Razaranja

Zbog čega su studije arheologije godinama bile zlatna koka Filozofskog fakulteta u Beogradu

PARA VRTI GDE PREISTORIJSKA BURGIJA NEĆE

Zbog čega je nastala navala Grka na studije arheologije u Beogradu. Kakvi su se sve poslovni poduhvati razvili oko studija. Gde su držani privatni časovi za studente iz Grčke i ko je još boravio u tom stanu. Ko je pisao seminarske i diplomske radove, ko je sredjivao polaganje ispita i kako je čitava stvar provaljena. Koliko je to bio unosan posao i kome je propalo 200.000 maraka u Dafiment banci. Kako su dojučerašnji arheolozi antičari naprasno postali prehisteričari i šta laprdaju o Vinči

Stanislav Živkov

Prehisterija je u nekom trenutku postala toliko popularna i izvikana, baš kao i istorija moderne umetnosti i arheologija srednjeg veka tako da se to pročulo u tolikoj meri da su se potkraj osamdesetih godina na Filozofskom fakultetu u Beogradu odjednom pojavile horde studenata arheologije iz Grčke, da bi se tek dosta kasnije ispostavilo da je u pitanju bio finansijski jako unosan poslić, a sličan poslić su u isto vreme smislili i na Medicinskom fakultetu. Kvaka je bila u sledećem.

U Grčkoj je vanredno studiranje veoma skupo , mnogo više nego kod nas, a ispod kvote za upis redovnih studenata arheologije je uvek ostajalo mnogo studenata sa lošim prosekom, bolje rečeno srednjoškolskog škarta kome je trebalo izaći u susret, tim pre što je Grčka već tada bila u višedecenijskoj svađi sa Makedoncima oko imena i ostalog , pa su zato studenti iz Grčke pronašli idealno mesto za studiranje u Beogradu, tako da su poslići sa grčkim studentima arheologije i medicine nekima dobrano napunili džepove.

Kako bi se to moglo izvesti bile su potrebne i određene predradnje i to tako što je najpre za studente iz Grčke tokom jedne školske godine organizovano učenje srpskog jezika, a tokom studija arheologije navodno neznanje sprskog jezika bilo je idealan izgovor za surduknjavanje nastavnih kriterijuma pošto su se jedni te isti studenti po ko zna koji put vadili pred profesorima da ne razumeju ispitna pitanja i doslovce su izluđivali profesore svojim bezobrazlukom tako da su sami profesori na kraju gledali da se otarase bede.

Svejedno ovde bi se Grci godinama vucarali što na studijama arheologije što medicine a najveći problem im je bilo pisanje seminarskih i diplomskih radova zašta su bili potrebni spoljni saradnici pa je tako veliki deo svih tih pisnaija zapravo napisao izvesni Dušan Karapandža, u to vreme volonter konzervator u Narodnom Muzeju u Beogradu odakle je prešao da radi u fantomski muzej crne metalurgije Sartid u Smederevu koji su svodio na dve sobe sa iskašinarnih fotografijama i parolama gde nije ni bilo šta da se radi a kamoli da se konzervira , a koji je kasnije čak probao da sina upiše na studije arheologije.

Naravno sve ovo je u Filozofskom i medicinskom fakultetu išlo na ruku pošto je svaki strani student donosio deviznu zaradu od više hiljada maraka, tako da je svima bilo jako lepo. O tome da je to zaista bio veoma unosan posao najbolje govori činjenica da se tadašnji dečko izvesne Dubravke Ujes koja je na arheologiji predavala numizmatiku, a ona se usput spetljala sa studentom Grkom, jako dobro nafatirao pa je čovek lepo na Banovom brdu iznajmio stan preuredio ga u predavaonice, nabavio školske table i projektore i organizovao dopunsku nastavu za studente Grke u kojoj su čak učestvovali i pojedini nastavnici sa fakulteta.

A tu je bila neverovatna živa lova na ruke koju je dotični organizator želeo da oprihoduje u vreme inflacije pa je lovu stavio u Dafiment Banku i pukao za 200.000 nemačkih maraka a to je navodno bio samo manji deo ukupnog ćara. Čitav posao je trajao desetak godina a sasvim slučajno su gotovo svi Grci diplomirali prahisterijsku arheologiju kod dr Miloša Jevtića koji je bio poznat po nepostojećim kriterijumima kao i po kasnijoj aferi sa lažnim doktoratom Mileta Stojića i Ljube Bukvića (obojica doktorirali prečicom bez magistarskog rada). A o tome kakvi su zapravo bili studenti arheologije iz Grčke najbolje govori svojevremena afera sa kupoprodajom ispita na Odeljenju za arheologiju pošto se ispostavilo da su izvesni Steva Ikebana i bibliotekar Goran Piljak inače dugokosi bradonja uveliko bili u „poslu" sa sređivanjem ispita Grcima što je isplivalo kada nisu hteli da dele ćar sa drugima, nakon čega su dobili pedalu sa faksa, sudili se ali se nikada nisu vratili. A čitav posao se odrađivao na više načina što je otvorilo pitanje korupcije na univerzitetu pošto su otkriveni falsifikatori na Filozofskom fakultetu

"Devojka je dosla da brani diplomski rad, a član komisije je mahinalno, prebirajući po indeksu posumnjao da je jedan od potpisa falsifikovan", objašnjavao je otkriveni slučaj falsifikovanja ispita na Filozofskom fakultetu tadašnji dekan, dr Živan Lazović potkrepljujući to obimnom dokumentacijom. Usledio je prekid rada komisije za odbranu pomenutog diplomskog rada.

Posle upoređivanja zapisnika sa ispita, regularnosti prijava i podataka koji se nalaze u kompjuterima studentske službe fakulteta, utvrđeno je ukupno sedam falsifikovanih ispita. Studentkinja je posle razgovora sa dekanom, izjavom u pismenoj formi opisala tačan način falsifikovanja ispita i imenovala osobu koja je proceduru sprovodila. Već u proveri prijava ispita u septembarskom roku koji je tog momenta otpočinjao, utvrđene su slične manipulacije.

Popunjavanje podataka u indeksu, ocena u ispitnoj prijavi, datum i potpis profesora deo je posla koji su mahom obavljali studenti. Ostatak posla tj. proceduru zavođenja podataka, pečatiranje indeksa i ispitne prijave obavljao je bibliotekar odseka za istoriju, Goran Piljak. On je naime, posedujući duplikate ključeva imao pristup studentskoj dokumentaciji. Falsifikovane ispite je zavodio po propisu osim u dokumentaciji koju vode profesori lično na svakom ispitu.

Na osnovu dve pismene izjave studenata koje su optuživale službenika odeljenja za istoriju i na osnovu dokaza da je organizovao falsifikovanje ispita, dekan je pozivajući se na povrede radne obaveze Zakona o radu nalozio sprovođenje disciplinskog postupka a posle utvrdjivanja prekršaja, zaposlenom izrekao meru prestanka radnog odnosa.

Filozofski fakultet se prema svim anketama o korupciji na univerzitetu ne nalazi na vrhu lestvice, ali je suočen sa problemom, zapoceo "istragu". Nastavno-naučno vece je odlučilo da se preispitaju i uporede svi podaci u vezi sa polaganjem ispita u poslednjih pet godina. "Uprava je od prvog trenutka bila spremna da se sa problemom suoči, da ne zataškava slučaj i da preduzme mere predviđene statutom fakulteta.

tome je obaveštena javnost, tog momenta samo u naznakama o događaju i takoreći šturo, a u ovom momentu potpunije i sa detaljima i imenovanjem, za sada samo osobe na čiju krivicu ukazuje istraga.

Preispitivanje ispita pet godina unazad, to jest od 1996. godine pokazalo je da se broj slučajeva povećao . Najzastupljeniji su, na odsecima za istoriju, istoriju umetnosti, arheologiju. Uglavnom su bili "sređivani" najteži ispiti. Svi falsifikovani ispiti su poništeni a studentima koji su u međuvremenu uspeli i da diplomiraju poništena je diploma.

Jedina kaznena mera prema Statutu fakulteta jeste udaljavanje sa fakulteta u periodu od šest meseci do godinu dana. Pored falsifikovanja, utvrđeno je da je Goran Piljak vršio i mahinacije sa uplatnicama samofinansirajucih studenata. Prema iskazima, on je pod izgovorom pomaganja oko ubrzavanja procedure uplate, od studenata uzimao novac a ispitne prijave popunjavao cifrom sa jednom nulom manje. Tako je, naprimer, uplata vrsena na iznos od 150 ili 900 dinara vec prema ceni semestra koji je te godine bio vezeci.

Potom bi dopisivao jednu nulu i uplatnicu kao ispravnu vracao studentima. Posle odluke o udaljenju zaposlenog sa fakulteta, u biblioteci su pronadjene falsifikovane uplatnice. U moru uplatnica koje se fakultetu dostavljaju u vreme upisa naredne godine, prevara nije bila očigledna na prvi pogled.

Uglavnom, nakon odlaska Piljka sa faksa, Grci su vrlo brzo sa faksa isparili. Naravno za ovako finansijski veoma unosne posliće sa Grcima svakako je morao da zna neko „odozgo" na samom fakultetu a sam Piljak je godinama bio u vrlo ustreptalim odnosima sa izvesnom Bobom, gotovo doživotnom sekretaricom redom svih dekana koja je i dan danas na istoj poziciji ikao bi po godinama več odavno trebala da bude u starosnoj penziji.

A da su sekretarice očito bile veoma uticajne na Filozofskom fakultetu najbolje govori više decenijska trakavica sa notornimn fakultetskim podstanarom „eminentnom" kulturnom ustanovom knjižarom -kafanom Plato koja je na faks stigla 1989 godine i to preko sekretarice odeljenja za Filozofiju koja je slučajno istovremeno bila i žena vlasnika platoa Branislava Gojkovića zvanog Bane Lopov koji godinama nije plaćao zakup, a prostor istovremeno izdavao u podzakup, niti izvršavao druge preuzete obaveze: izdavanje fakultetskog zbornika, , potom je Faks tužio i tražio iseljenje da bi Gojković otišao u stečaj i izbgao plaćanje dugova.

Uglavnom ako se zna sve šta se dešavalo tokom fantomskih studija Grka na arheologiji ni najmanje ne čudi činjenica da je nakon završetka studija u Beogradu od njih traženo polaganje dopunskih ispita što je malo ko uradio da bi se sve završilo tako što su umesto da rade kao arheolozi, jedino mogli da rade kao nastavnici klasičnih jezika po srednjim školama, a kasnije se saznalo da su slično prošli i medicinari koji su takođe morali da polažu pozamašnu razliku nakon čega bi dobijali posao po direktivi na pustim ostrvima gde su neometano mogli d svojim neznanjem ubijaju pacijente.

Da je sve ovo rađeno uz blagoslov nekoga visoko pozicioniranog u tadašnjoj političkoj garnituri najbolje govori i sledeći podatak. Naime u već spomenutom stanu na Banovom brdu redovno je odsedao i izvesni Dimitris Bulakos, inače vlasnik propalog hotela „Nafsika" na ostrvu Egina u grčkoj koji je izdavao časopis „Eurobalkans" koji je finansirao Miloševićev režim , a dotični Bulakos je pokušao da po Beogradu vrbuje saradnike za svoj bizarni časopis.

Nakon svega ovoga postaje sasvim jasno zbog čega su obične i posdiplomske studije prehisterijske arheologije postalo jako popularne među svim vrstama studenata a još više je zanimljivo videti naslove što diplomskih što magistarskih što doktorskih radova gde se poput razvodnjene kafe stopedeset pet puta skuvane na istom socu u krug vrte jedne te iste teme koje otprilike glase : prilog proučavanju relativne hronologije i datovanja starčevčako vinčanske kulture sa posebnim osvrtom na nalaze Tordoš kulture.

A poštoVinča poput svemirske crne rupe guta ogromne količine novca ni na šta onda navrat nanos svi redom postaju vinčolozi pa je tako naprasno vinčolog postao i izvesni Milorad Ignjatović iz Muzeja Grada Beograda koji je a nepostojeći časopis Kuš zaista rekao svašta. Inače Ignjatović je takođe veoma poznat po višegodišnjoj švaleraciji sa izvesnom doživotnom studentkinjom arheologije, izvesnom Minom Unom, (sama je promenila ime i prezime) mršavom bledunjavom spodobom bolje rečeno fuficom za kojom je Ignjatović doslovno bio poblesavio a sa kojom je potom redovno učestvovao u svim duvačkim seansama koja je organizovao dr Nenad tasić.

A sve u najmanju ruku podseća na poslovicu što je babi milo to joj se i snilo pa se tako tvrdi, navodno na osnovu pouzdanih dokaza kako se Neolitski Vinčanci pojavljuju oko 5200. godine pre nove ere, a to je vreme kada je čovek odlučio da živi na jednom mestu i, baveći se poljoprivredom, obezbedi svoju egzistenciju. Jedno od najvažnijih nalazišta iz tog vremena nalazi se u Vinči kod Beograda. Ono što je značajno za dalji razvoj Evrope uopšte je činjenica da je takav način života i privrede pratio veliki demografski bum - odjednom je bilo više ljudi nego ranije.

Naravno ovo se tvrdi pod pretpostavkom na na celoj teritoriji Evrope nigde nije postojala neka druga istovremena kultura. Posmatrajući starije kulture, Vinčanci su se mnogo toga odrekli. Pažljivo su birali životinje koje će jesti, i dalje su sakupljali plodove, organizovali su se kako bi izgradili i kasnije održavali veliki rov sa palisadama koji je štitio naselje. Procene su da je za gradnju rova bilo potrebno trideset ljudi koji bi, radeći dvanaest sati, dnevno kopali preko sto dvadeset dana, a gde je tu još i vreme za krčenje šume, prenošenje stabala, obezbeđivanje namirnica i pripremu hrane. Kako je Ignjatović sve ovo izračunao, možda posmatrajući kroz Veslov vremeplov šta se dešavalo?

Veliki trud je ulagan u stvaranje i očuvanje naselja, a po pojedinim mišljenjima razlog za sva ova odricanja verovatno je bila empatija, odnosno ljubav prema porodici i bližnjima iz čega proizilazi da je stvorena nova naučna disciplina praistorijska psihijatrija! Veća uloga davana je vaspitanju i obrazovanju dece, o čemu svedoči veliki broj pronađenih igračaka, minijaturnih posuda na kojima se nalaze otisci prstiju dece uzrasta 12-14 godina.

Pretpostavljamo da su deca do tada i ostajala u porodici, što se smatra dugim odrastanjem. Nakon toga su verovatno stupala u brak i zasnivala svoje porodice. Zanimljivo je to da ne možemo reći da je u pitanju bio matrijarhat ili patrijarhat, podjednaki broj žena i muškaraca napuštao je svoje domove i prelazio u kuće svojih supružnika. Pol očigledno nije bio presudan. Iako nije sačuvan ni najmanji trag nekakvig utvrđenja Ignjatoviću se priviđa da je naselje u Vinči bilo utvrđeno, unutar njega su postojale dve ulice koje nikada nisu iskopane uz koje su formirani nizovi gusto zbijenih pravougaonih kuća; takva urbanizacija održala se od osnivanja sve do kraja trajanja naselja, gotovo hiljadu godina.

Nesumnjivo je za podizanje takvog naselja bila potrebna svest o zajedništvu i socijalni rad što znači da se Ignjatović sada upušta u praistorijsku sociologiju. Stanovnici tog naselja su, načinom gradnje sukcesivnih naselja, ostavili brojne tragove o svom život Umetničke težnje Vinčanaca najbolje ilustruju vinčanske figurine. Iako rađene u strogim kanonima, na njima se pojavljuju krajnje individualne karakteristike. Posetioci bez daha posmatraju čuvenu figurinu Vidovdanku jer su svesni sa kolikom je pažnjom i divljenjem prema ženskoj figuri to delo napravljeno.

Nažalost, mi ne znamo da li je ona i za Vinčance bila umetničko delo ili ritualni predmet. Možda je bila namenjena svakodnevnoj upotrebi, a možda čak i edukaciji zajednice, što možemo zamisliti kao današnje lutkarsko pozorište. I pronađeno posuđe i oruđe svedoče o pažljivoj izradi. Ovi predmeti bili su glačani, ornamentisani i veoma fino obrađivani. Ako zamislimo da su se ti predmeti koristili u polumraku vinčanske kuće i da je tu vrhunsku obradu mogao da primeti samo onaj ko je držao te predmete u ruci, onda zaključujemo da je ta ,,primenjena" umetnost, zapravo, proistekla iz potrebe Vinčanaca za lepim.

Ovde se stoga postavlja pitanje, da li je to bilo samo u Vinči ili je u pitanju šire raširena pojava koja se na čitavoj planeti javljala istovremeno, bez međusobnih interakcija kultura? Naravno Ignjatović je imao šta da kaže i o delovanju muzeja grada Beograda pa je ustvrdio kako je Muzej upravo taj koji otvara nove perspektive današnjim žiteljima lokaliteta. Nova muzeologija definisala je koncept ekomuzeja, koji nudi stvaranje specifičnog lokalnog identiteta i osećaj posebnosti, ali isto tako pruža mogućnost i da se proizvodima i uslugama u kulturi uključi u brend Vinče.

Moguće je iskoristiti lokalnu tradiciju proizvodnje hrane dugu sedam hiljada godina, kroz ekološku proizvodnju uticati na kvalitet vode, zemljišta i uopšte životnog okruženja, razviti nove komercijalne sadržaje povezane sa nasleđem, povećati turističke kapacitete... To nije fikcija jer danas, na primer, u Bugarskoj postoje hosteli izgledom inspirisani neolitskom arhitekturom, sa jednokrevetnom i dve dvokrevetne sobe, a u Francuskoj je jedan motel, koji u dvorištu ima neolitsku kuću, dostigao veoma visoku cenu na tržištu - dva miliona evra. Praistorijsko nasleđe dobija i realnu, novčanu vrednost kakvu imaju antičke skulpture, umetničke slike ili pak dela primenjene umetnosti.

Ponosimo se činjenicom da je na teritoriji današnje Srbije rođeno sedamnaest rimskih careva, ali retko ko bi mogao da nabroji više od trojice njih. Šta je to što bi naučnici trebalo da urade kako se u bujici popularizacije određenih lokaliteta, ličnosti ili perioda ne bi izgubila veza sa činjenicama i otkrićima nauke?

To što su oni sa teritorije današnje Srbije, ne mora da znači da moramo sve poimence da ih znamo. Umesto toga, treba da prihvatimo činjenicu da je prostor Balkana u doba antike imao centralnu ulogu u društvenim tokovima. Veoma slikovit primer je rimski imperator Jovijan, rodom iz okoline Singidunuma, koji je uzdignut do božanskih visina i verovatno najpoznatiji Beograđanin, ali njegova kratkotrajna vladavina koštala je tadašnju

Imperiju previše ako uzmemo u obzir izgubljene teritorije. Doduše, ni trenutak nije bio najbolji, jer je stupio na presto u sred rata sa Persijom.Trebalo bi da prihvatimo stav arheologa/antropologa koji analiziraju i prepoznaju uzroke koji su doveli do tog centralnog i veoma važnog položaja Balkana, kao i njegove posledice. Iskustva iz prošlosti, posmatrana sa distance, mogu nam biti od velike pomoći. Ona savremenom društvu ukazuju način na koji će neku „modernu" krizu ili situaciju lakše prevazići jer pokazuju kako je svoje potrebe i probleme rešavao neko pre nas.

Čovek koji bi imao priliku da putuje kroz vreme i nađe se u Vinči, u petom milenijumu pre nove ere svakako mora da bude svestan da bi se našao u jednom veoma drugačijem okruženju od današnjeg i da mu savremena znanja možda ne bi bila od velike koristi. Zanimljivo je da su Vinčanci morali imati, kao i mi, problem sa komarcima.

Pre svega zahvaljujući forenzičkim metodama istraživanja, pronašli smo dokaze da su se Vinčanci premazivali cinabaritom - oksidom gvožđa crvene boje čija se velika izvorišta nalaze na Avali, a smatra se da je eksploatacija ovog minerala za neolitske Vinčance imala veliki ekonomski značaj. Moguće je da se ovaj mineral eksploatisao iz medicinskih razloga jer je cinabarit blagi antiseptik koji pomaže upravo pri ubodima komaraca. Verovatno su Vinčanci znali ono što je nama ponovo otkrila moderna medicina. Upravo je u tome caka, jer pitanje je da li arheolozi otkrivaju nešto novo ili staro.Putniku bih svakako savetovao da sa sobom ponese Autan.

Prema arheologiji imam elitistički pristup, koji je u velikoj suprotnosti sa, inače, levom orijentacijom. Zakoni nam garantuju da je arheološko nasleđe neobnovljivi resurs, da ga treba negovati i čuvati. Uloga arheologa, između ostalih i u muzejima, jeste da vrednuje nasleđe, da te vrednosti predstavi publici i da je nauči.

Onaj ko ne želi znanja o prošlosti, na volju mu, ali nasleđa mora da bude. Bez obzira na interesovanja, ljudi danas moraju da prihvate da se arheološko nasleđe ne samo ne sme svesno uništavati, ono se ne sme ni zanemariti, niti dozvoliti njegovo propadanje. Na Vinči se podaci sakupljaju gotovo forenzičkim metodama, prepoznaju se i definišu konteksti nalaza na osnovu čega se rekonstruiše prošlost svakog predmeta ili grupe predmeta, koji se prenose na znanja o životu gotovo svakog pojedinca.

Mi danas znamo u kakvom je okruženju to ogromno naselje izrastalo tokom svojih hiljadu godina trajanja, kakve su ih šume okruživale, kako su krotili moćni Dunav, kako su se hranili, šta su lovili ili sakupljali u prirodi, šta uzgajali... Znamo i šta su gajili najstariji farmeri Evrope, ali još uvek traje polemika kakva su tačno jela spremali od tih namirnica. Ja baš volim da tražim arheološka nalazišta, čak sam realizovao projekat koji je imao ideju da istraži koliko bliski mogu da budu čovek i priroda. Arheološka nalazišta tražio sam na prostoru Pančevačkog rita, u slengu poznatijem kao Čačača: Ovča, Borča, Krnjača, koji je danas velika oranica, a nekada je bilo ogromno ušće, čuvena beogradska konfluenza.

Došao sam do zaključaka da je, još od neolita, ljudska tendencija da ukroti, odnosno izgradi prostor. Takođe, ustanovljeno je da ova zona ima veliki potencijal za ispitivanja teorije Velikih klimatskih promena u prošlosti, na koju arheologija polaže sve više pažnje pri objašnjavanju prisustva i odsustva ljudi na određenom prostoru u određenom periodu.

Malim iskopavanjima otkrili smo ostatke skromne kolibe iz antičkih vremena, (2-3. vek) u kojoj se u plitkoj šerpi sa poklopcem kuvala kaša. Sakupljeni ostaci otkrivaju nam da je prostor oko njihovog naselja uglavnom okružen travnatim površinama koje su služile kao pašnjaci za manje stado stoke, a postojali su i manji suvi i ocediti prostori na kojima su se uzgajale žitarice, inače karakteristične i na daleko većim nalazištima kao što je, na primer, Gamzigrad.

Moj zaključak je da bi se moglo raditi čak i o kolibi roba, s obzirom na uređenje Imperije.A takozvani „svadbeni set" pronađen u Belom brdu je poseban i značajan predmet je pronađen 2006. godine, u jednoj kući koja je dosta drugačija od ostalih. Sastoji se od tri posude - jednog malog lonca, šolje i zdele čiji je obod ukrašen stilizovanim ljudskim glavama, tzv. protomama. Protome su postavljene u parovima, a izdvajaju se one sa rogovima, koji naglašavaju muški princip i one bez rogova - ženski princip.

Ergonomija posude je takva da iz zdelice možete da pijete jedino između muškog i ženskog principa. To asocira na ritual ispijanja tečnosti koji se odvijao između muškarca i žene i u poređenju sa savremenim običajima volimo da kažemo da se radi o svadbenom ritualu. U istoj prostoriji pronađeno je i dosta divljih jabuka od kojih se verovatno pravila neka vrsta alkoholnog pića. S obzirom na to da je šoljom bilo moguće osam puta zahvatiti napitak, odnosno osam puta napuniti zdelu, može se pretpostaviti da je napitak bio nuđen i zvanicama ili je u ritualu učestvovalo više parova.

Pitanje koje ostaje nerešeno je sledeće: nakon kakvih se sve rituala mogu pričati ovakve nebuloze???