buhart je bio jedan od pomoćnika doktora Franca Siksa u Einsatzgruppen B, a kasnije je komandovao i detašmanom mobilnih jedinica za ubijanje u oblastima Minska i Smolenska. Pred kraj rata, Buhart je u SS postao šef za „poslove emigranata." Na tom mestu je prikupio enciklopedijsko znanje o ulogama različitih istočnoevropskih i ruskih kolaboracionista. Većina drugih komandanata Einsatzgruppen bila je već pohvatana i oni su čekali na suđenje pred Tribunalom za ratne zločine u Nirnbergu po optužbama za sistematsku likvidaciju miliona Jevreja i drugih istočnih Evropljana.

Buhart je ponudio trampu tajnog istorijata operacija SS-a u Rusiji, sa posebnim naglaskom na radu domaćih kolaboracionista, u zamenu za pomoć vojnoobaveštajne službe kako bi izbegao kažnjavanje za zločine koje je počinio. Ne izostavivši niti jedan detalj, Buhart je opisao kako je njegov kolega doktor Siks regrutovao beloruske kolaboracioniste u Varšavi i doveo tridesetak njih sa sobom u prvom talasu invazije. Naveo je nekolicinu po imenu - među njima su bili Ostrovski, Kušel i Stankijevič - i do detalja opisao način na koji je funkcionisala vlada Ostrovskog. Taj rukopis je ujedno bio i priručnik za veštinu psihološkog ratovanja i pridobijanja okupiranog stanovništva preko efikasne upotrebe kolaboracionista. Navedene su sve greške koje su nacisti počinili za vreme okupacije Rusije, i razmatrani su metodi za njihovo izbegavanje tokom buduće okupacije.

Buhart je uredio da se primerak ovog rukopisa dostavi Aleksandru Dalinu iz vojne obaveštajne službe, i ovaj je brzo prelazio po lancu komande iz ruke u ruku sve dok nije dospeo u kancelariju šefa vojnog generalštaba za obaveštajne poslove u Pentagonu, gde je smesta klasifikovan kao strogo poverljiv i smešten u poseban sef za osetljiva dokumenta. Buhart je primljen u okrilje vojne obaveštajne službe, tako da je američka vlada regrutovala velikog ratnog zločinca. Sa samo nekoliko izuzetaka, komandanti ostalih Einsatzgruppen osuđeni su u Nirnbergu na smrt. Vojna obaveštajna služba je toliko efikasno štitila Buharta da mu više nije pronađen nikakav trag.

Mnogo godina kasnije, ja sam pronašao Buhartov rukopis u trezoru za strogo poverljiva dokumenta u Svitlendu, i ustanovio da ga je regrutovao tadašnji profesor Aleksandar Dalin, šef katedre za istoriju na Stenfordu. Dalin je žustro priznao da je Buharta preuzela CIA, verovatno OPC, ali mu se onda izgubio svaki trag. Iako se Buhartovo ime kao komandanta jedne od Einsatzgruppen prvobitno pojavilo u jednoj od najzapaženijih istorija Holokausta, u kasnijim izdanjima je misteriozno izbrisano. Ali u vreme kada je Dalin dobio Buhartov rukopis, on se smatrao ključem za tajne Sovjetskog Saveza.

Vojska je ubrzo povezala imena iz Buhartovog rukopisa sa Belorusima koji su živeli u logorima za raseljena lica. Mesec dana pošto je rukopis primljen u Pentagonu, jedan kurir iz Poljske vojne misije u Francuskoj uhvaćen je kako dotura poljskim komunistima poverljive informacije. Kurir je tvrdio da je dvostruki agent Slobodne poljske obaveštajne službe, koju su zajednički podržavali Francuzi i Britanci, i da je pokušavao da se probije u komunističku obaveštajnu mrežu. Rekao je da su poljski komunisti od njega tražili da ustanovi gde se nalaze bivši lideri Beloruskog centralnog veća, kao i da ustanovi da li oni rade ili ne rade za bilo koju zapadnu obaveštajnu agenciju.

(Nastaviće se)